Kako pomoći ožalošćenoj osobi?

Vreme nista ne leci, niti se vremenom zaboravlja. Vremenom samo naucis kako da zivis bez te osobe, ali nikad vise nije isto... :(

Bol koji se oseca kada se izgubi voljena odoba, nikada ne prestaje. Razlika je samo sto vremenom osoba nauci da zivi sa tim bolom... Nije to vise prva misao sa kojom se budi, misao da vise nista nije isto, ne razmislja vise tako cesto o onome sto se desilo, godine donose neke nove ljude u zivot i ima se utisak da se bol smanjila. Ali dovoljno je samo setiti se izgubljene osobe i bol se vraca istim onim nesmanjenim intenzitetom, tuga krene da gusi i oseca se pritisak u grlu i ocima kao prvih dana. Bol je tu i uvek ce biti, samo je nekako postala deo coveka, srasla je sa njim i naucio je da zivi sa njom....Tugovanje vremenom prestaje ali bol za gubitkom ostaje ista.

....danas je 61 dan od kako mi je otac umro...nije istna da se bol i tuga vremenom smanjuju, naprotiv, svakim danom sve je teze i teze...nepodnosljivo u nekim momentima :(

Stvarno je potrebno oko 2 god. , nisam verovala kada su mi rekli. Tuga je ogromna I jako boli. Nisam I nikada necu biti isti covek,mnogo sam se promenila od tada.Podrska I ljudska paznja je veoma bitna ,a najobicniji razgovor cak I sa ljudima koji nisu bliski, pomaze.

Može se pažnjom, savetima i ugađanjem blago ublažiti patnja, ali samo vreme(ako i to ikada)može zalečiti sve rane.

Vremenom samo pokusavas da nadjes smisao...bol coveka menja...na jednoj strani ostajes prazan, ostecen, a na drugoj dobijas sve vestine zivljenja i to nasmejane..
Izgubila sam oba roditelja u jednoj godini, imala sam 25 godina, jedinica...Nikada nisam poklekla, iako je bilo momenata kada sam zelela da idem njima...
Praznici su, ali ne samosazaljevam se...prihvatam svoju tugu i bol i koracam ponosno i hrabro kroz zivot.Zdrava sam, uspesna i imam divne prijatelje, a sto je najvaznije imam sebe.
Tema je kako pomoci ozaloscenima...samo buditu tu i pricajte o lakim temama...ne forsirajte ih, ne ubedjujte, ne drzite predavanja, pustite da boluju, ali ne izbegavajte nikada ljude u crnini kao da su zarazni...pridjite njihovom bolu kao covek...

Pre par godina umro mi je najbolji prijatelj, iznenada, mlad. Veliki gubitak za mene, najveća bol od koje sam se dugo oporavljala i koja me je promenila. Nisam više ista osoba i znam da nikada neću ni biti.
Značilo mi je saosećanje okoline, svih ljudi u mom okruženju, bez obzira na to da li su njega poznavali. To zapravo i nije saosećanje, već prepoznavanje mog bola i razumevanja za neke moje postupke ili reči. Najviše mi je ipak prijalo da budem sa našim zajedničkim prijateljima, sa onima koji se osećaju isto, koji su sa mnom u istoj muci, sve i kad smo se smejali i pričali o potpuno drugim i nevažnim stvarima.
Nakon onoga što sam prošla mogu da kažem da je najbitnije biti uz ožalošćenog, pitati ga kako je, bitno je da oseti da nije sam i da ima podršku okoline. Nažalost, doživela sam i to da me jedna od izuzetno bliskih osoba mesec dana nije pozvala da pita kako mi je i kako se nosim sa svim

nista vreme ne leci,svaki put kad izgubimo nekog ko nam je prirastao srcu gubimo sa njim i deo sebe..znaci,nama je potrebno vreme samo da se priviknemo na novonastajuceg sebe..naravno,svako taj proces prolazi na svoj nacin,i ne postoji neko pravilo koje se tu generalno moze primeniti..sto se mog iskustva tice u takvoj situaciji,ostavi me samog,ne trebaju mi tu nikakvi tudji osecaji i sazaljenja,a jos manje price,koje ni oni sami ne razume...

Nazalost,ovakvi dogadjaji uz dugu i tesku bolest su dobar lakmus kakav je ko prijatelj.
Ispalo je da nemam puno prijatelja. Mnogo njih nije moglo da pozove i pita kako smo.

