Šta ne treba reći osobi koja je izgubila ljubimca?

Meni je ljubimac nestao i danima i noćima sam je tražila i nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Prošla sam kroz pravu agoniju i kroz razne faze očaja i besa. I sada kad se setim toga bude mi jako teško. Pogotovo mi je bilo teško i krivo kad bliski ljudi oko mene nisu imali razumevanja. Ko nikad nije živeo sa ljubimcem i ne može da razume koliko to velika ljubav može da bude.

Jedna moja poznanica je nosila 40 dana crninu zbog smrti ljubimice. Kada su je ljudi pitali zašto, ona im je odgovorila - Zato što je ona više zaslužila ovakvo poštovanje od svih baba, deda, tetaka, stričeva, jer je ona bila sa mnom svakog dana i prihvatala me i volela onakvu kakvu jesam. Ona je bila uz mene i dok sam se smejala i dok sam plakala, i baš to, naročito kada sam plakala uz mene nisu bili ni majka, ni otac, bila je samo ona! I lizala mi je suze, tešila me...

Moj pas je nakon 15 godina umro u novembru.Stalno je bio samnom.
Mnogo mi nedostaje.Nekad nocu kad sam sama placem za njim.

mislim da cu dozivotno patiti za svojim psom bas kao sto patim i za dragim ljudima koji vise nisu ovde,to se ne moze promeniti , tuga je do neba samo se naucis da zivis sa tim . Tesko je , pretesko...

Pa ****** mi živimo u zemlji gde ljudi za muža kažu "nađi drugog", a kamoli za ljubimca... Meni je posle gubitka psa jedna "pametnica" rekla, "pa nabavi neko drugo kuče da ti jurca po dvorištu ako ti toliko deluje prazno bez njega".

Negde sam procitala da engleska kraljica uvek salje izraze saucesca prijateljima kojima su uginuli konj ili pas.

Prosla kroz to vise puta. Najzesci su mi ljudi koji nikad, ali NIKAD u zivotu nisu imali ni psa ni macke itd, samo su culi da tako nesto postoji ili videli na TV-u, pa mudruju, dele savete i osudjuju tugu za ljubimcem kad nestane, ugine ili bude ubijen. Petljaju se u nesto o cemu pojma nemaju.

Imam psa mesanca, crnog macora i papagaja. Od pre neki dan negujem i malenog goluba. Celog zivota sam pored zivotinja i svaki gubitak vrlo tesko pada. Skoro me je drugar pitao koga bih spasao ako vise sa litice, mog psa ili coveka kojeg poznajem. Izabrao sam psa, apsolutno siguran u izbor, sto je drugara sokiralo. Zivotinja me nikada nije zloupotrebila. Nikada ponizila niti bilo sta slicno. UVEK su bile tu kada mi je tesko da legnu u krilo, polizu obraz ili slete na glavu bas u tom trenutku.

Potpuno ispravan tekst. Ziva istina.

U pravu je. Bol je jednak onom kako kad ljudi izgube dete i nema ničeg sramotnog u tome. Bol je i kada ljudi izgube dete, kako li je samo Tijaninim roditeljima, bol je i kada izgubite životinjskog saputnika i člana porodice. Životni saputnik - odličan opis!

Kad sam pod čudnim okolnostima ostala bez svog mačora koga sam čuvala 4 godine bilo mi je jako teško. Upravo na sve moje priče koje bih ispričaala drugim ljudima kao odgovor sam dobijala ćutanje ili začuđen pogled. Tek mi je školska drugarica rekla -znam kako ti je, i to mi je mnogo značilo. Godinu dana nisam htela da pogledam njegove slike u mobilnom telefonu. Kad bi na televiziji bile one reklame za mace zatvarala bih oči kao malo dete. Onda sam jednog dana ipak otvorila telefon i gle čuda, nije mi bilo teže, nego mnogo lakše.

Imao sam vise puta ovaj zaista duboko zalostan dogadjaj. Uvek mi je posle toga dolazila druga zivotinja, na ulici ili cak na vrata. Tugu jedino leci novi ljubimac, zaista vam kazem. Iako nikad ne zaboravljate proslog, kao da je zauvek ostao sa vama. Zivotinje ce vas sve voleti, necete se razocarati ni u jednog novog psa ili macku, jer oni jednostavno nisu kao ljudi.

Ja svog psa doživljavam kao ravnopravnog člana familije. I znam da će živeti kraće od svih nas, ali šta da se radi. Kažu da je najbolje da kad pas ostari, tada nabavite novog štenca. Em će njemu produžiti malo život, čitao sam o tome da mladi psi pozitivno utiču na matore pse, a kada on definitivno ode, ostaje taj drugi da bar malo ublaži tugu... Zvuči pomalo surovo i deluje kao zamena staro za novo, ali svaki pas je dobar pas i svaki zaslužuje da mu pružiš dom, te stoga nije loša stvar nabaviti opet psa...

@Marko Naravno da neko ko nema zivoptinju to ne moze da shvati. Dete se voli najvise, ali i ljubimac je kao malo dete, koje nikad ne odraste, i kojem uvek trebamo. Velika je to ljubav, i ogromna tuga kad dodje do rastanka.

Dok su tu sa nama,ljubimci nam ulepšavaju život.
Sa druge strane,svaki gubitak ljubimca je izuzetno težak za sve ukućane ali isto tako i neminovan jer smo svi smrtni.
Imao sam puno ljubimaca,vreme istina leči sve,ali kada se dogodi uvek je teško prihvatiti...

http://www.youtube.com/watch?v=6D4covb5fJQ

Mogu samo da kazem da jezivo boli kada nas nasi andjeli napuste

Ljudi drugacije reaguju... znam mnoge koji su toliko povredjeni od kad su izgubili ljubimca, da ne zele vise nikada da uzmu drugog. Zalepe se za tugu i bol od gubitka, i kao da zaborave godine srece i radosti koje su imali. Ja sam jedan od onih koji ih "gura" da pruze nekom drugom sansu. I meni ce srce biti skomljeno kad ostanem bez psa... ali... zelim da imam barem jednog pored sebe dok sam ziv.

Mi smo pre nekih mesec dana ostali bez nase macke koja je bila sa nama prethodnih 13 godina. Iako smo imali iskustva sa tom neprijatnom i bolnom situacijom, zaista je tesko. Otkrili smo tumor na dojci krajem maja, operacija je uradjena pocetkom aprila. Tumor je bio velicine covecije pesnice! U prvih mesec dana je stvarno sve bilo redu, oporavila se, jela i popravila. Medjutim, onda je samo odjednom pocela otezano da dise i da odbija da jede. Tablete za srcani misic, pa neke za jacanje organizma, hranili je na spric... ali nista...potpuno je klonula...i tako narednih dva meseca. Najbolnije nam je bilo sto je tokom tih dva meseca prestala i da se krece, i priblizavala se posudi za peskom i tu lezala. Cak ni tako bolesna nije htela nigde da se upjski i ukaki nego se drzala onogo stk je naucila.
Kada je preminula mislio sam da ce srce da me strefi... i dalje se nismo potpjno oporavili. Oni koji imaju zivotinje znaju o cemj pricam, to je prijatelj koji je tu i kada ti je dobro i kada ti je lose.... stan je bez nje potpuno prazan...kada nadjem njene dlake na odeci momentalno mi se slosi....
Bile su dve ponude da udomimo neke mace ali nema sanse... nije vreme.
A oni koji to ne razumeju bih ostavio da zive u svom malom praznom svetu, a neka nama ostave da volimo i budemo voljeni.
Ziveli nasi ljubimci!

Mogu samo da kazem da jezivo boli

Мени је пре 5 година угинуо мој пас Блеки (шнауцер). Све је било лепо и весело док је одједном кренуо врло често да повраћа и да стење. Одвели смо га ветеринара који нам је рекао да вероватно има неки проблем на јетри, па је чак и неке таблете добијао. И тако једног дана после шетње када сам му опрао шапе, он одједном није могао да стоји на ногама, легао је, кренуо да се тресе и угинуо мени на рукама. После смо сазнали и да је имао урођено обољење јетре, тако да увек пазите када купујете псе, јер код нас људи могу за све да те преваре! Иначе он је имао 2 године и сад можете да замислите како је мени, какав је то пас био!!!

pre tri godine razbolelo mi se kuce Lea, nije mogla na zadnje noge da stoji , nazalost uginula je jer je dobila vodu na plucima.Imam jos dva njenu sestru i majku ali ne moze je zameniti..i danas mi nedostaje...imam njene slike i gledam ih nocu i placem..ali znam ona je samnom i uvek ce tako biti.Prosao sam paklene tri nedelje dok je bolovala,bio sam uz nju , spavala je samnom u krevetu, moji kao i rodjaci su govorili da nisam normalan , da je to samo zivotinja.
sad dok ovo pisem suze same idu...nema je fizicki ali znam tu je...

„Prema mom mišljenju ovaj gubitak je sličniji gubitku deteta“, dodaje ona.
Da li vi razmišljate šta objavljujete?

