"Duševno stanje Srba sve lošije"

Citam ovo i prepoznajem i sebe i prijatelje, kolege, poznanike. Ne znam samo sta je resenje i ima li ga uopste? Boljitak se i na nazire.

Наравно да је лоше душевно стање код људи,шта човек да очекује више од ове Србије осим патње болa и мучење свакодневно,још ако је сам/сама тиме горе јер управо такве особе кад се нађу у неки незавидним ситуацијама да ли финасиски или здраствено или било у чему они немају на ког да се ослоне,и онда бива то што бива да на крају да или полуде или почну да пију пуше или се убију на крају јер нису успели да се изборе са свим притисцима у животу.Просто човек мора бити изузетно јак првенствено псхички,па тек онда физички како би издржао све што га снађе у животу,а то нажалост спада више у домену теорије код већине људи.Цитираћу само једно а то је да у Србији нема у потпуности нормалних људи,већ мање нормалних а више лудих.То је тренутна слика реалност наше земље.

Читам и препознајем себе па и остале које познајем и питам се да ли ће икад бити бољитка у овој нашој напаћеној земљи,како ствари тешко да ће се тако нешто остварити у скорије време.Просто да спада у домену теорије више.

Rodjen sam 1989 godine, dakle 24 god. Iskreno, pocinjem da pucam po svim savovima. Zavrsih master studije, a posla nigde... Moji vec prsli, kevina firma ode pod stecaj, njoj otkaz posle 29 godina rada u istoj, nema ni otpremnine. (bivsi gigant) Cale sa 60k na minimalac, a minimalac kad dodje, jednom u par meseci. Sestra, sad ce 18 za par dana... Ja... Kao sto rekoh zavrsih faks, saljem cv gde stignem, dvoje me pozvase, upade lik sa vezom kod prvog... Kod drugog sam, sam kriv lose uradih testove i ne mogu da prekinem da se nerviram i besnim na samog sebe zbog toga... I eto tako, vir koji usisava... Totalna depresija, borom se, al' snage mi ponestaje, pući cu sa 24-25 godina... Poz svima normalnima i nenormalnima, drz'te se...

Ali to je život u kome Srbi uživaju. Srbi ne osećaju da sa njima nešto nije u redu. Nisam iz Srbije ali živim u Srbiji petnaestak godina. Previše je ovde ljudi za koje je sramota raditi i znati nešto. Nije lako sresti ljude čije su životne potrebe toliko malobrojne i jednostavne kao što je to ovde. Srbi ne mare za kulturu, još malo pa mrze putovanja, ne umeju da komuniciraju, deluju izuzetno agresivno... Ali nikada nisam stekao utisak da im bilo šta od toga smeta.

Mi ne želimo da se menjamo. Naš model ponašanja je Farma. Kakvi smo tako nam i jeste.

ako uzmemo da da i dalje prema komentarima i lajkovima 70% stanovnistva mrzi uredjeni zapad, podrzava Jang Dzonga, Asada, pati za komunizmom, Slobom, Titom, Gadafijem, sankcijama..
vrlo je verovatno da je narod kompletno oboleo.

Duševno stanje Srba je sve bolje, naravno postoji situacija gde je sve manje novca, mnogo je teže odgojiti dete, mnogo je teže kupiti namirnice,,,ali se ljudi zbližavaju u teškim vremenima. Kada vidite da vam komšiji seku gas, struju, grejanje,, nećete se okrenuti i nastaviti sa svojim životom kao da se ništa nije desilo. Ne, nego ćete ako ste ljudi ponuditi novac, hranu, smeštaj, ogrev iako znate da će i vama zafaliti.

Bar sam ja to tako video u američkim kataklizmičnim filmovima.
Naravno to ne mora da bude istina, ali svako ko se imalo potrudi će osetiti neku vrstu topline oko srca. Ta toplina vas čini čovekom, ostalo je na vama.

