Siromašni ređe plaču

Majka Crnogorka na aerodromu u Podgorici prati sina u Ameriku i place, jeca,
suza suzu stize…Kaze joj drugi sin:
- Jadna ne bila, sto places? Vratice se…. Pa ne ide u Beograd!


- Spavam kao beba otkad sam uzeo kredit.
- Kako kao beba?
- Sat spavam, sat plačem.


Sede Mujo i Dalaj Lama na obali reke i pecaju. Dalaj Lama progovori:
- Život je reka…
Mujo ga pogleda, čudi se, ne veruje, pa će:
- Ma šta lupaš, život su ćevapi, ženske, fudbal, hladna piva…
Opet zaćutaše, i posle dva sata zaplače Dalaj Lama.
- E majke mu ga, a ja ceo život mislim da je život reka…
.

Siromasni su uglavnom isplakali dovoljno suza, zatim dodje do depresije, pa covek otupi, vene iznutra.

siromasni ljudi nemaju vremena za plakanje,trce i jure da zarade neki dinar da prezive,a bogati placu i to obicno zbog ljubavi,to im je jedini problem,sve druge resavaju parama.

Stay Strong

i bogati plaču a siromašni od sreće skaču

Nemaju vremena. Moraju da rade.

Nema vajde ni od lepote, ni od plakanja. Samo rad i to ne svaki i ne uzaludan.

"Ljudi koji izbegavaju bliže odnose s drugima ređe plaču. Isto važi i za samostalne osobe, koje prolivaju znatno manje suza od zavisnih ličnosti".


Ovo potpisujem sada, sa 56 godina (sredio sam zivot, nista mi ne fali), ali kada se setim detinjstva, rane mladosti...siromastvo, oskudica...nisam bio takav. Mnogo sentimentalniji i osetljiviji sam bio dok nista nisam imao. Secam se dobro, kada smo zimi, svi (otac, majka, brat i ja) u jednoj sobi, pred crno-belim televizorom gledali Tarasa Buljbu, Rat i mir, Prohujalo sa vihorom, Bitka na Kozari, Sutjesci, Neretvi... i u nekim scenama plakali (roditelji su jecali) svi u glas. Nista nije pomoglo tesenje od strane roditelja, da je sve to "samo film", i da ne treba da se zbog filma...bla, bla, bla, toliko sekiramo. Tugovali smo i to niko nije mogao da nam uzme. Misljenja sam da je tugovanje, plakanje, osecaj za pravdu i nepravdu bas siromasnima svojstven. Po meni je ipak odlucujuca genetska predispozicija i familija u kojoj se odrasta.

kakve su ovo gluposti ?

Veći deo suza su već potrošili,zbog ovoga ili onoga.

bogatijih drzava, SAD?
pa nemaju ni obican health care kako treba za svoje amere a to sto su pojedinci bogati to ne znaci da je bogata zemlja. i vi svasta pisete.

Da tacno je, iz iskustva vam pisem.

kakve su ovo gluposti ?

bogatijih drzava, SAD?
pa nemaju ni obican health care kako treba za svoje amere a to sto su pojedinci bogati to ne znaci da je bogata zemlja. i vi svasta pisete.

Siromasni su uglavnom isplakali dovoljno suza, zatim dodje do depresije, pa covek otupi, vene iznutra.

Stay Strong

i bogati plaču a siromašni od sreće skaču

Nemaju vremena. Moraju da rade.

Veći deo suza su već potrošili,zbog ovoga ili onoga.

Majka Crnogorka na aerodromu u Podgorici prati sina u Ameriku i place, jeca,
suza suzu stize…Kaze joj drugi sin:
- Jadna ne bila, sto places? Vratice se…. Pa ne ide u Beograd!


- Spavam kao beba otkad sam uzeo kredit.
- Kako kao beba?
- Sat spavam, sat plačem.


Sede Mujo i Dalaj Lama na obali reke i pecaju. Dalaj Lama progovori:
- Život je reka…
Mujo ga pogleda, čudi se, ne veruje, pa će:
- Ma šta lupaš, život su ćevapi, ženske, fudbal, hladna piva…
Opet zaćutaše, i posle dva sata zaplače Dalaj Lama.
- E majke mu ga, a ja ceo život mislim da je život reka…
.

Nema vajde ni od lepote, ni od plakanja. Samo rad i to ne svaki i ne uzaludan.

siromasni ljudi nemaju vremena za plakanje,trce i jure da zarade neki dinar da prezive,a bogati placu i to obicno zbog ljubavi,to im je jedini problem,sve druge resavaju parama.

"Ljudi koji izbegavaju bliže odnose s drugima ređe plaču. Isto važi i za samostalne osobe, koje prolivaju znatno manje suza od zavisnih ličnosti".


Ovo potpisujem sada, sa 56 godina (sredio sam zivot, nista mi ne fali), ali kada se setim detinjstva, rane mladosti...siromastvo, oskudica...nisam bio takav. Mnogo sentimentalniji i osetljiviji sam bio dok nista nisam imao. Secam se dobro, kada smo zimi, svi (otac, majka, brat i ja) u jednoj sobi, pred crno-belim televizorom gledali Tarasa Buljbu, Rat i mir, Prohujalo sa vihorom, Bitka na Kozari, Sutjesci, Neretvi... i u nekim scenama plakali (roditelji su jecali) svi u glas. Nista nije pomoglo tesenje od strane roditelja, da je sve to "samo film", i da ne treba da se zbog filma...bla, bla, bla, toliko sekiramo. Tugovali smo i to niko nije mogao da nam uzme. Misljenja sam da je tugovanje, plakanje, osecaj za pravdu i nepravdu bas siromasnima svojstven. Po meni je ipak odlucujuca genetska predispozicija i familija u kojoj se odrasta.

Da tacno je, iz iskustva vam pisem.