Više od korporativne društvene odgovornosti

Svaka cast, gospodine Maticu!
Lepo je ciniti dobra dela, posredno i neposredno uticati na ostale ljude i drustvo u celini! Na zalost, malo je iskrenih ljudi, koji u danasnjem vremenu poremecenih vrednosti, zaista zele iskreno da pomognu!

Do sada jos nijedan adresat nije odbio pomoc zlih kompanija, i to nesto govori o boji i mirisu novca/pomoci. Na drzavnom nivou je isto, Amerikanci novac zaradjuju prodajom oruzja i sl. pa taj novac investiraju u svoj imidz, i niko pa ni mo ne odbija taj novac. Nista novo ili drugacije. Kada se davite, ne pitate ko vam i zasto baca pojas za spasavanje.

Koliko je prosečnom građaninu u Srbiji uopšte poznato šta je CSR? Podjednako mu je to strano kao i priča o odgovornom biznismenu (poslodavcu, vlasniku...). Čini se da je to nešto što se primenjuje samo u visokorazvojenim i bogatim društvima. Ideja CSR-a je neodvojiva od ideje društva blagostanja u kojem su razvijene razne vrste javnih servisa i usluga. Kad u Srbiji pomenemo javni servis jedino što mislimo to je RTS. Time se isključuju cele oblasti poput zdravstvo, obrazovanje, kultura... Iako je kod nas zdravstveno osiguranje besplatno maloko ozbiljno misli da može da ostvari onaj nivo zdravstvene zaštite i pomoći kao što je to bio slučaj u socijalizmu – pre tridesetak godina. Ima u tome prilično preterivanja, pogotovo kad se setimo razlika koje su postojale između raznih bolničkih ustanova, o tretmanu pacijanata da i ne govorimo.
Danas je nekako najpopularniji postao Google koji ne samo da podržava razne kampanje i akcije nego je napravio svojevrsni komunizam za zaposlene u kompaniji. (Mislimo ovde na centralu u Kaliforniji.) Bogati, i uspešni, odavno su shvatili da je jedan od važnih uslova uspeha u zadovoljstvu i ponosu ljudi koji rade za njih, a takođe i u prijateljskom okruženju – saradnji sa lokalnim zajednicama. Sve to, naravno, prati i određena poreska politika i državna podrška.
Biti društveno odgovoran postaje deo najvećeg dela kompanija koje razvijaju nove tehnologije. To znači pre svega brigu o prirodnom okruženju, kampanje u oblasti javnog zdravstva i proizvodnje hrane, ali i brigu o unoverzalnim ljudskim pravima – koje se pre svega odražavaju u pravu svakog čoveka da bude informisan i da može da se slobodno izražava. Kad su u pitanju mediji – tu su mnogo napredniji elektronski od klasičnih – štampanih medija. Primer sa „Wall Street Journal-a“ nije tako redak. Kao što se papagajski prepisuju Freedmanove lekcije tako isto tipovi poput Donalda Trumpa pokušavaju da zauzmu ne samo poslovni nego i politički prostor. (Može li neko da zamisli Trumpa u nekoj CSR akciji?)
U Srbiji sve veći broj velikih kompanija počinju da se uključuju u CSR aktivnosti. To je, koliko se sećam, krenulo sa Actavistom a sa Telenorom i Erste bankom, počelo da se razvija i u velikim javnim preduzećima.
Mislim da je u Srbiji najveći problem u malom broju medija koji su uključeni u ove aktivnosti. Istina je da mediji daju tome određeni publicitet ali veoma paze da marginalizuju ulogu B92. To je krajnje besmisleno jer ovde nema mesta za konkurenciju. Ako postoji konkurencija onda je ona pre svega u bogatstvu ideja i načinu na koji se otkrivaju i plasiraju nove akcije. Ko, naime, osluškuje i pronalazi šta je građanima najpotrebnije? Ne postoji mehanizam koji će obezbediti apsolutnu nepogrešivost u izboru. Svaki izbor je na probi pre svega kroz istraživanje i analizu korisnika. Ali šta se dešava kad ne postoje takve analize i kad se mediji ne uključuju u procenjivanje korisnosti već samo prenose šture informacije.
U društvu gde mediji veoma često pod krinkom profesije „prodaju“ marketing priče i kampanje teško je suočiti javnost sa značajem pojedinih CSR akcija. Zbog toga se ponovo vraćamo na profesionalizam i profesionalnu etiku medija kao uslov da društvena odgovornost postane deo opšteg ponašanja i morala. Bez toga će biti izuzetno teško menjati srpsko društvo.

Do sada jos nijedan adresat nije odbio pomoc zlih kompanija, i to nesto govori o boji i mirisu novca/pomoci. Na drzavnom nivou je isto, Amerikanci novac zaradjuju prodajom oruzja i sl. pa taj novac investiraju u svoj imidz, i niko pa ni mo ne odbija taj novac. Nista novo ili drugacije. Kada se davite, ne pitate ko vam i zasto baca pojas za spasavanje.