A lepo reče Knez Mološ:
- Šta kaže narod
- Gunđa
- Steži kaiš
- Šta sad kaže narod
- Ćuti
- Popuštaj kaiš
PA VI SAD VIDITE

Pa stanje je takvo jer su Srbi licemerni. Ono što žele lično za sebe, ne "žele" ili nije "popularno", da bude za Srbiju, ili obratno, ono što kao "žele" ili što "tako treba da bude" za Srbiju, to ni u kom slučaju ne "žele" i ne bi poželeli lično sebi. To se odnosi na sve, počev' od politike, međunarodne, pa preko unutrašnje, pa sve, do onih takozvanih običnih stvari koje čine "život" i samo društvo. Dakle, kad jednom Srbi raščiste sami sa sobom i kad počnu da se ponašaju normalno, da ono što žele za sebe, da žele za "celo društvo", a ne da budu dvolični, pa čak i "trolični" tad neće biti frustracija, ili bar, ne u tolikoj meri.

Surovo,ali istinito.

Zdravlje na prvom mestu. Koliko smo zdravi kao nacija? Preventiva? Vecina je nema.. Devojcice izbegavaju fizicke aktivnosti od srednje skole... Decaci malo kasnije...Drzavi se isplati da sto vise ljudi pusi...Kvalitet hrane? Pekare, sendvicare, rostilji? Velika vecina se hrani nezdravo... Da ne pominjem Matijevica i Zlatiborca iz Argentine zajedno sa farmama...

Osmeh na drugom. Tesko da je vecina optimisticna s obzirom na prognozu...

Novac? Nemamo. Odneli su nam milijarde eura investicija, sto nas je unazadilo za 100 godina.

Najlepse zivotno doba, skola i fakultet, vecini u secanju kako nemaju para za osnovne stvari, dok prosecan student iz recimo Beca i Amsterdama, od dzeparca ili part time posla proputuje pola sveta...

Sta je danas kod nas normalno?

@Vuk samotnjak.Nigde nema potpuno normalnih ljudi,jer se pojam normalan ne moze precizno definisati.Ali je osnovna stvar za postizanje dobrog dusevnog zdravlja- suocavanje sa problemima i pokusavanje resevanja istih,a ne okretanje glave i bezanje.Sve sa cime se nismo suocili,kad tad nas stize sa jos vecim intenzitetom i vremenom se pretvara u bolest.Zato treba biti non stop budan i oprezan,resavati problem u startu,dok se ne razvije,reagovati na sve nepravde u drustvu,permanentno se buniti protiv gluposti,biti aktivan i ne ocekivati nista,ali ipak davati sve od sebe.E,sa takvim stavom,sanse za malodusnost i za nastajanje psihickih bolesti bice mnogo manje!

Ko je u Srbiji, nakon svega, ostao normalan - taj nije normalan!

Naravno da je loše!
Porodicu rušimo nemilosrdno, samo u okviru stabilne i zdrave porodice čovek može dobro da se oseća i da se mentalno razvija.
Porodica zbrinjava i koriguje čoveka, ali kod nas i u onim porodicama koje se naizgled drže na okupu preovladava porodično nasilje.
Ljudi se udružuju u kvazi porodice na poslu, ali i tu vlada nasilna komunikacija i bespoštedna borba.
Ljubavi je sve manje, a jedino porodica može naučiti ljubavi i pružiti ljubav.
U život se uvlače sistemi bazirani na strahu, a strah je osnov stradanja psihe i neprijatelj ljubavi.
Lečimo porodicu i ulažimo u porodicu, zaštitimo porodicu i sve će se menjati na bolje. Siromaštvo je bilo i biće ga, ali psihičko zdravlje direktno zavisi od stanja porodice.

Sve se vraca sve se placa. Najpravedniji zakon u zivotu.

Stanje je takvo jer nas političari siluju u mozak. Neću reći zdrav.

