Sunce tuđeg neba

Nostalgija. Čežnja. Žal za nekim dobrim vremenima. Roditeljima, prijateljima, starim mestima. Postoji puno tog što bi opisalo homesick.

Koliko god da je dobro ili loše, nikada ne treba pljuvati i gaziti po rodnom kraju, korenima. Svi mi imamo momente gde tuga naiđe, ali i prođe. Naravno, danas je puno lakše ostati u kontaktu kroz moderne komunikacije. Isto tako, lako se čovek i otuđi; na kraju ostane par prijatelja sa kojima si kontaktu... i to je to.
Nama koji smo bliži je ipak lakše putovati nego onima "preko bare". I, jeftinije.

Onaj ko uspe da sa osmehom i radosću putuje u oba smera, radujući se svom domu, uspeo je da izbalansira nostalgiju i stvarnost.

Ne slike, ne filmovi, ne ljudi, ne ulice... Mirisi. Mirisi su najgori. Cesto mi se desava da me miris vrati u neko vreme, neko mesto 20,30 godina unazad. Miris mame kada se sprema ujutru na posao. Miris dedine kuce u Pirotu. Miris mog ormana koji stoji netaknut 17 godina sa sve mojim studentskim pantalonama i kosuljama. Jeste lepo u Kanadi ali fali to... nesto...

Već 12 godina ne živim u Srbiji. Već početkom 90-ih, dok sam JOŠ UVEK ŽIVEO u Beogradu, sam počeo da osećam nostalgiju za svim onim PRE 90-ih. I dalje osećam tu istu nostalgiju pomešanu sa besom kad god pomislim na "moj" Beograd.

Da li se secas kako bilo nam je pre, sta je sad ostalo od svega moj Beograde, drugovi moji kako brzo godine projure, vidimo se svi do neke sledece mature...Politicari vas svesno obmanjuju pricom da bolji zivot samo sto nije stigao da bi vas zadrzali u zemlji. Jer kad se ozenite ili udate mnogo je teze otici - Cache

Nostalgija je uvek vezana za vreme, nikada za mesto.

Postoje redovne, svakodnevne linije za Beograd i Niš, ali nema tog aviona koji nas može prebaciti u sedamdesete ili osamdesete. Tu se krije čitava iluzija ovog psihološkog fenomena: neki od nas pate za ljudima, vremenima i mestima koja odavno više ne postoje. Ljubav je slepa, a ja lično volim i Novi Sad i Beograd i Šumadiju i Crnu Goru i Jahorinu i Drinu... i uporno ne uviđam šta bih na svakom od ovih mesta mogao da radim duže od 48 sati. Svako od ovih mesta je postala arena u kojoj se ljudi bespoštedno bore za preživljavanje dok u ovom trenutku postoje neka neotkrivena predivna mesta i neki novi predivni ljudi vredni upoznavanja.

secanje na mladost i bezbrizne dane provedene u tom "domu"... dom je osecaj i secanje na ovo predhodno sto sam naveo

Jako lep tekst. Sve najbolje ti želim u dalekim Amerikama :-)

Eee..nista bez nase lepe Srbije...Doduse, korumpirane, zapustene, prljave, prezaduzene...gde se 80 odsto naroda budi i leze sa brigom kako preziveti sledeci dan...Ali vracajte se vi preko, jer sunce tudjeg neba itd itd...

Divan tekst, hvala! :)

Ne brini ,sve ces zaboraviti uskoro i mirise i ukuse i sve svoje.Moj brat u severnoj zemlji ne mari ni za svoje mrtve ni za zive.Ovo je njemu strana zemlja a ne ona kuda je otisao.Ne brin,ostvarices zivot kakav mi. ovde samo sanjamo i ZABORAVICES.Ipak si ti otisla a tvoji ostali,oni nose te uspomene.VIDECES,to ti kaze jedna zaboravljens sestra koju je nekad davno voleo taj brat.Zao mi je sto nemogu da ti lepo sve ispricam kako je tekla transformacija od odlaska do sada,ne bi imalo mesta.Homesick postoji samo u nama koji ostajemo ovde i nemozemo da shvatimo tu promenu voljenog bica.ZABORAVICES,a neces biti jedina.

Moja baka je zivela preko 50 godina u Engleskoj. Sa 18 otisla i prakticno je bila Engleskinja. Vec je bila ostarila, pozvala me telefonom i zatrazila da joj posaljem dunje. Dunje, da ih stavi na ormar, da joj zamirisu. Nikad to necu da zaboravim.

