"Ima istine u ovom tekstu, ali nekad su ljudi isuvise razmazeni".
(Ivan, 12. novembar 2013 22:29)
Nema razmazenih, vec samo nemotivisanih. Problem nije bas samo u ljudima, vec u cinjenici da ljudi danas nemaju preveliku mogucnost izbora posla. Mnogi poslovi koji su pre 30 godina bili atraktivni su ili grupisani u tacno odredjenim zemljama npr. elektronika u Kinu, masinstvo u Nemacku itd.) ili ih vise nema toliko (npr. rudnici koji se zatvaraju), preuzeli su ih roboti (npr. radnici u auto-industriji) i ljudi su uterani u razne "menadzmente", marketinge", "komunikacije" i obecavaju im se kule i gradovi ako budu poslusni podanici novog svetskog poretka. Mnogi ljudi ne zele tako da zive, jer su kreativni, pametni, sposobni, a nemaju herca da se okrenu sebi zapocnu sopstveni biznis. Pa cak i da biznis pukne, nije to nikakva sramota. Probao si, video si da ne ide, ustajes i ides dalje.
A tu je i vaspitanje, glupi roditelji koji te ubijaju u mozak mantrama kako je samo drzavna sluzba sigurna, privatni biznis uvek moze da propadne, a ako propadne ti si maltene unisten za ceo zivot. I to ti sve ponavaljaju od malih nogu. Idioti! Umesto da ti lepo kazu kako stvari jesu - nije tragedija ako puknes. Padnes, dignes se, ides dalje. Kakve veze ima? Nije smak sveta!
Mrzim svoj posao, ali volim platu, tako da ćutim i radim. Kad imaš dete jednostavno ne možeš više da priuštiš sebi luksuz birkanja "kreativnog i stimulativnog" radnog okruženja.
Kada nemate motiva da radite, onda vam posao skracuje zivot, jer smatrate da gubite vreme. Ja posao gledam kao igru, kao fudbal, samo malo drugacije. Ko ce sta i kako da uradi. Ako radite u drzavnoj firmi, ili velikom sistemu, naravno da nemate motiva, jer ce plata biti bez obzira na rad. Kada radite u privatnoj, radite mnogo vise, za manju platu. Kada imate svoju firmu, nikad vam nije dosadno, i uvek razmisljate kako i sta da radite. I jedna, i druga i treca pozicija skracuju zivot, jer su dugorocno jednolicne, ali bolje dati svoj maksimum, nego posle pricati "mogao sam isto sto i Pera, i bolje, samo nisam hteo".
Ja sam menjala poslove tražeći sredinu u kojoj se dobro osećam, prosto ne mogu dugo da izdržim ako nije tako...
I našla sam, ko je ovo pisao može da me razume da putujem na posao sat i po i nije mi teško, samo zato što se dobro osećam na poslu.
Plata je fina, posao kreativan, šef pravedan i ljubazan čovek, napredujem i obučavam se stalno, ne radim više od punog radnog vremena, ima pozitivnog stresa, kad se dajemo za posao i zbog rokova..., ali nema tog osećaja da ti se ne dolazi tamo.
Mislim da sve zavisi od šefova, a da je ta atmosfera jako osetljiva, lako se jednim ispadom pokvari...
I drugi su ljudi tu zadovoljni, mada ima i u toj srdini nerazumnih i razmaženih kojima smeta što ne napreduju (a ništa ih ne zanima), ili kojim smeta što nisu više nagradjeni (a vide samo svoj rad). Svetu se ne može ugoditi, ali ima i u Srbiji takvih sredina gde se sa zadovoljstvom radi...
Niko ih ne tera da rade poslove koje ne vole. A ako nisu mogli da se obrazuju za nešto što vole neka tuže svoje političare i režime. U koliko su im i jedni i drugi u međuvremenu pokojni neka im odnesu, burjan, bocu ili glogov kolac na na groblje. Sve ima svoju cenu, kao što i sve ima svog krivca.
Imam 23 godine. Bavim se neki projektima koje sam sam napravio. Zaradjujem 1.5 prosecnu platu, i presrecan sam poslom. Doduse, zivim sa roditeljima koji dosta dobro zaradjuju, i koji me pomalo subvencionisu (kako ja to volim da kazem).
Ima istine u ovom tekstu, ali nekad su ljudi isuvise razmazeni. Imaju toliko mali skup stvari koje ih zanimaju i koje bi sa zadovoljstvom da rade.
Radoznalost na prvom mestu i sve moze da bude zanimljivo.
Ja trenutno radim od 9-6 svakog dana i skupim jedan dan slobodan u toku nedelje. Ali ja obozavam svoj posao. posle posla uglavnom izadjem malo i odgledam neku seriju, to je 3 sata odmora. ostatak vremena ja opet provedem citajuci nesto ili radeci na nekim dodatnim projektima.
Daleko od toga da sam placen koliko radim, ali sta sad...
