Čika Šeki

Igrač koji je našu reprezentaciju vodio do olimpijskog srebra, četvrtog mesta na svetu i drugog u Evropi, očaravajući planetu forama i fazonima koje je kupio učeći fudbal na ulicama, kako voli da kaže, njegovog Beograda. Grada u kom su ga navijači na ramenima nosili od Autokomande do Terazija, a saobraćajci zaustavljali i najprometnije raskrsnice kako bi on prvi prošao.

Oni koji su imali priliku da ga gledaju govore da se na ovim prostorima nije rodio, niti će se roditi, darovitiji igrač od njega. Otac je pokušao batinama da mu 'izbije' fudbal iz glave, ali je ovaj sve trpeo i terao po svome. Isti kakav je bio na terenu, u društvu, na Terazijama, u Skadarliji...

Toliko je bio poseban da se ni Josipa Broza Tita nije plašio, novinari su smatrali da za svoju partiju na terenu ne može da dobije manje od 'osmice', kako god odigrao, treneri i rukovodioci su zbog njega 'čupali' kosu s glave, dok čuveni francuski kolega Robert Vernj, iz eminentnog lista 'France football', nije mogao ništa drugo nego da mu dâ jedanaesticu.

Ipak, ukoliko budete nekoga od starijih upitali o sećanjima o njemu primetićete pomalo sete, ali i tuge u njihovom glasu, jer su i poput njega samog svesni da je prikazao tek polovinu onoga što su mu 'fudbalski bogovi' podarili – Dragoslav Šekularac.

Rođen je u Štipu u Makedoniji 30. novembra 1937. godine. Otac Bogosav bio je advokat, majka Donka domaćica, ali Dragoslava nije zanimalo ništa osim toga da dan i noć trči za loptom. Već krajem iste godine, otac dobija posao u Ministarstvu pravde i cela porodica seli se za Beograd.

Iako je posle završene gimnazije upisao Metereološku školu, već na drugoj godini bilo je jasno šta je jedino što on želi.

"Koliko sam bio omađijan fudbalom svedoči i podatak da sam u svom kraju, oko Hilandarske ulice, gde je stanovala moja porodica, bio poznat po pravljenju najboljih krpenjača. Krijući se od mame, lopte sam pravio od vune ili prede, krišom iznete iz stana, koje sam omotavao nekakvim platnom i vrlo vešto uštepavao iglom i koncem. Gumene lopte su u poratnim godinama bile retkost, a one prave fudbalske, od kože – najčešće pusta želja" , rekao je jednom čika Šeki.

Legendarni Dimitrije Milojević, bivši fudbaler BASK, u to vreme trener omladinskog pogona Crvene zvezde i slovoslagač u dnevnom listu Politika, primetio ga je dok je igrao fudbal u dvorištu Druge muške gimnazije i pozvao ga da sutradan ujutru dođe na probu u Crvenu zvezdu – "Mali, sutra ujutru u Zvezdu".

“Mene nisu odmah primili u podmladak, već tri momka iz moje škole za koje sam ja bio ’bog’. Bio sam mali i sitan, što su mi upravo i naveli kao glavni razlog zašto nisam primljen. Sva sreća da je u tom trenutku u mlađim kategorijama radio i trener po imenu čika Mitke. Došao je da me gleda u Drugoj muškoj gimnaziji, poveo me sa sobom u Zvezdu i odmah me poslao da skupljam lopte iza gola“, počeo je nedavno priču Šekularac u emisiji kod Ivana Ivanovića, dok je ustajao i skidao kačket u znak poštovanja prema prvom učitelju.

Isprva, Šekularac je bio razočaran jer je očekivao da će već na prvom treningu videti neku novu fintu ili driblinig, smatrajući da fudbal bez toga nit je zabavan niti lep, ali je ubrzo shvatio da je sve to samo deo nečega što čini fudbalera kompletnim.

Bio je izraziti dešnjak, a čika MItke nikako nije želeo jednodimenzijonalnog igrača – naredio mu je da 'milion' puta šutne loptu levom nogom jer – "onaj koji se služi samo jednom nogom nikada neće postati veliki fudbaler"

"Do početka rada s njim, nisam znao ništa da uradim levom nogom – posle čega mi je zabranio da šest meseci igram desnom. Naučio me da ne igram levom, naučio me je da ne srčem supu... Naučio me je milion stvari... Hvala čika Mitke, da nije bilo tebe ja nikada ne bih postao igrač. Imao sam sreće da je on bio tu...".