Koliko samo razumevanja i ljubavi može da stane u tim okicama...moj psić mešanac, je juče napunio 14godina i najbolji mi je prijatelj svih ovih 14 godina...i niko mi se nikad nije uželeo i pokazao radost kad me vidi više od nje. Pre dve godine je bila teško bolesna i znam da joj je moja pažnja i ljubav pomogla da preživi iako su veterinari bili sigurni da ce umrijeti... volim je najvise! Daš psiću šaku ljubavi i on tebe vrati neograničeno!

Jednom sam imao psa i nikada vise. Ne bih prolazio nanovo kroz ta osecanja. Zivim u velikom evropskom gradu gde svaki cetvrti nema psa ili nekog drugog ljubimca. Komsinica (nije nase gore list) koja ima ljubimce se pre par meseci odselila i pre nekoliko dana je zateknem s psicem ispred zgrade kako place! Rida! -Sto je bilo stara majko?-bio sam uctiv :).
-Ovde su preminule sve moje macke, 30 godina sam ovde s njima zivela i ne mogu da zaboravim ovo mesto.- Razumeo sam je i pomislio, tebe bi do sad proglasili ludom u mom malom gradu na zapadu moje domovine...

Ja sam vlasnik zapadno skotskog terijera,i on mi je drugi pas kog imam u poslednjih 20 godina. Prvi pas mi je bio pekinezer kog nazivam pas heroj jer se borio sa tri tumora i ziveo je 15 godina. Kad je na kraju uginuo,shvatio sam da me njegova smrt vise bolela nego sve muke koje sam preziveo. Od ratista na Kosovu,bombardovanje i sve zivotne nevolje. Meda kako sam ga zvao je bio popularan i medju decom i medju psima i mackama. A Bili je uspeo da zauzme njegovo mesto,ali na totalno blesav i pozitivan nacin. I nema sanse da kazem da su isti....

Iako sam znao da ne moze da zivi vecno i da je bolestan nije mi zbog toga bilo ni malo lakse kada je umro. Bio je sa mnom preko 13 godina. Nema ga vec 2.5 godine ali cesto mislim na njega. Nadziveli su ga drugi ljubimci ali on je bio prvi i dalje postoji praznina koja je ostala za njim i koju inace svaki ljubimac ostavi za sobom, a svaki od njih je poseban i nece ga zameniti drugi pas ili macka. I sada cuvam pse i mace ali nijedna od njih ne moze da zameni one kojih vise nema, kao sto ni njih nece moci da zameni neka druga. A da, i vise volim zivotinje nego ljude.

Jednom prilikom dolazim kući oko 1-2 noću vidim nigde mi u dvorištu nema psa, pogledam u njegovu kućicu nema ga ni tamo, uđem u moju kuću nema ga ni tamo. Ljudi moji kako sam se uplašio da ne kažem us..o ni sam ne mogu da verujem. Probudio sam brata,oca,majku i svi krenuli da ga tražimo.Ja i burazer trčali ko ludi, otac krenuo autom na drugu stranu a majka po komšiluku. U povratku samo burazer i ja plalali kao ludi(zamislite konje od 20 i 17 godina kako plaču kao deca).Čudan je to osećaj, izgubio si člana porodica ne mogu da opišem rečima kako sam se bedno osećao.Tu noć nisam spavao i sam sebi pričao :"Konju jedan ni psa ne možeš da sačuvaš šta ćeš tek da radiš kad jednog dana dete budeš imao." Vratio nam se pas sam posle 2 dana reče mi posle komšija da je normalno da pobegnu na par dana kad su u teranju i da se posle sami vrate kući osim ako im se ne desi nešo.

Moji su psi sada s one strane reke Stiks...

Meni je pre godinu dana uginula tigrica za koju sam jako bila vezana. Moju malenu pahuljicu sam obozavala. Dugo nisam mogla da dodjem sebi, ne mogu da vam opisem u kakvom sam stanju bila. Jos teze mi je bilo jer me prijatelji nisu shvatali. Dan nakon sto je uginula, umesto reci utehe upucivane su mi bile reci tipa "ajde sto places, nemoj da baksuziras", "pa to je samo ptica", "nisi ti za zivotnje, jako si emotivna", "ljudi gube decu a ti tugujes za jednom pticom", "ti nisi normalna"...i tako u nedogled. Moja pahuljica nije bila "samo" ptica, ona je bila najdivnije, najosecajnije i najzahvalnije bice! Ali, kako to objasniti ljudima koji nemaju ni jednog kucnog ljubimca, kako im objasniti tu LJUBAV i PRIVRZENOST?

Meni je ostao u prelepom secanju moj papagaj Bili, divna i osecajna nimfica koju sam obozavala. Dobila sam ga za rodjendan i sama cinjenica da je to prvi ziv poklon, cinila mi je rodjendan posebnim. Dva meseca ga nisam dirala,da ga ne traumiram, bio je bas mlad,i onda sam odlucila da mu pridjem. Radoznalo me je gledao iz kaveza, dva sata sam ga dozivala,i na kraju je prisao i stao mi na prst. Sutradan je stao na dlan, i onda sam mogla da mu radim sta hocu, toliko je poverenja on imao! Stavio bi mi glavicu u dlan i pustao da ga mazim do besvesti, stajao bi mi na ramenu uz obraz i pricao prelepim glasicem. Kad bi bio u kavezu,isturio bi stomacic da ga ceskam po perju i nozicama, grickao bi mi nokte, a kad bi bio napolju,stajao bi mi na glavi ili kolenima,dok sam ucila,i pravio mi drustvo. Sve je razumeo, osecao je da ga obozavam,bio je jednostavno moja pticica. Imali smo jos 2 papagaja uz njega,i to je bilo pozorište u kuci kad krenu svi da lete.:)Za vreme bombardovanja sam ih manje vidjala, bili smo u sklonistu,nazalost. Malo posle toga, jedno jutro Bili se ugusio zrnom kukuruza koje su proizvodjaci pticje hrane ubacili medju zrnevlje,a koje ja nisam uocila. Moj lepi svet se srusio u trenutku kad sam saznala za to, 3 dana sam plakala bez kraja.Nisam mogla to da predvidim,a ni da ga spasim, milion puta sam vrtela unazad misao-da vratim vreme,ja bih... 3 godine sam tugovala za njim intenzivno, znala sam da sam izgubila posebnog prijatelja. I danas se nekad rastuzim kad ga se setim, nedostaje mi uprkos vremenu koje je proslo. Imam jednog petogodisnjeg neposlusnog papagajskog zvrka koga volim, ali nije to taj osecaj koji sam imala sa Bilijem. Pomirila sam se sa tim da mozda nikad vise necu naci "moju pticicu". Pricali su mi da preterujem, pa to je ptica! Samo onaj ko je izgubio ljubimca zna sta pricam.

Nama je pre 4 godine, u svojih 16 godina, ugonuo nas predivni Laky,mesanac Irskog setera i Labradorke !
Bio je 1995 godine najlepsi pas na I Izlozbi pasa mesanaca na Sajmistu u Beogradu i u godinama "demonstracija", kao redovnog ucesnika, poznavalo ga je "pola" Beograda !
Tuga i dalje traje, traje, traje...

Morao sam ljubimca uspavati. Tumor.
I jedan kolega, kojeg sam do tada smatrao za normalnu osobu, mi najozbiljnije reče da sam uludo bacio pare na uspavljivanje, i da sam trebao kao što je on uradio "zviznuo psa daskom u glavu nekoliko puta i gotovo ... ".
Imao sam ljubimca vevericu. Ta je bila pitoma i umiljata poput nekog mačeta. Kad je uginula, moja stara nije mogla da se načudi da me je toliko potresla njena smrt.
Ljudi se radjaju sa time, ili vole ili ne vole ljubimce. Ovi što ne vole ljubimce, nikad neće shvatiti ove druge ...

Ljubimci su divni I zaista ih treba imati I voleti, ali nemojte molim vas uporedjivati ljubav prema zivotinjama sa ljubavlju prema ljudskim bicima. Ovo drugo je zaista vrlo kompleksno, zato nam cesto I ne uspeva, a privrzenost I ljubav prema zivotinjama je laka I jednostavna, uvek se vrati, nema kritike, nema uslovljavanja, ne broje nam se greske, ne ukazuje nam se na greske, pa se osecamo stalno voljeni I vazni I sjajni. To malo vise govori o nama nego o zivotinjama. Da li biramo laku ljubav ako toliko favorizujemo zivotinje?

