Skica za portret Lady Frost

Kada u ranom novembru nekim slučajem ili silom prilika ostanete u tranzitu, zaglavljeni u nekom od velelepnih aerodroma zemalja zapadne civilizacije (nad našom surčinskom livadom je magla i nema sletanja), a mesta na kasnijim direktnim letovima za beogradsku kasabu nema, i kada tako silom prilika, uz prstohvat urođenog baksuzluka, sedite i piljite u već okićene izloge aerodromskih dućana, neminovno vam se nameće pomisao – stiže me još jedan Deda Mraz.

Piše: Anđelka Marković

Biljana Đurđević, Poslednji dani Deda Mraza, 2000, kolekcija MSUb
Biljana Đurđević, Poslednji dani Deda Mraza, 2000, kolekcija MSUb

Iskreno, pošto sebe smatram utilitaristom, misli o Deda Mrazu mi vrlo brzo skreću na njegovo prevozno sredstvo – njemu nekako nikad ne otpadnu točkovi pri sletanju, paketi se ne isporučuju slomljeni, nema brige zbog magle ili štrajka mehaničara.

Brrr, odrastanje i iskustvo je nekad tako grozna stvar – percepcija tog toplog porodičnog rituala, te male slatke iluzije koju smo kao dečica gajili, a koju smo – neki ranije, neki kasnije – izgubili na svojim putovanjima, toliko je sada drugačija. Deda Mraz je meni danas simbol potrošačkog društva, šifra koja otvara i prazni svaki sef, parola pod kojom se u tih par meseci u godini iz džepova izlije basnoslovna suma novca. Potpuno sam uverena da ukoliko bi se samo jedne Nove Godine bar 10% od sume novca koju svako od nas na planeti odvoji za poklone spremila u neki univerzalni svetski fond, za 15 minuta bi nahranili pola Crnog Kontinenta, onu drugu polovinu za 15 dana izlečili od neizlečivih bolesti, a s odgovornim menadžmentom bi Afrika za 15 meseci lansirala svoj prvi  “Vojadžer“ da ispita gustinu stena i sastav gasova na Veneri. Screw you Bob Geldof, pa bila bih novi Hajle Selasije! Tjah.

Posmatrajući oko sebe uzavrelu masu koja već sad grozničavo vuče kese koje pucaju od specijalnih, božićnih pakovanja čokolada, parfema, diskova, ukrasa, kapiram i da ni Deda Mraz više nikako nije ni muško, a deda je još manje. U perspektivi (u civilizovanim zemljama) opšteprihvaćene rodne ravnopravnosti iznenađuje to što se lik i delo osobe koja jezdi belom stazom u svojim paktićima prenatrpanim saonicama i dalje isključivo vezuje za muški pol (naravno, s izuzetkom vrhunske kičerice od božićne kolekcije oskudnog ženskog crvenog donjeg rublja obrubljenog belim krznom u koje je svoje manekenke pre izvesnog vremena utegla jedna ultrapopularna multinacionalna modna kompanija). Očigledno je dakle da tu postoji prostor za jednu (buduću) žestoku feminističku raspravu, te to ostavljam njima, ali ne mogu da se ne upitam kako to da u opštoj mitomaniji Deda Mraza, Božić Bata, Santa Kloza i sličnih pojava u raznim tradicijama, verama i kulturama, niko tom čoveku ne smisli ženu.

Razlog verovatno leži u tradicionalnom shvatanju žene kao supruge i majke, domaćice i negovateljice, stuba porodičnog života i ilegalnog podstanara sopstvenog bivstvovanja. Deda Mraz je bio i ostao isti - čio, vedar, nasmejan, idealista, slobodni strelac, energičan, mahom na poslovnom putu, u žurbi da obavi svoj posao, voljan i spreman da ugodi i ispuni očekivanja miliona nepoznatih ljudi – paradigma uspešnog čoveka. No, protekom vremena žena se promenila, emancipovala, napravila veliki korak napred. Pošto pokret za ženska prava i upliv žena u javnu sferu svakodnevnog života dodaje još jednu boju tek na portret savremene istorije, Lejdi Mraz nije ni bilo moguće skicirati ranije. Istorijski momenat je, dakle, sada! Pa, iskoristimo ga. Evo.

