Davanje organa: Srbija kaska u širenju mreže davalaca organa

Vratite donatorske kartice. Mi treba da odlucujemo o tome dok smo zivi i zdravi, a ne roditelji ili rodbina. To je svacija individualna odluka.

Dajte neke privilegije za donore organa.
Stimulišite ljude!
Ni krv kada daju ljudi oni ne mogu da računaju na parking, kruže kolima i na kraju odustanu. U toalete kada se uđe moraju da budu tečni sapun i ubrusi.
Osoblje naučite da održavaju ličnu higijenu, da se lepše ophode prema davaocima, da budu nežniji, a ne kao životinju da pelcuju.
Ponudite nešto ljudima, neke karte za događaje (bazeni, bioskopi, pozorišta), popuste (recimo popust 5% Infostana redovnim davaocima). Ima toliko načina, sugerisao sam to u Institutu za transfuziju u Beogradu, gledali su me kao smrdljiv sir. Prvo mi moramo da se promenimo, nema drugog načina.

Problem ima drugo ime z,zove se poverenje u drzavu zdravstvo itd .Iskreno plasim se svega toga ,posaljem zdravo dete u bolnicu i ne vrati se samo mi jave zao nam je nismo znali tj ode u rezervne delove .Reci ce neko lupetanje gluposti ali to susamo reci ,za poverenje su potrebna dela.

Mozda je stanje tako jer Srbi ne veruju lekarima da ce pokusati da ih spasu ako nekom bogatasu treba neki organ

Ja licno ne verujem da nece biti zloupotreba.Mogu samo porodici da kazem da u slucaju smrti mogu da doniraju moje organe.Ovako da se negde vodim na spisku da neki ludak ima tome pristup plasim se .

Jednostavno promeniti zakon, ili obrnuti ga. Da smo nakon smrti svi donori organa, osim ako se za života odlučimo da nismo. Porodica preminulog(u slučaju da je preminuo punoletan) naravno ne može imati nikakav uticaj na to, samo preminuli utiče na to za vreme svog života. Jednostavan, human zakon koji spasava stotine ako ne i hiljade života godišnje. Sada transplatacija organa se skoro uopšte i ne vodi kao opcija u mnogim bolestima iz jednostavnog razloga što nema dovoljno organa.

Ja ne razumem ljude koji ne žele da budu donori organa. Dok je postojala ta opcija, imala sam doniraju karticu. Mada moram priznati da je bilo teško da je dobijem, čekala sam satima na VMA i šetali su me od jednog do drugog lekara dok nisu skontali ko je zadužen za to.
Nego da se vratim na poentu, kada umrem meni organi ne trebaju ni za šta. Ili će biti spaljeni u slučaju kremacije ili će istruliti u zemlji u slučaju pokopavanja. Zašto onda ne bih donirala organe i nekome spasila/olakšala život. I zašto samo srce, jetra, bubrezi, što se mene tiče mogu da uzmu sve što može da se iskoristi.
Ne bih volela ni da porodica odlučuje, u mom slučaju se želje razilaze ja želim da doniram, majka je izuzetno protiv, otac je za doniranje i ako se nešto desi moje želje neće biti ispoštovane, što je tužno. Mada razumem da je potreban kontrolni mehanizam da bi se sprečile zloupotrebe.

Eh da, za komentatora koji je spomenuo povlastice za davaoce, mislim da već postoje. Moj otac donira krv već godinama, i sigurno znam da može da dobije slobodne dane na poslu ( mislim jedan ili.dva nisam sigurna). A mislim da ima i više povlastica.

Sta crkva misli o tome?

Jednostavno promeniti zakon, ili obrnuti ga. Da smo nakon smrti svi donori organa, osim ako se za života odlučimo da nismo. Porodica preminulog(u slučaju da je preminuo punoletan) naravno ne može imati nikakav uticaj na to, samo preminuli utiče na to za vreme svog života. Jednostavan, human zakon koji spasava stotine ako ne i hiljade života godišnje. Sada transplatacija organa se skoro uopšte i ne vodi kao opcija u mnogim bolestima iz jednostavnog razloga što nema dovoljno organa.

Ja ne razumem ljude koji ne žele da budu donori organa. Dok je postojala ta opcija, imala sam doniraju karticu. Mada moram priznati da je bilo teško da je dobijem, čekala sam satima na VMA i šetali su me od jednog do drugog lekara dok nisu skontali ko je zadužen za to.
Nego da se vratim na poentu, kada umrem meni organi ne trebaju ni za šta. Ili će biti spaljeni u slučaju kremacije ili će istruliti u zemlji u slučaju pokopavanja. Zašto onda ne bih donirala organe i nekome spasila/olakšala život. I zašto samo srce, jetra, bubrezi, što se mene tiče mogu da uzmu sve što može da se iskoristi.
Ne bih volela ni da porodica odlučuje, u mom slučaju se želje razilaze ja želim da doniram, majka je izuzetno protiv, otac je za doniranje i ako se nešto desi moje želje neće biti ispoštovane, što je tužno. Mada razumem da je potreban kontrolni mehanizam da bi se sprečile zloupotrebe.

Eh da, za komentatora koji je spomenuo povlastice za davaoce, mislim da već postoje. Moj otac donira krv već godinama, i sigurno znam da može da dobije slobodne dane na poslu ( mislim jedan ili.dva nisam sigurna). A mislim da ima i više povlastica.

Sta crkva misli o tome?

Problem ima drugo ime z,zove se poverenje u drzavu zdravstvo itd .Iskreno plasim se svega toga ,posaljem zdravo dete u bolnicu i ne vrati se samo mi jave zao nam je nismo znali tj ode u rezervne delove .Reci ce neko lupetanje gluposti ali to susamo reci ,za poverenje su potrebna dela.

Ja licno ne verujem da nece biti zloupotreba.Mogu samo porodici da kazem da u slucaju smrti mogu da doniraju moje organe.Ovako da se negde vodim na spisku da neki ludak ima tome pristup plasim se .

Vratite donatorske kartice. Mi treba da odlucujemo o tome dok smo zivi i zdravi, a ne roditelji ili rodbina. To je svacija individualna odluka.

Dajte neke privilegije za donore organa.
Stimulišite ljude!
Ni krv kada daju ljudi oni ne mogu da računaju na parking, kruže kolima i na kraju odustanu. U toalete kada se uđe moraju da budu tečni sapun i ubrusi.
Osoblje naučite da održavaju ličnu higijenu, da se lepše ophode prema davaocima, da budu nežniji, a ne kao životinju da pelcuju.
Ponudite nešto ljudima, neke karte za događaje (bazeni, bioskopi, pozorišta), popuste (recimo popust 5% Infostana redovnim davaocima). Ima toliko načina, sugerisao sam to u Institutu za transfuziju u Beogradu, gledali su me kao smrdljiv sir. Prvo mi moramo da se promenimo, nema drugog načina.

Mozda je stanje tako jer Srbi ne veruju lekarima da ce pokusati da ih spasu ako nekom bogatasu treba neki organ