Ima istine u ovom tekstu, ali nekad su ljudi isuvise razmazeni. Imaju toliko mali skup stvari koje ih zanimaju i koje bi sa zadovoljstvom da rade.
Radoznalost na prvom mestu i sve moze da bude zanimljivo.
Ja trenutno radim od 9-6 svakog dana i skupim jedan dan slobodan u toku nedelje. Ali ja obozavam svoj posao. posle posla uglavnom izadjem malo i odgledam neku seriju, to je 3 sata odmora. ostatak vremena ja opet provedem citajuci nesto ili radeci na nekim dodatnim projektima.
Daleko od toga da sam placen koliko radim, ali sta sad...
Ja sam menjala poslove tražeći sredinu u kojoj se dobro osećam, prosto ne mogu dugo da izdržim ako nije tako...
I našla sam, ko je ovo pisao može da me razume da putujem na posao sat i po i nije mi teško, samo zato što se dobro osećam na poslu.
Plata je fina, posao kreativan, šef pravedan i ljubazan čovek, napredujem i obučavam se stalno, ne radim više od punog radnog vremena, ima pozitivnog stresa, kad se dajemo za posao i zbog rokova..., ali nema tog osećaja da ti se ne dolazi tamo.
Mislim da sve zavisi od šefova, a da je ta atmosfera jako osetljiva, lako se jednim ispadom pokvari...
I drugi su ljudi tu zadovoljni, mada ima i u toj srdini nerazumnih i razmaženih kojima smeta što ne napreduju (a ništa ih ne zanima), ili kojim smeta što nisu više nagradjeni (a vide samo svoj rad). Svetu se ne može ugoditi, ali ima i u Srbiji takvih sredina gde se sa zadovoljstvom radi...
Kada nemate motiva da radite, onda vam posao skracuje zivot, jer smatrate da gubite vreme. Ja posao gledam kao igru, kao fudbal, samo malo drugacije. Ko ce sta i kako da uradi. Ako radite u drzavnoj firmi, ili velikom sistemu, naravno da nemate motiva, jer ce plata biti bez obzira na rad. Kada radite u privatnoj, radite mnogo vise, za manju platu. Kada imate svoju firmu, nikad vam nije dosadno, i uvek razmisljate kako i sta da radite. I jedna, i druga i treca pozicija skracuju zivot, jer su dugorocno jednolicne, ali bolje dati svoj maksimum, nego posle pricati "mogao sam isto sto i Pera, i bolje, samo nisam hteo".
Imam 23 godine. Bavim se neki projektima koje sam sam napravio. Zaradjujem 1.5 prosecnu platu, i presrecan sam poslom. Doduse, zivim sa roditeljima koji dosta dobro zaradjuju, i koji me pomalo subvencionisu (kako ja to volim da kazem).
"Ima istine u ovom tekstu, ali nekad su ljudi isuvise razmazeni".
(Ivan, 12. novembar 2013 22:29)
Nema razmazenih, vec samo nemotivisanih. Problem nije bas samo u ljudima, vec u cinjenici da ljudi danas nemaju preveliku mogucnost izbora posla. Mnogi poslovi koji su pre 30 godina bili atraktivni su ili grupisani u tacno odredjenim zemljama npr. elektronika u Kinu, masinstvo u Nemacku itd.) ili ih vise nema toliko (npr. rudnici koji se zatvaraju), preuzeli su ih roboti (npr. radnici u auto-industriji) i ljudi su uterani u razne "menadzmente", marketinge", "komunikacije" i obecavaju im se kule i gradovi ako budu poslusni podanici novog svetskog poretka. Mnogi ljudi ne zele tako da zive, jer su kreativni, pametni, sposobni, a nemaju herca da se okrenu sebi zapocnu sopstveni biznis. Pa cak i da biznis pukne, nije to nikakva sramota. Probao si, video si da ne ide, ustajes i ides dalje.
A tu je i vaspitanje, glupi roditelji koji te ubijaju u mozak mantrama kako je samo drzavna sluzba sigurna, privatni biznis uvek moze da propadne, a ako propadne ti si maltene unisten za ceo zivot. I to ti sve ponavaljaju od malih nogu. Idioti! Umesto da ti lepo kazu kako stvari jesu - nije tragedija ako puknes. Padnes, dignes se, ides dalje. Kakve veze ima? Nije smak sveta!
Mrzim svoj posao, ali volim platu, tako da ćutim i radim. Kad imaš dete jednostavno ne možeš više da priuštiš sebi luksuz birkanja "kreativnog i stimulativnog" radnog okruženja.
Niko ih ne tera da rade poslove koje ne vole. A ako nisu mogli da se obrazuju za nešto što vole neka tuže svoje političare i režime. U koliko su im i jedni i drugi u međuvremenu pokojni neka im odnesu, burjan, bocu ili glogov kolac na na groblje. Sve ima svoju cenu, kao što i sve ima svog krivca.
