Otkriveno za čime najviše žale ljudi na samrti

Meni je 30,a već sada čini mi se da znam da ću žaliti zbog prve dve stvari, a opet, prvo ne mogu da menjam jer jednostavno to ne znam, a ovo drugo... Ne vidim alternativu

Žali se što se ne poživi makar još dve, najviše tri godine, da se oseti taj boljitak...:-)

Nije mi kriva zemlja Srbija, ali zalicu sto sam ziveo u njoj!

Ja cu celog zivota da zalim sto sam kasno upoznao Natasu Jovkovic i sto nisam imao hrabrosti da pokusam nesto vise dok jos nije bilo prekasno.

Zalim sto malopre u sis cevap nisam stavio i urnebes...

Jedna anegdota moga oca koji je bio prisutan samo vikendima kuci, a nekad ni tad:
-Andjo, trci ovamo, mali prohodao!
-Da si ti ziv I zdrav on vec mesec dana trckara po kuci.

Obezbedio nam je sve u zivotu, cak I moje vise obrazovanje, I na tome mu mogu uvek biti samo zahvalan I nikad ne prebaciti sto nije bio kuci. Nazalost, I ja sam takvog razmisljanja, smatram da pravi zivot pocinje onog dana kad treba da se boris za porodicu upravo tim radom I radom. Tako da cemo verovatno I ja I on I moja deca zaliti na smrtnoj postelji sto nismo vise vremena proveli zajedno a manje radeci, ali eto, bar nesto korisno I od toga.

Vec sad zalim sto nisam mogla ziveti onako kako sam zelela i putovala bar malo vise. Biti celog zivota podstanar te ogranicava u mnogim stvarima i onda novac pokusavas da ustedis tako sto skoro nista ne priustis sebi zarad licnog zadovoljstva vec samo ono sto moras. A godine prolaze, ti zivotaris i postajes nezadovoljan svojim poslom, stanom koji si kupio na kredit, muzem jer ne moze da ti obezbedi bar povremeno neki izlazak, decom jer su zahtevna i ponekad bezobrazna... I nista te ne cini srecnim.

prvo dovoljno;)

Ja dok sam bio na samrti sam si mislio, Bože daj da već konačno umrem, nek ta muka već konačno prestane!
Svi doktori su mi prognozirali sigurnu smrt, a ja se onda potpuno oporavio.

99 posto tacno. Presao sam 50-u i bogu hvala jos sam zdrav ali sam vec poceo da razmisljam o svemu navedenom.

Ja cu zaliti sto nisam pobegao iz Srbije, ako ne odem.

Svi mi imamo donekle slicne zivote, mozemo ih takodje nazvati fazama. Kad smo deca - bezbrizni smo i neiskvareni. Kad smo u pubertetu mislimo da smo najpametniji. Posle fakulteta razmisljamo sta dalje raditi u zivotu. Zatim radimo, osnivamo porodicu..
I na kraju cemo verovatno zavrsiti kao ovi ljudi, postavljajuci sebi ta ista pitanja.
Kad stanemo i razmislimo o ovome, ispada da je zaista najbitnije da smo srecni u zivoru.

Ovih pet stvari mogu da se primene na 99% ljudske populacije, a ne samo na ljude na samrti... jednostavno, ovo su neka univezalna osećanja ljudske teskobe.

za mudrošću u mladosti..

Mlad sam jos uvek, ali sam shvatio da treba živeti kako ti želiš. Svoje greske nosiš sam, manje bole kad su tvoje. Napravi viziju u životu i prati je. I bez nerviranja, to je stvar mentalnog treninga.

Život je kao trofazna struja.
Detinjstvo je prva FAZA,
Srednje doba – druga FAZA.
Zrelo doba – treća FAZA.
Kad odeš u penziju, to je NULA.
I još preostaje – UZEMLJENJE.

kad pogledas okolinu stvarno jeste ovako....jurenje novca i gluposti....

Žalim što nisam otišao iz Srbije

Kao depresivac i neko ko bar jednom dnevno pomisli na smrt mogu reci da je sve ovo tacno. Ali ja sam ziveo netipican zivot punim plucima i sve sto sam zeleo to sam i uradio. U vreme kada se moglo tako ziveti. Nekad. Moj otac nije zalio ni za cim. Govorio je samo da bi voleo da vidi unuka kako seta sa devojkama. :) Sve nam je stvorio u vreme kada se stvarati moglo. I ziveo nesvakidasnji zivot. Zivite dok ste mladi jer smrt vreba i ne miruje. Ne gleda koliko godina imate. Zivite kao da vam je ovaj dan poslednji.

Neko ko je na samrti, tesko da ima normalnu perspektivu (npr. posle mene potop). Krediti se moraju placati, deca se moraju nahraniti, nezgodni sef na poslu se mora trpeti, nemozemo se svadjati sa svima... Nismo bozansva pa da se sve vrti oko nas da bez posledica mozemo da radimo kako hocemo, sve to ima svoju cenu. Treba imati mudrosti da uvidimo na sta mozemo da uticemo i koja je cena a na sta nemozemo.

Saznaćemo jednom, to je sigurno.

Ovo me uvijek rastuži.

Da nisu za ovim, zalili bi za nečim drugim.

Da sam bar pokusao da je poljubim kad smo ostali sami...

Najbolji su me ovi koji kažu da će žaliti šta nisu otišli iz Srbije.
Pa šta čekate da neko dođe po vas, spakirajte se i odite.
Ja sam s 20 godina i manje od današnjih €200 otišao u Beč. I svakako se snalazio, s vremenom mi je malo po malo sve bolje išlo.
A vama Srbima makar nije problem otići u Beč, ima vas tamo 300000, sigurno će vam vaši sunarodnjaci pomoći.
Prvo odite na crno a onda polako razmišljajte kako da legalizirate svoj boravak tamo, tako sam i ja.
I ne brinite za jezik, ja sam prvu godinu pričao engleski dok nisam malo po malo naučio njemački, za dve godine sam ga već super znao.
Kaže se da je bolje žaliti za stvarima koje si učinio nego za onima koje nisi!

Sve do jednog je posledica brige kako drugi reaguju na vase poteze ili laicki receno sta ce selo reci.
Ljudi bi trebalo da shvate da je covek jedinka i da nam je nametnut osecaj pripadanja, tek tad mogu da ostvare svoj pun potencijal.

Pravo u centar.
Sve je ovo istina.
Hvala redakciji B92, na ovom članku.

Meni ce najvise biti zao sto cu umreti a necu znati..mislim, da sam mrtva. Eto to.

Ne treba žaliti uopšte. Žaljenje je hemijski proces koji se odvija u vašoj glavi. Gomila hormona koje telo ne može da reguliše u kratkom periodu.
Destruktivne misli su često rezultat hormonski izazvanih stanja i treba ih se paziti.
Ljudi sami sebe uvlače u tripove sa kojim i umiru. Poredjenja, zavist, kompleksi...