Definitivno je jako teško, sumorno. Ja ne vidim izlaz. Vidim samo da se sve promenilo, ali nagore. Potrošena je dobra volja, kolegijalnost, korektan odnos, pa i iskren odnos prijatelja. Svi su se zavukli u svoju ljušturu, izolovali, a ako i moraju da komuniciraju, onda je to jako teško sa velikim brojem ispada, ne svojstvenim tim ljudima. Siromaštvo i beda u svakom drugom obliku je dominantna, a svima to jako teško pada, što je i normalno. Nije za očekivati da se ljudi ponašaju u takvoj situaciji veselo i razdragano, oni pravilno reaguju, samo ne znam dokle mogu da izdrže!

Poslednji pasus iznenađujuće verno opisuje stanje. Ono što je često zbunjivalo zapadnjake nakon susreta sa ljudima odavde jeste upravo njihova nekreativnost.

Kada cemo da prestanemo da dajemo vecito iste dijagnoze i pocnemo da iznalazimo resenja i odgovore!?

Сви смо прсли пре свега псхички.Мислим да нема нам спаса док год се нешто промени.

A kako biti normalan u državi u kojoj narod onom ko ga je vodio kroz inflaciju,ratove i jezde i dafine,skandira na javnim skupovima "slobo mi te volimo"

Вала не било нам лоша душевно стање како смо прошли кроз много тога као што je бомбародвање које по мени дотукло скроз овај народ а после као шлаг на торту ови политичари који су обећали куле и градове то је људе бацило у још већи бедак.Право чудо да људи још некако фукционишу на неки начин. Почињем све мислим за оно што кажу само најачи опстају изгледа да је тако дошло време у Србији да само најачи опстају а слаби се убијају...тужно претужно је све то.

Тешко да овде ико може псхички здрав јер људи немају ни за основне животне намирнице,значи на рубу смо егзистенције,а кад немате од чега да живите или још горе ако имате децу онда вам бива још теже јер сте свени да тој деци не можете да приушитите ништа,муче се пате барем бар са вама,што сваког родитеља то и боли.

U ovakvom stanju su samo oni koji su daleko od Gospoda koji je i zivot i Vaskrsenje i radost i uteha. Ko ne pronadje Hrisa, zivot mu kad tad postane muka i bol. Kad tad.

Putujuci po svetu,dosao sam do zakljucka sta mi najvise smeta u Srbiji. Na stranu siromastvo i tezak zivot,problem je to sto su svi smoreni,nezadovoljni. Znam da na to utice i novac,ali glavna stvar je odnos onoga sto imamo i onoga sto zelimo. Uvek se treba truditi da razmisljamo pozitivno bez obzira na probleme,a to je u Srbiji jako retko.

А шта би било да, рецимо, ти исти млади, моји вршњаци, мало озбиљније приступе животу, у школама сами покрећу иницијативе и траже људе с којима могу да се друже, разумеју, сарађују и више усредсреде на учење и оно шта уче и шта од себе желе да направе? Зашто не преузму на себе ту врсту одговорности, јер се зна да нема будућности од вечитог чекања подстицаја средине, пуког имитирања и маштарњења о потрошачком животу који не може да се приушти. Чему то да се вечито нешто тражи и захтева, а не ствара? Јесмо ли одрасли или не? Да не спомињем и уљуљканост у сопственом граду, или у случају Београда, Новог Сада или Ниша, у сопственом насељу, па се деси да млади људи не познају ни Србију како треба, а желимо цео свет да видимо. Дакле, постоје цркве (храмови), школе, културо-уменичка друштва, хорови... Јасно је да не може да се очекује идеална слика друштва, али треба ли на сваки проблем да се реагује апокалиптично?

Nezaposlenost muci najvise ljude, kad bi ljudi imali posla manje bi imali vremena za negativne misli... To je dovoljno, da se zaboravi na besparicu, nepravdu koja nas okruzuje,zivljenje u drzavi ciji je deo okupiran i koja ne zna koje su joj granice, korumpirano sudstvo, policija i zdravstvo, naopak sistem vrednosti... itd.itd...

Facebook here we come.

