"Zašto se nisam ubio"

Ovaj narod je nepismen,glup i surov! Za njega je svaki anksiozan i depresivan covek jednako lud covek ........ Covek za podsmeh ! Takvi smo!
Glupi i neobrazovani a zli!

Borio se sa depresijom dve do tri godine to su bile tantalove muke što za mene što za mog jedinog prijatelja u životu MAJKU za koju bi srce da jer da nije bilo nje te 2010 ne bih bio ovde .Devojka ,otraci i ostali cvetići i cvetovi ili te ne razumeju ili se jednostavno sklone i mom slučaju to je bio deo mog odrastanja koje sam uz velike potrškoce na kraju nekako prebrodio izašao mnogo jak ali nažalost ni približan onoj osobi koja sam nekad bio a to je DETE u duši .

Razumem.
Bio sam tamo.
Vise nisam, niti cu ikada vise dozvoliti.
KAKO?
Treningom.
Boris se za svaku rec, za svaki osmeh, za svaki metar,
nisam koristio nista od lekova sem magnezijuma, cinka, vitamina b i c.
Trening, teretana, borilacki sport,plivanje, bicikla...
i tako godinama.
I osmeh se vratio na moje lice i ne samo osmeh... Volja, zelja, snaga, SVE
Sada ispunjavam sve uslove da budem opet tamo u mraku, nemam posao,(radim po negde nesto) supruga nema posao, dete rodjeno sa problemom ali nisam u mraku.
Kako?
Jednostavno je, borim se sa osmehom na licu i prenosim moju pozitivnu energiju na druge.
I naravno treniram...

odlican kraj. steta samo sto vecina anksioznih nema partnera, tako da leka izgleda nema. osecam simptome, utice dosta na mene ali nemam napade. sramota me je da odem kod lekara zbog toga jer je mala sredina, strah me da me ne prozovu totalnim ludakom, tako da veci strah pobedjuje manji...a ni lekari nisu tako profesionalni kod nas.

Pre 3 meseca konstatovan mi depresivno-panicni poremecaj 😃 vise panika nego depresija. Mislim da me je panika i bacala u depresivnost od muke. Uz anti depresiv ona je danas zaista minimalizovana i koliko osecam krece to mnogo bolje, nego sto je ikada i bilo. Nema vise takvog osecaja, ponekada boli vrat i to je to. Zbog porodicnog tako reci nesrecnog slucaja razvio sam taj prokleti nadrazaj. Stezanje u vratu, skakanje krvnog pritiska, lupanje srca, skok adrenalina koji me je iscrpljivao do maksimuma. Razvio sam strah od straha :-) kada me to obuzme toliko me iznervira da mi dodje da istrcim 5 kilometara sprint. Najgore sto nikada ne znas kada ce taj proces ili sta vec krenuti. Toga sada nema ili ne znam sta je bilo sa njim, verovatno ovaj depresiv deluje. Tu sam ukjljucuo i omega masne kiseline, multi vitamin, badem, orah, med, seme bundeve. Alkohol izbacen skroz, cigare po neka ujutro. Trening sa tegovima i kardio se podrazumeva, podigao sam spremu na mnogo visi nivo da mi organizam radi kao sat. Radim vrlo odgovoran posao koji zahteva visok nivo koncetracije i ne dozvoljava gresku. Sto je najgore kada se svi uspanice u nekoj situaciji ja dam najsmireniji kakav paradox! Onda mi srce lupa 60 otkucaja u minutu. Zaista je mozak neverovatna masinerija! Zamisli uspanicis se bez razloga a kada treba da panicis onda nista. To su muke zive ko je imao te grozne osecaje zna o cemu pricam. Ljudi imate psihijatre nemojte se ustrucavati. Sve najbolje i bez stresa.

Razume samo onaj ko je to doživeo

Ja sam bipolaran, odnosno manijakalan i depresivan otkad znam za sebe. Svasta nesto sam pokusavao. Ne vredi. I lekovi i psihijatri i psiholozi.... Ako se boris protiv tog zla - pobedice te. Naucis vremenom kako da zivis sa tim i to je to. Potrebno je da ljudi ZNAJU sa cime se nosis. Bliza porodica i dva - tri prijatelja. Dovoljno da primete promene i blago te vrate ....Ne sakrivajte bolest, to nije poremeceno stanje svesti. Bolest je kao i poviseni pritisak i mnoge druge. Ovde je problem sto bolest ima nebrojeno mnogo lica i ljudi zive čeo zivot u magnovenju ne znajuci da su bolesni. Nikada i ponavljam NIKADA ne govorite depresivnim coveku: Glavu gore! Bice sve u redu! I slicno.....to kod nas ne pali! Samo se jos vise skenj... Nema carobnog napitka.

Depresija i anksioznost je nedovoljno shvaceno, na zalost....
Lako je kritikovati i reci promeni se...
Naročito kod nas gde nemas izbora ni mogućnosti da obezbedis osnovne uslove za zivot pa te još više uvuče u problem.
Sve je lakše kad imaš novca...

Šta mi se ovo dešava? Šta je ovo? Odakle ovo u meni? Čega se bojim? Zašto se bojim? Sve je kao i pre pet minuta, ništa se nije promenilu u svetu oko mene, čemu onda panika? Zašto ne mogu da se smirim i nastavim život? Zašto sam ovoliko tužan?
I tako...gomilaju se pitanja, jedno za drugim, dok ti ne postane jasno da imaš mentalni problem...ili dok ti neko ne kaže da je to depresija. ali to što si spoznao, to nije kraj, to je početak, početak borbe. Sada znaš od čega boluješ, ali ne i kako da iz toga izađeš. A onda kreneš da učiš. Najviše o sebi...vremenom se navikneš, shvatiš da te nikakava promena mesta neće nauditi, da možeš da izađeš slobodno iz kuće, a da se ništa strašno ne desi i to je prvi korak koji moraš da učiniš ako želiš da živiš nnormalan život.
Živim u velikom gradu te mi nije bio problem da odem kod psihijatra. Moram da piznam da su mi mnogo pomogli, ali ovo nije bolest koja se leči samo hemojom, ovo je zapravo borba u kojoj ti držiš sve konce izlečenja.
Da, ljudima oko tebe je jako teško da to razumeju. Misle da možeš sve to da kontrolišeš ali daleko je od toga da su u pravu. Istina je da depresija kontroliše tebe, barem na početku...dok ne uzvratiš udarac...dok ne naučiš kako da je ti kontrolišeš.
A kada to naučiš, možeš da živiš normalan život, imaš karijeru, odeš na koncert, usrećiš porodicu...

Zasto se nisam ubio? Da ne bih povredio ljude koji me vole. Svaki dan razmisljam o samoubistvu. Skoro svaki dan. Kada me obuzme bes tada pocinje uragan i u mozgu i u telu koji krijem od svih. Da ih ne povredim, uplasim. Evo vec 21 god moja tuga i ja smo u snaznom zagrljaju. Ponekad je taj zagrljaj toliko cvrst da osecam bol u grudima, ne mogu da disem, da ustanem. Toliko savrsenih nacina samoubistva znam da je to jezivo za normalne ljude, meni je smesno. (naravno da mi nije smesno ali se krijem iza osmeha). Niko nikada ne bi mogao da nasluti koja se najveca, najtamnija, najbolnija tuga krije u meni. Imam tri prijatelja koja me cupaju, oni mene ja njih. Jedan samo cuti, umetnicka dusa i sportista koji me tako precutno pokrene, skijanje, planinarenje... Drugi je veseljak(da li je?), moj kolega koji nas zasmejava. Treci je doktor, koji sve razume, tu je, prati nas, posmatra... Supruga zna. Pusti me da odbolujem svoje tuge, oseti kada padam, nezno mi polako prilazi kada pocnem da izranjam iz svojih mracnih dubina. Zna da se necu ubiti. Zna da imam razloge zbog kojih zivim.

Yoga mnogo pomaze, kao i neke tehnike disanja. I jedno i drugo se moze pronaci na youtube. Vazno je nauciti opustanje. Covek cesto misli da je opusten, ali tek kada se zaista potpuno opusti shvata da u stvari nije bio. Progresivna misicna relaksacija je odlicna tehnika za opustanje. Kada su misici opusteni covek ne moze da oseca strah, ni bes. Duboko i sporo disanje i svesno opustanje misica u trenucima napada mnogo pomazu. Ne mogu da ucine cuda, ali ublaze napade znatno. Svakodnevno opustanje i relaksacija mogu da ucine i cuda. Naucite da kontrolisete svoje misli, pokusavajte da ih skrenete na nesto lepo kada god primetite da lutaju ka strahovima. U pocetku ce se mozda ciniti tesko, vremenom cete postati majstor. Okruzite se zivim bojama, smirujucom muzikom, cvecem, izlazite sto vise na sunce i sto je najbitnije radujte se malim stvarima koliko god to glupo u pocetku izgledalo... Godinama sam se borila sa anksioznoscu i strahovima, prolazila kroz pakao, dok nisam shvatila da sve krece od misli i tenzije u misicima koji su povezani, a koji se kontrolisu ritmom disanja i opustanjem misica. Udahnite par puta duboko na nos i izdahnite sto sporije mozete i odmah cete osetiti blagu razliku. Vremenom ce ta razlika biti sve veca i veca , a vi imati sve bolju kontrolu nad sobom i svojim zivotom. Srecno :)

Poslednjih godinu dana se borim sa anksioznoscu i depresijom. Sve vreme pokusavam da rekonstruisem dogadjaje u glavi kako sam od ambicioznog,pozitivnog i nasmejanog decka u kratkom trenutku se pretvorio u nekog depresivca, plasljivca i pesimistu. Sve to je praceno i teskim doživljajima u privatnom životu i uhvatilo me je kad sam završio fakultet, odselio se od mojih i počeo sam da živim. Do tad je sve islo dobro, nije mi islo loše ni dok sam sam živeo ali svest mi se preokrenula. Međutim anksioznost me je onemogucavala da se skoncentrisem i obavljam neke rutinske radnje. Nisam se obratio psihologu za pomoć, možda sam pogresio...ali sad se već cupam iz krize i na dobrom sam putu. Mogu da kažem da je bitno da prestanete da se alkoholisete, da nastavite ili pocnete da trenirate, ili da jednostavno nadjete neku novu okupaciju. Da bez obzira sto osecate da niste za društvo i da društvo primecuje da nesto sa vama nije u redu ne idete ka izolaciji. Definitivno, treba naći relaksaciju i po meni citanje pomaze. Verujem da ove tegobe često prate ljude koji zavrsavaju fakultet, traže posao i ulaze u svet odraslih. Budite pozitivni, resite se iracionalnih strahova. Uzmite svoj život u svoje ruke.

