sreda 16.07.2008 | 17:07
| Piše: Aleksandar Manić
Smatrana za večitu strankinju u Francuskoj, optuživana za preljubu, rasipništvo i izdaju, Marie-Antoinette (1755-1793), kraljica, žena Louisa XVI, giljotinirana je posle Revolucije. Pariski muzej Grand Palais posvetio joj je izložbu trudeći se da izbegne sva preterana viđenja.
Zatvorite ovde celokupan tekst članka
Oslanivši se na "istorijske činjenice", izložba je okupila tri stotine umetničkih dela, većinom iz Luvra i Versaja, želeći da osvetli manje poznate strane kraljičinog života. Da bi se postigla koherencija i osmislila manifestacija, organizator je teatralizovao čitav događaj. Scenografija izložbe bila je poverena Robertu Carsenu, kanadskom reditelju opera. Pošto je odabrao hronološki pristup, on je organizovao izložbu kao operu u tri čina.
Prvi čin, detinjstvo i mladost, započinje nizom ogledala i carskom crvenom bojom koja označava poreklo Marie-Antoinette. Naime, ona je bila habsburška princeza i austrijska nadvojvotkinja, poslednje dete carice Marie-Theresie. Ljubimica porodice, ona nikada nije bila pripremana za državničku ulogu, tako da je njeno obrazovanje bilo zasnovano na poznavanju umetnosti. Svojom udajom za Louisa XVI , koji je igrom slučaja postao kralj Francuske, ona se u četrnaestoj godini našla u Versaju. Carsenova scenografija nalikuje nizu malih dvorskih salona, svetlo plave i sivkaste boje u kojima su izložena platna austrijskih i francuskih majstora, prikazujući život princeze do udaje.
U drugi čin tragedije, u bogate godine od 1770. do 1785, ulazi se ispod velike pozorišne zavese. Kraljevska plava, inače boja Versaja, ukazuje na novi status Marie-Antoinette. Pored zvaničnih dvorskih portreta čija je svrha bila politička propaganda, izloženi su i kraljičini svakodnevni upotrebni predmeti. To je vreme kada je Marie-Antoinette ostvarila svoju nezavisnost, iskazujući svoju ljubav prema umetnosti. Carsenova scenografija nalikuje teatralnosti i rafiniranosti Malog Trianona. "Život Habsburga bio je prilično provincijski, blizak prirodi i duhovnom životu. Dolaskom u Versaj, Marie-Antoinette je imala dosta muka da se navikne na složenost i protokole starog dvora. Njeno nerazumevanje francuskog političkog sistema i intriga, proizašlo je, većim delom, iz činjenice da habsburška monarhija nije bila apsolutistička monarhija francuskog tipa – kaže istoričar Henry Bogdan.
Da bi se uklonila od svakodnevnog života, zaštitila svoju intimu i zadovoljila potrebu za teatralizacijom, ona je u Malom Trianonu, načinila svoje idilično "seosko gazdinstvo". Okružila se mladim i lepim osobama i sa njima je provodila vreme u zabavi. Istovremeno, ona je na sebe preuzela preuređenje Versaja. Naručujući upotrebne predmete kod najvećih umetnika Francuske, ona je odabirala majstore koji su pored tehničke virtuoznosti, posedovali neophodnu rafiniranost i nove umetničke tendencije. O tome svedoče izložene komode, kabineti, geridoni, fotelje, lusteri, pribori za jelo i ukrasni predmeti izašli iz ateljea najvećih majstora – Riesener, Weisweiler, Carlin, Jacob, Charpenat... Pored pozorišnog dekora pozajmljenog iz dvora Fontenbloa, izložena je i kraljičina harfa, kao i note sa posvetom Glucka, njenog bečkog profesora muzike.
Dok je kraljica u Malom Trianonu živela u produženom detinjstvu, počeli su da cvetaju pamfleti, satirični tekstovi i grafike, u kojima je ona ismevana i optuživana za različite nedaće naroda. Treći i završni čin tragedije započinje melodramatskim efektom velikog razbijenog ogledala, a nastavlja se kroz zamračenu prostoriju, crnog tepiha, nalik sužavajućem koridoru smrti. Crteži, slike, predmeti i dokumenti, od hapšenja do stratišta, izloženi su na komadima neobradjenog čelika nalik oštricama giljotine. Više nema kofera od oslikane svile u kojima se čuvaju dečje pelene, komoda ukrašenih sedefom i kornjačevinom, niti servisa od pozlaćenog porcelana. Samo karikature, prosta drvena stolica sa sedištem od slame, običan drveni stočić i bela pamučna košulja bez kragne, poslednja odeća francuske kraljice. Izložba se završava Davidovim crtežom koji prikazuje Marie-Antoinette na putu prema giljotini.
Organizujući izložbu o Marie-Antoinette i povinujući se zahtevima tržišta, Grand Palais je bio nepravedno optužen da je "diznifikovao" život francuske kraljice. Naime, "diznifikacija" bi bila moguća da je Marie-Antoinette iza sebe ostavila nekakav političku, kulturnu ili duhovnu zadužbinu. Bejavši prilično infantilna i narcisoidnost osoba, ona se isključivo bavila samom sobom, tako da je težište izložbe, sasvim opravdano, stavljeno na zenit primenjenih umetnosti u Francuskoj, na izuzetan kvalitet prikazanih dela i, u drugom planu, na Marie-Antoinette, privremenog korisnika tih predmeta.