Radim kao prodavac i kada mi je uginuo pas po imenu Lord bila sam danima uplakana. Kada me neko pita sta mi je ja odgovorim pitanjem "imate li vi zivotinju". Ako nemaju kazem boli me glava a ako imaju kazem da mi je uginuo pas. Tako sam sigurna da nece biti glupih komentara.

i mene nervira kad ljudi koji imaju decu pricaju samo i iskljucivo o njohovoj deci...moj decak se pJobudio,moj decak bljucnuo,moja devojcica se pokakila...nekog jednostavno to ne zanima a svi koji dobiju dete daju savete kako je to nesto prelepo "i ti bi trebala da imas jedno"...bla bla bla

Nazalost izgubili smo ljubimca posle 11 godina i trebalo nam je vreme da odbolujemo za njom :(
Ne, nikada je necemo zaboraviti i tek nakon 3,5 godine u nas dom je usla druga zenkica.
Na mestu gde smo sahranili prvog psa uvek odnesem cvece i zahvalim joj se sto je bila deo nasih zivota i sto smo zbog nje postali bolji ljudi.
Misljenje drugih me nikada nije zanimalo pa ni tada kad je uginula.
Svoj bol je svaki clan porodice nosio kako je znao a da li je to nekome bilo smesno ili cudno nisam uopste primecivala.
Jedan pametan covek je ovako napisao: Sve sto sam naucio o sustini zivota naucio sam od jednog psa.
Dovoljno!

a sta treba reci i uraditi da bi se ublazio bol i tuga voljene osobe koja pati za ljubimcem? molim vas, neka napise neko ko je patio cime je partner mogao bar malo da mu ublazi patnju?

Pitajte osobu koja je izgubila dete da li bi radije izgubio kucnog ljubimca? Ne mogu da verujem kakve gluposti su ljudi u stanju ne samo da pomisle, vec i da kazu.
(cicamica, 04. avgust 014 22:25)

Zaboga, zaista ste otišli predaleko! Reč je o objašnjavanju snage ljubavi koje ljudi osećaju prema svojim ljubimcima i ništa drugo. Ključna reč je LJUBAV, a čovek je može osetiti prema svakom živom biću na ovoj planeti. Tuga koja se oseća posle gubitka dragog živog bića, bili to pas, mačka, ptica ili nosorog porpuno je svejedno, je takodje deo te ljubavi i tu nema ničeg neobičnog.

Morbidno pitanje koje ste ovde izneli nikom normalnom ne može pasti na pamet!

Pustite ljude da VOLE životinje, da nema takvih, ova planeta bi bila odavno mrtva.

p.s. Obožavanje ne spada u ljubav, to je patološko stanje.

Zaista, ne razumem cemu polemike I medjusobna nerazumevanja a pro po relacija ljubavi covek-pas, covek dete.
Neka svako voli ono sto ima I moze.
Svaka ljubav koju imamo u nasim zivotima dragocena je.
Tako I svaki gubitak dragog nam bica nosi tugu I potrebu za saosecanjem I razumevanjem.

Tacno je proslo mesec dana kako smo, nazalost, morali da uspavamo naseg dugogodisnjeg prijatelja, malu princezu, i doneli novog prijatelja. Taj dan kad je novi pas usao u nas dom bio je ujedno i tuzan i srecan. Samo saznanje da smo doneli novog prijatelja, ujedno je pretstavljao i bolno treznjenje da se nasa princeza vise nikad nece vratiti, ali i radost zbog novog drugara. Mozda prerano donet u moj zivot, daleko od toga da nisam bila srecna, trebalo mi je neko vreme da sama sebi priznam i pustim novog prijatelja u moje srce potpuno. Hvala mojim prijateljima koji razumeju moju ljubav, brigu, tugu zbog nasih cetvoronoznih prijatelja, hvala im sto su bili uz mene i prilikom uspavljivanja i delili sa mnom tugu , a isto tako i veselili se mom novom drugaru. Jednostavno, ko voli mene, mora i moje pse, il bar da razume :)

Nikada ne bih poslala ovaj komentar, ali jednostavno ponekad mislim da je nešto pogrešno shvaćeno, a vidim da se dosta poteže u ovom slučaju. Pomenuta veterinarka koja je pisala ovaj tekst napisala je:
Tuga za ljubimcem nekada može biti gora od tuge za čovekom, misli dr Kler Šarp, veterinarka. „Tuga koju ljudi osećaju za ljubimcem je identična, a u nekim slučajevima i jača od tuge zbog gubitka odraslog člana porodice, zato što su naši ljubimci prilično bespomoćni, zbog čega mi brinemo za njih“, kaže Šarpova za HuffPost.

„Prema mom mišljenju, ovaj gubitak je sličniji gubitku deteta“, dodaje ona.
Mislim da je htela da ukaže na njihovu upućenost na nas i bespomoćnost i zato je upotrebila to poređenje sa detetom. Ne mislim da je htela da kaže nešto što joj se pripisuje, i da verovatno nije normalna. Sigurno da nije poredila ta dva gubitka, uostalom gubici ove vrste nisu za poređenje na način kako je ovde shvaćeno i pisano na blogu. Samo je mislim htela da ukaže na njihovu bespomoćnost i potpunu upućenost na nas, naročito kad su bolesni ili stari. O ovoj tezi da je kućni ljubimac ljudima koji nemaju dece zamena za decu ne bih trošila reči. To je notorna budalaština. Da je rečeno da je on tu da pravi čoveku društvo, pa i da shvatim. Uostalom postoji stara poslovica - Nema ni kuče ni mače. A koliko znam porodice sa decom bi obavezno trebale d imaju kućnog ljubimca, pre nego samci.

Naš ljubimac je samo naša stvar i sve u vezi sa njim tiče se samo nas. I po ko zna koji put neki likovi na pogrešan način tumače privrženost ka životinji i lupetaraju gluposti ovde. Imam poznanicu koja je u četrdesetim postala majka i jedna od prvih stvari koje sam od nje čuo je da je tek od tada počela da razume ljude koji pričaju o svojoj deci a da joj je do tada to bilo dosadno i glupo. Znači netreba komentarisati i praviti se pametan o stvarima koje neznamo i nemamo iskustva u vezi sa njima. Bol za izguljenim ljubimcem ne treba deliti sa bilo kim. I zar verujete da će ljudi iz vašeg okruženja doživeti i podeliti i bol za izgubljenom bliskom osobom sa vama? Biće uznemireni neko kraće vreme i idu dalje, ipak je to tudji gubitak. Volite svoje ljubimce i uživajte u toj ljubavi. Trudite se da volite i ljude oko sebe pa ćete ih i lakše razumeti.

Zaista u najboljoj namjeri sam mislio da pročitam članak, ali posle rečenice da je gubitak ljubimca "najsličnija gubitku deteta", apsolutno ne žeilm dalje da čitam niti jednu reč. Čovek ima neku stvar duži period, automobil, telefon, pa mu neobično kad je promjeni a kamoli kad ostane bez živog bića koje te uveseljavalo i sl..Ali porediti smrt ljubimca sa smrću ljudske osobe mi je bolesno maksimalno a i inače sam protiv sve rasprostranjenijeg tretiranja ljubimaca kao ljudi..Volim životinje, ali sve ima svoje granice..

Kada bi ste malo razmislili uvideli bi ste da se u clanku ne izjednacuje gubitak deteta i zivotinje vec bol kao takav moze biti slican. Jer ljubav nema ogranicenje i racionalizacije u tom smislu i sasvim je normalno tugovati i plakati za ljubimcem a to naravno nije isto kao gubitak zivota kod ljudi. Procitaj pa razmisli...kamen je lako baciti

@ID
Kao i vi ne volim ptice u kavezu. Ali nešto ste prevideli. Ptice koje su u kavezu su se tu izlegle. One nisu sposobne da žive napolju. Papagaji i ne žive na našim prostorima, kao i kanarinci. Ako ih čuvate naravno treba im obezbediti prostrani kavez, većina njih i leti po kući i sasvim im je udobno. Naročito ako imaju partnera. Mislim da bi bio greh staviti slavuja u kavez, koji voli slobodu i ne bi tu preživeo. I ne znam zašto se stalno pokreću priče o mučenju životinja koje su zatvorene u stanovima. Prvo, svi psi izlaze u šetnju i sasvim im je dobro tu gde žive. Mačke uglavnom žive zatvorene, ali i to je vaša odluka. ja sam imala mačora koji godinu dana nije pokazao želju da izađe. Kad je zatražio pustila sam ga. Bilo je problema da se privikne, ali se privikao. Sada imam mače koje sam uzela sa ulice u nameri da ga udomim, ali je više od mesec dana kod mene. Izvodim ga, jer stane ispred vrata i traži da izađe. Ako ga ostavim i nestanem, vidim da nikako ne bi želelo da ponovo ostane samo. Životinje su jednostavno upućene na nas. Mislim na domaće.

@ mica,nema tu nikakve pomoci..samo vreme,da covek prihvati i navikne na novu realnost..pozdrav

Možda nije najumesnije porediti smrt ljubimca sa detetom,ali ipak u tome ima nečega,jer onaj ko nema dete,najčešće mu je ljubimac to dete koje nema,mada i u suprotnom opet je isto!Stoga ne osuđujem niti krivim i sam sam prošao to i znam kako to izgleda.Svima koji su izgubili ljubimca,savetujem,kad prođu suze,plač i tuga,dopustite sebi drugog najboljeg prijatelja!Neće biti kao pre,neće raditi stvari koje ste navikli,ali će doneti nešto novo,drugačije i isto tako lepo i zavolećete ga!Ostaće sećanje,koje sami u sebi čuvajte,ali dajte šansu drugom biću da vas isto tako zavoli,kao i vi njega!Lakše je,verujte mi!

@mica, samo da se pusti da prodje vreme, ponudi pomoc ili razgovor o smesnim i saljivim trenucima sa tim ljubimcem, prepricavanje anegdota pomaze. ili pravljenje albuma sa njegovim fotografijama.

"prema mom misljenju ovaj bol je najslicniji gubitku deteta". WTF?!? Pitajte osobu koja je izgubila dete da li bi radije izgubio kucnog ljubimca? Ne mogu da verujem kakve gluposti su ljudi u stanju ne samo da pomisle, vec i da kazu. I da, imala sam divnog ljubimca 15 godina, obozavala sam je, ali ljudsko bice, pogotovo dete, je mnogo dragocenije.

Neko rece u prethodnom komentaru "uvek pazite kad kupujete pse" ja Vam savetujem da preispitate sebe, da li zaista volite pse ili status koji rasni pas donosi. Jer ako zaista volite pse nikada Vam na pamet nece pasti da kupite jednog.

Slažem se sa Markom, porediti ljubimca i dete je morbidno. Ali i znam osobu koja ne želi decu i ima gomilu kerova. Prihvatam da ima ljudi koji to više vole i to je to. Jedino što me nervira što takvi ljudi pričaju samo i isključivo o ljubimcima. O ljubljenju sa psom u usta da ne pričam to je odvratno. Nadati se da će životinja živeti nenormalno dugo je poremećeno. Zna se koliko mogu da žive. Ima izuzetaka, moj drug je imao mačka Okilija koji je bio stariji od njegove sestre kad je pošla u srednju školu.
A to da nekoga životinja prihvata onakvog kakvog jeste, to se zove neprilagođenost okruženju. Životinja nema izbora, možda bi i ona otišla da može. A i čovek treba da se uklapa i snalazi u životnim situacijama, a ne da bude uvek isti. Sposobnost snalaženja u novoj sredini je inteligencija, tako da ne treba baš biti kao granit.
Elem, ne mrzim životinje, daleko bilo, ali je stavljanje svake životinje na pijedestal čisto pro...avanje. Ja sam veliki protivnik ZOO vrtova jer je to mučenje životinja kojima treba prostor i sloboda. Naročito ptica, ko drži pticu u kavezu, ne može je voleti nikako, poštenije ju je zaklati i pojesti nego ceo život držati u kutiji. Nisam za životinje u stanu, to što žive duže i zdravije su nije argument. Srećnija je Bubica(pas majušni ispred moje zgrade) koji je stalno na polju i svi ga vole. Živeće kraće od nekog Maltezera na jastucima, ali će živeti pseći život punim plućima.

"Konačno si se rešio te obaveze."

@ branko
Oooo, bilo koju tugu čovek uvek mora da podnese sam. Znamo za toliko. Kada nam se desi gubitak bilo koje vrste tek tada shvatite koliko ste sami u ovom prokletom životu i da svoju tugu ne možete podeliti ni sa kim, pa ma koliko se drugi trudili. Ali ovde je postavljeno pitanje šta ne treba reći nekome da ga ne biste još više povredili, ili ako hoćete da pomognete pokažite makar i mrvicu razumevanja. A ne čuđenje ili nešto još gore. Dodeljivanje raznoraznih epiteta.

Pa kada nista na ovom svijetu nemas sem ljubimca onda i ne cudi tolika patnja. Pravo pitanje je zasto to sebi ljudi rade? Zasto se toliko vezati za zivotinju? I slazem se sa krajem teksta. Pacijenti i jesu za lijecenje.

Trudila bih se da takvim osobama (ako vec moramo da budemo u kontaktu) ni ne pominjem svog psa niti bilo sta sto se desava sa njim. Nema tu sta da se ne razume. Kada nisam imala ljubimca, isto sam bila svesna da je to ogroman gubitak. Ovi sto ne razumeju, ne vole zivotinje, a ja njih, najblaze receno NE RAZUMEM!

Meni je uginuo petoipogodišnji retriver, u jednoj teškoj noći, dok sam bio sam u stanu sa njim, okružen novinama po podu, njegovim izmetom, infuzijom koja mu je bila priključena na šapu, krpama, znojem. Bio je to kraj jednomesečne borbe da se on spasi nakon što je ko zna kad progutao neku lopticu koja mu je izazvala nekrozu creva, trčanja kod veterinara koji je i sam dao sve od sebe, ali nam i preporučio svoj prijatelja da kod njega uradimo rendgen sliku stomaka, što smo nažalost i uradili. Nažalost, jer je tip imao loš aparat koji nije dao preciznu sliku stanja u stomaku, te smo izgubili dragoceno vreme. Na kraju smo konsultovali mnogo poznatijeg veterinara u Beogradu. Nakon njihovog snimka, odmah je bilo jasno šta je problem, operacija je urađena, ali je pas uginuo sutradan. Nije izdržao. E to je bilo pre 10 godina. Nema priče, čovek se veže za kuče, pa oseća i odgovornost za njegovu sudbinu. Već sutradan sam iskusio "tešenja" i ostale pokušaje onih koji nemaju veze sa kućnim ljubimcima. Ou boj, to je bio drugi dan pakla, ali se i to preživi. Neki od tih ljudi koji su imali lakonski odnos prema mom tugovanju, iskusili su gubitak deteta nekada ranije. Zato mislim da ne treba pričati na sve strane o svom stanju i očekivati svuda puno razumevanje. Ljudi generalno nisu zlonamerni, ali manjim delom imaju površan odnos prema kučićima, a većim delom se retko kome tuguje sa vama, a svi su vam braća u radosti, a tek kad ima da se popije i pojede ne možeš da prođeš od ljudi...

Kada je naša ljubav sebična, kada je objekat naše ljubavi naš svojevrsni idol, onda smrt voljene osobe osujećuje našu sebičnost i mi padamo u depresiju. Prava ljubav je voleti ličnost, a sebična ljubav više voli osećanja koja nam izaziva voljena osoba nego samu njenu ličnost.

" zato što su naši ljubimci prilično bespomoćni zbog čega mi brinemo za njih"
###
ovom veterinaru treba prispitati način sticanja diplome ... ljubimci su evoluciono stariji od čoveka (kao vrsta) ... pitam se kako preživeše tolike milenijume ... čovek (uz dovoljno vremena) praktično onesposobljava životinje ... intelektulano (kognitivne sposobnosti se umanjuju) i fizički (ne mešanje DNA) ... a kako životinje, koje većina tako voli da poredi sa ljudima, pored svih ljudskih emocija i pameti, nemaju ili im se ne priznaje pravo na slobodu - onda je vlasništvo ili robovanje istih, prilično logično za ponosne vlasnike ... toliko literature iz perioda afričkog robovanja i načina razmišljanja vlasnika i toliko sličnosti sa današnjim ponositim vlasnicima životinja ... pustite životinje na miru - nemojte im biti vlasnici, jedino tako pokazujete svoju ljudskost a ne egoističnu potrebu za staranjem po svaku cenu i da vas neko voli takve kakvi ste makar i kroz manipulaciju ...

Nadam se da će ovaj komentar stići do vlasnika životinja... Primarna svrha pasa je rad. Zloupotreba prisustva psa u čovekovom okruženju u cilju emotivne kompenzacije usled nadvladavanja ega u težnji za bezuslovnom "ljubavi" nastalom usled potpune dominacije nad životinjom je pogrešna odnosno patološka pojava. Za uginulim psom za rad gazda iskreno žali zbog činjenice da trening životinje uzima i novac i vreme, ali zna da će ga zameniti u nekom roku ili često već postoji "zamenska" mlađa životinja. Ljudi koji izgube psa držanog da bi im pružio "ljubav" pate zbog gubitka emocije koja je hranila ego i sujetu. Često emocionalna zrelost i prevazilaženje kompleksa sa sobom donose i osvešćenje pa ljudi shvate da je bespotrebna i lažna "ljubav" pa u slučajevima kada psa neprenamene za rad (čuvanje kuće i dr.) ili nisu pripadnici kulture gde se koriste psi za ishranu, jednostavno svog "ljubimca" puste na ulicu. Pas evolutivno nije predviđen da bude "ljubimac", ali kod "zauzetih" roditelja kupovina psa koji će "voleti" njihovo dete "bezuslovno" jer je u potpunoj zavisnosti od osobe koja mu daje hranu a koju sam nije sposoban da nađe izgleda kao savršeno rešenje. Nije diskutabilno, bezuslovna "ljubav" životinje je jaka droga i ljudi troše velike iznose na lečenje, idu i po "pasijem" vremenu napolje da bi životinja vršila nuždu... Po pravilu "dozivanje razumu" učini da životinja završi na ulici. Poruka za vlasnike koji su izgubili ljubimca treba da bude samo jedna: "napokon"

kupis drugog psa i nastavis dalje.

jaka stvar. psa mozes kupiti ili dobiti besplatno.

ako zivi u Srbiji treba joj reci da radja- pravi decu!