Sve je baš onako kako i treba da bude.Nikada nas niko koštao nije kao što nas koštaju naši postupci prema sebi.Sami smo birali i idalje biramo ove koji nas vode već 20 godina. Upravo je to pokazatelj naše brige i svesnoti o samima sebi i pokolenjima koja treba da dodju posle nas.Gde smo sebe doveli nebuloznim raslojavanjem na velike i male Srbe, na patriote i izdajnike. Gde nam nestade ono "veeeeliki Srbin" sada kad svojoj deci treba u oči da pogledamo(pa i sebe u ogledalu) i pokažemo šta im kao perspektivu i viziju ostavljamo.
Ne seirim nad ovom našom patnjom i istinom, već pokušavam da gurnem prst u oko našoj zaslepljenosti i alavosti koja satire sve pred sobom i oko sebe.Ne može se živeti po sistemu zanemarivanja i obezvredjivanja tudje patnje, tudjeg života, tudjeg deteta.Ili se to ipak u Srbiji može??? Zato i rekoh PSIHIJATRIJO EVE ME

Za vreme Milosevica kada se bilo sumorno barem si mogao da odes u apoteku i kupis kilo sarenih pilula, a danas ni to ne mozes, a vreme je i dalje sumorno.
Koliko covek pada nisko toliko mora i da se odrice svojih zelja inace ako ne odustaje od njih a nije u situaciji da ih ostvari bice u agoniji. To trenutno odricanje od vecine svojih zelja ce mu koliko toliko sacuvati mentalno zdravlje dok kriza ne prodje, a i ako ne prodje bar nece sebe muciti frustracijama i samoponizavanjima.
Barem se zbog toga nece ubiti ili poludeti, a ko zna zemlja je okrugla, okrece se, mozda svane nekad.

Nije cudno koliko njih su se vratili iz ratova sa post traumatskim stresom.

Pop 1989:

Drugar,pasos i zdravstveni pregled,pa na kruzer.Imas 24,sve vreme sveta je pred tobom.Srecno.

Resenje nije komplikovano, samo zahteva upornost, Treba se vratiti osnovnim vrednostima, kao sto su:
- ljubav i razumevanje
- porodica i prijatelji
- ispunjenju (sreci i zadovoljstvu) u malim svakodnevnim stvarima
i svemu onom sto se lako zapostavlja ukoliko se juri samo za novcem i karijerom
Verujte da moze :-)

Наравно да нам је лоше кад смо преживели много што шта. Само погледај те у човековим очи и саму његову реакцију тела биће вам јасно много тога како се ko осећа и које сретан испуње у целости а ко не.

Ako se stvari ovako postave onda niko nije normalan i to ne samo u Srbiji. Duševna bolest nije isto što i duševni bol, ili često ispoljavanje negativnih karakternih osobina zbog istog. Duševna bolest podrazumeva tacno odredjene simptome koji bolesnu osobu potpuno odvajaju od realne percepcije stvarnosti. Znači da biste bili dusevno bolesni u pravom smislu te reči, moraju se ispoljiti simptomi poput halucinacija, fix ideja, konstantne paranoje i sllično, ovi simptomi moraju biti praćeni i odgovarajućim ponašanjem koje vas dovodi u direktan sukob sa relanošću itd.

To što ste nesretni, nervozni, nezadovoljni i često očajni i agresivni u situaciji kada prolazite kroz realne i teške životne situacije i iz razloga normalnog duševnog bola koji doživljavate zbog toga što jedva sastavljate kraj sa krajem, jer vam se svakoga dana dogadja nešto ružno, jer vam je dete u ozbiljnim problemima i bez perspektive, i sve to dosta dugo traje. Sve to ne znači da ste zbog toga i ludi već samo da ste ljudsko biće, odnosno čovek. Ljudsko biće koje pati, bori se i posustaje u svojoj borbi, biće koje se često izdiže iznad svoji mogućnosti ali i koje se često i srozava i pada jako nisko, no sve to nije ludilo i ne dozvolite da vam iko uzme dostojanstvo čoveka koji je živeo što je bolje i normalnije umeo u okolnostima u kojima je bio.