Mamu sam izgubila iznenada, na rukama mi je umrla. Bila sam u dvadesetim godinama...Gubitak mame, je za mene predstavljao kraj života kakvog sam poznavala, i početak jednog potpuno novog. Osećaji BESA, tuge, bespomoćnosti, praznune, pa tuge, pa opet besa...Budiš se svakog jutra,i mrziš svoj život,mrziš što je nema, i ništa ne možeš da promeniš... mrziš što kada neko u društvu spomene nešto lepo o svojoj mami, ja se štrecnem, srce mi preskoči i pomislim-samo da mene niko ne pita za moju mamu. Neću o njoj da govorim u prošlom vremenu, neću da izgovorim: Moja mama je umrla! A samo to je realnost. I verovali ili ne, zaista, tek posle dve godine sam koliko toliko "nastavila" svoj život ali trauma, tuga su i dalje tu, žive uz mene samo što sam se navukla na te osećaje. A o anksioznosti, depresiji i napadima panike koje sam imala da i ne pričam...Sve u svemu, prijao mi je razgovor sa ljudima, ali kada svi odu i ostaneš sam, od svoje tuge ne možeš pobeći..

Jedino svetlo u nekoj takvoj situaciji je sto vidis ko ti je iskren prijatelj i na koga mozes da se oslonis i poveris?
Bol je neizmerna u pocetku,ja sam cak spavala sa upaljenim svetlom posle majcine smrti...Bilo je tu raznih faza,bes,strah,anksioznost itd. Kad sam shvatila da moje stanje s vremenom ne ide na bolje,potrazila sam savet strucnog lica i danas se mnogo bolje osecam. Naravno podrska bliskih ljudi,druzenje,nikako zatvaranje u sebe jer to vodi u jos vecu depresiju...
I svakako skidanje crnine sto pre,dovoljno je sto ti je srce crno i tuzno... Ja sam svako jutro oplakala kad oblacim crninu,tako sebi skodis jos vise...

Samo vera u Boga i zivot posle smrti.

"Bol i žalost nikada u potpunosti ne nestaju. Prihvatite činjenicu da se ožalošćeni nikada više neće osećati isto kao ranije". Ovo je potpuna greška, iz ličnog iskustva i iz iskustva meni dragih. Ako u ovo poverujete, upravo ćete sprečiti da vam ta draga ožalošćena osoba krene napred. Nisam nikada pročitalo nešto ovoliko pogrešno i opasno.

kako objasniti deci da je neko umro? samo to fali ovom poucnom tekstu.

Poricanje, bes, depresija, prihvatanje.
Ove 4 faze mogu da se razvuku na duzi period ali psiholozi objasnjavaju da svi koji prodju kroz gubitak voljene osobe moraju ovim redosledom proci kroz ove faze!

Mnogo toga je u tekstu netačno. Može se oporaviti veoma brzo,ali je potreban zdrav stav. Na Zelenortskim ostravima se tugovanje preko mesec dana smatra lošim po dušu pokojnika, tako su oni sredili da prežive kao zajednica. U nekim kulturama se smrt slavi, u nekima se tuguje. Ali, činjenica je da se lakše preboli ako ste sa bliskim bili u ljubavi. To pokazuju i istraživanja psihologa, zvuči paradosksalno ali je tako (iz ličnog iskustva). Život i smrt idu zajedno, a naše je da živimo sada i ovde, najradosniji, najbolje što smo u stanju, kreativno. Odgovorni smo za svoj život, što smo zdraviji čini se da nam je odgovornost veća. Smrt je teška, ali i obaveza za onog koji je živ da svoj život učini radosnim, pa čak i u čast preminulog. Nekako previše tugovanja "umanjuje" poštovanje prema voljenom, jer on to sigurno ne bi želeo, a vrlo je neodgovorno po onog koji nastavlja jer uvek ima nekog kome je stalo do onog živog, a čiji život ne treba uništavati. Život je da se živi, a svaka sloboda traži dobrovoljnu odgovornost.

@MT ne verujem da iko zeli da se oseca tako grozno. Najgori deo celog tog iskustva je totalna bespomocnost pred celom situcijom; ne mozes nista protiv smrti, tako je konacna.

Meni ono malo olaksanja sto je doslo (i sad isto) je kad sam citala knjige i reci drugih ljudi koji prolaze kroz isto. I pisanje. Sve u svemu ne znam kako sam prezivela (poruka ovima sto su im voljeni skoro "otisli": drzite se, bice malo lakse) ali nekako prodje ono najgore, ali i dalje osecam kao da mi nedostaje pola mene. Trudim se da ne razmisljam i ponekad mi uspeva. 2 godine posle zivot je nekako podnosljiv, nekad cak i srecan ali i pored mnogo razloga za srecu nikad vise necu biti srecna kao pre tog odvratnog dana.

Takvu osobu tuci i naterati je da bude srecna...

Oprezno sa tugovanjem, jer se priblizite kurcslusu u mozgu.
nista se ne moze porediti sa PTSD ako bukne, zato odmah na lekove i strucnu pomoc, jer ste u predvorju pakla.
Najbolje je vera da su na nekom boljem mestu.

od goreg uvek postoji jos gore..sa razumevanjem na taj nacin.