Budite skromni, pošteni, hrabri, vredni, iskreni, hranite se umereno, budite fizički aktivni, kad volite, kažite i pokažite, čitajte knjige, slušajte muziku, uživajte u tišini. Praštajte iskreno i lako. Siguran seks. I onih deset zapovesti. To bi bilo to.

Ja samo zalim sto nisam mogao da dam svoj zivot za zivot prijateljeve cerkice, koja je umrla od raka na dan kad su meni rekli da sam isti izlecio...

Mnogo "neprobudjenih" koji olako puštaju svoja prijateljstva "niz vodu. "

moje babe su zalile sto za zivota nisu vise igrale i pevale (a nije da nisu), a otac i jos jedan stariji covek zbog toga sto su previse bili opsednuti poslom, i sto je zbog toga trpela porodica.
niko nikada nije rekao da zali sto nije bio bogatiji ili sto nije vise krao. to je nedan od razloga sto seriju breaking bad smatram moronskom i negledljivom.

Ukratko - uzivati u zivotu u granicama normale i biti otvoren prema stvarima koje zelite. Nije misaona imenica, vec vrlo jednostavno a u isto vreme tesko ostvarljivo iz ko zna vec kojih razloga.....Ziveli! (volim pivo, ne da se napijam)

Zalim sto volela me nije ni jedna.

Već sad žalim što ne poslušah sestru i sa njom da sam otišao pre 30 godina u Nemačku. Mislim da ću od te tuge i žalosti teško dušu da ispustim i to u kuknjavi da će moji morati da me zatuku nečim da im ne idem na živce.

"...i opet imaju malo ludosti u svom životu."

Mislim da se sve vrti oko ove recenice.

Majka kad mi je umrla rano rekla mi je: Sine moj, sve si učinio da budem srećna, ponosna sam na tebe, nastavi svoj život hrabro, to je bio prelomni trenutak da se ukrcam na brod za Ameriku, ostalo je istorija, i dalje je sanjam...

Одлично написано, истина...

Kada mislite na smrt, sve drugo postaje smešno.
(Tomas Bernhard)

"Zivite dok ste zivi! Smrt prestaje da bude strasna ukoliko se zivot zivi! Ako se ne zivi u pravom trenutku, onda se ne moze ni umreti u pravom trenutku."
"da li ste iziveli svoj zivot?"

kad je plakao Nice.

" A godine prolaze, ti zivotaris i postajes nezadovoljan svojim poslom, stanom koji si kupio na kredit, muzem jer ne moze da ti obezbedi bar povremeno neki izlazak, decom jer su zahtevna i ponekad bezobrazna" ... za pocetak, potrudi se onda da ti obezbedis umesto njega. Nikada necu shvatiti, jos manje prihvatiti da zene traze stalno da im se nesto zavrsi, obezbedi, a cim treba i same uloze neki trud, onda kukaju muz nesposoban. Ja sam "obezbedio" dovoljno za svoj dom, ali i zena svojski radi. Da nije tako, puno jeftinije i smirnije bi mi bilo platiti onu stvar, uvek mladju i uvek zetegnutiju, nego finansirati "zenu punu zelja". Drugo, i vi ste nekom bili "zahtevni i ponekad bezobrazni". A ocigledno ste to i sada. Umesto da se usresredite na zajednicka postignuca, vi se ljutite sto vam DRUGI nije obezbedio - otkud vam to pravo?!

Lepo je kad... imaš mogućnost da nešto promeniš u životu. A sta raditi kad je nemaš? Šta onda želeti? Uvek se trudim da izvučem neki maksimum, a kad pogledam okolinu, gde sam šta sam... šta sam bio/živeo/radio/neradio bolje i nije moglo.

Ljudi na samrti uglavnom žale za nebitnim stvarima, a to uglavnom zato što su u toku života vodili računa o nebitnim stvarima. Zabluda je misliti da se neko pred smrt opameti, mada ima i takvih slučajeva, verovatno mnogo manje.

radio bih ja manje ali od cega da zivim?

Verujem da svako od nas uvek ima nesto ili nekog zbog koga s vremena na vreme vracamo unazad,tako i ljudi na samrti.
Sve je to izliv nekakvih emocija,rekao bih.

Ako se drzimo one dobre stare da nije bogat onaj ko mnogo ima, vec onaj kome malo treba, onda se da zakljuciti da ni za cim ne zalimo, vec da budemo zadovoljni time sto imamo i sto smo imali...

@ i ja
Sve se slažem, osim za to da je jako teško kad si podstanar. Kada sve saberem i oduzmem, mogu reci da smo ( zena , ja i dete) mnogo bolje ziveli kada smo bili podstanari ( a bili smo 10 godina podstanari) , nego sad kada imamo svoju kucu( imamo je 9 godina) , Nekako kada si podstanar, imas da platis samo kiriju ( troškove svi imaju) . Ne razmisljas o radovima u kuci, u dvorištu, o grejanju, ulaganju u sve nabrojano. Dok smo bili podstanari svake godine smo mogli da odvojimo za letovanje , da izadjemo i sl. Nekako osim kirije nista nismo ulagali u taj stan. Sad kada smo vlasnici kuće koju smo kupili i renovirali, svako malo po malo ima dodatnih troškova. Od kad smo kupili kuću a tome ima 9 godina, nismo išli na more, a izlasci su bas bas retki jer nema novca . Jako puno ulaganja. Ono sto sam ranije davao 200 evra mesecno za kiriju, sad godišnje izdvojim oko 2000 evra za razne radove u kuci. Evo bas smo sad menjali dotrajale oluke- 1000 evra ode ko od sale. Kada smo ulagali u grejanje 2000 evra za peć, i ostalo. Hoćeš izolaciju na kuću? Takodje 1500 evra. O unutrašnjim radovima da ne govorim. Taman ti dodje na isto 10 godina kao podstanar i 10 tak godina osnovnih ulaganja u kuću čiji si vlasnik postao.A cim zavrsis glavne stvari, uvek se zadesi nešto da moraš da menjas, ulozis i opet moraš da izdvojis oko 1000 evra godišnje, a cesto i vise. Pa namestaj i sl. Kuca je prosto rupa bez dna. Mi vec razmišljamo da prodamo kucu, i ovaj put kupimo stan, jer u kuci stvarno nema života. Jedino nam zao toliko bačenih para za ulaganje u kuci. Za moj pojam bolje i podstanar nego kuca. Mnogo bolji kvalitet života .

odlicno, miran sam, ni za cim ne zalim, mogu da umrem.