Ok oko je tako...nigde nije lako...a,da ovaj tekst ne ostane samo jos neki naucni rad...jednostavno , draga gospodo , potrudite se ,skrenite paznju ljudima koji mogu da uticu da se takvo stanje promeni!

srećom potrefio sam smenu moderatora koji je objektivan!!;)

Како и не било лоше кад друштвено стојимо лоше.Довољно је погледати само људе на улици и видећете колико су сморни тужни незадовољни са својим животом.A шта мислите зашто је тако?Па сигурно није зато што имају већ зато што немају од чега да себи обезбеди бољи живот колико толико.Кад тога буде за почетак онда ће нешто кренути набоље до тад мрка капа.

O kakvoj se ovde empatiji prica kada nemamo ni za leba? Narod gladan i trazi se solidarnost i empatija? U cemu? Bedi? Pa dosta nam je svoja sopstvena bede. Samo nam treba jos i da sazaljevamo druge.

Rodjen sam 1989 godine, dakle 24 god. Iskreno, pocinjem da pucam po svim savovima. Zavrsih master studije, a posla nigde... Moji vec prsli, kevina firma ode pod stecaj, njoj otkaz posle 29 godina rada u istoj, nema ni otpremnine. (bivsi gigant) Cale sa 60k na minimalac, a minimalac kad dodje, jednom u par meseci. Sestra, sad ce 18 za par dana... Ja... Kao sto rekoh zavrsih faks, saljem cv gde stignem, dvoje me pozvase, upade lik sa vezom kod prvog... Kod drugog sam, sam kriv lose uradih testove i ne mogu da prekinem da se nerviram i besnim na samog sebe zbog toga... I eto tako, vir koji usisava... Totalna depresija, borom se, al' snage mi ponestaje, pući cu sa 24-25 godina... Poz svima normalnima i nenormalnima, drz'te se...
(Pop, 10. oktobar 2013 03:41)

Ниси једини брате!Ја се тако понекад осећам а имам исто 24 године као ти,додуше ја немам мастерс студије,али опет није битно толико то што има човек битно да није срамота радити било какав посао у данашњем времену,значи сличне проблеме имамо сви као и ти.Мада као што је рекао Зоки NS здраствени преглед па правац на крузер,да се прво реши тог беснила нервирања и остало што те мучи да будеш такав,кад се тога решиш онда ћеш моћи да нормално фукционишеш.То једини начин да се некако извучеш из тог стања не само ти већ много нас који има проблема са тиме.

100%

"VIDEVŠI nas u stanju besperspektivnosti i poraženosti, oni se okreću bilo čemu što smanjuje napetost ili ublažava bol - koriste droge i alkohol, najčešće zato što je okolina "zaboravila" da razgovara sa njima"..još jedan put,VIDEVŠI neko i vidi perspektivu ali vaša doktorina je jadno ograničena i sve se svodi na"vrati meso u mašinu",nije potrošačko društvo vrhunac civilizacije,na kraju ja ga vidim kao uzrok za mnoge mentalne bolesti..postoji izlaz i iz ovog problema ali u medijima se naravno nespominje jer činjeničo pobija u svakom segmentu ovaj mentalno oboleli sistem..sreća pa imamo internet tako da informacije možemo sami pronaći(još uvek)!!

"Duševno zdrava osoba oseća da su delovi ličnosti, težnje, osećanja, ambicije, potrebe, frustracije..uklopljeni u nesavršenu ali funkcionalnu celinu koja je uklopljena u zajednicu i pokušava da je konstruktivno promeni" a posvećenost tome je sve manja jer je zajednica duboko bolesna a od nje i pojedinac, biće obezvređeno, moral napušten, krug zatvoren, trud uzaludan