Idite kod lekara. Morate, ne mozete sami, verujte. Kosta para. Mnogo. Ali zivot van takve teskobe nema cenu.

Odlično napisana (potresna) ispovest о nečemu što me zanima iz ugla nekoga ko se bori sa intenzivnom anksioznošću koja je bar ja mislim, delimično prouzrokovana mojom hiper-senzitivnošću, dok na momente delujem sebi kao funkcionalni depresivac. Možda je zabrinjavajuće to što sam mogao savršeno da razumem sve što je napisao autor teksta iako ne mislim da patim od depresije i nemam tako ozbiljne mentalnu borbu na svakodnevnom nivou (u nekim periodima svog života jesam razmišljao o samoubistvu). Sudeći po broju ocena na svega dva komentara, vidim da je ovaj tekst pročitalo bar 100 ljudi pa želim da ostavim link teksta sa izvornog sajta gde zaista ima dosta poučnih i pronicljivih komentara ljudi koji pišu iz ličnog iskustva, nešto što uvek rado čitam kada su ove teme u pitanju:

http://www.dailymail.co.uk/femail/article-3398591/Why-never-life-man-nearly-did-heartrendingly-vivid-account-depression-tears-lives-apart-bleakest-moments-love-save-you.html

Nisam sigurna,ali mozda bi pomogao neki tezak fizicki rad.... ili neki zahtevan trening,mozda trcanje? Ili neki sport, recimo padobranstvo,gde covek mora da se dobro potrudi da bi ostao ziv? Savladavanje novih,teskih vestina kao sto je preplivavanja ili ronjenje?

Bilo sta sto moze da zaokupi misli ili da posluzi kao pribeziste?Citanje,pisanje, vodjenje dnevnika? Bilo sta sto moze da zaokupi i popuni vreme a da je i korisno?

Odlican tekst, precizan opis tog stanja tonjenja u "klustrofobicnu realnost", i nesposobnosti da se udje u sobu punu srecnih ljudi. Mene je pratilo i osecanje grize savesti da sam teret "normalnim", zdravim ljudima, i da nece jos dugo moci da me trpe...U dva navrata u zivotu sam se tako osecala, sto je trajalo po nekoliko godina, prvi put sam se izvukla radikalnim menjanjem sredine i okruzenja i uz pomoc partnera i njegove ljubavi, a drugi put mi ni on nije mogao pomoci. Borila sam se sama, u tisini, i srecom izvukla uz pomoc saplemenata i vitamina koji su mi povratili narusenu hemijsku ravnotezu u mozgu.

Tesko je naci podrsku i razumevanje. Ljudi obicno pogresno reaguju.

"savet za sve depresivce... Trčanje, trčanje i samo trčanje."
(hello, 14. januar 2016 16:53)

Hello i tebi. Ocigledno ne znas sta je duboka depresija i blago tebi. Kad te zakuje za krevet pa ne mozes ni u WC da ustanes, pa ti je tesko poslati i e-email koji treba da posaljes vec peti dana, samo da napises par redova o necemu sasvim bezveznom i ne mozes. To je neka vrsta paralize tijela, izmedu mnogo toga ostalog. A tijelo boli. Boli u grudima da ne mozes da dises, boris se za svaki dah, bole kosti, stomak ti se prevrce i nisi jeo tri dana jer nista ne prolazi krzo stegnuto grlo... cak ni rijeci.
Kakvo crno trcanje, kad ni osnovne funkcije organizma nemas.
To moze da pomogne ljudima sa blazom ili srednjom depresijom a kad te ona prava spuca... u praznoj sobi nema vrata...

Tako nemoj da dijelis savjete po principu "jedan kroj svima pase". Razmisli radije logicno, a logika ti nalaze da 1. covjek koji moze da trci i nije narocito bolestan, i 2. da je to tako lako pa niko ne bi patio od depresije.

Vi koji mislite da je posvecivanje sebe Bogu, ili vjezbanje, ili promjena misli na pozitivne, tako laka stvar, nemate bas dobro razumjevanje za to sta je duboka depresija o kojoj clanak i jeste. Pa zar vi mislite da ljudi ne bi sebi pomogli da mogu??

@(kremelj
Ipak potražite lekara. Ako ste samo anksiozni i onda vam je potreban. Danas većina ljudi bar ponekad ima simptome anksioznosti koji su najčešće somatske prirode. Ako stignete do paničnih napada i poremećaja onda će vam trebati dugotrajno lečenje. Obratite se lekaru i pobedite to ograničenje da svako ko razgovara sa psihijatrom ili psihologom mora da nije sam u glavi. Napetost, nervoza, somatski poremećaji su danas veoma rasprostranjeni, samo se neko uspešnije bori sa njima a neko manje uspešno. Malo je ljudi koji su opušteni i nisu napeti pred neki važan događaj. Anksiozni ljudi nisu mentalni bolesnici, koji ne mogu sami da funkcionišu. Pa i to nije sramota. Niko ne bira od čega će se razboleti, a i niko nije zaštićen. Ako nemate poverenja u lekare u svom mestu, raspitajte se gde ima dobrih lekara za vašu vrstu poremećaja i zaustavite ga na vreme.

Pitanje koje sebi svakog jutra postavlja 90% Srbije.

Nervira me kako ljudi reaguju na samoubistva.
"Jao strasno,pa nije trebao/la to da uradi,pa unesrecio/la je porodicu,pa uvek postoji srecnije resenje..."
Alo drugari!
Koje srecnije resenje?
Zivimo na svetu,kojim upravljaju bica,koja uopste nisu ljudska!
Ne u nekom prenesenom znacenju,ne,to bukvalno nisu ljudi!
O cemu mi pricamo!?

I ovo ce proci

Na ovu temu nema komentara a kad su u pitanju zvezda,partizan ili estrada e to je od presudnog znacaja a ovo nece niko ni procitati....

Ljubavi i nemam bas, ne mogu da je imam, nemam snage da se borim za nju, nemam snage ni za sta...

Heseov Stepski Vuk. Mnogo bolje opisuje ovo stanje stvari.

3:00 evo upravo sada i budi me anksioznost i depresija. Vec 2-3 godine me proganja. Pocelo je kad me napustila jedina osoba koju sam stvarno voleo, za koju sam ziveo, vukao i gurao dalje. Lezim u krevetu i strah od svega me upravo prozima. Strah od neuspeha na poslu, strah da ce me bolest koju sam u medjuvremenu dobio zbog svega pobediti, strah od toga da cu umreti sam bez igde ikoga, strah od izgubljenog osecaja da opet volim bilo koga... Upravo dok pisem ovo... Ljude oko mene osim porodice nije briga, a i od njih krijem pravo stanje, ne zelim da ih zabrinjavam. A ona... Ona zivi normalan zivot bez da pomisli gde sam i kako sam. I to me boli, jako, ali trudim se da razumem. Moracu da uradim nesto povodom ovoga inace nece da se dobro zavrsi...

zivim u Srbiji, to mi je dovoljna kazna.

Uvek sam sebe smatrao depresivnim ali sta je prava depresija shvatio sam tek kada sam izgubio oca. E to je bol...

savet za sve depresivce... Trčanje, trčanje i samo trčanje.

13 godina depresije, koja je u pocetku bila vise hronican umor nego depresija, da bi se 5 godina kasnije razvila u tesku depresiju + paranoidnu psihozu, ne znam kako sam sebi nisam prosvirao rogove, sam bog zna, svi su me ostavili i pobegli osim mog dobrog oca, mozda mi je bilo zao da on bude tuzan i nesrecan kad cuje vest da nisam ziv i donesu me u limenom kovcegu, ne znam. Teska je to borba, ali jedan lek sam vec ostavio uz dogovor sa lekarom (dugo nije hteo da mi da dozvolu da prekinem sa antidepresivom) i ostaje jos ovaj za psihozu - koji je veliki test za mene. Trcanje meni nije pomoglo (trcao sam 2 godine 2x10 km sedmicno - depresija se samo razvijala), teski fizicki rad isto (Onog trenutka kad prestanete sa tim evo stare prijateljice Depresije jace nego ikad). Meni licno je pomoglo disciplinovano uzimanje lekova (ne prekidajte sa lekovima na svoju ruku i naglo ni za zivu glavu - jer cete tek videti sta je pakao!) i umerena ali konstantna fizicka aktivnost, u mom slucaju jedna od aktivnosti je voznja bicikla na duge ture svake godine leti kroz Evropu bar 800 km, em je jeftino ( < 10 EUR dnevno , em uzivas u prici sa slucajnim ljudima na putu, nekad imas drustvo ljudi ko zna odakle, a svakako imas fizicku aktivnost, bar minimalno 50 km dnevno predjes biciklom na cistom vazduhu, malo li je? Srecno od prezivelog!

to su borbe sa vetrenjacama ali ja mnooooogo volim vetar jer sam ja vetar zivot je lep jel to je sve sto istinski imamo

Čudo je šta devojke mogu i koliko mogu da pomognu čoveku.

Mene je jedna izbacila iz ose toliko da sam bio potpuno slomljen. Jednostavno, nisam bio dovoljno dobar za nju.

Ista me je motivisala da se trudim i da ne odustajem. Završio fakultet, našao posao, proputovao Srbiju i Evropu.

Ona je nažalost propala i nije više ni 1% borac koji sam upoznao i voleo.