Kažu da je čovek u stvari provodnik emocija – da bi nekome davao, on to mora od nekog da dobije – u suprotnom, imamo slučaj perpetuum mobile što automatski opovrgava važeće zakone termodinamike i Deda Mraza potencijalno svrstava u društvo Alberta Ajnštajna, Maksa Planka i Vilhelma Rentgena – laureata Nobelovih nagrada za fiziku. Ne smemo doduše isključiti ni indicije o potencijalnoj homoseksualnosti subjekta naše priče, obzirom da ga razne kulture u raznim varijantama prikazuju kao veselog večitog samca, a prisetimo se i legendarne oštrokonđe Karen Voker u dijalogu sa, sobom opsednutim, Džekom Mekfarlandom iz serijala Vil & Grejs ("Oh, honey, you are gay as Christmas!"). No, ovaj put ostavimo po strani mogućnost da je Santa in the Closet. Ko je onda savremena žena koja pristoji uz jednog takvog uspešnog, popularnog i angažovanog muškarca? Da li ona uopšte može da postoji?

Civilizacijska borba za slobodu donela je rezultate u XX veku, na žalost tek pošto su Prvi i Drugi svetski rat, gasne komore, atomske bombe i španska groznica odnele oko 60 miliona života. U takvom okruženju, kao reakcija, javila se odvratnost prema zločinima koji uništavaju ili sakate ljudsko biće. U periodu (relativnog) mira koji traje već oko 6 decenija, svest da je potrebno zaštititi ne samo telesni, već i duhovni integritet čoveka je ubrzano napredovala. Sistem uvažavanja i zaštite ljudskih prava neprekidno evoluira, s ciljem ostvarivanja potpune ljudske slobode i izjednačenosti čoveka i žene. Najveći dar koji nam sazrela svest o vrednosti svakog ljudskog bića može dati je sloboda individualnog izbora koja mu je rođenjem data, a na nama kao društvu je samo da mu je priznamo. Pravo na slobodu izbora često može biti veoma suženo i svedoci smo da se za svoj izbor u svojoj okolini često moramo dugo i teško boriti.

Kakve sve ovo ima veze sa skicom naše Gospa Mrazice? Odgovor je jednostavan – ličnost i karakter te žene mora biti podjednako jak, što znači da ona mora biti sobom savršeno zadovoljna. Ne, to ne podrazumeva obavezno i popularnost, niti poziciju nekakvog šefa, pa čak ni materijalno bogatstvo. Snaga ljudskog karaktera, samopouzdanje i osvešćenost jeste preduslov za ono što, po parametrima savremenog društva, smatramo uspehom u poslovnim i prijateljskim odnosima, pa i emotivnim vezama. Ono što nikad naravno ne smemo da zaboravimo je i to da postoji naše rođenjem stečeno pravo na slobodan izbor, koje se u stvarnom životu ne praktikuje niti uživa baš uvek. No, to predstavlja upravo nešto za šta nikad ne smemo prestati da se borimo.                

Pod jakim uticajem balkanskih pogleda na stvari, pa i na ulogu žene u životu jednog uspešnog muškarca, prvo što ćemo pomisliti je žena kao domaćica, kao majka, tiho stvorenje koje će svoje pritužbe pre progutati nego ih na glas izreći i koja ćutke prihvata ulogu koju je usvojila što kroz vaspitanje, što kroz pritisak sredine. O ovome bi ponovo feministkinje imale štošta da kažu, te to ponovo ostavljam njima, a ja sada govorim upravo o sličnoj ulozi ali iz sasvim drugog ugla.

Ukoliko je to ponašanje rezultat slobodnog izbora osvešćene, savremene žene, ukoliko je proizvod iskrene želje da se zapostavi sopstveni kratki ovozemaljski život (za sada, naučno dokazano jedini koji imamo), ukoliko je slobodna volja žene da svoj lični duhovni razvoj zapostavi da bi voljenom biću pomogla u ostvarivanju njegovih snova i želja, onda se hrabrosti te osobe iskreno divim. Ako je neko slobodno odlučio da svoje zacrtano vreme potroši na taj način, ko sam ja da mu sudim? Međutim, u iskrenost ovih namera i svesnost svojih postupaka, braća i sestre Balkanci će mene teško i dugo morati da ubeđuju. Stoga da bih dala egzaktniji primer onoga o čemu stvarno mislim, otisnuću se daleko, čak preko Atlantika.