Pa ne shvatam 100% ovakve tekstove. Možda zato što nisam živela u inostranstvu. Ali vi upravo niste houmsik za svojim bližnjima jer znate šta rade i stalno se čujete. Koliko razumem čeznete za nekim prošlim domom, zemljom, vremenima, ljudima. Tih ljudi ovde više nema. Otišli su negde kao i vi i nisu na ćošku vaše ulice. Ne postoji više ni bakina zlatna kajgana u tanjiriću iz VB. Zar ne mislite da nas sve povremeno ne preplavi tuga za tim vremenima koja su neizostavno prošla. Uostalom i ja sam se budila mnogo puta a da mi je srce ludački lupalo i čula svoj glasni uzdah u svojoj sobi iz koje nisam otišla. Razlog je bio drugačiji. Život koji me čeka sutradan u ovoj zemlji. Zar svrha života nije i da odete, vidite taj veliki svet, u Njujorku ste, na Manhetnu. Malo ste houmsik, ali ne mogu da saosećam sa vama. Mnogi bi od nas voleli da su tamo samo mesec dana. A ta priča da ljudi koji ne vole svoju zemlju ne mogu voleti ni tuđu mi je skroz falš. Pa naravno da volite svoju zemlju i svoje detinjstvo i korene, ali dok ne poštujete i tuđe ne možete biti pravi čovek ni na svome.

Jos uvek citam samo vesti na srpskom...

Postoji nesto jos gore od nostalgije. Osecaj nepripadnosti. Kada nikada nisi imao osecaj da je ovo tvoja zemlja, tvoj grad, tvoja kuca. Kada ti je detinjstvo rastrkano i razbacano. Mirisi. Kadrovi. Kada preskaces delove zivota tako brzo da na kraju ne znas ni gde si rodjen ni zasto ni gde si bio ni sta radio. Kada ti je svejedno gde ces ziveti sutra.

Замало одличан текст. Још само да си поентирала, овако се све завршило на дескрипцији (додуше, изванредној). Што се тиче оних који сматрају да је носталгија, чежња за домом, туга, назовите то како хоћете, везана само за временску димензију, не и просторну, како онда да људи то не осете док су тамо (итекако постоје разлози)? Не, носталгија је чврсто везана за просторну удаљеност, а временска се јавља након првог повратка/посете кући, кад видите колико се тога десило људима које волите и до којих вам је стало. Чујете се ви са њима, упознати сте шта им се догађа у животу, али ако нисте поред њих, то је равно читању вести са портала попут овог. Пуко информисање, можда нешто више од тога. Пропуштате доста битних тренутака у њиховим животима (и лепих и ружних), а то је оно што нас међусобно чини блиским.

Pa ne shvatam 100% ovakve tekstove. Možda zato što nisam živela u inostranstvu. Ali vi upravo niste houmsik za svojim bližnjima jer znate šta rade i stalno se čujete. Koliko razumem čeznete za nekim prošlim domom, zemljom, vremenima, ljudima. Tih ljudi ovde više nema. Otišli su negde kao i vi i nisu na ćošku vaše ulice. Ne postoji više ni bakina zlatna kajgana u tanjiriću iz VB. Zar ne mislite da nas sve povremeno ne preplavi tuga za tim vremenima koja su neizostavno prošla. Uostalom i ja sam se budila mnogo puta a da mi je srce ludački lupalo i čula svoj glasni uzdah u svojoj sobi iz koje nisam otišla. Razlog je bio drugačiji. Život koji me čeka sutradan u ovoj zemlji. Zar svrha života nije i da odete, vidite taj veliki svet, u Njujorku ste, na Manhetnu. Malo ste houmsik, ali ne mogu da saosećam sa vama. Mnogi bi od nas voleli da su tamo samo mesec dana. A ta priča da ljudi koji ne vole svoju zemlju ne mogu voleti ni tuđu mi je skroz falš. Pa naravno da volite svoju zemlju i svoje detinjstvo i korene, ali dok ne poštujete i tuđe ne možete biti pravi čovek ni na svome.

homesick - čežnja za domom
u engleskom se uglavnom koristi infinitiv i reči su kraće nego u srpskom pa je lako napraviti kovanicu prostim spajanjem dve reči, nema razloga da se izmišlja odgovarajuća kovanica jer to nije u duhu srpskog jezika, npr domočežnja zvuči strano i rogobatno

"Kao da nas nije dovoljno otišlo. Možda nije kasno da je sad izmislimo."

Sumnjam u potrebu, mozda nekada jer zarad ovakve Srbije kakva je postala to bi pre bila dijagnoza nekog mentalnog poremecaja. :(
To je jedina istinska tuga u celoj ovoj prici.