Samo vera u Boga i zivot posle smrti.

Takvu osobu tuci i naterati je da bude srecna...

Oprezno sa tugovanjem, jer se priblizite kurcslusu u mozgu.
nista se ne moze porediti sa PTSD ako bukne, zato odmah na lekove i strucnu pomoc, jer ste u predvorju pakla.
Najbolje je vera da su na nekom boljem mestu.

Mnogo toga je u tekstu netačno. Može se oporaviti veoma brzo,ali je potreban zdrav stav. Na Zelenortskim ostravima se tugovanje preko mesec dana smatra lošim po dušu pokojnika, tako su oni sredili da prežive kao zajednica. U nekim kulturama se smrt slavi, u nekima se tuguje. Ali, činjenica je da se lakše preboli ako ste sa bliskim bili u ljubavi. To pokazuju i istraživanja psihologa, zvuči paradosksalno ali je tako (iz ličnog iskustva). Život i smrt idu zajedno, a naše je da živimo sada i ovde, najradosniji, najbolje što smo u stanju, kreativno. Odgovorni smo za svoj život, što smo zdraviji čini se da nam je odgovornost veća. Smrt je teška, ali i obaveza za onog koji je živ da svoj život učini radosnim, pa čak i u čast preminulog. Nekako previše tugovanja "umanjuje" poštovanje prema voljenom, jer on to sigurno ne bi želeo, a vrlo je neodgovorno po onog koji nastavlja jer uvek ima nekog kome je stalo do onog živog, a čiji život ne treba uništavati. Život je da se živi, a svaka sloboda traži dobrovoljnu odgovornost.

"Bol i žalost nikada u potpunosti ne nestaju. Prihvatite činjenicu da se ožalošćeni nikada više neće osećati isto kao ranije". Ovo je potpuna greška, iz ličnog iskustva i iz iskustva meni dragih. Ako u ovo poverujete, upravo ćete sprečiti da vam ta draga ožalošćena osoba krene napred. Nisam nikada pročitalo nešto ovoliko pogrešno i opasno.

Poricanje, bes, depresija, prihvatanje.
Ove 4 faze mogu da se razvuku na duzi period ali psiholozi objasnjavaju da svi koji prodju kroz gubitak voljene osobe moraju ovim redosledom proci kroz ove faze!

....danas je 61 dan od kako mi je otac umro...nije istna da se bol i tuga vremenom smanjuju, naprotiv, svakim danom sve je teze i teze...nepodnosljivo u nekim momentima :(

Može se pažnjom, savetima i ugađanjem blago ublažiti patnja, ali samo vreme(ako i to ikada)može zalečiti sve rane.

nista vreme ne leci,svaki put kad izgubimo nekog ko nam je prirastao srcu gubimo sa njim i deo sebe..znaci,nama je potrebno vreme samo da se priviknemo na novonastajuceg sebe..naravno,svako taj proces prolazi na svoj nacin,i ne postoji neko pravilo koje se tu generalno moze primeniti..sto se mog iskustva tice u takvoj situaciji,ostavi me samog,ne trebaju mi tu nikakvi tudji osecaji i sazaljenja,a jos manje price,koje ni oni sami ne razume...

Vreme nista ne leci, niti se vremenom zaboravlja. Vremenom samo naucis kako da zivis bez te osobe, ali nikad vise nije isto... :(

Bol koji se oseca kada se izgubi voljena odoba, nikada ne prestaje. Razlika je samo sto vremenom osoba nauci da zivi sa tim bolom... Nije to vise prva misao sa kojom se budi, misao da vise nista nije isto, ne razmislja vise tako cesto o onome sto se desilo, godine donose neke nove ljude u zivot i ima se utisak da se bol smanjila. Ali dovoljno je samo setiti se izgubljene osobe i bol se vraca istim onim nesmanjenim intenzitetom, tuga krene da gusi i oseca se pritisak u grlu i ocima kao prvih dana. Bol je tu i uvek ce biti, samo je nekako postala deo coveka, srasla je sa njim i naucio je da zivi sa njom....Tugovanje vremenom prestaje ali bol za gubitkom ostaje ista.

Stvarno je potrebno oko 2 god. , nisam verovala kada su mi rekli. Tuga je ogromna I jako boli. Nisam I nikada necu biti isti covek,mnogo sam se promenila od tada.Podrska I ljudska paznja je veoma bitna ,a najobicniji razgovor cak I sa ljudima koji nisu bliski, pomaze.