Kad ti zivot da hiljadu razloga da plačeš , nadji hiljadu i jedan da se smeješ! Ljudi, bežite od tuge, bezite od crnih misli, molite se onom ko moze da vam pomogne, nadjite razlog za zivot, zajebite sve druge ljude verujte mi ostavice vas svi kad budete pali u depresiju, imate sami sebe i Boga. Vera menja stvari,pomera planine, zar nam je toliko tesko da verujemo u dobro? Ustani, probaj, padni, ustani, probaj, uspeces! Govorim kao neko ko je pobedio to zlo naravno uz Boziju pomoc i pomoc Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost. Inace,danas ne bih bila ziva. Toliko od mene i srecno svuma! Verujte u ozdravljenje, verujte u dobro, verujte u milost i pravdu i nadjite razlog za život.

Uvek sam mislio da je depresija glupost obična karakteristična za slabe ljude željne pažnje. A onda je mene zadesilo...

Heseov Stepski Vuk. Mnogo bolje opisuje ovo stanje stvari.
Glupan, 14. januar 2016 14:14

Zapazio sam nekoliko tvojih komentara i vidim da se "od nekud znamo".

Knjigu "Stepski vuk" mi je poklonio rođak još dok sam bio klinac. On je verovatno mislio da je to nešto kao "Zov divljine" ili "Beli očnjak". Pročitao sam par strana i pošto mi nije bila interesantna ostavio sam je na policu. Pročitao sam je kada sam se vratio iz vojske. Nikako je ne bih preporučio osobama koje se već loše osećaju. Mene je bukvalno bacila u depresiju, jer sam se prepoznao u nekim stvarima. Tek kasnije sam shvatio da je ta knjiga okrenuta životu i radu na sebi. Okrenuta je prihvatanju sebe i sveta, nesavršenih kakvi jesu. Pročitao sam je nekoliko puta i uvek je vidim drugačije, uvek naučim još nešto o sebi.

"Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre
istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti domovina."

"Oh, Hari, moramo da gazimo preko tolikog blata i besmislica da bismo stigli kući! A nemamo nikoga da nas vodi, jedini nam je vođa čežnja za domom."

Narode, :) hvala sto brinete ali ja sam vec u nekim godinama kad i ne bi bila steta da se "okliznem". Sve u zivotu sam prosao, uradio, video, zavrsio. Testament odavno sastavljen. Ja sam gradjevinac pa bes lako iskalim, hilti pomaze, imam radionicu i tu sa komsijom masincem pravimo cuda! Posao mi je takav da po nekoliko meseci i nisam ovde, sad se oduzilo... Malo sam van kalupa sa cudnim smislom za humor i nedovoljnim poznavanjem srpskog jezika jer nisam odrastao ovde, otud moji glupi komentari, uglavnom, cini mi se... A i deriste sam u dusi, zauvek! I imam jako lepu porodicu i najludje prijatelje (duboko neraskidivo decenijsko prijateljstvo)... Sve i jeste idealno osim te tuge, (nije to depresija, volim da je zovem "tuga koja me cini boljim covekom"), rodjen sam takav a lecim se od 95. I navikao sam da zivim sa tom tugom a ovu "smrt" koja sedi na levom ramenu oteram nekad grubo, nekad joj se smejem, nekad ne primecujem...

Retkost je da je partner tako pun razumevanja i podrske. Mene je prvo devojka ostavila i sad je depresija jos gora i nepodnosljivija...

@WTF, dobar si, ti si u 1 imao snage da odgovoris ovim trkacima... U isto vreme smo bili budni i citali komentare, pokusao sam da napisem komentar slican tvom ali ni za to nisam imao snage. A onda me je sve ovo iznerviralo, zapalio sam cigaru, skuvao kafu i igrao se sa mackama. (pas spava, boli ga uvo za mene) :) Mozda je dobro nabaviti macku, psa, ta sila kad je gladna, bolesna moras da ustanes... I da, kad smo kod depresije, niko ne shvata da ne mozes da ustanes i da te boli koza u dodiru sa vodom npr... Kakvo crno trcanje kad te scepa tama, boli te citavo telo ali opet ponavljam, macke su cudo, kao da predosete, znaju sta ti se desava i evo ih tu su da izvuku bol iz tebe...

Ne volim ovakve člankove o depresiji, u svakom se pronadjem a ne mogu sebi nikako da pomognem niti bilo šta da promenim.

Svi smo mi od istih sastojaka, napravljeni od zvezdane prasine i svakome naidje period da ne moze vise, ne moze dalje, imao "stvarne" probleme ili ne. Strasno je kada neko nema ni mrvicu empatije prema ljudima, a svakoga moze zadesiti bilo sta, nikad se ne zna sta se krije iza osmeha. Borba sa samim sobom je najteza.

"Expose yourself to your deepest fear; after that, fear has no power, and the fear of freedom shrinks and vanishes. You are free."

- Jim Morrison

kada bi se vi koji patite od depresije i raznih sličnih bolesti okrenuli Bogu i duhovno usavrsavali sebe, lako bi se izlecili. dok god pribegavate raznim lekovima nema vam pomoći. i za izlazak iz depresije nije vam potreban niko već isključivo sopstvena želja i čvrsta volja. batalite "smajlice" i krenite da lecite svoju dušu. bilo kakva bolest je opomena da morate da promenite svoj život, ponašanje, stavove itd. ne postoji bolest za koju nema leka, a svaki lek je u nama samima, kad izlecimo dušu, bicemo srećni i zdravi, pozdrav svima!

@Dzo
Mnogo volim da citam Vase komentare. Ni sama ne znam konkretno zasto. Valjda zbog načina na koji pisete, kako opisujete neke stvari iz svog zivota, uvek ste puni pozitivnosti. Stekla sam utisak da živite savsen zivot. A onda sam Vas pronasla medju komentarima o depresiji. Ne znam kakvi ste u stvarnom životu, ali u ovom virtuelnom, meni date uvek dasak pozitivnosti. Pozdrav za Vas, psa i pogotovo macku :)

sta reci a ne blamirati se .............
ipak Frojd neizbezan.... ako je zivot nastao iz neorganske matetrije, neprestano tezi k tome.... zivot mala medjufaza ka limesu....

Niko nikome ne moze pomoci do sebi samome sto mozes i moras! Je**no smo sami na ovome svetu i sto pre to shvatimo znacemo na koga da se oslonimo - na sebe samoga i jednoga! Verujte u sebe!

O depresiji je nauka rekla sve, ali niko ne zna šta je to, kao onaj koga zadesi! Društvo ne pridaje toj bolesti odgovarajući značaj jer se od nje ne umire (sem što se neko samoubije).Mene su spasile žestoke fizičke vežbe koje imaju isti efekat kao i terapija lekoviima, ali još bolji jer lekovi imaju loša propratna dejstva. Suština je u tome što se vežbama podstiče hormon u mozgu koji je zadužen za dobro raspoloženje. Zato maratonci na kraju trke izgledaju euforično, pa čak i oni koji su stigli poslednji! Najbolji opis depresije je dao Karl Lajl*) "U najvećoj uličnoj gužvi bio sam usamljen ; sav svet je bio lišen života, svrhe, čak i neprijateljstva; obzirom da nisam imao nade, nisam osećao nikakav stah ni od čoveka ni od đavola; sve je opterećeno negativnim značenjem,svaki događaj besmislen svaki objekat- nestvaran ; svaki čovek mi je ličio na robota koji besmisleno ponavlja pokrete rada, igre, zabave, mržnje kao i sve ostale pokrete koje ljudi mehanički ili iz navike čine".
*) Tomas Karl Lajl: Čuveni škotski kritačar, poznat po izreci:"živeti samo za jelo i ljubakanje je filozofija svinja. A ta je filozofija veoma rasprostranjena u aristokratskim krugovima !".

Ja sam mislio da su napadi panike "fora" iz americkih filmova i bogatih drustava, a kad sam osetio na svojoj kozi bilo je bas dramaticno.
A depresija koja je usledila iza je bila takva kakva nisam znao da postoji, i nije mogla da se uporedi ni sa cim sto sam dotle iskusio iz tinejdzerskih i momackih dana. Kad sam sve rekapitulirao, shvatio sam oduvek bio pomalo anksiozan i najverovatnije sam tako rodjen, ali do svoje 30 i neke godine nisam znao do kojih mera to moze da ide.
Najgore epizode su kad se sve to vrati nakon sto mislite da ste izasli.
Sve to dolazi od osecanja straha i krivice, sto su neka od osnovnih osecanja kod svakog coveka.
Ko moze, neka ide kod psihoterapeuta, i neka bude spreman da ih menja dok ne nadje onog sa kojim se oseca bolje. Moze da se prevazidje i bez toga i ako izgleda u tim trenucima da je to nemoguce.
Fizicka aktivnost je dobra, pogotovo kretanje, ali nista nece biti carobni stapic od koga ce trenutno i trajno biti bolje, mora da se izgradi.
Verovatno svaki covek na Planeti pomisli u nekom trenutku na samoubistvo, nije to previse neobicno, kao sto je anksionoznost jednostavno postala bolest savremenih ljudi. Slobodno se pozalite i pricajte o tome, budite sigurni da ni u kom pogledu niste bolji ni gori od drugih, tu smo svi zajedno i danas ima resenja za te situacije.

Ja sam pre 5-7 godina primetila ceste napade anksioznosti. Imigrirali sa malim detetom pa ubrzo promenili grad pa ja trazila posao u vreme najvece ekonomske krize, pa nasla fenomenalan posao na kome sam htela da se pokazem itd. Tada smo nekako i hteli drugo dete ali nam nikako nije islo. Rezultat Lekarskog pregleda 100% anemicna (hitan slucaj) i potencijalno hipotiroidna. Par pililula gvozdja, multivitamini i stalna terapija za hipotiroidnost i beba je bila na putu. ALI vracanje organizma u prvobitnu osu trajalo do skoro cak mislim da je i depresija pracena blagom euforijom bila tu itamo prisutna.. Elem mislilm da je hemija naseg organizma jako bitna i sve te dobre bakterije u organizmau. I menjanje naseg stava prema zivotu, zahvalnost, vezbanje, tehnike disanja, ucenje asertivnosti, sve ono sto sam smatrala z zescu glupost pre ispalo je glavna pomoc. Hope it helps!