Pa nije samo to problem. Pred smrt pocne da popusta mozak i onda covek pocne da fantazira mnoge gluposti. A u sustini svi znamo. Rodili smo se slucajno tu gde smo se rodili, tu kada smo se rodili, zivimo po nekom uredjenju koje je smisljenjo pre nas, umremo u nekom trenutku. Izmedju toga radimo nesto sto mislimo da treba. Nemamo neku veliku misiju ali svi vole da misle da imaju jer malo je pametnih koji znaju da bog ne postoji.

Ovo je odličan vodič za život

Da sam bar pokusao da je poljubim kad smo bili sami...

Da sam znao bolje i datom trenutku, ja bih uradio. Za mnoge stvari sam se vec pokajao, ne treba mi smrt.

Biti umeren u svemu...

Nije vazno kako zivis vec kako umires.
Ko shvati shvatice. ;-)

Ima trenutaka kada se zamisljam kako ,,umirem,, i onda mi nadolaze misli, sta jos imam da kazem osobama koje volim, iako su mi nesto nazao ucinile da, to nisu namerno, cak i sa onima sa kojima sam se posvadjao, pa im i na trenutak oprostim. A najveca zalost sto treba da ,,umrem,, jeste sto necu videti svoje nerodjeno dete. Verovatno to blizenje odlasku ukljucuje taj prekidac za emocije u coveku. :)

Čovek na samrti samo želi da još živi!

Ja sam na raskrscu i mislim da cu zaliti sta god izaberem:1) odlazak u USA (sad ili nikad pod ovakvim uslovima i dok sam jos mlad) a ljubav mog zivota koju bih ozenio da nije ovo iskrslo ne moze zamnom i tamo cu steci pare i status ali nikad takvu osobu 2) ostanak, zenidba, deca ali onda mucenje, prolazi godina, decenija, zaljubljenost i pocetna idila nestali a ja se u ovom nasem brlogu pitam kako ja sa fakultetom i dalje sluzim nekom nepismenom ponavljacu za ekstraprofit. Blizi se dan odlaska, jos par meseci i pitam se svako vece kad legnem. Srce kaze ostani, mozak kaze idi. Mozak me je uvek bolje sluzio...

Moja majka potpuno svesna pred poslednje minute zivota je rekla, tako bih jos malo da zivim, a nisam mogla da joj pomognem. umrla u 78. godini zivota.Kad dodje taj cas da se mreti mora, bice mi zao sto ostavljam svog sina, jer znam da ce mu majka nedostajati. Nisam ispunila sebi sve zelje, ali kako vreme prolazi, necu ni uspeti. Mnogo puta razmisljam o tom kraju, sumiram zivot koji sam do sada prezivela. Bilo je svega, i lepog i ruznog i sretnog i tuznog. Volela bih kad vec moram da umrem da samo zaspim i da se ne probudim. I sada ja znam sta hocu i sta bih zelela, ali dosla su vremena da ne mogu, razumecete me u pitanju je finansijska strana, nazalost!

Žaliću ako ne uspem da odem odavde, i ako ne obezbedim detetu mogućnost da živi, uči i radi a da ne mora uopšte ikad da se osvrne na ovaj prokleti Balkan.

U sustini, svi zelimo da budemo besmrtni na kraju.

Žaliću samo što nisam uspeo da umrem kasnije. Ako bude bolelo, što nisam ranije. Kako god bilo i kad god bilo, smrt ima smisla. Bez nje, život nema.

Licno ,mislim da necu zaliti jer sve sto sam smatrala vrednim u zivotu sam pokusavala da ostvarim.Mirno cu moci da odem,mada naravno nikada necu zeleti za tim vecitim snom.

do sada ne zalim za nicim, ni onim sto nisam, ni onim sto jesam uradio, jer sve sto sam hteo sam uradio, ili bar pokusao, tako da sam cist pred samim sobom.

misli sad mi Lete, na proslost me sete. (Gordi - misli)

To je ovo, samo u obliku klipa:

Link:
https://www.youtube.com/watch?v=i3AshKTqbCk

I sve ovo nije da bi se gomila depresivnih likova još više izdeprimirala i mračila sve oko sebe (kao ovde u 95% komentara), već da bi trngnulo razumnog čoveka da krene da gleda život iz lepše perspektive... kakav je to život gde ste svi ovoliko mizerni sami sa sobom?

Pogledajte klip, objašnjva ovaj tekst u potpunosti...

Zabluda, zabluda. Jadni ljudi, misle da su mogli nešto da promene. Ja bih svima savetovao samo jedno: da se od sada pa do kraja života ne kaju ni za šta što su u životu uradili. Jer, roditelji su mi dali telo, Bog mi je dao dušu, šta će biti sa mojom dušom neka brine Onaj koji mi ju je takvu dao. Živeli....do smrti!

Poboznost je covjekova najveca sreca

Nebih volela da dodjem u situaciju da se kajem ili žalim za nečim.Iskreno kad dodje moje vreme volela bih da me smrt pokosi u sekundi da ni neznam šta me snašlo,nebih volela da padnem u krevet tad je neminovno da cete iskopati nešto iz svog života za čim žalite.Ma neznam treba svaki dan živeti najbolje što možeš....i ako je to zaista teško.

Ja sve ovo iz teksta nisam radio, ali slazem se sa ovom nekolicinom koji kažu da će žaliti jedino što su ostali ovde bez izgleda da odavde odu. Taj sam, i već žalim. Nije to ništa lično, samo objektivnost. Ovo okruženje, ceo taj deo sveta, to su teritorije koje su potpuno odsecene od normalnog sveta. To su teritorije koje ne žive u sadašnjosti nego u mitovima. Blago onima koji rano progledaju pa odu odatle. Ko progleda kao sredovečan čovek, smrti može samo da se raduje i da je priželjkuje. To su teritorije duboko zagledane u slavnu prošlost koja nije postojala, to su teritorije gde vlada haos, to su zemlje bez perspektive, bez budućnosti, bez plana, bez cilja... Pri cemu uopste ne mislim na materijalni momenat, to je nebitno. Uzrok je njihova čuvena "duša". Suviše su opsednuti tom njihovom "dušom" tj pumpanjem iste endorfinima, da bi mogli da se skoncentrišu na uređivanje okoline u kojoj žive, na svaki način, i nikakav pojedinačni i subjektivni osećaj "sreće" neće to promeniti, niti će kompenzovati "življenje" u tom potpunom haosu.

Ja mislim suprotno - "sreća" , koja se u suštini svodi na drogiranost endorfinima, nije slobodan izbor, nego je samo ometajući faktor nametnut biologijom, zbog koga ti ljudi koji nikada nisu ni bili za ovde, nikada nisu otišli odavde. Ja ovaj koji sam sada, namerno sam i svesno odabrao da se time više ne bavim, nikada više. Nikada mi se ovde nije ni sviđalo, ali onda me bilogija obuzela, isto kao i svakoga, i bavio sam se "srećom" 20 godina, porodica, dece, te stvari. Kad je drogiranost prošla, a uvek prođe, odjednom sam doživeo "epiphany" i našao se u paklu na zemlji. Ko ne veruje slobodno može da prošeta virtuelnim i stvarnim Balkanom, pa da ga uporedi sa naprednim svetom. To je strašno. Potpuna besvest. Nikakva "sreća" ne može to nadoknaditi. U stvari, mislim da je dopuštati sebi da se čovek izgubi u toj nekoj... subjektivno shvaćenoj sreći, sa radostima, veseljima, uživanjima itd najveći poraz od svih, i najbesmisleniji način postojanja ikada. To su laži koje se poturaju pučini da ne bi uvidela svu bedu takvog postojanja.

Ako umrem nemam za čim da žalim. Živim kako hoću, radim koliko hoću, osećanja pokazujem po zasluzi, imam tu sreću da mi se želje ispunjavaju...

Da mi je ovo pitanje postavljeno pre 20 godina, rekao bih uzmi me Bože i sačuvaj muka...

zanimljivo

Ovako čovek posmatra svet koji napušta
ukoliko ne veruje u naredni večni život. Ali,
nije samo to problem. Tada i sadržaje u
ovom životu ne može da razume kako treba.
Sve ga veoma zbunjuje, i, uglavnom, on nalazi
satisfakciju u materijalnoj opskrbljenosti,
ili, šire posmatrano, u filozofiji
''u se, na se, i poda se''.

Srećom, neću imati ni jedan od tih problema, rešio sam ih se na vreme.

Kukavica umire svaki dan, a hrabar čovek, jednog dana!

Hvala redakciji na ovoj realnoj zivotnoj temi. Citam sve komentare, te dolazim do zakljucka da nisam sama, da i drugi ljudi razmisljaju kao ja. Jako mi je drago da su komentari lepo sroceni, iskazana iskrena secanja, hvala vam svima koji ste se javili, nagnali ste me da pocnem drugacije da razmisljam, nada uvek postoji, kazu, ona umire poslednja!

Ipak joj neću reći da volim kako trapavo hoda, kako se smeje, da volim male minđuše u njenim ušima, ipak joj neću reći - baš zato, baš zato što je volim.

@FlynnIdi i ne razmisljaj. Kao neko ko je dosta stariji i ko je ostavio zenu da zivi i radi u Srbiji i otisao da radi po celom svetu mogu ti reci da nijedan kontinent nije toliko daleko. Nismo se vidjali po pola godine i odlicno smo funkcionisali. A ja sam radio posao koji volim i dobro zaradjivao. Ona takodje. Trenutno sam u Srbiji i "oci povadismo". :) Vreme je da se polako ponovo pakujem. :) Sve najbolje ti zelim i srecan put, vidim da si odlucio. (i moja mlada drugarica ima decka u USA i nije htela da ide sa njim pre nekoliko godina a sad se pakuje i odlazi). :) srecno deco!

Nije najstrašnije umreti. Najstrašnije je šta većinu od nas posle toga čeka u večnosti.

? VESTI
Otkriveno za čime najviše žale ljudi na samrti
Ponedeljak 5.12.2016 | 21:55 | Izvor: radiosarajevo

Kao depresivac i neko ko bar jednom dnevno pomisli na smrt mogu reci da je sve ovo tacno. Ali ja sam ziveo netipican zivot punim plucima i sve sto sam zeleo to sam i uradio. U vreme kada se moglo tako ziveti. Nekad. Moj otac nije zalio ni za cim. Govorio je samo da bi voleo da vidi unuka kako seta sa devojkama. :) Sve nam je stvorio u vreme kada se stvarati moglo. I ziveo nesvakidasnji zivot. Zivite dok ste mladi jer smrt vreba i ne miruje. Ne gleda koliko godina imate. Zivite kao da vam je ovaj dan poslednji.
(Dzo, 06. decembar 2016 12:50)
10
Neko ko je na samrti, tesko da ima normalnu perspektivu (npr. posle mene potop). Krediti se moraju placati, deca se moraju nahraniti, nezgodni sef na poslu se mora trpeti, nemozemo se svadjati sa svima... Nismo bozansva pa da se sve vrti oko nas da bez posledica mozemo da radimo kako hocemo, sve to ima svoju cenu. Treba imati mudrosti da uvidimo na sta mozemo da uticemo i koja je cena a na sta nemozemo.
(Slobec, 06. decembar 2016 12:35)
72
Poboznost je covjekova najveca sreca
(ja, 06. decembar 2016 12:31)
25
Biti umeren u svemu...
(bucika, 06. decembar 2016 12:29)
32
Licno ,mislim da necu zaliti jer sve sto sam smatrala vrednim u zivotu sam pokusavala da ostvarim.Mirno cu moci da odem,mada naravno nikada necu zeleti za tim vecitim snom.
(esma, 06. decembar 2016 12:28)
20
@ i jaSve se slažem, osim za to da je jako teško k

Slazem se sa Meister Jakob, ovi sto kukaju za zapadom, ne razumem sta cekate? i ja sam otisla sa 20 godina u Holandiju. Probajte, uvek mozete da se vratite ovde ili ne (ako stvorite zivot tamo). Ali ne znaci uvek da je zapad resenje, ne cekajte ne kukajte vec idite. Mene nije cekalo nista tamo, za sve sam morala da se borim ( posao, stan..) i nije lako nimalo kad si stranac.

@Subi: Slažem se, potpuno!

@Flynn

Zasto ne moze? Ako ne moze odmah, mozda moze malo kasnije. Poslusaj Dzoa. Nije zivot ili-ili. Zivot su opcije u koje kad udjes nailazis na nove, o kojima ne bi znao nista da nisi prosao kroz prvu. nema pisane garancije ni za sta, ali verujte mi oboje sreca zaista prati hrabe.
O odlukama je vazno znati sledece. Jednom kad odlucis nesto, vise se to ne preispituje. U datom trenutku to je bilo najbolje sto se moglo odluciti. Tacka. Analiziranje posledica donetih odluka unazad je kao pogled kroz krivo ogledalo.
Anksiozni smo i tako se deca vekovima vaspitavaju da se plase zivota. Cesto bolje prodju oni na svoju ruku koji isteraju ono sto bi instiktivno zeleli.
Ako je samo logistika to sto nju sprecav, to je nista.

Život je čudesan i lep, baš zbog toga, što nikada ne znamo pred koja će nas iskušenja staviti. Bez obzira kakve su nam karte podeljene, trebalo bi ih iskoristiti na najbolji mogući način, jer šta je život, nego samo igra, za koju nikada ne znamo kako će se završiti. Kada dođe kraj, nema potrebe žaliti za bilo čim, jer i onako je igra završena.

Nije vazno kako zivis vec kako umires.
Ko shvati shvatice. ;-)

Poboznost je covjekova najveca sreca

Ja cu zaliti sto nisam pobegao iz Srbije, ako ne odem.

@ i ja
Sve se slažem, osim za to da je jako teško kad si podstanar. Kada sve saberem i oduzmem, mogu reci da smo ( zena , ja i dete) mnogo bolje ziveli kada smo bili podstanari ( a bili smo 10 godina podstanari) , nego sad kada imamo svoju kucu( imamo je 9 godina) , Nekako kada si podstanar, imas da platis samo kiriju ( troškove svi imaju) . Ne razmisljas o radovima u kuci, u dvorištu, o grejanju, ulaganju u sve nabrojano. Dok smo bili podstanari svake godine smo mogli da odvojimo za letovanje , da izadjemo i sl. Nekako osim kirije nista nismo ulagali u taj stan. Sad kada smo vlasnici kuće koju smo kupili i renovirali, svako malo po malo ima dodatnih troškova. Od kad smo kupili kuću a tome ima 9 godina, nismo išli na more, a izlasci su bas bas retki jer nema novca . Jako puno ulaganja. Ono sto sam ranije davao 200 evra mesecno za kiriju, sad godišnje izdvojim oko 2000 evra za razne radove u kuci. Evo bas smo sad menjali dotrajale oluke- 1000 evra ode ko od sale. Kada smo ulagali u grejanje 2000 evra za peć, i ostalo. Hoćeš izolaciju na kuću? Takodje 1500 evra. O unutrašnjim radovima da ne govorim. Taman ti dodje na isto 10 godina kao podstanar i 10 tak godina osnovnih ulaganja u kuću čiji si vlasnik postao.A cim zavrsis glavne stvari, uvek se zadesi nešto da moraš da menjas, ulozis i opet moraš da izdvojis oko 1000 evra godišnje, a cesto i vise. Pa namestaj i sl. Kuca je prosto rupa bez dna. Mi vec razmišljamo da prodamo kucu, i ovaj put kupimo stan, jer u kuci stvarno nema života. Jedino nam zao toliko bačenih para za ulaganje u kuci. Za moj pojam bolje i podstanar nego kuca. Mnogo bolji kvalitet života .

Žalim što nisam otišao iz Srbije

Nije mi kriva zemlja Srbija, ali zalicu sto sam ziveo u njoj!

Zalim sto malopre u sis cevap nisam stavio i urnebes...

Ovako čovek posmatra svet koji napušta
ukoliko ne veruje u naredni večni život. Ali,
nije samo to problem. Tada i sadržaje u
ovom životu ne može da razume kako treba.
Sve ga veoma zbunjuje, i, uglavnom, on nalazi
satisfakciju u materijalnoj opskrbljenosti,
ili, šire posmatrano, u filozofiji
''u se, na se, i poda se''.

Zabluda, zabluda. Jadni ljudi, misle da su mogli nešto da promene. Ja bih svima savetovao samo jedno: da se od sada pa do kraja života ne kaju ni za šta što su u životu uradili. Jer, roditelji su mi dali telo, Bog mi je dao dušu, šta će biti sa mojom dušom neka brine Onaj koji mi ju je takvu dao. Živeli....do smrti!

U sustini, svi zelimo da budemo besmrtni na kraju.

moje babe su zalile sto za zivota nisu vise igrale i pevale (a nije da nisu), a otac i jos jedan stariji covek zbog toga sto su previse bili opsednuti poslom, i sto je zbog toga trpela porodica.
niko nikada nije rekao da zali sto nije bio bogatiji ili sto nije vise krao. to je nedan od razloga sto seriju breaking bad smatram moronskom i negledljivom.

Pa nije samo to problem. Pred smrt pocne da popusta mozak i onda covek pocne da fantazira mnoge gluposti. A u sustini svi znamo. Rodili smo se slucajno tu gde smo se rodili, tu kada smo se rodili, zivimo po nekom uredjenju koje je smisljenjo pre nas, umremo u nekom trenutku. Izmedju toga radimo nesto sto mislimo da treba. Nemamo neku veliku misiju ali svi vole da misle da imaju jer malo je pametnih koji znaju da bog ne postoji.

Vec sad zalim sto nisam mogla ziveti onako kako sam zelela i putovala bar malo vise. Biti celog zivota podstanar te ogranicava u mnogim stvarima i onda novac pokusavas da ustedis tako sto skoro nista ne priustis sebi zarad licnog zadovoljstva vec samo ono sto moras. A godine prolaze, ti zivotaris i postajes nezadovoljan svojim poslom, stanom koji si kupio na kredit, muzem jer ne moze da ti obezbedi bar povremeno neki izlazak, decom jer su zahtevna i ponekad bezobrazna... I nista te ne cini srecnim.

Ja sve ovo iz teksta nisam radio, ali slazem se sa ovom nekolicinom koji kažu da će žaliti jedino što su ostali ovde bez izgleda da odavde odu. Taj sam, i već žalim. Nije to ništa lično, samo objektivnost. Ovo okruženje, ceo taj deo sveta, to su teritorije koje su potpuno odsecene od normalnog sveta. To su teritorije koje ne žive u sadašnjosti nego u mitovima. Blago onima koji rano progledaju pa odu odatle. Ko progleda kao sredovečan čovek, smrti može samo da se raduje i da je priželjkuje. To su teritorije duboko zagledane u slavnu prošlost koja nije postojala, to su teritorije gde vlada haos, to su zemlje bez perspektive, bez budućnosti, bez plana, bez cilja... Pri cemu uopste ne mislim na materijalni momenat, to je nebitno. Uzrok je njihova čuvena "duša". Suviše su opsednuti tom njihovom "dušom" tj pumpanjem iste endorfinima, da bi mogli da se skoncentrišu na uređivanje okoline u kojoj žive, na svaki način, i nikakav pojedinačni i subjektivni osećaj "sreće" neće to promeniti, niti će kompenzovati "življenje" u tom potpunom haosu.

Neko ko je na samrti, tesko da ima normalnu perspektivu (npr. posle mene potop). Krediti se moraju placati, deca se moraju nahraniti, nezgodni sef na poslu se mora trpeti, nemozemo se svadjati sa svima... Nismo bozansva pa da se sve vrti oko nas da bez posledica mozemo da radimo kako hocemo, sve to ima svoju cenu. Treba imati mudrosti da uvidimo na sta mozemo da uticemo i koja je cena a na sta nemozemo.

