Deda Marine Cvetić vodio je decu i unuke u dalmatinske vinograde da rade, podsticao ih da umaču hleb u vino i uživao sa porodicom, familijom i svojom „publikom“, ljudima koji su iz daleka dolazili po svojih nekoliko flaša, u vatrenom dingaću. Svi su voleli vino i, kada je na moru u Makarskoj upoznala svog muža Đanija Maskarelija, tada vlasnika male vinarije „Agricolo Azienda Masciarelli“, pošla je sa njim u seoce u brdima blizu Jadranskog mora.

Slatka i sposobna da reše hiljadu tegoba, idealna za opuštanje i buđenje čula, eterična ulja dragoceni su saveznici i u kuhinji. Dovoljno je nekoliko kapi da jelo zamiriše kao nikad pre! Ova umetnost, dobro poznata francuskim i italijanskim šefovima kuhinja, u većini zemalja dugo je bila nepoznata.

Nema sumnje da je konzumacija alkoholnih pića na globalnom nivou ogroman biznis, koji svake godine raste za 2-2,5%. Godišnja proizvodnja vina, piva i ostalih aromatizovanih alkolonih pića, kao i destilata svakako podrazumeva i velike budžete za marketing i plasman tih proizvoda.

Ono što karakteriše današnje trendove u kulturi pravljenja koktela jeste povratak nekih zaboravljenih destilata i koktela na velika vrata, a za neke od njih već se može reći da su postali besmrtni i da su dobili svoje mesto u savremenoj opštoj kulturi.

Italijanska kuhinja je jedna od najbogatijih na svetu, ali je svakako najpoznatija po testeninama. Danas je italijanska testenina, ili pasta, kako je oni zovu, sastavni deo ishrane skoro svih ljudi na planeti.

Nakon dve destilacije grožđa, dobijeni destilat deli se na “glavu”, “srce” i “rep”. Kada kupite flašu francuskog konjaka, kupili ste ono najbolje, ono što je odležalo u hrastovim bačvama – "srce".

„Šampanjac pijem i kada sam radosna, i kada sam tužna. Ponekad ga pijem i kada sam sama. Kada imam društvo, smatram ga neizostavnim. Otvara mi apetit kada nisam gladna, i uvek ga pijem tokom obeda. Inače ga ne diram – osim kada sam žedna, naravno...“ Lili Bolindžer (Lily Bollinger)

Šta mislite, zašto je dobra vila, od svih biljaka, odabrala baš bundevu da od nje napravi kočiju, kojom će Pepeljuga odjuriti na bal i očarati mladog princa? Možda zato što je bundeva, tradicionalna hrana siromašnih, odlično oslikavala Pepeljugin status? A možda je i onaj, koji je smišljao čuvenu bajku, intuitivno znao da se baš u ovom, „prostom“ povrću, krije nešto – kraljevsko?

Za razliku od svih drugih pića, vino se ne proizvodi nego se rađa. Uz krv i majčino mleko, najsloženija je tekućina na planeti, a pisana i nepisana pravila traže da se vina s pažnjom i poštovanjem nude, toče i ispijaju.

Sticajem radnih okolnosti ekipa serijala “Štiklom u vrata” posetila je preko pedeset beogradskih restorana u toku ove televizijske sezone (od novembra do juna). U foto finišu pred letnju sezonu učinilo mi se kao dobra ideja da proglasimo Top 10 restorana.

„U slaganju hrane i vina postoji jedno pravilo, a to je da - ne postoje pravila“. Ovu rečenicu ste najverovatnije čuli bezbroj puta. No, da li je to tačno?

Proso je žitarica poreklom iz Azije, gde se još uvek redovno upotrebljava za ljudsku ishranu, pored pirinča. Po starim srpskim verovanjima, proso je dobro protiv zlih duhova i veštica, pa se tako ugrađivalo u temelje - nađeno je u razvalinama naših starih gradova i utvrđenja. Njime se posipala stoka, ali i kokoške, da bi bolje nosile jaja.Uz pomoć prosa možete i da prizovete budućeg partnera ali bilo bi bolje da ga skuvate i pojedete. Naime, zna se da proso ulepšava i obnavlja organizam.

Noževi, viljuške, avioni i kamioni. Poslovna večera... Ma, to je, zapravo, ni riba ni devojka, tu, rekao bih, nema ni posla ni blagoutrobija. Sve mi to deluje kao ordinarno foliranje, koje je, između ostalog, izrodilo i onaj slikoviti retro-soc termin – jagnjeće brigade.

Porto je vino s pedigreom, dakle, vino najstrože kontrolisanog geografskog porekla - može se praviti samo od grožđa koje je ubrano u ograničenom i označenom regionu oko reke Douro i njenih pritoka. Kada neko lepo stari, kada je s godinama sve naočitiji, kada sazreva umesto da propada, kaže se da je "kao porto".

Sarma. U samom zvuku te reči ima nečega što oslikava njenu kompleksnu prirodu, harmoničan i dinamičan ukus, punoću i izazovnost njenog mirisa. Sarma o kojoj vredi pisati isključivo je sarma od kiselog kupusa, dok je sarmica od zelja ili od slatkog kupusa samo zahvaljujući postupku pripreme uspela da zasluži to ponosno ime.