Prve napade panike imao sam kad sam bio jos dete (12, 13 god) ali tad naravno nisam znao sta mi je ali osecao sam niz simptoma od kojih su najizrazeniji bili lupanje srca, gubitak daha, nejasan osecaj lebdenja i strah od smrti. Osecao sam neku neobjasnjivu sramotu i stid i nikad nikom nisam rekao o svojoj 'situaciji'. Godinama sam se borio kako sam znao i umeo i 'umro' sam milion puta. Sve je to cinilo da budem ekstremno povucen i nekomunikativan sto je okolina verovatno tumacila kao tinejdzerke bubice. Otkrivanjem pravoslavlja u mojim dvadesetim (1995) pocinje i moje suocavanje sa istinom o smrti i moje izlecenje. I sada u 40-im ponekad me uhvate blazi simptomi pogotovo osecaj lebdenja na otvorenom prostoru ili 'preskakanje' srca ali se sam sebi smejem koliko sam bio glup i podlozan jeftinim trikovima.

Sport.

Kod njega je suicidalnost na svu srecu nije dostigla nivo prave zelje za smrcu. NA SVU SRECU, podvlacim. Svako ko u tom stanju moze jos uvek da razmislja o tome da ce mozda biti paralizovan, da ce ljudi koji ga vole patiti je na dva koraka od samoubistva.
Ljudi koji su nakorak od samoubistva o tome ne razmisljaju. Ne traze pravo mesto ili pravi nacin (to su uglavnom vec odavno resili), to jednostavno urade (kao u reklami za Najki... malo crnog humora). Njima je najteze pomoci i gotovo ih je nemoguce zaustavti. Prezivljavaju samo igrom slucaja.
Depresija je pakao na duge staze i moze da odvede u samoubistvo. Nemojte da mislite da je ona luksuz bogatih drustava. Imamo jako mnogo onihkoji od nje pate oko nas. Drustvena stigma je toliko velika da na terapiej odlaze samo kada izbiju svi osiguraci i kada vis enije u pitanju kvalitet zivota nego opasnost po sebe i druge ili kada neko moze da plati privatne konsultacije (a takvih je jako malo).
Dakle, kod nas je more onih koji pati od nekog oblika depresije i kojima se sistemski ne pomaze. Kvaka sa depresijom je sto ne mozete da pomognete sami sebi (odnosno aktivno trazite pomoc) jednom kada stvarno u nju skliznete. Paradoks se sto u momentu kada mozete mislite da nije stranso i da ce proci. Ne cekajte! Kako osetite da gubite volju za zivotom, reagujte odmah. Ako mozete da platite idite privatno kod psihologa (naravno po preporuci). Ako vama ne bude dobro nikome oko vas ne moze da bude.

@ Dzo

Odavno nisam pročitao ovakao istinitu i bolnu ispovest. Sve si rekao u nekoliko redaka. Hvala ti. A ako osećaš bes, OBAVEZNO ga ispolji! Nema veze na koji način. Izderi se na nekoga, razbij neki predmet.
Zašto? Zato što se osećanja koja ne ispoljavamo po pravilu okreću protiv nas samih. Za to je krivo ljudsko okruženje koje pojedinca sputava u njegovom osnovnom, prirodnom porivu - porivu borca, porivu životinje koja se bori za opstanak.

@upravo sad
Moram da vam kažem nešto što sam čula od vrhunskih psihoterpeuta a to je da ne postoji lek za strah, u smislu tablete. Strah ćete pobediti tako što ćete se suočiti sa njim. Dok god bežite od onog od čega se bojite, strah kao grudva snega koja se kotrlja niz padinu postaje sve veći. Odite na mesta od kojih se plašite. Plašite se od gubitka posla, ustajte svako jutro i prvac na posao, radite koliko najbolje možete i vremenom ćete steći rutinu ako ste novi i strah će nestati. Ne budite prestrogi prema sebi, ko radi taj i greši, pa i najbolji. Uostalom dok radite nemate vremena da razmišljate o svom strahu. Što se tiče devojke, nisam u godinama kad mogu da vam dam najbolji savet. Ne postoji osoba koja nikad nije bila ostavljena. I to boli, ponekad jako. Ali vreme leči. Pojaviće se jednog dana neko ko će vas privući i zaboravićete da ste ikada patili za tom devojkom. Uostalom prestanite da pratite njen život. To više nije važno za vas. Na kraju ćete videti da su skoro uvek veći gubitnici oni koji ostavljaju nego ostavljeni. Ako je baš ozbiljno nemojte zazirati od lekara i lekova. Lekovi mogu da budu life- saving ako naiđete na dobrog lekara koji će vam dati pravi i u pravoj količini i vremenskom periodu. Ali oni vas samo poguraju, a ostalo morate sami.

Mene je vera spasla. Lično poznajem još dva čoveka sa istim, ako ne i gorim, simptomima od mog i takođe im je krenulo na bolje kad su se iskreno okrenuli veri.

Depresiju izaziva sok i slog gubljenje energije u telu to vam je kao biti robot bez osecaja jedino sto je tu prisutno je strah koje pokrece nase bice za normalizaciju zavisi jacina preostalog fizickog zdravlja velika je pomoc pravilno disanje joga i ljudi dobri oko sebe

@Dzo: Drži se, prijatelju!

Imao sam strasne depresivne epizode dok sam bio tinejdzer. Stvarno ne znam kako sam izdrzao. A od depresije se moze vrlo lako otarasiti. Imao sam ludu srecu sto sam pronasao psihologinju koja radi telesnu psihoterapiju. I depresija je nestala za vrlo kratko vreme. Eto, sad znate, pa kako hocete...

@ Dzo
hej dzo,nemoj da se brines;)

kniiga, Ljudi koji ne postoje

Ovo su diagnoze koje samo dobrostojeci narod moze da ima,nama ostalim koliko god bili ludi moramo da jedemo!

depresija i panika su dejstva demona i shodno tome se i lece. nestaju u trenu,cerku sam izlecio krstenjem.

Ima jedan tip, Englez , patentirao čovek izlaz iz ovih Poremećaja, Zove se Čarls Linden. A njegov Program Linden program. Prosto ko pasulj... Nema lekova , a ozdravis. I sam je Bolovao od depresije i anksioznosti , i panike.... ...

a,sta cemo ako stvarno postoji "strasni sud",pa sve ovo sto danas prozivljavamo nije nista drugo nego ispastanje greha iz prijasnjih zivota?
onda tu samoubistvo ne pomaze nista,vratice nas opet - jovo nanovo;)
(nedaj boze, 15. januar 2016 14:34)

Tako i jeste. Ali ne postoji strasni sud u smislu raj i pakao. Samo se reinkarniras u zivot u kojem ces imati iste, samo jos vece probleme. I sve tako dok ih ne savladas. Kad ih savladas to sto ti je bila slabost postaje tvoja najveca snaga. Zato je jako bitno izdrzati koliko god tesko bilo, a zna da deluje neizdrzivo nekad. Nebitno je da li neko u to veruje ili ne, iako je moguce proveriti prakticno (Robert Bruce Astral Dynamics pdf), ali je u svakom slucaju zdravo gledati na probleme kao na izazove koje treba prevazici da bi se napredovalo, a ne probleme koji su nastali slucajno. Slucajnosti ne postoje. Problemi koje imate u zivotu su tu da nas nauce ono u cemu smo najslabiji, zato su i tako teski, jer smo bas tu slabi. Sto je problem veci, to znaci da smo bili hrabriji odlucujuci da na njemu radimo u ovom zivotu. Ljudi koji vode lakse zivote biraju da sporo napreduju. Pratite snove, oni vam cesto u simbolima govore ono sto svesno blokirate. Odlicna knjiga na tu temu bazirana na naucnom istrazivanju je Putovanje Dusa. Najveci problem sa depresijom je osecaj besmisla. Smisao mozemo naci samo u ljubavi prema drugima i zato je najbolji rad na depresiji usavrsavanje sebe da bi mogli da pomognemo drugima i ucunimo ih srecnim.

Treba naci neku zanimaciju sa kojom ce te provoditi kvalitetno vreme.


uglavnom za musku populacija devojka resava sve jer ce te svim mislima biti okrenuti ka njoj a boze zdravlja i ona vama.

Isto tako devojka vas moze baciti u tu istu depresiju ili sta vec.

a,sta cemo ako stvarno postoji "strasni sud",pa sve ovo sto danas prozivljavamo nije nista drugo nego ispastanje greha iz prijasnjih zivota?
onda tu samoubistvo ne pomaze nista,vratice nas opet - jovo nanovo;)

@WTF, ja te apsolutno razumem i razumem koliko ljudi ne razumeju ALI, treba se naci nacin najpogodniji za osobu da promeni hemiju mozga. Najgori su sinteticki antidepresivi. Sport je ok ali kao sto si napisao nemaju svi snage za njega, na kraju sta je sport i kako on uopste menja hemiju mozga? Pa preko spontano ubrzanog disanja usled napora. Dakle, da li bi vezbe disanja za pocetak bile prihvatljiv oblik samooporavka? Potraziti pomoc nekog ko se u materiju razume ili se sam informisati? Najbolje uz otvoren prozor a iz kreveta. Sigurna sam da ce pomoci dovoljno da se nadje snaga za sledecu stepenicu. Ja licno vezbam jogu koja blago ali sigurno cisti sve nivoe postojanja. Moze i molitva ali opet uz vodjstvo svestenika. Sa sobom blago, najblaze postupati i preduzimati samo aktivnosti unitar svojih trenutnih mogucnosti. Stvar je u tome da trajno resenje ne postoji izvan svakodnevnih aktivnosti kojima rad mozga podizemo na zadovoljavajuci nivo. Ne zavaravati se, djavo ceka iza prvog coska ako prestanemo sa radom. Zelim ti da nadjes svoj najbolji nacin!

Poslušajte od Gorana Bareta i Majki pjesmu depresija, najmoćnija pjesma na tu temu.