Svaka cast, gospodine Maticu!
Lepo je ciniti dobra dela, posredno i neposredno uticati na ostale ljude i drustvo u celini! Na zalost, malo je iskrenih ljudi, koji u danasnjem vremenu poremecenih vrednosti, zaista zele iskreno da pomognu!

Do sada jos nijedan adresat nije odbio pomoc zlih kompanija, i to nesto govori o boji i mirisu novca/pomoci. Na drzavnom nivou je isto, Amerikanci novac zaradjuju prodajom oruzja i sl. pa taj novac investiraju u svoj imidz, i niko pa ni mo ne odbija taj novac. Nista novo ili drugacije. Kada se davite, ne pitate ko vam i zasto baca pojas za spasavanje.

Do sada jos nijedan adresat nije odbio pomoc zlih kompanija, i to nesto govori o boji i mirisu novca/pomoci. Na drzavnom nivou je isto, Amerikanci novac zaradjuju prodajom oruzja i sl. pa taj novac investiraju u svoj imidz, i niko pa ni mo ne odbija taj novac. Nista novo ili drugacije. Kada se davite, ne pitate ko vam i zasto baca pojas za spasavanje.

Koliko je prosečnom građaninu u Srbiji uopšte poznato šta je CSR? Podjednako mu je to strano kao i priča o odgovornom biznismenu (poslodavcu, vlasniku...). Čini se da je to nešto što se primenjuje samo u visokorazvojenim i bogatim društvima. Ideja CSR-a je neodvojiva od ideje društva blagostanja u kojem su razvijene razne vrste javnih servisa i usluga. Kad u Srbiji pomenemo javni servis jedino što mislimo to je RTS. Time se isključuju cele oblasti poput zdravstvo, obrazovanje, kultura... Iako je kod nas zdravstveno osiguranje besplatno maloko ozbiljno misli da može da ostvari onaj nivo zdravstvene zaštite i pomoći kao što je to bio slučaj u socijalizmu – pre tridesetak godina. Ima u tome prilično preterivanja, pogotovo kad se setimo razlika koje su postojale između raznih bolničkih ustanova, o tretmanu pacijanata da i ne govorimo.
Danas je nekako najpopularniji postao Google koji ne samo da podržava razne kampanje i akcije nego je napravio svojevrsni komunizam za zaposlene u kompaniji. (Mislimo ovde na centralu u Kaliforniji.) Bogati, i uspešni, odavno su shvatili da je jedan od važnih uslova uspeha u zadovoljstvu i ponosu ljudi koji rade za njih, a takođe i u prijateljskom okruženju – saradnji sa lokalnim zajednicama. Sve to, naravno, prati i određena poreska politika i državna podrška.
Biti društveno odgovoran postaje deo najvećeg dela kompanija koje razvijaju nove tehnologije. To znači pre svega brigu o prirodnom okruženju, kampanje u oblasti javnog zdravstva i proizvodnje hrane, ali i brigu o unoverzalnim ljudskim pravima – koje se pre svega odražavaju u pravu svakog čoveka da bude informisan i da može da se slobodno izražava. Kad su u pitanju mediji – tu su mnogo napredniji elektronski od klasičnih – štampanih medija. Primer sa „Wall Street Journal-a“ nije tako redak. Kao što se papagajski prepisuju Freedmanove lekcije tako isto tipovi poput Donalda Trumpa pokušavaju da zauzmu ne samo poslovni nego i politički prostor. (Može li neko da zamisli Trumpa u nekoj CSR akciji?)
U Srbiji sve veći broj velikih kompanija počinju da se uključuju u CSR aktivnosti. To je, koliko se sećam, krenulo sa Actavistom a sa Telenorom i Erste bankom, počelo da se razvija i u velikim javnim preduzećima.
Mislim da je u Srbiji najveći problem u malom broju medija koji su uključeni u ove aktivnosti. Istina je da mediji daju tome određeni publicitet ali veoma paze da marginalizuju ulogu B92. To je krajnje besmisleno jer ovde nema mesta za konkurenciju. Ako postoji konkurencija onda je ona pre svega u bogatstvu ideja i načinu na koji se otkrivaju i plasiraju nove akcije. Ko, naime, osluškuje i pronalazi šta je građanima najpotrebnije? Ne postoji mehanizam koji će obezbediti apsolutnu nepogrešivost u izboru. Svaki izbor je na probi pre svega kroz istraživanje i analizu korisnika. Ali šta se dešava kad ne postoje takve analize i kad se mediji ne uključuju u procenjivanje korisnosti već samo prenose šture informacije.
U društvu gde mediji veoma često pod krinkom profesije „prodaju“ marketing priče i kampanje teško je suočiti javnost sa značajem pojedinih CSR akcija. Zbog toga se ponovo vraćamo na profesionalizam i profesionalnu etiku medija kao uslov da društvena odgovornost postane deo opšteg ponašanja i morala. Bez toga će biti izuzetno teško menjati srpsko društvo.