31. maj 2010. | 17:14

Početkom 1960. godine okrugli izrezi na dresu počeli su da zamenjuju V izreze. Šezdesete su inače period kada je sve tradicionalno bilo nepopularno. Jednostavni dizajni bili su svuda, od nameštaja do mode.

U početku fudbaleri su nosili tanke pamučne majice, teške kožne patike, šortseve ispod kolena. Početkom dvadesetog veka patike su postale mekše, šortsevi su postali kraći, a počeli su da se koriste sintetički materijali za izradu majica koji su bili u boji i sa složenim dezenima. Golmani su počeli da nose majice drugačijih boja u odnosu na ostale igrače. Logo sponzora je takođe počeo da se štampa na majici kao i replike dresva koje su navijači mogli da kupe.

Kada je igra počela da se širi po Evropi i drugim kontinentima, klubovi su prihvtili opremu sličnu onoj kakva se nosila u Velikoj Britaniji i u nekim slučajevima koristili su boje direktno insoirisani britanskim klubovima. Juventus je od 1903. počeo da nosi crno-bele dresove kao i Nots Kaunti. Dve godine kasnije argentinski klub Atletiko Independiente počeo je da nosi crvene dresove pošto su gledali utakmicu Notingem Foresta.

1904. Fudbalska asocijacija je odbacila pravilo da šortsevi moraju da prekrivaju kolena i klubovi su počeli da oblače znatno kraće. U početku timovi su nosili šortseve suprotne boje od majica. 1909. godine. Golman počinje da mosi majicu drugačije boje u odnosu na ostatak tima. U tom periodu golmani su oblačili vunene majice koje su više podsećale na džempere nego na majice koje je ostatak tima nosio.

Sporadični eksperimenti sa numerisanim dresovima pojavili su se dvadesetih godina ali ideja nije u početku zaživela. Prva velika utakmice na kojoj su počeli da se nose brojevi igrala se 1933. FA kup finale između Evertona i Mančester Sitija. Da bi se izbeglo da se na postojeće dresove dodaju brojevi, dve posebne garniture dresove (jedna bela i jedna crvena) napravljen asu za finale. Fudbaleri Evertona nosili su brojeve od 1 do 11, a Mančester Sitija od 12 do 22. Sve do II svetskog rata numerisanje brojeva nije postalo standardno. Mada nije bilo pravila koji igrač će nositi koji broj, određeni brojevi su počeli da se povezuju sa pozicijom na kojoj je neko igrao, npr. broj 9 je uglavnom nosio glani napadač u timu. Tridesetih se video veliki napredak u izradi patika pošto su novi sintetički materijali i mekša koža postali dostupni. Do 1936. igrači su nosili čizme čija je težina tri puta bila manja od onih koje su obuvali u prethodnoj deceniji.

U periodu odmah posle II svetskog rata timovi su nosili neobičnu opremu s obzirom na ekonomsku situaciju. Engleski klub Oldam Atletik, čije su tradicionalne boje bile plava i bela, dve sezone su pozajmljivali opremu od lokalnog ragbi kluba. Pedesetih godina dresovi koje su nosili klubovi u južnoj Evropi i Južnoj Africi postali su mnogo lakši, sa V izrezima i sa sintetičkim tkaninama koje su zamenile teška prirodna vlakna. Prve patike koje nisu više bile iznad člankana plasirao je Adidas 1954. Iako su bile duplo skuplje od prethodnih, nemačka kompanija je napravila veliki uspeh.

Šezdesetih godina je bilo malo inovacija u dizajniranju fudbalski dresova koji su uglavnom bili jednostavni.

Sedamdesetih godinaklubovi su počeli da kreiraju dresove kojisu bili izrazito drugačiji u odnosu na ostale. 1975. Lids Junajted je bio prvi klub koji je počeo da proizvodi dresovi koji su mogli da kupuju navijači. Uskoro su i ostali klubovi krenuli nihovim stopama. U prvoj polovini decenije, počeo je da se štampa sponzorski logo. Barselona i Atletik Bilbao su odbijali to da urade sve do 2005. Igrači su takođe počeli dapotpisuju sponzorske ugovore sa različitim kompanijama. 1974. Johan Krojf je odbio da obuče dres reprezentacije Holandije jer je sponzor nacionalnog tima bio Adidas a on je potpisao ugovor sa Pumom i dozvoljeno mu je da obuče verziju bez Adidasovog znaka. Puma je takođe platila Peleu 120.000 dolara da obuje njihove patike.

Osamdesetih godina Humel i Adidas promovišu nove dizajne pošto je nova tehnologija ''senčenje'' na dresovima. Humelova kolekcija dresova za dansku reprezentaciju za Svetsko prvenstvo 1986. godine izazvali su uzbuđenje u medijima, ali i zabrinutost FIFA-e zbog njihovog pojavljivanja na televiziji. Šortsevi su postali kraći nego ranije i često su uključivali brojeve na prednjoj strani.

1991. godine u finalu FA kupa Totenhemovi igrači pojavili su se u dužim šortsevima i to je najpre bilo iznenađenje, ali su ubrzo klubovi i u Britaniji i u ostalim zemljema Evrope počeli da oblače duže šortseve. Krajem osamdesetih početkom devedesetih dizajni majica bili su prilično složeni. Dizajneri su bili vođeni tim da je oprema morala da se svidi i ljubiteljima mode. Ipak, mnogi dresovi iz tog perioda proglađeni su kasnije za najružnije u istoriji. 1996. Mančester Junajted je predstavio sive dresove koji su bili dizajnirani da izgledaju dobro i sa teksasom ali su ih zamenili u poluvrmenu pošto je Aleks Ferguson smatrao da njegov tim gubi sa 3:0 jer se igrači ne vide međusobno na terenu. Junajted je u drugom delu meča postigao jedan gol. Od 5 utakmica zabeležili su 4 poraza i 1 remi. Posle toga više nikada nisu imali sive dresove.

Tržište proizvodnje dresova je poraslo. Visoke cene dresova dovele su do toga je mnogi navijači počnu da kupuju kopije odnosno falsifikate, koji su uvezeni iz Tajlanda i Malezije. Veliki značaj za navijače imala je činjenica da su mogli da kupe dresove svojih omiljenih fudbalera sa odštampanim imenom i brojem. U prvih šest meseci posle prelaska Dejvida Bekama u madridski Real, klub je prodao više od milion dresova sa njegovim imenom. Takođe se razvilo tržište za majice koje su igrači nosili na važnim utakmicama koje su prodate kao kolekcionarski primerci. Dres koji je nosio Pele u finalu Svetskog prvenstva 1970. godine prodata je na aukciji za 150.000 funti 2002.

2002. godine reprezentativci Kameruna nosili su majice bez rukava na utakmici Afričkog Kupa nacija u Maliju, ali je FIFA kasnije zabranila takve eksperimente pošto nisu u skladu sa pravilima igre. Mnogo više uspeha imali su dresovi pripijeni uz tela koje je za italijanskinacionalni tim kreirala Kapa.