Dvodimenzionalni ili trodimenzionalni ostaci rimske, grčke, staroevropske mitologije i istorije uopšte, mahom nam šapuću da herojstvo leži u snazi tela. Doživljaji Herkula, Odiseja i Antigone nam osvetljavaju, pak, jedan drugi vid herojstva, a to je snaga ličnosti. Prevedeno na savremeni jezik veza i vezica, podrška onom drugom, na koju se obično zavetujemo, najbolje se ogleda u najkritičnijim situacijama, kada dolazi gotovo do slamanja karaktera jer se prihvata situacija dijametralno suprotna ubeđenjima i željama jedne osobe, a koja to svesno žrtvuje zarad onog drugog. Snaga se ogleda u potpunoj, totalnoj kontroli uma nad sopstvenim emocijama, željama i težnjama..

Pomalo bizaran primer, koji je za mene bio zaista intrigantan, ali ne iz opšte poznatih razloga, jeste čuveni slučaj Klinton-Levinski. I pored svoje sopstvene svesti o svim mogućim razlozima (finansijske (moć), političke (moć), religiozne (moć) itd. prirode) koji su opasnu Hilari Klinton zadržali prvo da svog silno izblamiranog supruga ne razbije u sitne komade, drugo da ostane pored njega, ipak u tom trenutku nisam mogla da se otmem utisku koji se može sabrati u dve stavke:

1) ili je ta žena surova, beskrupulozna ajkula koja ne dozvoljava da joj išta poremeti zacrtani cilj osvajanja predsedničke fotelje SAD u godinama koje će doći,

2) ili je to vrhunski primer da je stvarno održano ono što je obećano kada se izgovaralo “i u dobru i u zlu“ – upravo su kritični trenuci oni u kojima naš karakter, naš um ili naše emocije sijaju u punom svetlu.

Mada je ova prva stavka dosta paranoična, stoga i bliža realnosti ali i psihijatrijskom kauču, rizikovaću naivnost i reći da je meni bliže ovo drugo – jednostavno jer znam kako bih u toj situaciji ja sama postupila. Nasuprot tome, učim i želim da verujem da se za ono što ti znači vredi boriti i da se cilj i pravo na sopstveni izbor postiže samo borbom, koja je doduše često, kao što vidimo, jako gadna, jer jedino izvesno je da se odustajanjem sigurno ništa neće nikada dostići.       

U ovim digresijama, zamalo da zaboravimo našeg Deda Mraza. Dakle, možemo zaključiti da je njegova Madam Mraz, jaka i stoga uspešna žena, spremna pokatkad i na pokoji kompromis, možda joj se neće sve želje ispuniti i možda će ponekad malo više vremena provoditi sama, što uz svoj posao, što uz decu, ponekad i uz kokice i omiljeni DVD, no imaće sve razloge za sreću jer je izabrala čoveka s kojim se razume.

Takođe, biće srećna jer je taj isti vedar, nasmejan, energičan, uspešan i opšteomiljen čovek baš u njoj našao osobu sa kojom može o svemu da razgovara. Komunikacija je ključ svih vrata.

Ono što uvek povezujemo s pojavom Deda Mraza je stalna udaljenost od doma. Ali daljina je danas relativna stvar – postoji toliko ljudi koji žive zajedno godinama u svoja 4 zida, a potpuni su stranci (znamo ih, to su naši prijatelji, rođaci, komšije, roditelji). Preduslov sreće s Deda Mrazom je razumevanje, komunikacija, bliskost. Samo tada i ako to postoji, onda nije važno koliko često i koliko dugo niste jedno s drugim, koliko ste fizički daleko i koliko vam to nekad zasmeta. Dokle god radi telefon, dokle god postoje mailovi, pa i dobra stara pošta za razglednice s egzotičnih putovanja, sreća će biti tu u vidu tanke i nesalomive niti koja vas veže – to je vaša lična Sila koja će uvek pobediti svaku Imperiju.

A o liku i delu Deda Mraza u crnohumornim situacijama iz legendarne Top Liste Nadrealista (upada u stan sa zaraćenim predstavnicima svih strana u Bosni tražeći da uzajmi akumulator jer su mu irvasi lipsali od neuhranjenosti), u spotu Džimija Hendriksa za Crosstown Traffic (s mukom se ugurava u krcati gradski prevoz), legendarnim scenama iz Alana Forda (izvesni plemić plemenita podrijetla prerušen u poznati kostim i belu bradu pljačka prodavnicu destilovane vode, da bi istu kasnije prodavao kao eliksir večne lepote (epizoda Bradati pljačkaši)) pa i, zašto ne – o mahom smehotresnim filmovima Slobodana Stankovića (Porno Deda Mraz), a uz to i o dami koja bi pristajala ovakvoj nekoj pojavi neki sledeći put... Sad žurim, magla se, kažu, razišla...