Vremenom samo pokusavas da nadjes smisao...bol coveka menja...na jednoj strani ostajes prazan, ostecen, a na drugoj dobijas sve vestine zivljenja i to nasmejane..
Izgubila sam oba roditelja u jednoj godini, imala sam 25 godina, jedinica...Nikada nisam poklekla, iako je bilo momenata kada sam zelela da idem njima...
Praznici su, ali ne samosazaljevam se...prihvatam svoju tugu i bol i koracam ponosno i hrabro kroz zivot.Zdrava sam, uspesna i imam divne prijatelje, a sto je najvaznije imam sebe.
Tema je kako pomoci ozaloscenima...samo buditu tu i pricajte o lakim temama...ne forsirajte ih, ne ubedjujte, ne drzite predavanja, pustite da boluju, ali ne izbegavajte nikada ljude u crnini kao da su zarazni...pridjite njihovom bolu kao covek...

kako objasniti deci da je neko umro? samo to fali ovom poucnom tekstu.

Jedino svetlo u nekoj takvoj situaciji je sto vidis ko ti je iskren prijatelj i na koga mozes da se oslonis i poveris?
Bol je neizmerna u pocetku,ja sam cak spavala sa upaljenim svetlom posle majcine smrti...Bilo je tu raznih faza,bes,strah,anksioznost itd. Kad sam shvatila da moje stanje s vremenom ne ide na bolje,potrazila sam savet strucnog lica i danas se mnogo bolje osecam. Naravno podrska bliskih ljudi,druzenje,nikako zatvaranje u sebe jer to vodi u jos vecu depresiju...
I svakako skidanje crnine sto pre,dovoljno je sto ti je srce crno i tuzno... Ja sam svako jutro oplakala kad oblacim crninu,tako sebi skodis jos vise...

Nazalost,ovakvi dogadjaji uz dugu i tesku bolest su dobar lakmus kakav je ko prijatelj.
Ispalo je da nemam puno prijatelja. Mnogo njih nije moglo da pozove i pita kako smo.

od goreg uvek postoji jos gore..sa razumevanjem na taj nacin.

Pre par godina umro mi je najbolji prijatelj, iznenada, mlad. Veliki gubitak za mene, najveća bol od koje sam se dugo oporavljala i koja me je promenila. Nisam više ista osoba i znam da nikada neću ni biti.
Značilo mi je saosećanje okoline, svih ljudi u mom okruženju, bez obzira na to da li su njega poznavali. To zapravo i nije saosećanje, već prepoznavanje mog bola i razumevanja za neke moje postupke ili reči. Najviše mi je ipak prijalo da budem sa našim zajedničkim prijateljima, sa onima koji se osećaju isto, koji su sa mnom u istoj muci, sve i kad smo se smejali i pričali o potpuno drugim i nevažnim stvarima.
Nakon onoga što sam prošla mogu da kažem da je najbitnije biti uz ožalošćenog, pitati ga kako je, bitno je da oseti da nije sam i da ima podršku okoline. Nažalost, doživela sam i to da me jedna od izuzetno bliskih osoba mesec dana nije pozvala da pita kako mi je i kako se nosim sa svim

Mamu sam izgubila iznenada, na rukama mi je umrla. Bila sam u dvadesetim godinama...Gubitak mame, je za mene predstavljao kraj života kakvog sam poznavala, i početak jednog potpuno novog. Osećaji BESA, tuge, bespomoćnosti, praznune, pa tuge, pa opet besa...Budiš se svakog jutra,i mrziš svoj život,mrziš što je nema, i ništa ne možeš da promeniš... mrziš što kada neko u društvu spomene nešto lepo o svojoj mami, ja se štrecnem, srce mi preskoči i pomislim-samo da mene niko ne pita za moju mamu. Neću o njoj da govorim u prošlom vremenu, neću da izgovorim: Moja mama je umrla! A samo to je realnost. I verovali ili ne, zaista, tek posle dve godine sam koliko toliko "nastavila" svoj život ali trauma, tuga su i dalje tu, žive uz mene samo što sam se navukla na te osećaje. A o anksioznosti, depresiji i napadima panike koje sam imala da i ne pričam...Sve u svemu, prijao mi je razgovor sa ljudima, ali kada svi odu i ostaneš sam, od svoje tuge ne možeš pobeći..

@MT ne verujem da iko zeli da se oseca tako grozno. Najgori deo celog tog iskustva je totalna bespomocnost pred celom situcijom; ne mozes nista protiv smrti, tako je konacna.

Meni ono malo olaksanja sto je doslo (i sad isto) je kad sam citala knjige i reci drugih ljudi koji prolaze kroz isto. I pisanje. Sve u svemu ne znam kako sam prezivela (poruka ovima sto su im voljeni skoro "otisli": drzite se, bice malo lakse) ali nekako prodje ono najgore, ali i dalje osecam kao da mi nedostaje pola mene. Trudim se da ne razmisljam i ponekad mi uspeva. 2 godine posle zivot je nekako podnosljiv, nekad cak i srecan ali i pored mnogo razloga za srecu nikad vise necu biti srecna kao pre tog odvratnog dana.