I know this if off topic but I’m looking into starting my own blog and was curious what all is needed to get setup? I’m assuming having a blog like yours would cost a pretty penny? I’m not very internet savvy so I’m not 100% positive. Any suggestions or advice would be greatly apieecpatrd. Cheers

Ne brini ,sve ces zaboraviti uskoro i mirise i ukuse i sve svoje.Moj brat u severnoj zemlji ne mari ni za svoje mrtve ni za zive.Ovo je njemu strana zemlja a ne ona kuda je otisao.Ne brin,ostvarices zivot kakav mi. ovde samo sanjamo i ZABORAVICES.Ipak si ti otisla a tvoji ostali,oni nose te uspomene.VIDECES,to ti kaze jedna zaboravljens sestra koju je nekad davno voleo taj brat.Zao mi je sto nemogu da ti lepo sve ispricam kako je tekla transformacija od odlaska do sada,ne bi imalo mesta.Homesick postoji samo u nama koji ostajemo ovde i nemozemo da shvatimo tu promenu voljenog bica.ZABORAVICES,a neces biti jedina.

Eee..nista bez nase lepe Srbije...Doduse, korumpirane, zapustene, prljave, prezaduzene...gde se 80 odsto naroda budi i leze sa brigom kako preziveti sledeci dan...Ali vracajte se vi preko, jer sunce tudjeg neba itd itd...

Pa ne shvatam 100% ovakve tekstove. Možda zato što nisam živela u inostranstvu. Ali vi upravo niste houmsik za svojim bližnjima jer znate šta rade i stalno se čujete. Koliko razumem čeznete za nekim prošlim domom, zemljom, vremenima, ljudima. Tih ljudi ovde više nema. Otišli su negde kao i vi i nisu na ćošku vaše ulice. Ne postoji više ni bakina zlatna kajgana u tanjiriću iz VB. Zar ne mislite da nas sve povremeno ne preplavi tuga za tim vremenima koja su neizostavno prošla. Uostalom i ja sam se budila mnogo puta a da mi je srce ludački lupalo i čula svoj glasni uzdah u svojoj sobi iz koje nisam otišla. Razlog je bio drugačiji. Život koji me čeka sutradan u ovoj zemlji. Zar svrha života nije i da odete, vidite taj veliki svet, u Njujorku ste, na Manhetnu. Malo ste houmsik, ali ne mogu da saosećam sa vama. Mnogi bi od nas voleli da su tamo samo mesec dana. A ta priča da ljudi koji ne vole svoju zemlju ne mogu voleti ni tuđu mi je skroz falš. Pa naravno da volite svoju zemlju i svoje detinjstvo i korene, ali dok ne poštujete i tuđe ne možete biti pravi čovek ni na svome.

Pa ne shvatam 100% ovakve tekstove. Možda zato što nisam živela u inostranstvu. Ali vi upravo niste houmsik za svojim bližnjima jer znate šta rade i stalno se čujete. Koliko razumem čeznete za nekim prošlim domom, zemljom, vremenima, ljudima. Tih ljudi ovde više nema. Otišli su negde kao i vi i nisu na ćošku vaše ulice. Ne postoji više ni bakina zlatna kajgana u tanjiriću iz VB. Zar ne mislite da nas sve povremeno ne preplavi tuga za tim vremenima koja su neizostavno prošla. Uostalom i ja sam se budila mnogo puta a da mi je srce ludački lupalo i čula svoj glasni uzdah u svojoj sobi iz koje nisam otišla. Razlog je bio drugačiji. Život koji me čeka sutradan u ovoj zemlji. Zar svrha života nije i da odete, vidite taj veliki svet, u Njujorku ste, na Manhetnu. Malo ste houmsik, ali ne mogu da saosećam sa vama. Mnogi bi od nas voleli da su tamo samo mesec dana. A ta priča da ljudi koji ne vole svoju zemlju ne mogu voleti ni tuđu mi je skroz falš. Pa naravno da volite svoju zemlju i svoje detinjstvo i korene, ali dok ne poštujete i tuđe ne možete biti pravi čovek ni na svome.

Da li se secas kako bilo nam je pre, sta je sad ostalo od svega moj Beograde, drugovi moji kako brzo godine projure, vidimo se svi do neke sledece mature...Politicari vas svesno obmanjuju pricom da bolji zivot samo sto nije stigao da bi vas zadrzali u zemlji. Jer kad se ozenite ili udate mnogo je teze otici - Cache

Već 12 godina ne živim u Srbiji. Već početkom 90-ih, dok sam JOŠ UVEK ŽIVEO u Beogradu, sam počeo da osećam nostalgiju za svim onim PRE 90-ih. I dalje osećam tu istu nostalgiju pomešanu sa besom kad god pomislim na "moj" Beograd.

homesick - čežnja za domom
u engleskom se uglavnom koristi infinitiv i reči su kraće nego u srpskom pa je lako napraviti kovanicu prostim spajanjem dve reči, nema razloga da se izmišlja odgovarajuća kovanica jer to nije u duhu srpskog jezika, npr domočežnja zvuči strano i rogobatno

Nostalgija je uvek vezana za vreme, nikada za mesto.

