A u nedavnom tekstu na ovu temu sam procitao da su Britanci najnesrecniji u 36. godini ! Zato je tada shvataju da nisu i verovatno nikad nece ostvariti mladlacke snove o svojoj buducnosti. A sad ovde kaze da su Britanci najsrecniji u 37- oj??
Slavimo 20-e samo zbog mladosti. Meni su to bile grozne godine. Mislim da sada u 40-im imam neke sanse da se konacno osecam najbolje, najstabilnije i spokojno. Videcemo...
Miskarac sazre oko cetrdesete, tu se desi da zna da ignorise zaglupljenu okolinu i nepridaje joj paznju. Neigra u korak sa iscekivanjima vec kao zreo zna korake i igra svoju igru. That's it! Iskljucenje smetnji iz zivota= sreca.
Potrazite na youtube intervju Dzima Parsonsa (Seldon Kuper) kod Letermana iz 2013. Tu on objasnjava kako se promenio nakon 40. rodjendana...na sta je stari lisac zakljucio da je taj rodjendan otprilike dodje kao ...kiss my a**...rodjendan....i to je ovo sto je Petar napisao, pod pretpostavkom normalnog zivota bez nekih vecih briga...
Nazalost danasnji 40 i nesto godisnjaci u Srbiji su imali bukvalno katastrofu u zadnjih dvadeset pet godina...
"Sa 37 godina prosečan Britanac je već obavio najviše stavki sa svoje liste prioriteta i to je vreme kada je najsrećniji. Moguće je da ova činjenica smiruje ambicije i snižava nivo stresa što doprinosi opštem osećaju zadovoljstva."
A prosecni Srbin jos uvek razmislja da li da uopste pocne da zivi, jer ima jos vremena da se uozbilji, pa sto da zuri.
Verovatno, vremenom se smirujemo nekako, iskustvo u nama se skupi i ne brinemo mnogo za neke stvari koje su nas izluđivale dok smo bilo mladi, sredi se život kolko tolko, oguglaš na probleme i zlo među ljudima koje upoznaješ u mladosti.
Ipak, ja sa 30 god. bih opet voleo da imam 20, da ispravim mnoge greške,
da iskoristim prilike koje sam propustio zbog straha, ponosa i neznanja.
Kada budem imao 50 verujem da ću želeti ovih 30 koje imam sad, jer u nama je ta potreba za večnim, mada... ako sredimo život vremenom, ako imamo porodicu i iznesemo na put pokoljenja, obezbedimo ih, imamo ljubav, ... nekako čoveku u poznim godinama postaje svejedno što se smrt bliži, nekako je razume bolje, čak je i iščekuje, to se kaže umoran od života.
Mada pre toga mora se proživeti, mora se makar malo ispuniti taj avanturistički slobodni duh u nama, zadovoljiti srce, kroz ljubav, putovanja, i sve ostale stvari koje nas ispunjavaju.
Onda naravno ste srećni u starosti, ne žalite za mladošću, i spremni ste na smrt.
"Sa 37 godina prosečan Britanac je već obavio najviše stavki sa svoje liste prioriteta i to je vreme kada je najsrećniji. Moguće je da ova činjenica smiruje ambicije i snižava nivo stresa što doprinosi opštem osećaju zadovoljstva."
A prosecni Srbin jos uvek razmislja da li da uopste pocne da zivi, jer ima jos vremena da se uozbilji, pa sto da zuri.
Verovatno, vremenom se smirujemo nekako, iskustvo u nama se skupi i ne brinemo mnogo za neke stvari koje su nas izluđivale dok smo bilo mladi, sredi se život kolko tolko, oguglaš na probleme i zlo među ljudima koje upoznaješ u mladosti.
Ipak, ja sa 30 god. bih opet voleo da imam 20, da ispravim mnoge greške,
da iskoristim prilike koje sam propustio zbog straha, ponosa i neznanja.
Kada budem imao 50 verujem da ću želeti ovih 30 koje imam sad, jer u nama je ta potreba za večnim, mada... ako sredimo život vremenom, ako imamo porodicu i iznesemo na put pokoljenja, obezbedimo ih, imamo ljubav, ... nekako čoveku u poznim godinama postaje svejedno što se smrt bliži, nekako je razume bolje, čak je i iščekuje, to se kaže umoran od života.
Mada pre toga mora se proživeti, mora se makar malo ispuniti taj avanturistički slobodni duh u nama, zadovoljiti srce, kroz ljubav, putovanja, i sve ostale stvari koje nas ispunjavaju.