Ja mislim suprotno - "sreća" , koja se u suštini svodi na drogiranost endorfinima, nije slobodan izbor, nego je samo ometajući faktor nametnut biologijom, zbog koga ti ljudi koji nikada nisu ni bili za ovde, nikada nisu otišli odavde. Ja ovaj koji sam sada, namerno sam i svesno odabrao da se time više ne bavim, nikada više. Nikada mi se ovde nije ni sviđalo, ali onda me bilogija obuzela, isto kao i svakoga, i bavio sam se "srećom" 20 godina, porodica, dece, te stvari. Kad je drogiranost prošla, a uvek prođe, odjednom sam doživeo "epiphany" i našao se u paklu na zemlji. Ko ne veruje slobodno može da prošeta virtuelnim i stvarnim Balkanom, pa da ga uporedi sa naprednim svetom. To je strašno. Potpuna besvest. Nikakva "sreća" ne može to nadoknaditi. U stvari, mislim da je dopuštati sebi da se čovek izgubi u toj nekoj... subjektivno shvaćenoj sreći, sa radostima, veseljima, uživanjima itd najveći poraz od svih, i najbesmisleniji način postojanja ikada. To su laži koje se poturaju pučini da ne bi uvidela svu bedu takvog postojanja.

Meni ce najvise biti zao sto cu umreti a necu znati..mislim, da sam mrtva. Eto to.

Kao depresivac i neko ko bar jednom dnevno pomisli na smrt mogu reci da je sve ovo tacno. Ali ja sam ziveo netipican zivot punim plucima i sve sto sam zeleo to sam i uradio. U vreme kada se moglo tako ziveti. Nekad. Moj otac nije zalio ni za cim. Govorio je samo da bi voleo da vidi unuka kako seta sa devojkama. :) Sve nam je stvorio u vreme kada se stvarati moglo. I ziveo nesvakidasnji zivot. Zivite dok ste mladi jer smrt vreba i ne miruje. Ne gleda koliko godina imate. Zivite kao da vam je ovaj dan poslednji.

Najbolji su me ovi koji kažu da će žaliti šta nisu otišli iz Srbije.
Pa šta čekate da neko dođe po vas, spakirajte se i odite.
Ja sam s 20 godina i manje od današnjih €200 otišao u Beč. I svakako se snalazio, s vremenom mi je malo po malo sve bolje išlo.
A vama Srbima makar nije problem otići u Beč, ima vas tamo 300000, sigurno će vam vaši sunarodnjaci pomoći.
Prvo odite na crno a onda polako razmišljajte kako da legalizirate svoj boravak tamo, tako sam i ja.
I ne brinite za jezik, ja sam prvu godinu pričao engleski dok nisam malo po malo naučio njemački, za dve godine sam ga već super znao.
Kaže se da je bolje žaliti za stvarima koje si učinio nego za onima koje nisi!

Već sad žalim što ne poslušah sestru i sa njom da sam otišao pre 30 godina u Nemačku. Mislim da ću od te tuge i žalosti teško dušu da ispustim i to u kuknjavi da će moji morati da me zatuku nečim da im ne idem na živce.

" A godine prolaze, ti zivotaris i postajes nezadovoljan svojim poslom, stanom koji si kupio na kredit, muzem jer ne moze da ti obezbedi bar povremeno neki izlazak, decom jer su zahtevna i ponekad bezobrazna" ... za pocetak, potrudi se onda da ti obezbedis umesto njega. Nikada necu shvatiti, jos manje prihvatiti da zene traze stalno da im se nesto zavrsi, obezbedi, a cim treba i same uloze neki trud, onda kukaju muz nesposoban. Ja sam "obezbedio" dovoljno za svoj dom, ali i zena svojski radi. Da nije tako, puno jeftinije i smirnije bi mi bilo platiti onu stvar, uvek mladju i uvek zetegnutiju, nego finansirati "zenu punu zelja". Drugo, i vi ste nekom bili "zahtevni i ponekad bezobrazni". A ocigledno ste to i sada. Umesto da se usresredite na zajednicka postignuca, vi se ljutite sto vam DRUGI nije obezbedio - otkud vam to pravo?!

Biti umeren u svemu...

Život je kao trofazna struja.
Detinjstvo je prva FAZA,
Srednje doba – druga FAZA.
Zrelo doba – treća FAZA.
Kad odeš u penziju, to je NULA.
I još preostaje – UZEMLJENJE.

Ne treba žaliti uopšte. Žaljenje je hemijski proces koji se odvija u vašoj glavi. Gomila hormona koje telo ne može da reguliše u kratkom periodu.
Destruktivne misli su često rezultat hormonski izazvanih stanja i treba ih se paziti.
Ljudi sami sebe uvlače u tripove sa kojim i umiru. Poredjenja, zavist, kompleksi...

do sada ne zalim za nicim, ni onim sto nisam, ni onim sto jesam uradio, jer sve sto sam hteo sam uradio, ili bar pokusao, tako da sam cist pred samim sobom.

Budite skromni, pošteni, hrabri, vredni, iskreni, hranite se umereno, budite fizički aktivni, kad volite, kažite i pokažite, čitajte knjige, slušajte muziku, uživajte u tišini. Praštajte iskreno i lako. Siguran seks. I onih deset zapovesti. To bi bilo to.

Meni je 30,a već sada čini mi se da znam da ću žaliti zbog prve dve stvari, a opet, prvo ne mogu da menjam jer jednostavno to ne znam, a ovo drugo... Ne vidim alternativu

? VESTI
Otkriveno za čime najviše žale ljudi na samrti
Ponedeljak 5.12.2016 | 21:55 | Izvor: radiosarajevo

Kao depresivac i neko ko bar jednom dnevno pomisli na smrt mogu reci da je sve ovo tacno. Ali ja sam ziveo netipican zivot punim plucima i sve sto sam zeleo to sam i uradio. U vreme kada se moglo tako ziveti. Nekad. Moj otac nije zalio ni za cim. Govorio je samo da bi voleo da vidi unuka kako seta sa devojkama. :) Sve nam je stvorio u vreme kada se stvarati moglo. I ziveo nesvakidasnji zivot. Zivite dok ste mladi jer smrt vreba i ne miruje. Ne gleda koliko godina imate. Zivite kao da vam je ovaj dan poslednji.
(Dzo, 06. decembar 2016 12:50)
10
Neko ko je na samrti, tesko da ima normalnu perspektivu (npr. posle mene potop). Krediti se moraju placati, deca se moraju nahraniti, nezgodni sef na poslu se mora trpeti, nemozemo se svadjati sa svima... Nismo bozansva pa da se sve vrti oko nas da bez posledica mozemo da radimo kako hocemo, sve to ima svoju cenu. Treba imati mudrosti da uvidimo na sta mozemo da uticemo i koja je cena a na sta nemozemo.
(Slobec, 06. decembar 2016 12:35)
72
Poboznost je covjekova najveca sreca
(ja, 06. decembar 2016 12:31)
25
Biti umeren u svemu...
(bucika, 06. decembar 2016 12:29)
32
Licno ,mislim da necu zaliti jer sve sto sam smatrala vrednim u zivotu sam pokusavala da ostvarim.Mirno cu moci da odem,mada naravno nikada necu zeleti za tim vecitim snom.
(esma, 06. decembar 2016 12:28)
20
@ i jaSve se slažem, osim za to da je jako teško k

Ljudi na samrti uglavnom žale za nebitnim stvarima, a to uglavnom zato što su u toku života vodili računa o nebitnim stvarima. Zabluda je misliti da se neko pred smrt opameti, mada ima i takvih slučajeva, verovatno mnogo manje.