Postoje redovne, svakodnevne linije za Beograd i Niš, ali nema tog aviona koji nas može prebaciti u sedamdesete ili osamdesete. Tu se krije čitava iluzija ovog psihološkog fenomena: neki od nas pate za ljudima, vremenima i mestima koja odavno više ne postoje. Ljubav je slepa, a ja lično volim i Novi Sad i Beograd i Šumadiju i Crnu Goru i Jahorinu i Drinu... i uporno ne uviđam šta bih na svakom od ovih mesta mogao da radim duže od 48 sati. Svako od ovih mesta je postala arena u kojoj se ljudi bespoštedno bore za preživljavanje dok u ovom trenutku postoje neka neotkrivena predivna mesta i neki novi predivni ljudi vredni upoznavanja.

Jako lep tekst. Sve najbolje ti želim u dalekim Amerikama :-)

Ne slike, ne filmovi, ne ljudi, ne ulice... Mirisi. Mirisi su najgori. Cesto mi se desava da me miris vrati u neko vreme, neko mesto 20,30 godina unazad. Miris mame kada se sprema ujutru na posao. Miris dedine kuce u Pirotu. Miris mog ormana koji stoji netaknut 17 godina sa sve mojim studentskim pantalonama i kosuljama. Jeste lepo u Kanadi ali fali to... nesto...

Divan tekst, hvala! :)

Jos uvek citam samo vesti na srpskom...

Замало одличан текст. Још само да си поентирала, овако се све завршило на дескрипцији (додуше, изванредној). Што се тиче оних који сматрају да је носталгија, чежња за домом, туга, назовите то како хоћете, везана само за временску димензију, не и просторну, како онда да људи то не осете док су тамо (итекако постоје разлози)? Не, носталгија је чврсто везана за просторну удаљеност, а временска се јавља након првог повратка/посете кући, кад видите колико се тога десило људима које волите и до којих вам је стало. Чујете се ви са њима, упознати сте шта им се догађа у животу, али ако нисте поред њих, то је равно читању вести са портала попут овог. Пуко информисање, можда нешто више од тога. Пропуштате доста битних тренутака у њиховим животима (и лепих и ружних), а то је оно што нас међусобно чини блиским.

Nostalgija. Čežnja. Žal za nekim dobrim vremenima. Roditeljima, prijateljima, starim mestima. Postoji puno tog što bi opisalo homesick.

Koliko god da je dobro ili loše, nikada ne treba pljuvati i gaziti po rodnom kraju, korenima. Svi mi imamo momente gde tuga naiđe, ali i prođe. Naravno, danas je puno lakše ostati u kontaktu kroz moderne komunikacije. Isto tako, lako se čovek i otuđi; na kraju ostane par prijatelja sa kojima si kontaktu... i to je to.
Nama koji smo bliži je ipak lakše putovati nego onima "preko bare". I, jeftinije.

Onaj ko uspe da sa osmehom i radosću putuje u oba smera, radujući se svom domu, uspeo je da izbalansira nostalgiju i stvarnost.

"Kao da nas nije dovoljno otišlo. Možda nije kasno da je sad izmislimo."

Sumnjam u potrebu, mozda nekada jer zarad ovakve Srbije kakva je postala to bi pre bila dijagnoza nekog mentalnog poremecaja. :(
To je jedina istinska tuga u celoj ovoj prici.

secanje na mladost i bezbrizne dane provedene u tom "domu"... dom je osecaj i secanje na ovo predhodno sto sam naveo

Moja baka je zivela preko 50 godina u Engleskoj. Sa 18 otisla i prakticno je bila Engleskinja. Vec je bila ostarila, pozvala me telefonom i zatrazila da joj posaljem dunje. Dunje, da ih stavi na ormar, da joj zamirisu. Nikad to necu da zaboravim.

Postoji nesto jos gore od nostalgije. Osecaj nepripadnosti. Kada nikada nisi imao osecaj da je ovo tvoja zemlja, tvoj grad, tvoja kuca. Kada ti je detinjstvo rastrkano i razbacano. Mirisi. Kadrovi. Kada preskaces delove zivota tako brzo da na kraju ne znas ni gde si rodjen ni zasto ni gde si bio ni sta radio. Kada ti je svejedno gde ces ziveti sutra.

I know this if off topic but I’m looking into starting my own blog and was curious what all is needed to get setup? I’m assuming having a blog like yours would cost a pretty penny? I’m not very internet savvy so I’m not 100% positive. Any suggestions or advice would be greatly apieecpatrd. Cheers