„Prema mom mišljenju ovaj gubitak je sličniji gubitku deteta“, dodaje ona.
Da li vi razmišljate šta objavljujete?

"Konačno si se rešio te obaveze."

Zaista u najboljoj namjeri sam mislio da pročitam članak, ali posle rečenice da je gubitak ljubimca "najsličnija gubitku deteta", apsolutno ne žeilm dalje da čitam niti jednu reč. Čovek ima neku stvar duži period, automobil, telefon, pa mu neobično kad je promjeni a kamoli kad ostane bez živog bića koje te uveseljavalo i sl..Ali porediti smrt ljubimca sa smrću ljudske osobe mi je bolesno maksimalno a i inače sam protiv sve rasprostranjenijeg tretiranja ljubimaca kao ljudi..Volim životinje, ali sve ima svoje granice..

Pa kada nista na ovom svijetu nemas sem ljubimca onda i ne cudi tolika patnja. Pravo pitanje je zasto to sebi ljudi rade? Zasto se toliko vezati za zivotinju? I slazem se sa krajem teksta. Pacijenti i jesu za lijecenje.

Nadam se da će ovaj komentar stići do vlasnika životinja... Primarna svrha pasa je rad. Zloupotreba prisustva psa u čovekovom okruženju u cilju emotivne kompenzacije usled nadvladavanja ega u težnji za bezuslovnom "ljubavi" nastalom usled potpune dominacije nad životinjom je pogrešna odnosno patološka pojava. Za uginulim psom za rad gazda iskreno žali zbog činjenice da trening životinje uzima i novac i vreme, ali zna da će ga zameniti u nekom roku ili često već postoji "zamenska" mlađa životinja. Ljudi koji izgube psa držanog da bi im pružio "ljubav" pate zbog gubitka emocije koja je hranila ego i sujetu. Često emocionalna zrelost i prevazilaženje kompleksa sa sobom donose i osvešćenje pa ljudi shvate da je bespotrebna i lažna "ljubav" pa u slučajevima kada psa neprenamene za rad (čuvanje kuće i dr.) ili nisu pripadnici kulture gde se koriste psi za ishranu, jednostavno svog "ljubimca" puste na ulicu. Pas evolutivno nije predviđen da bude "ljubimac", ali kod "zauzetih" roditelja kupovina psa koji će "voleti" njihovo dete "bezuslovno" jer je u potpunoj zavisnosti od osobe koja mu daje hranu a koju sam nije sposoban da nađe izgleda kao savršeno rešenje. Nije diskutabilno, bezuslovna "ljubav" životinje je jaka droga i ljudi troše velike iznose na lečenje, idu i po "pasijem" vremenu napolje da bi životinja vršila nuždu... Po pravilu "dozivanje razumu" učini da životinja završi na ulici. Poruka za vlasnike koji su izgubili ljubimca treba da bude samo jedna: "napokon"

jaka stvar. psa mozes kupiti ili dobiti besplatno.

Ljubimci su divni I zaista ih treba imati I voleti, ali nemojte molim vas uporedjivati ljubav prema zivotinjama sa ljubavlju prema ljudskim bicima. Ovo drugo je zaista vrlo kompleksno, zato nam cesto I ne uspeva, a privrzenost I ljubav prema zivotinjama je laka I jednostavna, uvek se vrati, nema kritike, nema uslovljavanja, ne broje nam se greske, ne ukazuje nam se na greske, pa se osecamo stalno voljeni I vazni I sjajni. To malo vise govori o nama nego o zivotinjama. Da li biramo laku ljubav ako toliko favorizujemo zivotinje?

kupis drugog psa i nastavis dalje.

Slažem se sa Markom, porediti ljubimca i dete je morbidno. Ali i znam osobu koja ne želi decu i ima gomilu kerova. Prihvatam da ima ljudi koji to više vole i to je to. Jedino što me nervira što takvi ljudi pričaju samo i isključivo o ljubimcima. O ljubljenju sa psom u usta da ne pričam to je odvratno. Nadati se da će životinja živeti nenormalno dugo je poremećeno. Zna se koliko mogu da žive. Ima izuzetaka, moj drug je imao mačka Okilija koji je bio stariji od njegove sestre kad je pošla u srednju školu.
A to da nekoga životinja prihvata onakvog kakvog jeste, to se zove neprilagođenost okruženju. Životinja nema izbora, možda bi i ona otišla da može. A i čovek treba da se uklapa i snalazi u životnim situacijama, a ne da bude uvek isti. Sposobnost snalaženja u novoj sredini je inteligencija, tako da ne treba baš biti kao granit.
Elem, ne mrzim životinje, daleko bilo, ali je stavljanje svake životinje na pijedestal čisto pro...avanje. Ja sam veliki protivnik ZOO vrtova jer je to mučenje životinja kojima treba prostor i sloboda. Naročito ptica, ko drži pticu u kavezu, ne može je voleti nikako, poštenije ju je zaklati i pojesti nego ceo život držati u kutiji. Nisam za životinje u stanu, to što žive duže i zdravije su nije argument. Srećnija je Bubica(pas majušni ispred moje zgrade) koji je stalno na polju i svi ga vole. Živeće kraće od nekog Maltezera na jastucima, ali će živeti pseći život punim plućima.

ako zivi u Srbiji treba joj reci da radja- pravi decu!

"prema mom misljenju ovaj bol je najslicniji gubitku deteta". WTF?!? Pitajte osobu koja je izgubila dete da li bi radije izgubio kucnog ljubimca? Ne mogu da verujem kakve gluposti su ljudi u stanju ne samo da pomisle, vec i da kazu. I da, imala sam divnog ljubimca 15 godina, obozavala sam je, ali ljudsko bice, pogotovo dete, je mnogo dragocenije.

Imam psa mesanca, crnog macora i papagaja. Od pre neki dan negujem i malenog goluba. Celog zivota sam pored zivotinja i svaki gubitak vrlo tesko pada. Skoro me je drugar pitao koga bih spasao ako vise sa litice, mog psa ili coveka kojeg poznajem. Izabrao sam psa, apsolutno siguran u izbor, sto je drugara sokiralo. Zivotinja me nikada nije zloupotrebila. Nikada ponizila niti bilo sta slicno. UVEK su bile tu kada mi je tesko da legnu u krilo, polizu obraz ili slete na glavu bas u tom trenutku.

Jedna moja poznanica je nosila 40 dana crninu zbog smrti ljubimice. Kada su je ljudi pitali zašto, ona im je odgovorila - Zato što je ona više zaslužila ovakvo poštovanje od svih baba, deda, tetaka, stričeva, jer je ona bila sa mnom svakog dana i prihvatala me i volela onakvu kakvu jesam. Ona je bila uz mene i dok sam se smejala i dok sam plakala, i baš to, naročito kada sam plakala uz mene nisu bili ni majka, ni otac, bila je samo ona! I lizala mi je suze, tešila me...

" zato što su naši ljubimci prilično bespomoćni zbog čega mi brinemo za njih"
###
ovom veterinaru treba prispitati način sticanja diplome ... ljubimci su evoluciono stariji od čoveka (kao vrsta) ... pitam se kako preživeše tolike milenijume ... čovek (uz dovoljno vremena) praktično onesposobljava životinje ... intelektulano (kognitivne sposobnosti se umanjuju) i fizički (ne mešanje DNA) ... a kako životinje, koje većina tako voli da poredi sa ljudima, pored svih ljudskih emocija i pameti, nemaju ili im se ne priznaje pravo na slobodu - onda je vlasništvo ili robovanje istih, prilično logično za ponosne vlasnike ... toliko literature iz perioda afričkog robovanja i načina razmišljanja vlasnika i toliko sličnosti sa današnjim ponositim vlasnicima životinja ... pustite životinje na miru - nemojte im biti vlasnici, jedino tako pokazujete svoju ljudskost a ne egoističnu potrebu za staranjem po svaku cenu i da vas neko voli takve kakvi ste makar i kroz manipulaciju ...

U pravu je. Bol je jednak onom kako kad ljudi izgube dete i nema ničeg sramotnog u tome. Bol je i kada ljudi izgube dete, kako li je samo Tijaninim roditeljima, bol je i kada izgubite životinjskog saputnika i člana porodice. Životni saputnik - odličan opis!

Prosla kroz to vise puta. Najzesci su mi ljudi koji nikad, ali NIKAD u zivotu nisu imali ni psa ni macke itd, samo su culi da tako nesto postoji ili videli na TV-u, pa mudruju, dele savete i osudjuju tugu za ljubimcem kad nestane, ugine ili bude ubijen. Petljaju se u nesto o cemu pojma nemaju.

Meni je ljubimac nestao i danima i noćima sam je tražila i nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Prošla sam kroz pravu agoniju i kroz razne faze očaja i besa. I sada kad se setim toga bude mi jako teško. Pogotovo mi je bilo teško i krivo kad bliski ljudi oko mene nisu imali razumevanja. Ko nikad nije živeo sa ljubimcem i ne može da razume koliko to velika ljubav može da bude.

mislim da cu dozivotno patiti za svojim psom bas kao sto patim i za dragim ljudima koji vise nisu ovde,to se ne moze promeniti , tuga je do neba samo se naucis da zivis sa tim . Tesko je , pretesko...

Kada je naša ljubav sebična, kada je objekat naše ljubavi naš svojevrsni idol, onda smrt voljene osobe osujećuje našu sebičnost i mi padamo u depresiju. Prava ljubav je voleti ličnost, a sebična ljubav više voli osećanja koja nam izaziva voljena osoba nego samu njenu ličnost.

Pitajte osobu koja je izgubila dete da li bi radije izgubio kucnog ljubimca? Ne mogu da verujem kakve gluposti su ljudi u stanju ne samo da pomisle, vec i da kazu.
(cicamica, 04. avgust 014 22:25)

Zaboga, zaista ste otišli predaleko! Reč je o objašnjavanju snage ljubavi koje ljudi osećaju prema svojim ljubimcima i ništa drugo. Ključna reč je LJUBAV, a čovek je može osetiti prema svakom živom biću na ovoj planeti. Tuga koja se oseća posle gubitka dragog živog bića, bili to pas, mačka, ptica ili nosorog porpuno je svejedno, je takodje deo te ljubavi i tu nema ničeg neobičnog.

Morbidno pitanje koje ste ovde izneli nikom normalnom ne može pasti na pamet!

Pustite ljude da VOLE životinje, da nema takvih, ova planeta bi bila odavno mrtva.

p.s. Obožavanje ne spada u ljubav, to je patološko stanje.

Potpuno ispravan tekst. Ziva istina.

Pa ****** mi živimo u zemlji gde ljudi za muža kažu "nađi drugog", a kamoli za ljubimca... Meni je posle gubitka psa jedna "pametnica" rekla, "pa nabavi neko drugo kuče da ti jurca po dvorištu ako ti toliko deluje prazno bez njega".

Negde sam procitala da engleska kraljica uvek salje izraze saucesca prijateljima kojima su uginuli konj ili pas.

@Marko Naravno da neko ko nema zivoptinju to ne moze da shvati. Dete se voli najvise, ali i ljubimac je kao malo dete, koje nikad ne odraste, i kojem uvek trebamo. Velika je to ljubav, i ogromna tuga kad dodje do rastanka.

Neko rece u prethodnom komentaru "uvek pazite kad kupujete pse" ja Vam savetujem da preispitate sebe, da li zaista volite pse ili status koji rasni pas donosi. Jer ako zaista volite pse nikada Vam na pamet nece pasti da kupite jednog.

Moj pas je nakon 15 godina umro u novembru.Stalno je bio samnom.
Mnogo mi nedostaje.Nekad nocu kad sam sama placem za njim.

a sta treba reci i uraditi da bi se ublazio bol i tuga voljene osobe koja pati za ljubimcem? molim vas, neka napise neko ko je patio cime je partner mogao bar malo da mu ublazi patnju?

Jednom sam imao psa i nikada vise. Ne bih prolazio nanovo kroz ta osecanja. Zivim u velikom evropskom gradu gde svaki cetvrti nema psa ili nekog drugog ljubimca. Komsinica (nije nase gore list) koja ima ljubimce se pre par meseci odselila i pre nekoliko dana je zateknem s psicem ispred zgrade kako place! Rida! -Sto je bilo stara majko?-bio sam uctiv :).
-Ovde su preminule sve moje macke, 30 godina sam ovde s njima zivela i ne mogu da zaboravim ovo mesto.- Razumeo sam je i pomislio, tebe bi do sad proglasili ludom u mom malom gradu na zapadu moje domovine...

Nikada ne bih poslala ovaj komentar, ali jednostavno ponekad mislim da je nešto pogrešno shvaćeno, a vidim da se dosta poteže u ovom slučaju. Pomenuta veterinarka koja je pisala ovaj tekst napisala je:
Tuga za ljubimcem nekada može biti gora od tuge za čovekom, misli dr Kler Šarp, veterinarka. „Tuga koju ljudi osećaju za ljubimcem je identična, a u nekim slučajevima i jača od tuge zbog gubitka odraslog člana porodice, zato što su naši ljubimci prilično bespomoćni, zbog čega mi brinemo za njih“, kaže Šarpova za HuffPost.

„Prema mom mišljenju, ovaj gubitak je sličniji gubitku deteta“, dodaje ona.
Mislim da je htela da ukaže na njihovu upućenost na nas i bespomoćnost i zato je upotrebila to poređenje sa detetom. Ne mislim da je htela da kaže nešto što joj se pripisuje, i da verovatno nije normalna. Sigurno da nije poredila ta dva gubitka, uostalom gubici ove vrste nisu za poređenje na način kako je ovde shvaćeno i pisano na blogu. Samo je mislim htela da ukaže na njihovu bespomoćnost i potpunu upućenost na nas, naročito kad su bolesni ili stari. O ovoj tezi da je kućni ljubimac ljudima koji nemaju dece zamena za decu ne bih trošila reči. To je notorna budalaština. Da je rečeno da je on tu da pravi čoveku društvo, pa i da shvatim. Uostalom postoji stara poslovica - Nema ni kuče ni mače. A koliko znam porodice sa decom bi obavezno trebale d imaju kućnog ljubimca, pre nego samci.

Dok su tu sa nama,ljubimci nam ulepšavaju život.
Sa druge strane,svaki gubitak ljubimca je izuzetno težak za sve ukućane ali isto tako i neminovan jer smo svi smrtni.
Imao sam puno ljubimaca,vreme istina leči sve,ali kada se dogodi uvek je teško prihvatiti...

http://www.youtube.com/watch?v=6D4covb5fJQ

Мени је пре 5 година угинуо мој пас Блеки (шнауцер). Све је било лепо и весело док је одједном кренуо врло често да повраћа и да стење. Одвели смо га ветеринара који нам је рекао да вероватно има неки проблем на јетри, па је чак и неке таблете добијао. И тако једног дана после шетње када сам му опрао шапе, он одједном није могао да стоји на ногама, легао је, кренуо да се тресе и угинуо мени на рукама. После смо сазнали и да је имао урођено обољење јетре, тако да увек пазите када купујете псе, јер код нас људи могу за све да те преваре! Иначе он је имао 2 године и сад можете да замислите како је мени, какав је то пас био!!!

i mene nervira kad ljudi koji imaju decu pricaju samo i iskljucivo o njohovoj deci...moj decak se pJobudio,moj decak bljucnuo,moja devojcica se pokakila...nekog jednostavno to ne zanima a svi koji dobiju dete daju savete kako je to nesto prelepo "i ti bi trebala da imas jedno"...bla bla bla

Mogu samo da kazem da jezivo boli kada nas nasi andjeli napuste

Kad sam pod čudnim okolnostima ostala bez svog mačora koga sam čuvala 4 godine bilo mi je jako teško. Upravo na sve moje priče koje bih ispričaala drugim ljudima kao odgovor sam dobijala ćutanje ili začuđen pogled. Tek mi je školska drugarica rekla -znam kako ti je, i to mi je mnogo značilo. Godinu dana nisam htela da pogledam njegove slike u mobilnom telefonu. Kad bi na televiziji bile one reklame za mace zatvarala bih oči kao malo dete. Onda sam jednog dana ipak otvorila telefon i gle čuda, nije mi bilo teže, nego mnogo lakše.

Ja svog psa doživljavam kao ravnopravnog člana familije. I znam da će živeti kraće od svih nas, ali šta da se radi. Kažu da je najbolje da kad pas ostari, tada nabavite novog štenca. Em će njemu produžiti malo život, čitao sam o tome da mladi psi pozitivno utiču na matore pse, a kada on definitivno ode, ostaje taj drugi da bar malo ublaži tugu... Zvuči pomalo surovo i deluje kao zamena staro za novo, ali svaki pas je dobar pas i svaki zaslužuje da mu pružiš dom, te stoga nije loša stvar nabaviti opet psa...

Imao sam vise puta ovaj zaista duboko zalostan dogadjaj. Uvek mi je posle toga dolazila druga zivotinja, na ulici ili cak na vrata. Tugu jedino leci novi ljubimac, zaista vam kazem. Iako nikad ne zaboravljate proslog, kao da je zauvek ostao sa vama. Zivotinje ce vas sve voleti, necete se razocarati ni u jednog novog psa ili macku, jer oni jednostavno nisu kao ljudi.