Nebih volela da dodjem u situaciju da se kajem ili žalim za nečim.Iskreno kad dodje moje vreme volela bih da me smrt pokosi u sekundi da ni neznam šta me snašlo,nebih volela da padnem u krevet tad je neminovno da cete iskopati nešto iz svog života za čim žalite.Ma neznam treba svaki dan živeti najbolje što možeš....i ako je to zaista teško.

Jedna anegdota moga oca koji je bio prisutan samo vikendima kuci, a nekad ni tad:
-Andjo, trci ovamo, mali prohodao!
-Da si ti ziv I zdrav on vec mesec dana trckara po kuci.

Obezbedio nam je sve u zivotu, cak I moje vise obrazovanje, I na tome mu mogu uvek biti samo zahvalan I nikad ne prebaciti sto nije bio kuci. Nazalost, I ja sam takvog razmisljanja, smatram da pravi zivot pocinje onog dana kad treba da se boris za porodicu upravo tim radom I radom. Tako da cemo verovatno I ja I on I moja deca zaliti na smrtnoj postelji sto nismo vise vremena proveli zajedno a manje radeci, ali eto, bar nesto korisno I od toga.

Zalim sto volela me nije ni jedna.

Majka kad mi je umrla rano rekla mi je: Sine moj, sve si učinio da budem srećna, ponosna sam na tebe, nastavi svoj život hrabro, to je bio prelomni trenutak da se ukrcam na brod za Ameriku, ostalo je istorija, i dalje je sanjam...

Ja sam na raskrscu i mislim da cu zaliti sta god izaberem:1) odlazak u USA (sad ili nikad pod ovakvim uslovima i dok sam jos mlad) a ljubav mog zivota koju bih ozenio da nije ovo iskrslo ne moze zamnom i tamo cu steci pare i status ali nikad takvu osobu 2) ostanak, zenidba, deca ali onda mucenje, prolazi godina, decenija, zaljubljenost i pocetna idila nestali a ja se u ovom nasem brlogu pitam kako ja sa fakultetom i dalje sluzim nekom nepismenom ponavljacu za ekstraprofit. Blizi se dan odlaska, jos par meseci i pitam se svako vece kad legnem. Srce kaze ostani, mozak kaze idi. Mozak me je uvek bolje sluzio...

Žaliću ako ne uspem da odem odavde, i ako ne obezbedim detetu mogućnost da živi, uči i radi a da ne mora uopšte ikad da se osvrne na ovaj prokleti Balkan.

Srećom, neću imati ni jedan od tih problema, rešio sam ih se na vreme.

Čovek na samrti samo želi da još živi!

Sve do jednog je posledica brige kako drugi reaguju na vase poteze ili laicki receno sta ce selo reci.
Ljudi bi trebalo da shvate da je covek jedinka i da nam je nametnut osecaj pripadanja, tek tad mogu da ostvare svoj pun potencijal.

prvo dovoljno;)

Mlad sam jos uvek, ali sam shvatio da treba živeti kako ti želiš. Svoje greske nosiš sam, manje bole kad su tvoje. Napravi viziju u životu i prati je. I bez nerviranja, to je stvar mentalnog treninga.

Pravo u centar.
Sve je ovo istina.
Hvala redakciji B92, na ovom članku.

Ja cu celog zivota da zalim sto sam kasno upoznao Natasu Jovkovic i sto nisam imao hrabrosti da pokusam nesto vise dok jos nije bilo prekasno.

Ja dok sam bio na samrti sam si mislio, Bože daj da već konačno umrem, nek ta muka već konačno prestane!
Svi doktori su mi prognozirali sigurnu smrt, a ja se onda potpuno oporavio.

"Zivite dok ste zivi! Smrt prestaje da bude strasna ukoliko se zivot zivi! Ako se ne zivi u pravom trenutku, onda se ne moze ni umreti u pravom trenutku."
"da li ste iziveli svoj zivot?"

kad je plakao Nice.

Lepo je kad... imaš mogućnost da nešto promeniš u životu. A sta raditi kad je nemaš? Šta onda želeti? Uvek se trudim da izvučem neki maksimum, a kad pogledam okolinu, gde sam šta sam... šta sam bio/živeo/radio/neradio bolje i nije moglo.

Ja samo zalim sto nisam mogao da dam svoj zivot za zivot prijateljeve cerkice, koja je umrla od raka na dan kad su meni rekli da sam isti izlecio...

radio bih ja manje ali od cega da zivim?

Ako se drzimo one dobre stare da nije bogat onaj ko mnogo ima, vec onaj kome malo treba, onda se da zakljuciti da ni za cim ne zalimo, vec da budemo zadovoljni time sto imamo i sto smo imali...

Ima trenutaka kada se zamisljam kako ,,umirem,, i onda mi nadolaze misli, sta jos imam da kazem osobama koje volim, iako su mi nesto nazao ucinile da, to nisu namerno, cak i sa onima sa kojima sam se posvadjao, pa im i na trenutak oprostim. A najveca zalost sto treba da ,,umrem,, jeste sto necu videti svoje nerodjeno dete. Verovatno to blizenje odlasku ukljucuje taj prekidac za emocije u coveku. :)

"...i opet imaju malo ludosti u svom životu."

Mislim da se sve vrti oko ove recenice.

odlicno, miran sam, ni za cim ne zalim, mogu da umrem.

Da nisu za ovim, zalili bi za nečim drugim.

Da sam bar pokusao da je poljubim kad smo bili sami...

Nije najstrašnije umreti. Najstrašnije je šta većinu od nas posle toga čeka u večnosti.

@FlynnIdi i ne razmisljaj. Kao neko ko je dosta stariji i ko je ostavio zenu da zivi i radi u Srbiji i otisao da radi po celom svetu mogu ti reci da nijedan kontinent nije toliko daleko. Nismo se vidjali po pola godine i odlicno smo funkcionisali. A ja sam radio posao koji volim i dobro zaradjivao. Ona takodje. Trenutno sam u Srbiji i "oci povadismo". :) Vreme je da se polako ponovo pakujem. :) Sve najbolje ti zelim i srecan put, vidim da si odlucio. (i moja mlada drugarica ima decka u USA i nije htela da ide sa njim pre nekoliko godina a sad se pakuje i odlazi). :) srecno deco!