"veliki broj ljudi nema psihijatrijsku dijagnozu (neki izbegavaju da potraže pomoć(?!), živi s velikom egzistencijalnom mukom i niti napreduje, niti pomišlja".. niti ima želju da učestvuje u tom 'napretku', ali avaj, to je nereko osvešteniji, uistinu zdraviji deo nacije koji odbija pošlušnost vladavini svemogućeg materijalizma, nebića i BOLESNE paradigme, to je tihi bojkot, pobuna bića, prigovor savesti, otpadništvo do privida samokažnjavanja

"muka potiče iz uverenja da nema nade, da je smisao nestao ako nije oduvek i bio izmišljen/nametnut, da se ništa ne može promeniti i da je svaka inicijativa besmislena.." ili da je 'konstruktivna' samo ako je od pomoći održanju postojećeg, odobravanju posrnuća, učešća u zločinu, gradnji naopake zaostavštine

"mladi, Videvši nas u stanju besperspektivnosti i poraženosti, okreću se bilo čemu što smanjuje napetost ili ublažava bol.. nemaju snove ili sanjaju bogatstvo, jer vide da je i neposredno okruženje odustalo od njih" ne od njih već od naopake priče, sveopše jevreizacije/feminizacije, RASPADA PORODICE, gradnje njihovog ropstva i ovoga što im je nedužnima servirano

Duševno stanje Srba je sve bolje, naravno postoji situacija gde je sve manje novca, mnogo je teže odgojiti dete, mnogo je teže kupiti namirnice,,,ali se ljudi zbližavaju u teškim vremenima. Kada vidite da vam komšiji seku gas, struju, grejanje,, nećete se okrenuti i nastaviti sa svojim životom kao da se ništa nije desilo. Ne, nego ćete ako ste ljudi ponuditi novac, hranu, smeštaj, ogrev iako znate da će i vama zafaliti.

Bar sam ja to tako video u američkim kataklizmičnim filmovima.
Naravno to ne mora da bude istina, ali svako ko se imalo potrudi će osetiti neku vrstu topline oko srca. Ta toplina vas čini čovekom, ostalo je na vama.

U ovakvom stanju su samo oni koji su daleko od Gospoda koji je i zivot i Vaskrsenje i radost i uteha. Ko ne pronadje Hrisa, zivot mu kad tad postane muka i bol. Kad tad.

Наравно да је лоше душевно стање код људи,шта човек да очекује више од ове Србије осим патње болa и мучење свакодневно,још ако је сам/сама тиме горе јер управо такве особе кад се нађу у неки незавидним ситуацијама да ли финасиски или здраствено или било у чему они немају на ког да се ослоне,и онда бива то што бива да на крају да или полуде или почну да пију пуше или се убију на крају јер нису успели да се изборе са свим притисцима у животу.Просто човек мора бити изузетно јак првенствено псхички,па тек онда физички како би издржао све што га снађе у животу,а то нажалост спада више у домену теорије код већине људи.Цитираћу само једно а то је да у Србији нема у потпуности нормалних људи,већ мање нормалних а више лудих.То је тренутна слика реалност наше земље.

Citam ovo i prepoznajem i sebe i prijatelje, kolege, poznanike. Ne znam samo sta je resenje i ima li ga uopste? Boljitak se i na nazire.

А шта би било да, рецимо, ти исти млади, моји вршњаци, мало озбиљније приступе животу, у школама сами покрећу иницијативе и траже људе с којима могу да се друже, разумеју, сарађују и више усредсреде на учење и оно шта уче и шта од себе желе да направе? Зашто не преузму на себе ту врсту одговорности, јер се зна да нема будућности од вечитог чекања подстицаја средине, пуког имитирања и маштарњења о потрошачком животу који не може да се приушти. Чему то да се вечито нешто тражи и захтева, а не ствара? Јесмо ли одрасли или не? Да не спомињем и уљуљканост у сопственом граду, или у случају Београда, Новог Сада или Ниша, у сопственом насељу, па се деси да млади људи не познају ни Србију како треба, а желимо цео свет да видимо. Дакле, постоје цркве (храмови), школе, културо-уменичка друштва, хорови... Јасно је да не може да се очекује идеална слика друштва, али треба ли на сваки проблем да се реагује апокалиптично?