U dresu najtrofejnijeg srpskog kluba debitovao je kao sedamnaestogodišnjak, ali je te sezone sakupio svega dva nastupa za prvi tim. Ipak, već sledeće godine cela država pričala je samo o njemu. Sa sedam golova i desetak asistencija vodio je tim do titule, a nedugo zatim našao se i u nacionalnom timu koji je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956.

“Trebalo mi je tačno petnaest dana, odnosno tri utakmice za drugi tim Zvezde kako bih pokazao da mi je mesto među prvotimcima. Prvi meč je gledalo 150 gledalaca, drugi 1.500, a treći 15.000. Januar mesec, 1955. godina, hladno... Kada se prvi tim vratio sa turneje iz Južne Amerike, odmah su me ubacili među najbolje i tu sam i ostao“.

Za 11 godina u crveno-belom dresu osvojio je pet titula i jedan Kup Jugoslavije, a direktno je odgovoran za duplu krunu 1959. godine kada je gotovo sâm pobedio Partizan u finalu.

Upisao je 375 mečeva za Zvezdu, postigao 119 golova i zabeležio nešto manje od stotinu asistencija. Verovatno bi postigao i više u dresu voljenog kluba, da tri godine nije bio suspendovan zbog nečega što mu je obeležilo život i karijeru koliko i lopta.

Za kratko vreme, sa nepune 22 godine, postao je neverovatno popularan širom zemlje. Ljudi su dolazili iz svih krajeva samo kako bi ga videli kako igra, snimio je dva filma i ploču, a gotovo je bilo nemoguće da prođe bilo kojom ulicom glavnog grada a da ga barem tri puta ne zaustave.

Takav status, ispostavilo se, napravio mu je više štete nego koristi, sve što bi uradio proširilo bi se među narodom munjevitom brzinom. Opet, i nije da ga je i bilo briga ili da je uopšte i vodio računa... Jer, kako drugačije objasniti situaciju gde – na sred Terazija – briše cipele novčanicom od pet hiljada dinara? Čovek koji je, ne tako davno, prvi ugovor sa Zvezdom potpisao za 'dve ploče Katarine Valente'?

Radnička klasa zahtevala je da mu se sudi i zabrani igranje fudbala, ali je on upravo to iskoristio da bi dao najbolji primer kako stvari ne treba uvek posmatrati samo iz jednog ugla.

"Ljudi vole da preuveličavaju stvari kada sam ja u pitanju, pa su tako pričali da sam novčanicama od 5.000 dinara, popularnom ’pethiljadarkom’, brisao cipele, a to nije bilo tako. Znao sam da je Vladica Popović bio ’težak’ na novcu, pa izvadim štos para, obrišem cipele i vratim ih u džep. Samo da on vidi da ja imam pare jer ih u moje vreme nije bilo u fudbalu kao danas".

Kako je već sa sedamnaest godina postao državni reprezentativac, nije postojao čovek u zemlji koji nije znao za njega. Momka koga ceo svet gleda kao novog najboljeg igrača planete, a spomenuti francuski kolega, omađijan onime što je ovaj pružio na jednom pariskom turniru, dao poprilično smeo naslov svom članku – 'Pele zaboravljen zbog Šekularca'.

"Posle nekoliko neprospavanih noći provedenih u baštama beogradskih kafana, izašao sam na meč protiv beogradskog Radničkog, za koji je igrao tada mladi perspektivni štoper Ristić. Nikako nisam mogao od umora da pokrenem mišiće i bio sam najgori na terenu. Nisam pipnuo fudbal. Ristić je po novinama izjavljivao posle meča da 'taj Šekularac i nije neki igrač'.

Tri meseca sam uporno trenirao u Botaničkoj bašti i spremao se za novi meč protiv Radničkog. Svih devedeset minuta sam slao Ristića 'u jagode' i svi su smejali. Zatrčim se i 'zaboravim loptu', a Ristić kao na baletu trči uporedo sa mnom. Publika zaboravila na rezultat, gleda šou i puca od smeha. Pred kraj meča se Ristić sklanjao od mene, dok sam ga loptom napadao po terenu. Posle meča sam mu rekao da ne treba da se kači s majstorom".

Bio je deo reprezentacije koja je 1956. godine stigla do velikog finala Olimpijskih igara, gde je nažalost poražena od Sovjetskog saveza minimalnim rezultatom, ali je daleko veći trag u svetskom fudbalu ostavio nastupima na Mundijalima 1958. u Švedskoj, odnosno dve godine kasnije u Čileu.