Meni je ostao u prelepom secanju moj papagaj Bili, divna i osecajna nimfica koju sam obozavala. Dobila sam ga za rodjendan i sama cinjenica da je to prvi ziv poklon, cinila mi je rodjendan posebnim. Dva meseca ga nisam dirala,da ga ne traumiram, bio je bas mlad,i onda sam odlucila da mu pridjem. Radoznalo me je gledao iz kaveza, dva sata sam ga dozivala,i na kraju je prisao i stao mi na prst. Sutradan je stao na dlan, i onda sam mogla da mu radim sta hocu, toliko je poverenja on imao! Stavio bi mi glavicu u dlan i pustao da ga mazim do besvesti, stajao bi mi na ramenu uz obraz i pricao prelepim glasicem. Kad bi bio u kavezu,isturio bi stomacic da ga ceskam po perju i nozicama, grickao bi mi nokte, a kad bi bio napolju,stajao bi mi na glavi ili kolenima,dok sam ucila,i pravio mi drustvo. Sve je razumeo, osecao je da ga obozavam,bio je jednostavno moja pticica. Imali smo jos 2 papagaja uz njega,i to je bilo pozorište u kuci kad krenu svi da lete.:)Za vreme bombardovanja sam ih manje vidjala, bili smo u sklonistu,nazalost. Malo posle toga, jedno jutro Bili se ugusio zrnom kukuruza koje su proizvodjaci pticje hrane ubacili medju zrnevlje,a koje ja nisam uocila. Moj lepi svet se srusio u trenutku kad sam saznala za to, 3 dana sam plakala bez kraja.Nisam mogla to da predvidim,a ni da ga spasim, milion puta sam vrtela unazad misao-da vratim vreme,ja bih... 3 godine sam tugovala za njim intenzivno, znala sam da sam izgubila posebnog prijatelja. I danas se nekad rastuzim kad ga se setim, nedostaje mi uprkos vremenu koje je proslo. Imam jednog petogodisnjeg neposlusnog papagajskog zvrka koga volim, ali nije to taj osecaj koji sam imala sa Bilijem. Pomirila sam se sa tim da mozda nikad vise necu naci "moju pticicu". Pricali su mi da preterujem, pa to je ptica! Samo onaj ko je izgubio ljubimca zna sta pricam.

Mi smo pre nekih mesec dana ostali bez nase macke koja je bila sa nama prethodnih 13 godina. Iako smo imali iskustva sa tom neprijatnom i bolnom situacijom, zaista je tesko. Otkrili smo tumor na dojci krajem maja, operacija je uradjena pocetkom aprila. Tumor je bio velicine covecije pesnice! U prvih mesec dana je stvarno sve bilo redu, oporavila se, jela i popravila. Medjutim, onda je samo odjednom pocela otezano da dise i da odbija da jede. Tablete za srcani misic, pa neke za jacanje organizma, hranili je na spric... ali nista...potpuno je klonula...i tako narednih dva meseca. Najbolnije nam je bilo sto je tokom tih dva meseca prestala i da se krece, i priblizavala se posudi za peskom i tu lezala. Cak ni tako bolesna nije htela nigde da se upjski i ukaki nego se drzala onogo stk je naucila.
Kada je preminula mislio sam da ce srce da me strefi... i dalje se nismo potpjno oporavili. Oni koji imaju zivotinje znaju o cemj pricam, to je prijatelj koji je tu i kada ti je dobro i kada ti je lose.... stan je bez nje potpuno prazan...kada nadjem njene dlake na odeci momentalno mi se slosi....
Bile su dve ponude da udomimo neke mace ali nema sanse... nije vreme.
A oni koji to ne razumeju bih ostavio da zive u svom malom praznom svetu, a neka nama ostave da volimo i budemo voljeni.
Ziveli nasi ljubimci!

Koliko samo razumevanja i ljubavi može da stane u tim okicama...moj psić mešanac, je juče napunio 14godina i najbolji mi je prijatelj svih ovih 14 godina...i niko mi se nikad nije uželeo i pokazao radost kad me vidi više od nje. Pre dve godine je bila teško bolesna i znam da joj je moja pažnja i ljubav pomogla da preživi iako su veterinari bili sigurni da ce umrijeti... volim je najvise! Daš psiću šaku ljubavi i on tebe vrati neograničeno!

Mogu samo da kazem da jezivo boli

Moji su psi sada s one strane reke Stiks...

Ljudi drugacije reaguju... znam mnoge koji su toliko povredjeni od kad su izgubili ljubimca, da ne zele vise nikada da uzmu drugog. Zalepe se za tugu i bol od gubitka, i kao da zaborave godine srece i radosti koje su imali. Ja sam jedan od onih koji ih "gura" da pruze nekom drugom sansu. I meni ce srce biti skomljeno kad ostanem bez psa... ali... zelim da imam barem jednog pored sebe dok sam ziv.

Nama je pre 4 godine, u svojih 16 godina, ugonuo nas predivni Laky,mesanac Irskog setera i Labradorke !
Bio je 1995 godine najlepsi pas na I Izlozbi pasa mesanaca na Sajmistu u Beogradu i u godinama "demonstracija", kao redovnog ucesnika, poznavalo ga je "pola" Beograda !
Tuga i dalje traje, traje, traje...

Jednom prilikom dolazim kući oko 1-2 noću vidim nigde mi u dvorištu nema psa, pogledam u njegovu kućicu nema ga ni tamo, uđem u moju kuću nema ga ni tamo. Ljudi moji kako sam se uplašio da ne kažem us..o ni sam ne mogu da verujem. Probudio sam brata,oca,majku i svi krenuli da ga tražimo.Ja i burazer trčali ko ludi, otac krenuo autom na drugu stranu a majka po komšiluku. U povratku samo burazer i ja plalali kao ludi(zamislite konje od 20 i 17 godina kako plaču kao deca).Čudan je to osećaj, izgubio si člana porodica ne mogu da opišem rečima kako sam se bedno osećao.Tu noć nisam spavao i sam sebi pričao :"Konju jedan ni psa ne možeš da sačuvaš šta ćeš tek da radiš kad jednog dana dete budeš imao." Vratio nam se pas sam posle 2 dana reče mi posle komšija da je normalno da pobegnu na par dana kad su u teranju i da se posle sami vrate kući osim ako im se ne desi nešo.

Iako sam znao da ne moze da zivi vecno i da je bolestan nije mi zbog toga bilo ni malo lakse kada je umro. Bio je sa mnom preko 13 godina. Nema ga vec 2.5 godine ali cesto mislim na njega. Nadziveli su ga drugi ljubimci ali on je bio prvi i dalje postoji praznina koja je ostala za njim i koju inace svaki ljubimac ostavi za sobom, a svaki od njih je poseban i nece ga zameniti drugi pas ili macka. I sada cuvam pse i mace ali nijedna od njih ne moze da zameni one kojih vise nema, kao sto ni njih nece moci da zameni neka druga. A da, i vise volim zivotinje nego ljude.

pre tri godine razbolelo mi se kuce Lea, nije mogla na zadnje noge da stoji , nazalost uginula je jer je dobila vodu na plucima.Imam jos dva njenu sestru i majku ali ne moze je zameniti..i danas mi nedostaje...imam njene slike i gledam ih nocu i placem..ali znam ona je samnom i uvek ce tako biti.Prosao sam paklene tri nedelje dok je bolovala,bio sam uz nju , spavala je samnom u krevetu, moji kao i rodjaci su govorili da nisam normalan , da je to samo zivotinja.
sad dok ovo pisem suze same idu...nema je fizicki ali znam tu je...

Ja sam vlasnik zapadno skotskog terijera,i on mi je drugi pas kog imam u poslednjih 20 godina. Prvi pas mi je bio pekinezer kog nazivam pas heroj jer se borio sa tri tumora i ziveo je 15 godina. Kad je na kraju uginuo,shvatio sam da me njegova smrt vise bolela nego sve muke koje sam preziveo. Od ratista na Kosovu,bombardovanje i sve zivotne nevolje. Meda kako sam ga zvao je bio popularan i medju decom i medju psima i mackama. A Bili je uspeo da zauzme njegovo mesto,ali na totalno blesav i pozitivan nacin. I nema sanse da kazem da su isti....

Kada bi ste malo razmislili uvideli bi ste da se u clanku ne izjednacuje gubitak deteta i zivotinje vec bol kao takav moze biti slican. Jer ljubav nema ogranicenje i racionalizacije u tom smislu i sasvim je normalno tugovati i plakati za ljubimcem a to naravno nije isto kao gubitak zivota kod ljudi. Procitaj pa razmisli...kamen je lako baciti

Možda nije najumesnije porediti smrt ljubimca sa detetom,ali ipak u tome ima nečega,jer onaj ko nema dete,najčešće mu je ljubimac to dete koje nema,mada i u suprotnom opet je isto!Stoga ne osuđujem niti krivim i sam sam prošao to i znam kako to izgleda.Svima koji su izgubili ljubimca,savetujem,kad prođu suze,plač i tuga,dopustite sebi drugog najboljeg prijatelja!Neće biti kao pre,neće raditi stvari koje ste navikli,ali će doneti nešto novo,drugačije i isto tako lepo i zavolećete ga!Ostaće sećanje,koje sami u sebi čuvajte,ali dajte šansu drugom biću da vas isto tako zavoli,kao i vi njega!Lakše je,verujte mi!