Imam 23 godine. Bavim se neki projektima koje sam sam napravio. Zaradjujem 1.5 prosecnu platu, i presrecan sam poslom. Doduse, zivim sa roditeljima koji dosta dobro zaradjuju, i koji me pomalo subvencionisu (kako ja to volim da kazem).
Ima istine u ovom tekstu, ali nekad su ljudi isuvise razmazeni. Imaju toliko mali skup stvari koje ih zanimaju i koje bi sa zadovoljstvom da rade.
Radoznalost na prvom mestu i sve moze da bude zanimljivo.
Ja trenutno radim od 9-6 svakog dana i skupim jedan dan slobodan u toku nedelje. Ali ja obozavam svoj posao. posle posla uglavnom izadjem malo i odgledam neku seriju, to je 3 sata odmora. ostatak vremena ja opet provedem citajuci nesto ili radeci na nekim dodatnim projektima.
Daleko od toga da sam placen koliko radim, ali sta sad...
Niko ih ne tera da rade poslove koje ne vole. A ako nisu mogli da se obrazuju za nešto što vole neka tuže svoje političare i režime. U koliko su im i jedni i drugi u međuvremenu pokojni neka im odnesu, burjan, bocu ili glogov kolac na na groblje. Sve ima svoju cenu, kao što i sve ima svog krivca.
Ja sam menjala poslove tražeći sredinu u kojoj se dobro osećam, prosto ne mogu dugo da izdržim ako nije tako...
I našla sam, ko je ovo pisao može da me razume da putujem na posao sat i po i nije mi teško, samo zato što se dobro osećam na poslu.
Plata je fina, posao kreativan, šef pravedan i ljubazan čovek, napredujem i obučavam se stalno, ne radim više od punog radnog vremena, ima pozitivnog stresa, kad se dajemo za posao i zbog rokova..., ali nema tog osećaja da ti se ne dolazi tamo.
Mislim da sve zavisi od šefova, a da je ta atmosfera jako osetljiva, lako se jednim ispadom pokvari...
I drugi su ljudi tu zadovoljni, mada ima i u toj srdini nerazumnih i razmaženih kojima smeta što ne napreduju (a ništa ih ne zanima), ili kojim smeta što nisu više nagradjeni (a vide samo svoj rad). Svetu se ne može ugoditi, ali ima i u Srbiji takvih sredina gde se sa zadovoljstvom radi...
Kada nemate motiva da radite, onda vam posao skracuje zivot, jer smatrate da gubite vreme. Ja posao gledam kao igru, kao fudbal, samo malo drugacije. Ko ce sta i kako da uradi. Ako radite u drzavnoj firmi, ili velikom sistemu, naravno da nemate motiva, jer ce plata biti bez obzira na rad. Kada radite u privatnoj, radite mnogo vise, za manju platu. Kada imate svoju firmu, nikad vam nije dosadno, i uvek razmisljate kako i sta da radite. I jedna, i druga i treca pozicija skracuju zivot, jer su dugorocno jednolicne, ali bolje dati svoj maksimum, nego posle pricati "mogao sam isto sto i Pera, i bolje, samo nisam hteo".
"Ima istine u ovom tekstu, ali nekad su ljudi isuvise razmazeni".
(Ivan, 12. novembar 2013 22:29)
Nema razmazenih, vec samo nemotivisanih. Problem nije bas samo u ljudima, vec u cinjenici da ljudi danas nemaju preveliku mogucnost izbora posla. Mnogi poslovi koji su pre 30 godina bili atraktivni su ili grupisani u tacno odredjenim zemljama npr. elektronika u Kinu, masinstvo u Nemacku itd.) ili ih vise nema toliko (npr. rudnici koji se zatvaraju), preuzeli su ih roboti (npr. radnici u auto-industriji) i ljudi su uterani u razne "menadzmente", marketinge", "komunikacije" i obecavaju im se kule i gradovi ako budu poslusni podanici novog svetskog poretka. Mnogi ljudi ne zele tako da zive, jer su kreativni, pametni, sposobni, a nemaju herca da se okrenu sebi zapocnu sopstveni biznis. Pa cak i da biznis pukne, nije to nikakva sramota. Probao si, video si da ne ide, ustajes i ides dalje.
A tu je i vaspitanje, glupi roditelji koji te ubijaju u mozak mantrama kako je samo drzavna sluzba sigurna, privatni biznis uvek moze da propadne, a ako propadne ti si maltene unisten za ceo zivot. I to ti sve ponavaljaju od malih nogu. Idioti! Umesto da ti lepo kazu kako stvari jesu - nije tragedija ako puknes. Padnes, dignes se, ides dalje. Kakve veze ima? Nije smak sveta!
Mrzim svoj posao, ali volim platu, tako da ćutim i radim. Kad imaš dete jednostavno ne možeš više da priuštiš sebi luksuz birkanja "kreativnog i stimulativnog" radnog okruženja.
IMAGE SOURCE
22 Komentari
Sortiraj po: