Poplave u Srbiji: Kritično u Obrenovcu

Nisam u poplavljenom području ali saosećam sa ovim nesrećnim ljudima. Dok ovo pišem kiša i dalje pada.
Molim našu Vladu da kada ovo prođe pomogne nesrećnom stanovništvu i koliko - toliko sanira materijalnu štetu.
Predlažem da Vlada pozove sve društveno odgovorne firme i pojedince koji to mogu, da uplate novčane iznose na posebno otvoren račun i isprati namensko korišćenje ovih donacija. Kada bi 5.000.000 miliona građana dalo samo 2 eura, u mnogome bi se sanirale posledice ove katastrofe.

Gledam svoj narod kako se davi i osecam se tako nemocno. Samo placem, pokusavam da uradim bilo sta kako bih smirila neki osecaj krivice. Ne znam ni zasto je imam, ni da li je tu sa razlogom ili je samo nagovestaj opste katastrofe. Jedino sto me smiruje je to da mozda malo mogu da pomognem, nisam jaka, pa ne mogu da idem na “front”, ali sitnicama mogu pomoci. Nadam se i verujem da je ono malo sto svaki covek moze da udeli nekom drugome svet, taj mali gest od jednog balona vode, nekoliko konzervi hrane, ili ipak neke odece dovoljno da zagreje srce coveka kojem je nesreca zakucala na vrata. Svaki gradjanin se moze odreci jednog zalogaja, a vise takvih moze doneti nekom obrok. Tuzno je to, kad se boris sa sobom a ne znas kako bi pomogao svim tim ljudima, ne samo u Srbiji, vec i u Republici Srpskoj. Narod nije drzava, narod su koreni koji nas sve ovde vezu. Zato pomozi, koliko mozes, svom narodu. Idi u obliznje mesto gde se sakupljaju prilozi, raspitaj se, sigurno ima u blizini, ostavi ono malo sto imas. Tebi je nista, sitnica, a nekome sve, zivot.

Nisam u poplavljenom području ali saosećam sa ovim nesrećnim ljudima. Dok ovo pišem kiša i dalje pada.
Molim našu Vladu da kada ovo prođe pomogne nesrećnom stanovništvu i koliko - toliko sanira materijalnu štetu.
Predlažem da Vlada pozove sve društveno odgovorne firme i pojedince koji to mogu, da uplate novčane iznose na posebno otvoren račun i isprati namensko korišćenje ovih donacija. Kada bi 5.000.000 miliona građana dalo samo 2 eura, u mnogome bi se sanirale posledice ove katastrofe.

Gledam svoj narod kako se davi i osecam se tako nemocno. Samo placem, pokusavam da uradim bilo sta kako bih smirila neki osecaj krivice. Ne znam ni zasto je imam, ni da li je tu sa razlogom ili je samo nagovestaj opste katastrofe. Jedino sto me smiruje je to da mozda malo mogu da pomognem, nisam jaka, pa ne mogu da idem na “front”, ali sitnicama mogu pomoci. Nadam se i verujem da je ono malo sto svaki covek moze da udeli nekom drugome svet, taj mali gest od jednog balona vode, nekoliko konzervi hrane, ili ipak neke odece dovoljno da zagreje srce coveka kojem je nesreca zakucala na vrata. Svaki gradjanin se moze odreci jednog zalogaja, a vise takvih moze doneti nekom obrok. Tuzno je to, kad se boris sa sobom a ne znas kako bi pomogao svim tim ljudima, ne samo u Srbiji, vec i u Republici Srpskoj. Narod nije drzava, narod su koreni koji nas sve ovde vezu. Zato pomozi, koliko mozes, svom narodu. Idi u obliznje mesto gde se sakupljaju prilozi, raspitaj se, sigurno ima u blizini, ostavi ono malo sto imas. Tebi je nista, sitnica, a nekome sve, zivot.