Pozdrav

kada bi se vi koji patite od depresije i raznih sličnih bolesti okrenuli Bogu i duhovno usavrsavali sebe, lako bi se izlecili. dok god pribegavate raznim lekovima nema vam pomoći. i za izlazak iz depresije nije vam potreban niko već isključivo sopstvena želja i čvrsta volja. batalite "smajlice" i krenite da lecite svoju dušu. bilo kakva bolest je opomena da morate da promenite svoj život, ponašanje, stavove itd. ne postoji bolest za koju nema leka, a svaki lek je u nama samima, kad izlecimo dušu, bicemo srećni i zdravi, pozdrav svima!

depresija i panika su dejstva demona i shodno tome se i lece. nestaju u trenu,cerku sam izlecio krstenjem.

sta reci a ne blamirati se .............
ipak Frojd neizbezan.... ako je zivot nastao iz neorganske matetrije, neprestano tezi k tome.... zivot mala medjufaza ka limesu....

Kad ti zivot da hiljadu razloga da plačeš , nadji hiljadu i jedan da se smeješ! Ljudi, bežite od tuge, bezite od crnih misli, molite se onom ko moze da vam pomogne, nadjite razlog za zivot, zajebite sve druge ljude verujte mi ostavice vas svi kad budete pali u depresiju, imate sami sebe i Boga. Vera menja stvari,pomera planine, zar nam je toliko tesko da verujemo u dobro? Ustani, probaj, padni, ustani, probaj, uspeces! Govorim kao neko ko je pobedio to zlo naravno uz Boziju pomoc i pomoc Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost. Inace,danas ne bih bila ziva. Toliko od mene i srecno svuma! Verujte u ozdravljenje, verujte u dobro, verujte u milost i pravdu i nadjite razlog za život.

Ovo su diagnoze koje samo dobrostojeci narod moze da ima,nama ostalim koliko god bili ludi moramo da jedemo!

savet za sve depresivce... Trčanje, trčanje i samo trčanje.

Čudo je šta devojke mogu i koliko mogu da pomognu čoveku.

Mene je jedna izbacila iz ose toliko da sam bio potpuno slomljen. Jednostavno, nisam bio dovoljno dobar za nju.

Ista me je motivisala da se trudim i da ne odustajem. Završio fakultet, našao posao, proputovao Srbiju i Evropu.

Ona je nažalost propala i nije više ni 1% borac koji sam upoznao i voleo.

Nervira me kako ljudi reaguju na samoubistva.
"Jao strasno,pa nije trebao/la to da uradi,pa unesrecio/la je porodicu,pa uvek postoji srecnije resenje..."
Alo drugari!
Koje srecnije resenje?
Zivimo na svetu,kojim upravljaju bica,koja uopste nisu ljudska!
Ne u nekom prenesenom znacenju,ne,to bukvalno nisu ljudi!
O cemu mi pricamo!?

zivim u Srbiji, to mi je dovoljna kazna.

Nisam sigurna,ali mozda bi pomogao neki tezak fizicki rad.... ili neki zahtevan trening,mozda trcanje? Ili neki sport, recimo padobranstvo,gde covek mora da se dobro potrudi da bi ostao ziv? Savladavanje novih,teskih vestina kao sto je preplivavanja ili ronjenje?

Bilo sta sto moze da zaokupi misli ili da posluzi kao pribeziste?Citanje,pisanje, vodjenje dnevnika? Bilo sta sto moze da zaokupi i popuni vreme a da je i korisno?

Pitanje koje sebi svakog jutra postavlja 90% Srbije.

a,sta cemo ako stvarno postoji "strasni sud",pa sve ovo sto danas prozivljavamo nije nista drugo nego ispastanje greha iz prijasnjih zivota?
onda tu samoubistvo ne pomaze nista,vratice nas opet - jovo nanovo;)

Razumem.
Bio sam tamo.
Vise nisam, niti cu ikada vise dozvoliti.
KAKO?
Treningom.
Boris se za svaku rec, za svaki osmeh, za svaki metar,
nisam koristio nista od lekova sem magnezijuma, cinka, vitamina b i c.
Trening, teretana, borilacki sport,plivanje, bicikla...
i tako godinama.
I osmeh se vratio na moje lice i ne samo osmeh... Volja, zelja, snaga, SVE
Sada ispunjavam sve uslove da budem opet tamo u mraku, nemam posao,(radim po negde nesto) supruga nema posao, dete rodjeno sa problemom ali nisam u mraku.
Kako?
Jednostavno je, borim se sa osmehom na licu i prenosim moju pozitivnu energiju na druge.
I naravno treniram...

Treba naci neku zanimaciju sa kojom ce te provoditi kvalitetno vreme.


uglavnom za musku populacija devojka resava sve jer ce te svim mislima biti okrenuti ka njoj a boze zdravlja i ona vama.

Isto tako devojka vas moze baciti u tu istu depresiju ili sta vec.

Sport.

Ljubavi i nemam bas, ne mogu da je imam, nemam snage da se borim za nju, nemam snage ni za sta...

Prve napade panike imao sam kad sam bio jos dete (12, 13 god) ali tad naravno nisam znao sta mi je ali osecao sam niz simptoma od kojih su najizrazeniji bili lupanje srca, gubitak daha, nejasan osecaj lebdenja i strah od smrti. Osecao sam neku neobjasnjivu sramotu i stid i nikad nikom nisam rekao o svojoj 'situaciji'. Godinama sam se borio kako sam znao i umeo i 'umro' sam milion puta. Sve je to cinilo da budem ekstremno povucen i nekomunikativan sto je okolina verovatno tumacila kao tinejdzerke bubice. Otkrivanjem pravoslavlja u mojim dvadesetim (1995) pocinje i moje suocavanje sa istinom o smrti i moje izlecenje. I sada u 40-im ponekad me uhvate blazi simptomi pogotovo osecaj lebdenja na otvorenom prostoru ili 'preskakanje' srca ali se sam sebi smejem koliko sam bio glup i podlozan jeftinim trikovima.

Ovaj narod je nepismen,glup i surov! Za njega je svaki anksiozan i depresivan covek jednako lud covek ........ Covek za podsmeh ! Takvi smo!
Glupi i neobrazovani a zli!

odlican kraj. steta samo sto vecina anksioznih nema partnera, tako da leka izgleda nema. osecam simptome, utice dosta na mene ali nemam napade. sramota me je da odem kod lekara zbog toga jer je mala sredina, strah me da me ne prozovu totalnim ludakom, tako da veci strah pobedjuje manji...a ni lekari nisu tako profesionalni kod nas.

Depresiju izaziva sok i slog gubljenje energije u telu to vam je kao biti robot bez osecaja jedino sto je tu prisutno je strah koje pokrece nase bice za normalizaciju zavisi jacina preostalog fizickog zdravlja velika je pomoc pravilno disanje joga i ljudi dobri oko sebe

Na ovu temu nema komentara a kad su u pitanju zvezda,partizan ili estrada e to je od presudnog znacaja a ovo nece niko ni procitati....

Yoga mnogo pomaze, kao i neke tehnike disanja. I jedno i drugo se moze pronaci na youtube. Vazno je nauciti opustanje. Covek cesto misli da je opusten, ali tek kada se zaista potpuno opusti shvata da u stvari nije bio. Progresivna misicna relaksacija je odlicna tehnika za opustanje. Kada su misici opusteni covek ne moze da oseca strah, ni bes. Duboko i sporo disanje i svesno opustanje misica u trenucima napada mnogo pomazu. Ne mogu da ucine cuda, ali ublaze napade znatno. Svakodnevno opustanje i relaksacija mogu da ucine i cuda. Naucite da kontrolisete svoje misli, pokusavajte da ih skrenete na nesto lepo kada god primetite da lutaju ka strahovima. U pocetku ce se mozda ciniti tesko, vremenom cete postati majstor. Okruzite se zivim bojama, smirujucom muzikom, cvecem, izlazite sto vise na sunce i sto je najbitnije radujte se malim stvarima koliko god to glupo u pocetku izgledalo... Godinama sam se borila sa anksioznoscu i strahovima, prolazila kroz pakao, dok nisam shvatila da sve krece od misli i tenzije u misicima koji su povezani, a koji se kontrolisu ritmom disanja i opustanjem misica. Udahnite par puta duboko na nos i izdahnite sto sporije mozete i odmah cete osetiti blagu razliku. Vremenom ce ta razlika biti sve veca i veca , a vi imati sve bolju kontrolu nad sobom i svojim zivotom. Srecno :)

to su borbe sa vetrenjacama ali ja mnooooogo volim vetar jer sam ja vetar zivot je lep jel to je sve sto istinski imamo

Zasto se nisam ubio? Da ne bih povredio ljude koji me vole. Svaki dan razmisljam o samoubistvu. Skoro svaki dan. Kada me obuzme bes tada pocinje uragan i u mozgu i u telu koji krijem od svih. Da ih ne povredim, uplasim. Evo vec 21 god moja tuga i ja smo u snaznom zagrljaju. Ponekad je taj zagrljaj toliko cvrst da osecam bol u grudima, ne mogu da disem, da ustanem. Toliko savrsenih nacina samoubistva znam da je to jezivo za normalne ljude, meni je smesno. (naravno da mi nije smesno ali se krijem iza osmeha). Niko nikada ne bi mogao da nasluti koja se najveca, najtamnija, najbolnija tuga krije u meni. Imam tri prijatelja koja me cupaju, oni mene ja njih. Jedan samo cuti, umetnicka dusa i sportista koji me tako precutno pokrene, skijanje, planinarenje... Drugi je veseljak(da li je?), moj kolega koji nas zasmejava. Treci je doktor, koji sve razume, tu je, prati nas, posmatra... Supruga zna. Pusti me da odbolujem svoje tuge, oseti kada padam, nezno mi polako prilazi kada pocnem da izranjam iz svojih mracnih dubina. Zna da se necu ubiti. Zna da imam razloge zbog kojih zivim.