U Švedskoj je odigrao uvodna dva susreta protiv Paragvaja i Francuske, za isti broj bodova i prolaz zajedno sa 'Galskim petlovima' u četvrtinu finala. Više nije ulazio u igru, a Zapadna Nemačka poslala je Jugoslaviju put kuće takođe minimalnim trijumfom.

Potom se našao i na prvom Evropskom prvenstvu, tj. tadašnjem Evropskom kupu nacija 1960. u Francuskoj i zaigrao u još jednom velikom finalu. Ponovo su rivali bili Sovjeti, a ovoga puta koban je bio 'nebeski skok' Viktora Ponedeljnika.

U međuvremenu je po prvi put sebi ozbiljnije ugrozio karijeru, pošto je 1960, samo nekoliko meseci posle povratka iz Francuske, sankcionisan osamnaestomesečnom zabranom igranja fudbala jer je startom polomio nogu Kemalu Džemidžiću, prilikom gostovanja crveno-belih na sarajevskom Koševu.

To ga nimalo nije omelo u nameri da apsolutno spreman dočeka Svetsko prvenstvo u Čileu, u nameri da, zajedno sa kapitenom Milanom Galićem, Josipom Skoblarom, Draženom Jerkovićem, Vladicom Popovićem i ostalima, izađe na crtu moćnom Brazilu.

Koliko je Čika Mitke bio u pravu najbolje govori podatak da je evropska štampa u jednom trenutku objavila listu s tri najbolja 'levaka' u svetskom fudbalu – Ferenc Puškaš, Omar Sivori i Dragoslav Šekularac. Ono što se zatim odigralo u Čileu samo je bila logična posledica...

Bio je jedan od ključnih igrača tima, što se posebno videlo posle novog poraza od Sovjeta u prvom meču (2:0), dok je ono što je prikazao protiv 'Urusa' u narednom susretu (3:1) postalo svojevrstan fudbalski mit.

Nije dao nijedan gol, upisao je dve asistencije, ali je svih 8.829 navijača, koji su tog dana bili na stadionu 'Karlos Ditborn', bilo bukvalno zabezeknuto Šekijevom magijom. I Urugvajci su počeli da pozdravljaju njegove poteze, da bi ga na kraju izneli sa terena, dok mu protivnički igrači aplaudiraju postavljeni u špalir.

Opet nije dao gol, ali blistao je i u demoliranju Kolumbije (5:0), pre nego što je Petar Radaković servirao osvetu Zapadnoj Nemačkoj za prolaz u polufinale i okršaj sa Čehoslovačkom.

 

 

Bili smo kvalitetniji, ali ne i bolji i toliko željeno finale sa Brazilom nije se ostvarilo, iako iz Šekularčevih sećanja u prvi plan ponovo izbija nešto drugo, nešto što nas prati i danas...

"Bili smo jedina reprezentacija koja je mogla da parira Brazilcima koji su lako postali svetski prvaci. Ali kada smo stigli do četvrtfinala, rukovodstvo se zadovoljilo postignutim, a onda su počeli da beže od nas da nam ne bi dali očekivane premije. Ipak, stigli smo u polufinale, ali se onda sve raspalo. Izgubili smo od Čehoslovačke, od koje smo bili kvalitetniji, posle toga nas utakmica za treće mesto nije interesovala, pa smo poraženi i od domaćina. Ja sam za celo Svetsko prvenstvo, a bili smo četvrti, dobio 300 dolara":

Gledano iz ove perspektive, može se reći da mu je igranje u reprezentaciji spaslo karijeru posle suspenzije. Tada nije platio za svoju glupost, ali jeste opet svega nekoliko meseci po povratku sa velikog takmičenja.

Zvezda je gostovala na Čairu, a on bio nervozan jer je zaigrao nespreman, pošto ga je klupski lekar dan pre utakmice video kako se za opkladu penje na brdo – 'Igraćeš, kao bela lala'. Radnički je brzo poveo 2:0, njemu su dva gola poništili zbog ofsajda, pa je odlučio da se verbalno obračuna sa glavnim arbitrom Pavlom Tumbasom.

 

 

Ovaj mu je pokazao crveni i put svlačionice, Šeki se okrenuo i krenuo da izlazi sa terena, kada mu je Tumbas dobacio – 'Misliš da ne mogu da te isklučim, jer si Šekularac?'.

Usledio je okret, stegnuta pesnica i zamah ka sudiji. Nije bio precizan, ali je fotograf Politike samo sekundu ranije okinuo fotoaparat. Sutradan, slika preko cele naslovne strane i nova supenzija na godinu i po dana.

Ali, ne bi sve ovo bila prosečna srpska priča da cela situacija nema još dublju pozadinu, ponovo logično – povezanu sa samim vrhom države, koji je bezuspešno šest meseci pokušavao da Đanija Anjelija odobrovolji da svoje 'Fijate' sklapa u kragujevačkoj 'Zastavi'.

Čuveni gazda Juventusa čak nije hteo ni da dođe u Jugoslaviju, naši državnici su uvek morali put Torina, ali jeste zbog Šekularca. Ponudio mu je tada basnoslovnih 250.000 lira (oko 530.000 dolara), a Zvezdi nešto više od današnjih 30.000.000 miliona evra za njegovu slobodu.

Šef svih tajnih službi, famozne OZNE i Titov kum, Aleksandar Ranković rekao je da Šeki ne može da ide jer mora da ostane 'da zabavlja radničku klasu', pa je umesto u Torinu završio je u Bileći, na služenju vojnog roka.

Kako je kasnije otkrio, daleko žalije mu je bilo što nikada nije ispunio san da zaigra u Italiji ili nekoj od najjačih liga sveta. Da sve bude još gore, državni vrh potrudio se da u Armiji nema povlašćen status, već da ga tretiraju kao i bilo kog drugog 'guštera'.

Negde pred kraj službe, nije mogao da odoli a da ne zaigra na vojnom turniru u malom fudbalu, i tako je sebi na neki način i definitivno 'okončao' karijeru. Lom noge, odlazak u bolnicu i loše postavljen gips bili su dovoljni da mu butni mišić desne noge bude gotovo uništen.

"Moja karijera, ona prava, trajala je od 17. do 23. godine, sve ostalo se svodilo da imam veliko ime i veliku muku. Da sam otišao u Juventus, bilo bi to dobro i za mene i za Zvezdu, ali i za jugoslovenski fudbal, jer bih mnogim igračima širom otvorio vrata Evrope. Sve mi se tada poremetilo i menjao sam klubove kao čarape, a prvo sam otišao u Karlsrue da bih obezbedio egzistenciju".

Posle Nemačke i pozajmice u OFK Beogradu, odlučio je da svoj fudbal 'podari' i američkom kontinetnu, nastupajući nekoliko godina za Sent Luis Starse, Santa Fe iz Bogote i Milionarios iz Kalija. Igrao je za ukupno deset kluba u inostranstvu, uključujući i kanadske Bele Orlove i FK Pariz, da bi karijeru završio u američkom Dalasu.

U Južnoj Americi je i 'ispekao' trenerski zanat vodeći nekoliko klubova i selekciju Gvatemale, pre nego što se 1989. vratio u svoju Crvenu zvezdu i uspeo i kao trener da se zauvek upiše u istoriju, potvrdivši da je zaista njena ‘Druga zvezda'.

Predvodio je tim do duple krune, delovao je ozbiljno i smireno u kaputu pored aut linije, ali istina je da svoj temperament nikada nije uspeo da obuzda. Ušao je u fizički obračun sa redarom u tunelu tokom gostovanja u Kelnu, da bi posle osmomesečne suspenzije od strane UEFA odlučio da je najbolje da ode iz kluba.

Samo godinu dana kasnije, gotovo identična ekipa ostvarila je najveći uspeh u istoriji kluba i našeg fudbala postavši prvak Evrope i sveta.

I deset tekstova malo je sve anegdote i priče o legendi o nestašnom dečaku iz Hilandarske ulice, kojih ima tačno toliko za jedan roman ili igrani film.

Priča o čoveku koji je za života dobio spomenik u rodnom mestu, koga je muzika pratila od Skadarlije do ulaza u svlačionice, a onda bi on oblačio kopačke i sa osmehom zaobilazio protivnike poput čunjeva.

Nikada nije krio da voli žene, kafane i živu muziku. Niti da se gadi alkohola i duvana. Ima četvoro dece iz dva braka. Bio je popularan koliko i Bitlsi u Liverpulu, obožavan poput Dijega Armanda Maradone u Buenos Ajresu ili njegovom Napulju, ali se on zapravo nikada nije promenio.

Dobro, možda malo, sada je čika Šeki....

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)