Одлично написано, истина...

Svi mi imamo donekle slicne zivote, mozemo ih takodje nazvati fazama. Kad smo deca - bezbrizni smo i neiskvareni. Kad smo u pubertetu mislimo da smo najpametniji. Posle fakulteta razmisljamo sta dalje raditi u zivotu. Zatim radimo, osnivamo porodicu..
I na kraju cemo verovatno zavrsiti kao ovi ljudi, postavljajuci sebi ta ista pitanja.
Kad stanemo i razmislimo o ovome, ispada da je zaista najbitnije da smo srecni u zivoru.

Žali se što se ne poživi makar još dve, najviše tri godine, da se oseti taj boljitak...:-)

Moja majka potpuno svesna pred poslednje minute zivota je rekla, tako bih jos malo da zivim, a nisam mogla da joj pomognem. umrla u 78. godini zivota.Kad dodje taj cas da se mreti mora, bice mi zao sto ostavljam svog sina, jer znam da ce mu majka nedostajati. Nisam ispunila sebi sve zelje, ali kako vreme prolazi, necu ni uspeti. Mnogo puta razmisljam o tom kraju, sumiram zivot koji sam do sada prezivela. Bilo je svega, i lepog i ruznog i sretnog i tuznog. Volela bih kad vec moram da umrem da samo zaspim i da se ne probudim. I sada ja znam sta hocu i sta bih zelela, ali dosla su vremena da ne mogu, razumecete me u pitanju je finansijska strana, nazalost!

Mnogo "neprobudjenih" koji olako puštaju svoja prijateljstva "niz vodu. "

kad pogledas okolinu stvarno jeste ovako....jurenje novca i gluposti....

misli sad mi Lete, na proslost me sete. (Gordi - misli)

Ovo me uvijek rastuži.

99 posto tacno. Presao sam 50-u i bogu hvala jos sam zdrav ali sam vec poceo da razmisljam o svemu navedenom.

Ovo je odličan vodič za život

Kada mislite na smrt, sve drugo postaje smešno.
(Tomas Bernhard)

Da sam znao bolje i datom trenutku, ja bih uradio. Za mnoge stvari sam se vec pokajao, ne treba mi smrt.

Žaliću samo što nisam uspeo da umrem kasnije. Ako bude bolelo, što nisam ranije. Kako god bilo i kad god bilo, smrt ima smisla. Bez nje, život nema.

Da sam bar pokusao da je poljubim kad smo ostali sami...

zanimljivo

Verujem da svako od nas uvek ima nesto ili nekog zbog koga s vremena na vreme vracamo unazad,tako i ljudi na samrti.
Sve je to izliv nekakvih emocija,rekao bih.

Ovih pet stvari mogu da se primene na 99% ljudske populacije, a ne samo na ljude na samrti... jednostavno, ovo su neka univezalna osećanja ljudske teskobe.

Ukratko - uzivati u zivotu u granicama normale i biti otvoren prema stvarima koje zelite. Nije misaona imenica, vec vrlo jednostavno a u isto vreme tesko ostvarljivo iz ko zna vec kojih razloga.....Ziveli! (volim pivo, ne da se napijam)

Licno ,mislim da necu zaliti jer sve sto sam smatrala vrednim u zivotu sam pokusavala da ostvarim.Mirno cu moci da odem,mada naravno nikada necu zeleti za tim vecitim snom.

Ako umrem nemam za čim da žalim. Živim kako hoću, radim koliko hoću, osećanja pokazujem po zasluzi, imam tu sreću da mi se želje ispunjavaju...

Da mi je ovo pitanje postavljeno pre 20 godina, rekao bih uzmi me Bože i sačuvaj muka...

Slazem se sa Meister Jakob, ovi sto kukaju za zapadom, ne razumem sta cekate? i ja sam otisla sa 20 godina u Holandiju. Probajte, uvek mozete da se vratite ovde ili ne (ako stvorite zivot tamo). Ali ne znaci uvek da je zapad resenje, ne cekajte ne kukajte vec idite. Mene nije cekalo nista tamo, za sve sam morala da se borim ( posao, stan..) i nije lako nimalo kad si stranac.

@Flynn

Zasto ne moze? Ako ne moze odmah, mozda moze malo kasnije. Poslusaj Dzoa. Nije zivot ili-ili. Zivot su opcije u koje kad udjes nailazis na nove, o kojima ne bi znao nista da nisi prosao kroz prvu. nema pisane garancije ni za sta, ali verujte mi oboje sreca zaista prati hrabe.
O odlukama je vazno znati sledece. Jednom kad odlucis nesto, vise se to ne preispituje. U datom trenutku to je bilo najbolje sto se moglo odluciti. Tacka. Analiziranje posledica donetih odluka unazad je kao pogled kroz krivo ogledalo.
Anksiozni smo i tako se deca vekovima vaspitavaju da se plase zivota. Cesto bolje prodju oni na svoju ruku koji isteraju ono sto bi instiktivno zeleli.
Ako je samo logistika to sto nju sprecav, to je nista.

za mudrošću u mladosti..

Saznaćemo jednom, to je sigurno.

To je ovo, samo u obliku klipa:

Link:
https://www.youtube.com/watch?v=i3AshKTqbCk

I sve ovo nije da bi se gomila depresivnih likova još više izdeprimirala i mračila sve oko sebe (kao ovde u 95% komentara), već da bi trngnulo razumnog čoveka da krene da gleda život iz lepše perspektive... kakav je to život gde ste svi ovoliko mizerni sami sa sobom?

Pogledajte klip, objašnjva ovaj tekst u potpunosti...

Ipak joj neću reći da volim kako trapavo hoda, kako se smeje, da volim male minđuše u njenim ušima, ipak joj neću reći - baš zato, baš zato što je volim.

Kukavica umire svaki dan, a hrabar čovek, jednog dana!

Život je čudesan i lep, baš zbog toga, što nikada ne znamo pred koja će nas iskušenja staviti. Bez obzira kakve su nam karte podeljene, trebalo bi ih iskoristiti na najbolji mogući način, jer šta je život, nego samo igra, za koju nikada ne znamo kako će se završiti. Kada dođe kraj, nema potrebe žaliti za bilo čim, jer i onako je igra završena.

Hvala redakciji na ovoj realnoj zivotnoj temi. Citam sve komentare, te dolazim do zakljucka da nisam sama, da i drugi ljudi razmisljaju kao ja. Jako mi je drago da su komentari lepo sroceni, iskazana iskrena secanja, hvala vam svima koji ste se javili, nagnali ste me da pocnem drugacije da razmisljam, nada uvek postoji, kazu, ona umire poslednja!

@Subi: Slažem se, potpuno!