Borio se sa depresijom dve do tri godine to su bile tantalove muke što za mene što za mog jedinog prijatelja u životu MAJKU za koju bi srce da jer da nije bilo nje te 2010 ne bih bio ovde .Devojka ,otraci i ostali cvetići i cvetovi ili te ne razumeju ili se jednostavno sklone i mom slučaju to je bio deo mog odrastanja koje sam uz velike potrškoce na kraju nekako prebrodio izašao mnogo jak ali nažalost ni približan onoj osobi koja sam nekad bio a to je DETE u duši .

Heseov Stepski Vuk. Mnogo bolje opisuje ovo stanje stvari.

3:00 evo upravo sada i budi me anksioznost i depresija. Vec 2-3 godine me proganja. Pocelo je kad me napustila jedina osoba koju sam stvarno voleo, za koju sam ziveo, vukao i gurao dalje. Lezim u krevetu i strah od svega me upravo prozima. Strah od neuspeha na poslu, strah da ce me bolest koju sam u medjuvremenu dobio zbog svega pobediti, strah od toga da cu umreti sam bez igde ikoga, strah od izgubljenog osecaja da opet volim bilo koga... Upravo dok pisem ovo... Ljude oko mene osim porodice nije briga, a i od njih krijem pravo stanje, ne zelim da ih zabrinjavam. A ona... Ona zivi normalan zivot bez da pomisli gde sam i kako sam. I to me boli, jako, ali trudim se da razumem. Moracu da uradim nesto povodom ovoga inace nece da se dobro zavrsi...

Mene je vera spasla. Lično poznajem još dva čoveka sa istim, ako ne i gorim, simptomima od mog i takođe im je krenulo na bolje kad su se iskreno okrenuli veri.

Ima jedan tip, Englez , patentirao čovek izlaz iz ovih Poremećaja, Zove se Čarls Linden. A njegov Program Linden program. Prosto ko pasulj... Nema lekova , a ozdravis. I sam je Bolovao od depresije i anksioznosti , i panike.... ...

Odlično napisana (potresna) ispovest о nečemu što me zanima iz ugla nekoga ko se bori sa intenzivnom anksioznošću koja je bar ja mislim, delimično prouzrokovana mojom hiper-senzitivnošću, dok na momente delujem sebi kao funkcionalni depresivac. Možda je zabrinjavajuće to što sam mogao savršeno da razumem sve što je napisao autor teksta iako ne mislim da patim od depresije i nemam tako ozbiljne mentalnu borbu na svakodnevnom nivou (u nekim periodima svog života jesam razmišljao o samoubistvu). Sudeći po broju ocena na svega dva komentara, vidim da je ovaj tekst pročitalo bar 100 ljudi pa želim da ostavim link teksta sa izvornog sajta gde zaista ima dosta poučnih i pronicljivih komentara ljudi koji pišu iz ličnog iskustva, nešto što uvek rado čitam kada su ove teme u pitanju:

http://www.dailymail.co.uk/femail/article-3398591/Why-never-life-man-nearly-did-heartrendingly-vivid-account-depression-tears-lives-apart-bleakest-moments-love-save-you.html

Niko nikome ne moze pomoci do sebi samome sto mozes i moras! Je**no smo sami na ovome svetu i sto pre to shvatimo znacemo na koga da se oslonimo - na sebe samoga i jednoga! Verujte u sebe!

Ja sam bipolaran, odnosno manijakalan i depresivan otkad znam za sebe. Svasta nesto sam pokusavao. Ne vredi. I lekovi i psihijatri i psiholozi.... Ako se boris protiv tog zla - pobedice te. Naucis vremenom kako da zivis sa tim i to je to. Potrebno je da ljudi ZNAJU sa cime se nosis. Bliza porodica i dva - tri prijatelja. Dovoljno da primete promene i blago te vrate ....Ne sakrivajte bolest, to nije poremeceno stanje svesti. Bolest je kao i poviseni pritisak i mnoge druge. Ovde je problem sto bolest ima nebrojeno mnogo lica i ljudi zive čeo zivot u magnovenju ne znajuci da su bolesni. Nikada i ponavljam NIKADA ne govorite depresivnim coveku: Glavu gore! Bice sve u redu! I slicno.....to kod nas ne pali! Samo se jos vise skenj... Nema carobnog napitka.

Poslednjih godinu dana se borim sa anksioznoscu i depresijom. Sve vreme pokusavam da rekonstruisem dogadjaje u glavi kako sam od ambicioznog,pozitivnog i nasmejanog decka u kratkom trenutku se pretvorio u nekog depresivca, plasljivca i pesimistu. Sve to je praceno i teskim doživljajima u privatnom životu i uhvatilo me je kad sam završio fakultet, odselio se od mojih i počeo sam da živim. Do tad je sve islo dobro, nije mi islo loše ni dok sam sam živeo ali svest mi se preokrenula. Međutim anksioznost me je onemogucavala da se skoncentrisem i obavljam neke rutinske radnje. Nisam se obratio psihologu za pomoć, možda sam pogresio...ali sad se već cupam iz krize i na dobrom sam putu. Mogu da kažem da je bitno da prestanete da se alkoholisete, da nastavite ili pocnete da trenirate, ili da jednostavno nadjete neku novu okupaciju. Da bez obzira sto osecate da niste za društvo i da društvo primecuje da nesto sa vama nije u redu ne idete ka izolaciji. Definitivno, treba naći relaksaciju i po meni citanje pomaze. Verujem da ove tegobe često prate ljude koji zavrsavaju fakultet, traže posao i ulaze u svet odraslih. Budite pozitivni, resite se iracionalnih strahova. Uzmite svoj život u svoje ruke.

Uvek sam sebe smatrao depresivnim ali sta je prava depresija shvatio sam tek kada sam izgubio oca. E to je bol...

"savet za sve depresivce... Trčanje, trčanje i samo trčanje."
(hello, 14. januar 2016 16:53)

Hello i tebi. Ocigledno ne znas sta je duboka depresija i blago tebi. Kad te zakuje za krevet pa ne mozes ni u WC da ustanes, pa ti je tesko poslati i e-email koji treba da posaljes vec peti dana, samo da napises par redova o necemu sasvim bezveznom i ne mozes. To je neka vrsta paralize tijela, izmedu mnogo toga ostalog. A tijelo boli. Boli u grudima da ne mozes da dises, boris se za svaki dah, bole kosti, stomak ti se prevrce i nisi jeo tri dana jer nista ne prolazi krzo stegnuto grlo... cak ni rijeci.
Kakvo crno trcanje, kad ni osnovne funkcije organizma nemas.
To moze da pomogne ljudima sa blazom ili srednjom depresijom a kad te ona prava spuca... u praznoj sobi nema vrata...

Tako nemoj da dijelis savjete po principu "jedan kroj svima pase". Razmisli radije logicno, a logika ti nalaze da 1. covjek koji moze da trci i nije narocito bolestan, i 2. da je to tako lako pa niko ne bi patio od depresije.

Vi koji mislite da je posvecivanje sebe Bogu, ili vjezbanje, ili promjena misli na pozitivne, tako laka stvar, nemate bas dobro razumjevanje za to sta je duboka depresija o kojoj clanak i jeste. Pa zar vi mislite da ljudi ne bi sebi pomogli da mogu??

Pre 3 meseca konstatovan mi depresivno-panicni poremecaj 😃 vise panika nego depresija. Mislim da me je panika i bacala u depresivnost od muke. Uz anti depresiv ona je danas zaista minimalizovana i koliko osecam krece to mnogo bolje, nego sto je ikada i bilo. Nema vise takvog osecaja, ponekada boli vrat i to je to. Zbog porodicnog tako reci nesrecnog slucaja razvio sam taj prokleti nadrazaj. Stezanje u vratu, skakanje krvnog pritiska, lupanje srca, skok adrenalina koji me je iscrpljivao do maksimuma. Razvio sam strah od straha :-) kada me to obuzme toliko me iznervira da mi dodje da istrcim 5 kilometara sprint. Najgore sto nikada ne znas kada ce taj proces ili sta vec krenuti. Toga sada nema ili ne znam sta je bilo sa njim, verovatno ovaj depresiv deluje. Tu sam ukjljucuo i omega masne kiseline, multi vitamin, badem, orah, med, seme bundeve. Alkohol izbacen skroz, cigare po neka ujutro. Trening sa tegovima i kardio se podrazumeva, podigao sam spremu na mnogo visi nivo da mi organizam radi kao sat. Radim vrlo odgovoran posao koji zahteva visok nivo koncetracije i ne dozvoljava gresku. Sto je najgore kada se svi uspanice u nekoj situaciji ja dam najsmireniji kakav paradox! Onda mi srce lupa 60 otkucaja u minutu. Zaista je mozak neverovatna masinerija! Zamisli uspanicis se bez razloga a kada treba da panicis onda nista. To su muke zive ko je imao te grozne osecaje zna o cemu pricam. Ljudi imate psihijatre nemojte se ustrucavati. Sve najbolje i bez stresa.

@(kremelj
Ipak potražite lekara. Ako ste samo anksiozni i onda vam je potreban. Danas većina ljudi bar ponekad ima simptome anksioznosti koji su najčešće somatske prirode. Ako stignete do paničnih napada i poremećaja onda će vam trebati dugotrajno lečenje. Obratite se lekaru i pobedite to ograničenje da svako ko razgovara sa psihijatrom ili psihologom mora da nije sam u glavi. Napetost, nervoza, somatski poremećaji su danas veoma rasprostranjeni, samo se neko uspešnije bori sa njima a neko manje uspešno. Malo je ljudi koji su opušteni i nisu napeti pred neki važan događaj. Anksiozni ljudi nisu mentalni bolesnici, koji ne mogu sami da funkcionišu. Pa i to nije sramota. Niko ne bira od čega će se razboleti, a i niko nije zaštićen. Ako nemate poverenja u lekare u svom mestu, raspitajte se gde ima dobrih lekara za vašu vrstu poremećaja i zaustavite ga na vreme.

Depresija i anksioznost je nedovoljno shvaceno, na zalost....
Lako je kritikovati i reci promeni se...
Naročito kod nas gde nemas izbora ni mogućnosti da obezbedis osnovne uslove za zivot pa te još više uvuče u problem.
Sve je lakše kad imaš novca...