Onda naravno ste srećni u starosti, ne žalite za mladošću, i spremni ste na smrt.
Potrazite na youtube intervju Dzima Parsonsa (Seldon Kuper) kod Letermana iz 2013. Tu on objasnjava kako se promenio nakon 40. rodjendana...na sta je stari lisac zakljucio da je taj rodjendan otprilike dodje kao ...kiss my a**...rodjendan....i to je ovo sto je Petar napisao, pod pretpostavkom normalnog zivota bez nekih vecih briga...
Nazalost danasnji 40 i nesto godisnjaci u Srbiji su imali bukvalno katastrofu u zadnjih dvadeset pet godina...
A u nedavnom tekstu na ovu temu sam procitao da su Britanci najnesrecniji u 36. godini ! Zato je tada shvataju da nisu i verovatno nikad nece ostvariti mladlacke snove o svojoj buducnosti. A sad ovde kaze da su Britanci najsrecniji u 37- oj??
Slavimo 20-e samo zbog mladosti. Meni su to bile grozne godine. Mislim da sada u 40-im imam neke sanse da se konacno osecam najbolje, najstabilnije i spokojno. Videcemo...
Miskarac sazre oko cetrdesete, tu se desi da zna da ignorise zaglupljenu okolinu i nepridaje joj paznju. Neigra u korak sa iscekivanjima vec kao zreo zna korake i igra svoju igru. That's it! Iskljucenje smetnji iz zivota= sreca.
"Sa 37 godina prosečan Britanac je već obavio najviše stavki sa svoje liste prioriteta i to je vreme kada je najsrećniji. Moguće je da ova činjenica smiruje ambicije i snižava nivo stresa što doprinosi opštem osećaju zadovoljstva."
A prosecni Srbin jos uvek razmislja da li da uopste pocne da zivi, jer ima jos vremena da se uozbilji, pa sto da zuri.
Verovatno, vremenom se smirujemo nekako, iskustvo u nama se skupi i ne brinemo mnogo za neke stvari koje su nas izluđivale dok smo bilo mladi, sredi se život kolko tolko, oguglaš na probleme i zlo među ljudima koje upoznaješ u mladosti.
Ipak, ja sa 30 god. bih opet voleo da imam 20, da ispravim mnoge greške,
da iskoristim prilike koje sam propustio zbog straha, ponosa i neznanja.
Kada budem imao 50 verujem da ću želeti ovih 30 koje imam sad, jer u nama je ta potreba za večnim, mada... ako sredimo život vremenom, ako imamo porodicu i iznesemo na put pokoljenja, obezbedimo ih, imamo ljubav, ... nekako čoveku u poznim godinama postaje svejedno što se smrt bliži, nekako je razume bolje, čak je i iščekuje, to se kaže umoran od života.
Mada pre toga mora se proživeti, mora se makar malo ispuniti taj avanturistički slobodni duh u nama, zadovoljiti srce, kroz ljubav, putovanja, i sve ostale stvari koje nas ispunjavaju.
Onda naravno ste srećni u starosti, ne žalite za mladošću, i spremni ste na smrt.
Potrazite na youtube intervju Dzima Parsonsa (Seldon Kuper) kod Letermana iz 2013. Tu on objasnjava kako se promenio nakon 40. rodjendana...na sta je stari lisac zakljucio da je taj rodjendan otprilike dodje kao ...kiss my a**...rodjendan....i to je ovo sto je Petar napisao, pod pretpostavkom normalnog zivota bez nekih vecih briga...
Nazalost danasnji 40 i nesto godisnjaci u Srbiji su imali bukvalno katastrofu u zadnjih dvadeset pet godina...
Miskarac sazre oko cetrdesete, tu se desi da zna da ignorise zaglupljenu okolinu i nepridaje joj paznju. Neigra u korak sa iscekivanjima vec kao zreo zna korake i igra svoju igru. That's it! Iskljucenje smetnji iz zivota= sreca.
A u nedavnom tekstu na ovu temu sam procitao da su Britanci najnesrecniji u 36. godini ! Zato je tada shvataju da nisu i verovatno nikad nece ostvariti mladlacke snove o svojoj buducnosti. A sad ovde kaze da su Britanci najsrecniji u 37- oj??
Slavimo 20-e samo zbog mladosti. Meni su to bile grozne godine. Mislim da sada u 40-im imam neke sanse da se konacno osecam najbolje, najstabilnije i spokojno. Videcemo...
IMAGE SOURCE
16 Komentari
Sortiraj po: