Za dušu gospodina Umberta Paninija

Naravno da priznajem, činjenica da je Umberto Panini imao 83 godine, da je za sobom ostavio imperiju i da se biznis zvani albumi i sličice Panini ne može zaustaviti ne umanjuje osećaj tuge. Nije Panini jedina firma koja se tim poslom bavi, nisu svi albumi koji su objavljeni posebno vredni i opet, odlazak osnivača firme za mene je strašna stvar.

Kao mali sam dobijao značke, priveske, bilo je onih koji su me ubeđivali da su markice najvrednije što neko skuplja i čuva. I pokušavao da se prepoznam u kolekcionarstvu. I imam lepu kolekciju gramofonskih ploča, nešto stripova. I mnogo knjiga. Ne vredi, neuporedivo je.

Mnogo puta su me grdili zbog sličica. Nisam nikada ništa tražio od gostiju, rodbine, komšija. Nisam 'padao' na čokolade, sladolede i sitne poklone. Nisam lagao roditelje. U stvari, lažem, jesam. Ako je postojala prilika da nekome ko dolazi u goste javim da su se pojavile sličice, radio sam to, ako bi me neko pitao ispred zgrade kako sam, pomenuo bih kesice. Ako bih dobio pare za kornet ili Leni, uzeo bih Hladišu i kesicu, dve. Znali su da me ruže zbog toga, ne vredi, bilo je jače.

Ili, cela priča u tri, četiri slike.

Sećam se da smo išli u Italiju, da sam imao sedam i da mi se ništa što su hteli da mi kupe nije sviđalo i ništa nisam želeo. Ni Mečboks automobilčiće ni neku divnu majicu, ni sladoled na kugle. Video sam u izlogu neke knjižare sličice Argentina 78. I bio dovoljno mali da bih mogao da shvatim da su tamo skuplje i dovoljno derle da ne prihvatim ponudu da ih kupimo čim se vratimo u Sloveniju, tadašnju SFRJ... Dobio sam tri kesice. Ništa vrednije u tom trenutku nisam mogao da dobijem.

Popunio sam Argentinu, majka je na kraju obavila najkomplikovaniji posao za mene, menjala negde tih nekoliko koje su nedostajale. Poslednjeg smo zalepili Burjaka, igrača Sovjetskog Saveza, ekipe koja nije igrala na Mundijalu, ali su i takvi bili predstavljeni grbom i po četvoricom igrača. Burjaka se sećam, ovoga kako je izgledao album se sećam, ali nije teško. Redovno obnavljam gradivo.

Dobro pamtim i izlazak albuma Meksiko '86. Magarac, prvi gimnazije, najpametniji i odrastao. Smejao sam se onima koji kupuju kesice i menjaju kojekakve Paragvajce i Mađare. Ubeđen da sam odrastao i da to nije za mene. Držalo me je dve ili tri godine. Platio sam to, kupio mnogo kasnije od trgovaca albumima i sličicama i taj Meksiko i EURO '88. I pamtim dobro radost kada sam na kiosku ispred jedne od fakultetskih zgrada video da se pojavila Italija '90.

Tri ili četiri slike, u stvari ih je više. Koliko začuđenih lica pamtim, koliko sam puta trapavo objašnjavao drugarima ili čak i poznanicima koji su negde putovali da bi bilo sjajno da mi donesu neki lokalni album i nešto kesica. Uglavnom su to i radili, siguran sam teško shvatajući moj 'problem'.

Sve teže objašnjavam ljudima šta će mi album belgijske lige ili kako se to popunjavaju Turci i Poljaci. I nije Panini jedina firma koja to radi, ozbiljni Amerikanci su u priči, Ostrvo ima svoje predstavnike, Premijerliga i Bundesliga više ne pripadaju Paniniju. I Primera je drugačije dizajnirana. I da, nervira me što se albumi 'razvlače', što je broj sličica nekada nerezonski veliki. I od silnih albuma se ne radujem toliko svetskim prvenstvima.

I imam hiljadu drugih briga, neodgovorno je i da ovoliko pišem o sličicama i odlasku neznanog čoveka. Ali je sve uzalud, ova vest za mene je gora od mnogih loših.

Ništa ne mogu da promenim, naravno, mogu da pričam sa onima koji znaju šta su sličice i mogu da otvorim nekoliko kesica Španaca večeras. Ili Lige šampiona. Svejedno, bar nekoliko za dušu gospodina Umberta.