Heseov Stepski Vuk. Mnogo bolje opisuje ovo stanje stvari.
Glupan, 14. januar 2016 14:14

Zapazio sam nekoliko tvojih komentara i vidim da se "od nekud znamo".

Knjigu "Stepski vuk" mi je poklonio rođak još dok sam bio klinac. On je verovatno mislio da je to nešto kao "Zov divljine" ili "Beli očnjak". Pročitao sam par strana i pošto mi nije bila interesantna ostavio sam je na policu. Pročitao sam je kada sam se vratio iz vojske. Nikako je ne bih preporučio osobama koje se već loše osećaju. Mene je bukvalno bacila u depresiju, jer sam se prepoznao u nekim stvarima. Tek kasnije sam shvatio da je ta knjiga okrenuta životu i radu na sebi. Okrenuta je prihvatanju sebe i sveta, nesavršenih kakvi jesu. Pročitao sam je nekoliko puta i uvek je vidim drugačije, uvek naučim još nešto o sebi.

"Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre
istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti domovina."

"Oh, Hari, moramo da gazimo preko tolikog blata i besmislica da bismo stigli kući! A nemamo nikoga da nas vodi, jedini nam je vođa čežnja za domom."

Kod njega je suicidalnost na svu srecu nije dostigla nivo prave zelje za smrcu. NA SVU SRECU, podvlacim. Svako ko u tom stanju moze jos uvek da razmislja o tome da ce mozda biti paralizovan, da ce ljudi koji ga vole patiti je na dva koraka od samoubistva.
Ljudi koji su nakorak od samoubistva o tome ne razmisljaju. Ne traze pravo mesto ili pravi nacin (to su uglavnom vec odavno resili), to jednostavno urade (kao u reklami za Najki... malo crnog humora). Njima je najteze pomoci i gotovo ih je nemoguce zaustavti. Prezivljavaju samo igrom slucaja.
Depresija je pakao na duge staze i moze da odvede u samoubistvo. Nemojte da mislite da je ona luksuz bogatih drustava. Imamo jako mnogo onihkoji od nje pate oko nas. Drustvena stigma je toliko velika da na terapiej odlaze samo kada izbiju svi osiguraci i kada vis enije u pitanju kvalitet zivota nego opasnost po sebe i druge ili kada neko moze da plati privatne konsultacije (a takvih je jako malo).
Dakle, kod nas je more onih koji pati od nekog oblika depresije i kojima se sistemski ne pomaze. Kvaka sa depresijom je sto ne mozete da pomognete sami sebi (odnosno aktivno trazite pomoc) jednom kada stvarno u nju skliznete. Paradoks se sto u momentu kada mozete mislite da nije stranso i da ce proci. Ne cekajte! Kako osetite da gubite volju za zivotom, reagujte odmah. Ako mozete da platite idite privatno kod psihologa (naravno po preporuci). Ako vama ne bude dobro nikome oko vas ne moze da bude.

Imao sam strasne depresivne epizode dok sam bio tinejdzer. Stvarno ne znam kako sam izdrzao. A od depresije se moze vrlo lako otarasiti. Imao sam ludu srecu sto sam pronasao psihologinju koja radi telesnu psihoterapiju. I depresija je nestala za vrlo kratko vreme. Eto, sad znate, pa kako hocete...

@Dzo
Mnogo volim da citam Vase komentare. Ni sama ne znam konkretno zasto. Valjda zbog načina na koji pisete, kako opisujete neke stvari iz svog zivota, uvek ste puni pozitivnosti. Stekla sam utisak da živite savsen zivot. A onda sam Vas pronasla medju komentarima o depresiji. Ne znam kakvi ste u stvarnom životu, ali u ovom virtuelnom, meni date uvek dasak pozitivnosti. Pozdrav za Vas, psa i pogotovo macku :)

@upravo sad
Moram da vam kažem nešto što sam čula od vrhunskih psihoterpeuta a to je da ne postoji lek za strah, u smislu tablete. Strah ćete pobediti tako što ćete se suočiti sa njim. Dok god bežite od onog od čega se bojite, strah kao grudva snega koja se kotrlja niz padinu postaje sve veći. Odite na mesta od kojih se plašite. Plašite se od gubitka posla, ustajte svako jutro i prvac na posao, radite koliko najbolje možete i vremenom ćete steći rutinu ako ste novi i strah će nestati. Ne budite prestrogi prema sebi, ko radi taj i greši, pa i najbolji. Uostalom dok radite nemate vremena da razmišljate o svom strahu. Što se tiče devojke, nisam u godinama kad mogu da vam dam najbolji savet. Ne postoji osoba koja nikad nije bila ostavljena. I to boli, ponekad jako. Ali vreme leči. Pojaviće se jednog dana neko ko će vas privući i zaboravićete da ste ikada patili za tom devojkom. Uostalom prestanite da pratite njen život. To više nije važno za vas. Na kraju ćete videti da su skoro uvek veći gubitnici oni koji ostavljaju nego ostavljeni. Ako je baš ozbiljno nemojte zazirati od lekara i lekova. Lekovi mogu da budu life- saving ako naiđete na dobrog lekara koji će vam dati pravi i u pravoj količini i vremenskom periodu. Ali oni vas samo poguraju, a ostalo morate sami.

Odlican tekst, precizan opis tog stanja tonjenja u "klustrofobicnu realnost", i nesposobnosti da se udje u sobu punu srecnih ljudi. Mene je pratilo i osecanje grize savesti da sam teret "normalnim", zdravim ljudima, i da nece jos dugo moci da me trpe...U dva navrata u zivotu sam se tako osecala, sto je trajalo po nekoliko godina, prvi put sam se izvukla radikalnim menjanjem sredine i okruzenja i uz pomoc partnera i njegove ljubavi, a drugi put mi ni on nije mogao pomoci. Borila sam se sama, u tisini, i srecom izvukla uz pomoc saplemenata i vitamina koji su mi povratili narusenu hemijsku ravnotezu u mozgu.

Retkost je da je partner tako pun razumevanja i podrske. Mene je prvo devojka ostavila i sad je depresija jos gora i nepodnosljivija...

"Expose yourself to your deepest fear; after that, fear has no power, and the fear of freedom shrinks and vanishes. You are free."

- Jim Morrison

Ne volim ovakve člankove o depresiji, u svakom se pronadjem a ne mogu sebi nikako da pomognem niti bilo šta da promenim.

@WTF, dobar si, ti si u 1 imao snage da odgovoris ovim trkacima... U isto vreme smo bili budni i citali komentare, pokusao sam da napisem komentar slican tvom ali ni za to nisam imao snage. A onda me je sve ovo iznerviralo, zapalio sam cigaru, skuvao kafu i igrao se sa mackama. (pas spava, boli ga uvo za mene) :) Mozda je dobro nabaviti macku, psa, ta sila kad je gladna, bolesna moras da ustanes... I da, kad smo kod depresije, niko ne shvata da ne mozes da ustanes i da te boli koza u dodiru sa vodom npr... Kakvo crno trcanje kad te scepa tama, boli te citavo telo ali opet ponavljam, macke su cudo, kao da predosete, znaju sta ti se desava i evo ih tu su da izvuku bol iz tebe...

a,sta cemo ako stvarno postoji "strasni sud",pa sve ovo sto danas prozivljavamo nije nista drugo nego ispastanje greha iz prijasnjih zivota?
onda tu samoubistvo ne pomaze nista,vratice nas opet - jovo nanovo;)
(nedaj boze, 15. januar 2016 14:34)

Tako i jeste. Ali ne postoji strasni sud u smislu raj i pakao. Samo se reinkarniras u zivot u kojem ces imati iste, samo jos vece probleme. I sve tako dok ih ne savladas. Kad ih savladas to sto ti je bila slabost postaje tvoja najveca snaga. Zato je jako bitno izdrzati koliko god tesko bilo, a zna da deluje neizdrzivo nekad. Nebitno je da li neko u to veruje ili ne, iako je moguce proveriti prakticno (Robert Bruce Astral Dynamics pdf), ali je u svakom slucaju zdravo gledati na probleme kao na izazove koje treba prevazici da bi se napredovalo, a ne probleme koji su nastali slucajno. Slucajnosti ne postoje. Problemi koje imate u zivotu su tu da nas nauce ono u cemu smo najslabiji, zato su i tako teski, jer smo bas tu slabi. Sto je problem veci, to znaci da smo bili hrabriji odlucujuci da na njemu radimo u ovom zivotu. Ljudi koji vode lakse zivote biraju da sporo napreduju. Pratite snove, oni vam cesto u simbolima govore ono sto svesno blokirate. Odlicna knjiga na tu temu bazirana na naucnom istrazivanju je Putovanje Dusa. Najveci problem sa depresijom je osecaj besmisla. Smisao mozemo naci samo u ljubavi prema drugima i zato je najbolji rad na depresiji usavrsavanje sebe da bi mogli da pomognemo drugima i ucunimo ih srecnim.

Ja sam pre 5-7 godina primetila ceste napade anksioznosti. Imigrirali sa malim detetom pa ubrzo promenili grad pa ja trazila posao u vreme najvece ekonomske krize, pa nasla fenomenalan posao na kome sam htela da se pokazem itd. Tada smo nekako i hteli drugo dete ali nam nikako nije islo. Rezultat Lekarskog pregleda 100% anemicna (hitan slucaj) i potencijalno hipotiroidna. Par pililula gvozdja, multivitamini i stalna terapija za hipotiroidnost i beba je bila na putu. ALI vracanje organizma u prvobitnu osu trajalo do skoro cak mislim da je i depresija pracena blagom euforijom bila tu itamo prisutna.. Elem mislilm da je hemija naseg organizma jako bitna i sve te dobre bakterije u organizmau. I menjanje naseg stava prema zivotu, zahvalnost, vezbanje, tehnike disanja, ucenje asertivnosti, sve ono sto sam smatrala z zescu glupost pre ispalo je glavna pomoc. Hope it helps!

