Dirljiv trenutak kada se dementna majka setila svoje ćerke

eeeeee starosti... kul bakica. Kako je to tuzno, sta sve u zivotu prozivis, prezivis...I na kraju ostanes sam bez sebe... Srecno I dugo nebstvovanje ovoj baki!!!

Jako dirljivo. Ko nije imao clana porodice, i to nekog jako bliskog, kao sto je jedan od roditelja, ne moze da shvati tu tugu, kada te rodjeni otac gleda i prica sa tobom, a misli da su mu sestra. I ti bezuspesno pokusas da mu objasnis, da si jedino njegovo dete, a on rasiri one staracke okice, i kaze, ma nemoguce, ako jesi, ja bih bio najsrecniji covek na svetu da imam takvu cerku :(. I sada, kao i uvek kada se toga setim, mogla bih da isplacem reku suza. Prosto ne znas kome je teze....njemu, sto je konstantnoj agoniji zbunjenosti, ili meni, mojoj mami, koje smo strepele, da li znati da se vrati kada ode da baci djubre. A na svu tu porodicnu muku, ide i ova nehumana drzava, koja nema plana ni programa za ovakve obolele (u vecini evropskih zemalja, imaju dnevni boravci, kao obdaniste je koncept, gde mozete ostaviti dementnu, senilnu, od Alchajmera obolelu osobu, a da vi mozete normalno otici na posao i raditi, ne razmisljajuci, da li npr. zapaliti kuci ili na neku drugi nacin ugroziti sebe i okolinu. Mi o domu nismo razmisljali, jer mi je bilo jako zao da, kada i mu i dodju retki trenuci svesnosti, i iole dobre percepcije, da ima osecaj da je napusten od porodice. A to kroz sta je prosla moja porodice, moglo bi da posluzi kao dobar scenario za jednu dramu. Volim te tata, nadam se da si sada na jednom boljem i sigurnijem mestu. Nedostajes mnogo.

Pisanje komentara je dobar nacin borbe protiv demencije, tako mi lekar rekao. Zato pisem redovno, neki put odvalim po koju glupost, ali, lek je lek.

(Anastasia, 2. septembar 2014 21:00)
----------
Bez obzira gde se nalazio, a siguran sam da je posle tako nehumane bolesti na nekom boljem mestu, Vaš otac ce se vecno radovati što mu je Bog podario takvu ćerku.

Pisanje komentara je dobar nacin borbe protiv demencije, tako mi lekar rekao. Zato pisem redovno, neki put odvalim po koju glupost, ali, lek je lek.

eeeeee starosti... kul bakica. Kako je to tuzno, sta sve u zivotu prozivis, prezivis...I na kraju ostanes sam bez sebe... Srecno I dugo nebstvovanje ovoj baki!!!

Jako dirljivo. Ko nije imao clana porodice, i to nekog jako bliskog, kao sto je jedan od roditelja, ne moze da shvati tu tugu, kada te rodjeni otac gleda i prica sa tobom, a misli da su mu sestra. I ti bezuspesno pokusas da mu objasnis, da si jedino njegovo dete, a on rasiri one staracke okice, i kaze, ma nemoguce, ako jesi, ja bih bio najsrecniji covek na svetu da imam takvu cerku :(. I sada, kao i uvek kada se toga setim, mogla bih da isplacem reku suza. Prosto ne znas kome je teze....njemu, sto je konstantnoj agoniji zbunjenosti, ili meni, mojoj mami, koje smo strepele, da li znati da se vrati kada ode da baci djubre. A na svu tu porodicnu muku, ide i ova nehumana drzava, koja nema plana ni programa za ovakve obolele (u vecini evropskih zemalja, imaju dnevni boravci, kao obdaniste je koncept, gde mozete ostaviti dementnu, senilnu, od Alchajmera obolelu osobu, a da vi mozete normalno otici na posao i raditi, ne razmisljajuci, da li npr. zapaliti kuci ili na neku drugi nacin ugroziti sebe i okolinu. Mi o domu nismo razmisljali, jer mi je bilo jako zao da, kada i mu i dodju retki trenuci svesnosti, i iole dobre percepcije, da ima osecaj da je napusten od porodice. A to kroz sta je prosla moja porodice, moglo bi da posluzi kao dobar scenario za jednu dramu. Volim te tata, nadam se da si sada na jednom boljem i sigurnijem mestu. Nedostajes mnogo.

(Anastasia, 2. septembar 2014 21:00)
----------
Bez obzira gde se nalazio, a siguran sam da je posle tako nehumane bolesti na nekom boljem mestu, Vaš otac ce se vecno radovati što mu je Bog podario takvu ćerku.