Meni je pre godinu dana uginula tigrica za koju sam jako bila vezana. Moju malenu pahuljicu sam obozavala. Dugo nisam mogla da dodjem sebi, ne mogu da vam opisem u kakvom sam stanju bila. Jos teze mi je bilo jer me prijatelji nisu shvatali. Dan nakon sto je uginula, umesto reci utehe upucivane su mi bile reci tipa "ajde sto places, nemoj da baksuziras", "pa to je samo ptica", "nisi ti za zivotnje, jako si emotivna", "ljudi gube decu a ti tugujes za jednom pticom", "ti nisi normalna"...i tako u nedogled. Moja pahuljica nije bila "samo" ptica, ona je bila najdivnije, najosecajnije i najzahvalnije bice! Ali, kako to objasniti ljudima koji nemaju ni jednog kucnog ljubimca, kako im objasniti tu LJUBAV i PRIVRZENOST?

Naš ljubimac je samo naša stvar i sve u vezi sa njim tiče se samo nas. I po ko zna koji put neki likovi na pogrešan način tumače privrženost ka životinji i lupetaraju gluposti ovde. Imam poznanicu koja je u četrdesetim postala majka i jedna od prvih stvari koje sam od nje čuo je da je tek od tada počela da razume ljude koji pričaju o svojoj deci a da joj je do tada to bilo dosadno i glupo. Znači netreba komentarisati i praviti se pametan o stvarima koje neznamo i nemamo iskustva u vezi sa njima. Bol za izguljenim ljubimcem ne treba deliti sa bilo kim. I zar verujete da će ljudi iz vašeg okruženja doživeti i podeliti i bol za izgubljenom bliskom osobom sa vama? Biće uznemireni neko kraće vreme i idu dalje, ipak je to tudji gubitak. Volite svoje ljubimce i uživajte u toj ljubavi. Trudite se da volite i ljude oko sebe pa ćete ih i lakše razumeti.

@ branko
Oooo, bilo koju tugu čovek uvek mora da podnese sam. Znamo za toliko. Kada nam se desi gubitak bilo koje vrste tek tada shvatite koliko ste sami u ovom prokletom životu i da svoju tugu ne možete podeliti ni sa kim, pa ma koliko se drugi trudili. Ali ovde je postavljeno pitanje šta ne treba reći nekome da ga ne biste još više povredili, ili ako hoćete da pomognete pokažite makar i mrvicu razumevanja. A ne čuđenje ili nešto još gore. Dodeljivanje raznoraznih epiteta.

@mica, samo da se pusti da prodje vreme, ponudi pomoc ili razgovor o smesnim i saljivim trenucima sa tim ljubimcem, prepricavanje anegdota pomaze. ili pravljenje albuma sa njegovim fotografijama.

@ mica,nema tu nikakve pomoci..samo vreme,da covek prihvati i navikne na novu realnost..pozdrav

Morao sam ljubimca uspavati. Tumor.
I jedan kolega, kojeg sam do tada smatrao za normalnu osobu, mi najozbiljnije reče da sam uludo bacio pare na uspavljivanje, i da sam trebao kao što je on uradio "zviznuo psa daskom u glavu nekoliko puta i gotovo ... ".
Imao sam ljubimca vevericu. Ta je bila pitoma i umiljata poput nekog mačeta. Kad je uginula, moja stara nije mogla da se načudi da me je toliko potresla njena smrt.
Ljudi se radjaju sa time, ili vole ili ne vole ljubimce. Ovi što ne vole ljubimce, nikad neće shvatiti ove druge ...

Zaista, ne razumem cemu polemike I medjusobna nerazumevanja a pro po relacija ljubavi covek-pas, covek dete.
Neka svako voli ono sto ima I moze.
Svaka ljubav koju imamo u nasim zivotima dragocena je.
Tako I svaki gubitak dragog nam bica nosi tugu I potrebu za saosecanjem I razumevanjem.

@ID
Kao i vi ne volim ptice u kavezu. Ali nešto ste prevideli. Ptice koje su u kavezu su se tu izlegle. One nisu sposobne da žive napolju. Papagaji i ne žive na našim prostorima, kao i kanarinci. Ako ih čuvate naravno treba im obezbediti prostrani kavez, većina njih i leti po kući i sasvim im je udobno. Naročito ako imaju partnera. Mislim da bi bio greh staviti slavuja u kavez, koji voli slobodu i ne bi tu preživeo. I ne znam zašto se stalno pokreću priče o mučenju životinja koje su zatvorene u stanovima. Prvo, svi psi izlaze u šetnju i sasvim im je dobro tu gde žive. Mačke uglavnom žive zatvorene, ali i to je vaša odluka. ja sam imala mačora koji godinu dana nije pokazao želju da izađe. Kad je zatražio pustila sam ga. Bilo je problema da se privikne, ali se privikao. Sada imam mače koje sam uzela sa ulice u nameri da ga udomim, ali je više od mesec dana kod mene. Izvodim ga, jer stane ispred vrata i traži da izađe. Ako ga ostavim i nestanem, vidim da nikako ne bi želelo da ponovo ostane samo. Životinje su jednostavno upućene na nas. Mislim na domaće.

Tacno je proslo mesec dana kako smo, nazalost, morali da uspavamo naseg dugogodisnjeg prijatelja, malu princezu, i doneli novog prijatelja. Taj dan kad je novi pas usao u nas dom bio je ujedno i tuzan i srecan. Samo saznanje da smo doneli novog prijatelja, ujedno je pretstavljao i bolno treznjenje da se nasa princeza vise nikad nece vratiti, ali i radost zbog novog drugara. Mozda prerano donet u moj zivot, daleko od toga da nisam bila srecna, trebalo mi je neko vreme da sama sebi priznam i pustim novog prijatelja u moje srce potpuno. Hvala mojim prijateljima koji razumeju moju ljubav, brigu, tugu zbog nasih cetvoronoznih prijatelja, hvala im sto su bili uz mene i prilikom uspavljivanja i delili sa mnom tugu , a isto tako i veselili se mom novom drugaru. Jednostavno, ko voli mene, mora i moje pse, il bar da razume :)

Radim kao prodavac i kada mi je uginuo pas po imenu Lord bila sam danima uplakana. Kada me neko pita sta mi je ja odgovorim pitanjem "imate li vi zivotinju". Ako nemaju kazem boli me glava a ako imaju kazem da mi je uginuo pas. Tako sam sigurna da nece biti glupih komentara.

Nazalost izgubili smo ljubimca posle 11 godina i trebalo nam je vreme da odbolujemo za njom :(
Ne, nikada je necemo zaboraviti i tek nakon 3,5 godine u nas dom je usla druga zenkica.
Na mestu gde smo sahranili prvog psa uvek odnesem cvece i zahvalim joj se sto je bila deo nasih zivota i sto smo zbog nje postali bolji ljudi.
Misljenje drugih me nikada nije zanimalo pa ni tada kad je uginula.
Svoj bol je svaki clan porodice nosio kako je znao a da li je to nekome bilo smesno ili cudno nisam uopste primecivala.
Jedan pametan covek je ovako napisao: Sve sto sam naucio o sustini zivota naucio sam od jednog psa.
Dovoljno!

Trudila bih se da takvim osobama (ako vec moramo da budemo u kontaktu) ni ne pominjem svog psa niti bilo sta sto se desava sa njim. Nema tu sta da se ne razume. Kada nisam imala ljubimca, isto sam bila svesna da je to ogroman gubitak. Ovi sto ne razumeju, ne vole zivotinje, a ja njih, najblaze receno NE RAZUMEM!

Meni je uginuo petoipogodišnji retriver, u jednoj teškoj noći, dok sam bio sam u stanu sa njim, okružen novinama po podu, njegovim izmetom, infuzijom koja mu je bila priključena na šapu, krpama, znojem. Bio je to kraj jednomesečne borbe da se on spasi nakon što je ko zna kad progutao neku lopticu koja mu je izazvala nekrozu creva, trčanja kod veterinara koji je i sam dao sve od sebe, ali nam i preporučio svoj prijatelja da kod njega uradimo rendgen sliku stomaka, što smo nažalost i uradili. Nažalost, jer je tip imao loš aparat koji nije dao preciznu sliku stanja u stomaku, te smo izgubili dragoceno vreme. Na kraju smo konsultovali mnogo poznatijeg veterinara u Beogradu. Nakon njihovog snimka, odmah je bilo jasno šta je problem, operacija je urađena, ali je pas uginuo sutradan. Nije izdržao. E to je bilo pre 10 godina. Nema priče, čovek se veže za kuče, pa oseća i odgovornost za njegovu sudbinu. Već sutradan sam iskusio "tešenja" i ostale pokušaje onih koji nemaju veze sa kućnim ljubimcima. Ou boj, to je bio drugi dan pakla, ali se i to preživi. Neki od tih ljudi koji su imali lakonski odnos prema mom tugovanju, iskusili su gubitak deteta nekada ranije. Zato mislim da ne treba pričati na sve strane o svom stanju i očekivati svuda puno razumevanje. Ljudi generalno nisu zlonamerni, ali manjim delom imaju površan odnos prema kučićima, a većim delom se retko kome tuguje sa vama, a svi su vam braća u radosti, a tek kad ima da se popije i pojede ne možeš da prođeš od ljudi...