Ne smanjivati broj časova srpskog

Čak treba i povećati broj časova, sve više je nepismenih.

Časova je dovoljno. Problem je što su beskorisni. Ja sam završio gimnaziju i za te četiri godine nismo imali praktično nijedan jedini čas iz gramatike i pravopisa (uzima se da je to savladano u osnovnoj školi, iako nije, i iako jeste predviđeno da se radi i u srednjoj školi).

Ali zato smo i Anu Karenjinu i Braću Karamazove čitali u celini, i radili po mesec dana. Svaki čas, sve četiri godine, svodio se na dovijanje o tome šta je pisac hteo da kaže. Za domaće i pismene zadatke zadavale su se patetične teme, na kojima su dobro prolazili učenici koji su imali šlifa za laganje i pisanje zašećerenih gluposti koje profesorke vole da pročitaju. Ko to nije umeo, taj nije dobro prolazio. I pri tom ne mislim da pismenost, nego na tematiku.

Ništa drugačije nije ni danas, jedino što je u programu manje Cankara i Krleže.

Ne kažem da treba ukinuti književnost, to je fundamentalni deo opšteg obrazovanja. Ali pristup nastavi književnosti treba osavremeniti, treba uvesti nove i drugačije pisce, a mnogo, mnogo, više pažnje posvetiti pismenosti i sposobnosti praktične komunikacije. Kad sam izašao iz srednje škole nisam znao kako se piše lična biografija (CV), kako se piše molba ili zahtev državnom organu, kako se argumentovano obrazlaže neka ideja, stav ili predlog, kako se rezimira pročitan tekst.

Prošlo je sastava "Proleće je stiglo u naš kraj". Treba o tome obavestiti nastavnike.

Kakvo crno smanjivanje broja časova? Deca su nam nepismena.

Časova je dovoljno. Problem je što su beskorisni. Ja sam završio gimnaziju i za te četiri godine nismo imali praktično nijedan jedini čas iz gramatike i pravopisa (uzima se da je to savladano u osnovnoj školi, iako nije, i iako jeste predviđeno da se radi i u srednjoj školi).

Ali zato smo i Anu Karenjinu i Braću Karamazove čitali u celini, i radili po mesec dana. Svaki čas, sve četiri godine, svodio se na dovijanje o tome šta je pisac hteo da kaže. Za domaće i pismene zadatke zadavale su se patetične teme, na kojima su dobro prolazili učenici koji su imali šlifa za laganje i pisanje zašećerenih gluposti koje profesorke vole da pročitaju. Ko to nije umeo, taj nije dobro prolazio. I pri tom ne mislim da pismenost, nego na tematiku.

Ništa drugačije nije ni danas, jedino što je u programu manje Cankara i Krleže.

Ne kažem da treba ukinuti književnost, to je fundamentalni deo opšteg obrazovanja. Ali pristup nastavi književnosti treba osavremeniti, treba uvesti nove i drugačije pisce, a mnogo, mnogo, više pažnje posvetiti pismenosti i sposobnosti praktične komunikacije. Kad sam izašao iz srednje škole nisam znao kako se piše lična biografija (CV), kako se piše molba ili zahtev državnom organu, kako se argumentovano obrazlaže neka ideja, stav ili predlog, kako se rezimira pročitan tekst.

Prošlo je sastava "Proleće je stiglo u naš kraj". Treba o tome obavestiti nastavnike.

Čak treba i povećati broj časova, sve više je nepismenih.

Kakvo crno smanjivanje broja časova? Deca su nam nepismena.