Tesko je naci podrsku i razumevanje. Ljudi obicno pogresno reaguju.

I ovo ce proci

Poslušajte od Gorana Bareta i Majki pjesmu depresija, najmoćnija pjesma na tu temu.

Pozdrav

@ Dzo
hej dzo,nemoj da se brines;)

Narode, :) hvala sto brinete ali ja sam vec u nekim godinama kad i ne bi bila steta da se "okliznem". Sve u zivotu sam prosao, uradio, video, zavrsio. Testament odavno sastavljen. Ja sam gradjevinac pa bes lako iskalim, hilti pomaze, imam radionicu i tu sa komsijom masincem pravimo cuda! Posao mi je takav da po nekoliko meseci i nisam ovde, sad se oduzilo... Malo sam van kalupa sa cudnim smislom za humor i nedovoljnim poznavanjem srpskog jezika jer nisam odrastao ovde, otud moji glupi komentari, uglavnom, cini mi se... A i deriste sam u dusi, zauvek! I imam jako lepu porodicu i najludje prijatelje (duboko neraskidivo decenijsko prijateljstvo)... Sve i jeste idealno osim te tuge, (nije to depresija, volim da je zovem "tuga koja me cini boljim covekom"), rodjen sam takav a lecim se od 95. I navikao sam da zivim sa tom tugom a ovu "smrt" koja sedi na levom ramenu oteram nekad grubo, nekad joj se smejem, nekad ne primecujem...

@WTF, ja te apsolutno razumem i razumem koliko ljudi ne razumeju ALI, treba se naci nacin najpogodniji za osobu da promeni hemiju mozga. Najgori su sinteticki antidepresivi. Sport je ok ali kao sto si napisao nemaju svi snage za njega, na kraju sta je sport i kako on uopste menja hemiju mozga? Pa preko spontano ubrzanog disanja usled napora. Dakle, da li bi vezbe disanja za pocetak bile prihvatljiv oblik samooporavka? Potraziti pomoc nekog ko se u materiju razume ili se sam informisati? Najbolje uz otvoren prozor a iz kreveta. Sigurna sam da ce pomoci dovoljno da se nadje snaga za sledecu stepenicu. Ja licno vezbam jogu koja blago ali sigurno cisti sve nivoe postojanja. Moze i molitva ali opet uz vodjstvo svestenika. Sa sobom blago, najblaze postupati i preduzimati samo aktivnosti unitar svojih trenutnih mogucnosti. Stvar je u tome da trajno resenje ne postoji izvan svakodnevnih aktivnosti kojima rad mozga podizemo na zadovoljavajuci nivo. Ne zavaravati se, djavo ceka iza prvog coska ako prestanemo sa radom. Zelim ti da nadjes svoj najbolji nacin!

13 godina depresije, koja je u pocetku bila vise hronican umor nego depresija, da bi se 5 godina kasnije razvila u tesku depresiju + paranoidnu psihozu, ne znam kako sam sebi nisam prosvirao rogove, sam bog zna, svi su me ostavili i pobegli osim mog dobrog oca, mozda mi je bilo zao da on bude tuzan i nesrecan kad cuje vest da nisam ziv i donesu me u limenom kovcegu, ne znam. Teska je to borba, ali jedan lek sam vec ostavio uz dogovor sa lekarom (dugo nije hteo da mi da dozvolu da prekinem sa antidepresivom) i ostaje jos ovaj za psihozu - koji je veliki test za mene. Trcanje meni nije pomoglo (trcao sam 2 godine 2x10 km sedmicno - depresija se samo razvijala), teski fizicki rad isto (Onog trenutka kad prestanete sa tim evo stare prijateljice Depresije jace nego ikad). Meni licno je pomoglo disciplinovano uzimanje lekova (ne prekidajte sa lekovima na svoju ruku i naglo ni za zivu glavu - jer cete tek videti sta je pakao!) i umerena ali konstantna fizicka aktivnost, u mom slucaju jedna od aktivnosti je voznja bicikla na duge ture svake godine leti kroz Evropu bar 800 km, em je jeftino ( < 10 EUR dnevno , em uzivas u prici sa slucajnim ljudima na putu, nekad imas drustvo ljudi ko zna odakle, a svakako imas fizicku aktivnost, bar minimalno 50 km dnevno predjes biciklom na cistom vazduhu, malo li je? Srecno od prezivelog!

Idite kod lekara. Morate, ne mozete sami, verujte. Kosta para. Mnogo. Ali zivot van takve teskobe nema cenu.

Razume samo onaj ko je to doživeo

Šta mi se ovo dešava? Šta je ovo? Odakle ovo u meni? Čega se bojim? Zašto se bojim? Sve je kao i pre pet minuta, ništa se nije promenilu u svetu oko mene, čemu onda panika? Zašto ne mogu da se smirim i nastavim život? Zašto sam ovoliko tužan?
I tako...gomilaju se pitanja, jedno za drugim, dok ti ne postane jasno da imaš mentalni problem...ili dok ti neko ne kaže da je to depresija. ali to što si spoznao, to nije kraj, to je početak, početak borbe. Sada znaš od čega boluješ, ali ne i kako da iz toga izađeš. A onda kreneš da učiš. Najviše o sebi...vremenom se navikneš, shvatiš da te nikakava promena mesta neće nauditi, da možeš da izađeš slobodno iz kuće, a da se ništa strašno ne desi i to je prvi korak koji moraš da učiniš ako želiš da živiš nnormalan život.
Živim u velikom gradu te mi nije bio problem da odem kod psihijatra. Moram da piznam da su mi mnogo pomogli, ali ovo nije bolest koja se leči samo hemojom, ovo je zapravo borba u kojoj ti držiš sve konce izlečenja.
Da, ljudima oko tebe je jako teško da to razumeju. Misle da možeš sve to da kontrolišeš ali daleko je od toga da su u pravu. Istina je da depresija kontroliše tebe, barem na početku...dok ne uzvratiš udarac...dok ne naučiš kako da je ti kontrolišeš.
A kada to naučiš, možeš da živiš normalan život, imaš karijeru, odeš na koncert, usrećiš porodicu...

Ja sam mislio da su napadi panike "fora" iz americkih filmova i bogatih drustava, a kad sam osetio na svojoj kozi bilo je bas dramaticno.
A depresija koja je usledila iza je bila takva kakva nisam znao da postoji, i nije mogla da se uporedi ni sa cim sto sam dotle iskusio iz tinejdzerskih i momackih dana. Kad sam sve rekapitulirao, shvatio sam oduvek bio pomalo anksiozan i najverovatnije sam tako rodjen, ali do svoje 30 i neke godine nisam znao do kojih mera to moze da ide.
Najgore epizode su kad se sve to vrati nakon sto mislite da ste izasli.
Sve to dolazi od osecanja straha i krivice, sto su neka od osnovnih osecanja kod svakog coveka.
Ko moze, neka ide kod psihoterapeuta, i neka bude spreman da ih menja dok ne nadje onog sa kojim se oseca bolje. Moze da se prevazidje i bez toga i ako izgleda u tim trenucima da je to nemoguce.
Fizicka aktivnost je dobra, pogotovo kretanje, ali nista nece biti carobni stapic od koga ce trenutno i trajno biti bolje, mora da se izgradi.
Verovatno svaki covek na Planeti pomisli u nekom trenutku na samoubistvo, nije to previse neobicno, kao sto je anksionoznost jednostavno postala bolest savremenih ljudi. Slobodno se pozalite i pricajte o tome, budite sigurni da ni u kom pogledu niste bolji ni gori od drugih, tu smo svi zajedno i danas ima resenja za te situacije.

Uvek sam mislio da je depresija glupost obična karakteristična za slabe ljude željne pažnje. A onda je mene zadesilo...

@ Dzo

Odavno nisam pročitao ovakao istinitu i bolnu ispovest. Sve si rekao u nekoliko redaka. Hvala ti. A ako osećaš bes, OBAVEZNO ga ispolji! Nema veze na koji način. Izderi se na nekoga, razbij neki predmet.
Zašto? Zato što se osećanja koja ne ispoljavamo po pravilu okreću protiv nas samih. Za to je krivo ljudsko okruženje koje pojedinca sputava u njegovom osnovnom, prirodnom porivu - porivu borca, porivu životinje koja se bori za opstanak.

Svi smo mi od istih sastojaka, napravljeni od zvezdane prasine i svakome naidje period da ne moze vise, ne moze dalje, imao "stvarne" probleme ili ne. Strasno je kada neko nema ni mrvicu empatije prema ljudima, a svakoga moze zadesiti bilo sta, nikad se ne zna sta se krije iza osmeha. Borba sa samim sobom je najteza.

kniiga, Ljudi koji ne postoje

@Dzo: Drži se, prijatelju!

O depresiji je nauka rekla sve, ali niko ne zna šta je to, kao onaj koga zadesi! Društvo ne pridaje toj bolesti odgovarajući značaj jer se od nje ne umire (sem što se neko samoubije).Mene su spasile žestoke fizičke vežbe koje imaju isti efekat kao i terapija lekoviima, ali još bolji jer lekovi imaju loša propratna dejstva. Suština je u tome što se vežbama podstiče hormon u mozgu koji je zadužen za dobro raspoloženje. Zato maratonci na kraju trke izgledaju euforično, pa čak i oni koji su stigli poslednji! Najbolji opis depresije je dao Karl Lajl*) "U najvećoj uličnoj gužvi bio sam usamljen ; sav svet je bio lišen života, svrhe, čak i neprijateljstva; obzirom da nisam imao nade, nisam osećao nikakav stah ni od čoveka ni od đavola; sve je opterećeno negativnim značenjem,svaki događaj besmislen svaki objekat- nestvaran ; svaki čovek mi je ličio na robota koji besmisleno ponavlja pokrete rada, igre, zabave, mržnje kao i sve ostale pokrete koje ljudi mehanički ili iz navike čine".
*) Tomas Karl Lajl: Čuveni škotski kritačar, poznat po izreci:"živeti samo za jelo i ljubakanje je filozofija svinja. A ta je filozofija veoma rasprostranjena u aristokratskim krugovima !".