Ako se stvari ovako postave onda niko nije normalan i to ne samo u Srbiji. Duševna bolest nije isto što i duševni bol, ili često ispoljavanje negativnih karakternih osobina zbog istog. Duševna bolest podrazumeva tacno odredjene simptome koji bolesnu osobu potpuno odvajaju od realne percepcije stvarnosti. Znači da biste bili dusevno bolesni u pravom smislu te reči, moraju se ispoljiti simptomi poput halucinacija, fix ideja, konstantne paranoje i sllično, ovi simptomi moraju biti praćeni i odgovarajućim ponašanjem koje vas dovodi u direktan sukob sa relanošću itd.

To što ste nesretni, nervozni, nezadovoljni i često očajni i agresivni u situaciji kada prolazite kroz realne i teške životne situacije i iz razloga normalnog duševnog bola koji doživljavate zbog toga što jedva sastavljate kraj sa krajem, jer vam se svakoga dana dogadja nešto ružno, jer vam je dete u ozbiljnim problemima i bez perspektive, i sve to dosta dugo traje. Sve to ne znači da ste zbog toga i ludi već samo da ste ljudsko biće, odnosno čovek. Ljudsko biće koje pati, bori se i posustaje u svojoj borbi, biće koje se često izdiže iznad svoji mogućnosti ali i koje se često i srozava i pada jako nisko, no sve to nije ludilo i ne dozvolite da vam iko uzme dostojanstvo čoveka koji je živeo što je bolje i normalnije umeo u okolnostima u kojima je bio.

ako uzmemo da da i dalje prema komentarima i lajkovima 70% stanovnistva mrzi uredjeni zapad, podrzava Jang Dzonga, Asada, pati za komunizmom, Slobom, Titom, Gadafijem, sankcijama..
vrlo je verovatno da je narod kompletno oboleo.

O kakvoj se ovde empatiji prica kada nemamo ni za leba? Narod gladan i trazi se solidarnost i empatija? U cemu? Bedi? Pa dosta nam je svoja sopstvena bede. Samo nam treba jos i da sazaljevamo druge.

Naravno da je loše!
Porodicu rušimo nemilosrdno, samo u okviru stabilne i zdrave porodice čovek može dobro da se oseća i da se mentalno razvija.
Porodica zbrinjava i koriguje čoveka, ali kod nas i u onim porodicama koje se naizgled drže na okupu preovladava porodično nasilje.
Ljudi se udružuju u kvazi porodice na poslu, ali i tu vlada nasilna komunikacija i bespoštedna borba.
Ljubavi je sve manje, a jedino porodica može naučiti ljubavi i pružiti ljubav.
U život se uvlače sistemi bazirani na strahu, a strah je osnov stradanja psihe i neprijatelj ljubavi.
Lečimo porodicu i ulažimo u porodicu, zaštitimo porodicu i sve će se menjati na bolje. Siromaštvo je bilo i biće ga, ali psihičko zdravlje direktno zavisi od stanja porodice.

Ok oko je tako...nigde nije lako...a,da ovaj tekst ne ostane samo jos neki naucni rad...jednostavno , draga gospodo , potrudite se ,skrenite paznju ljudima koji mogu da uticu da se takvo stanje promeni!

Nezaposlenost muci najvise ljude, kad bi ljudi imali posla manje bi imali vremena za negativne misli... To je dovoljno, da se zaboravi na besparicu, nepravdu koja nas okruzuje,zivljenje u drzavi ciji je deo okupiran i koja ne zna koje su joj granice, korumpirano sudstvo, policija i zdravstvo, naopak sistem vrednosti... itd.itd...

Читам и препознајем себе па и остале које познајем и питам се да ли ће икад бити бољитка у овој нашој напаћеној земљи,како ствари тешко да ће се тако нешто остварити у скорије време.Просто да спада у домену теорије више.

Вала не било нам лоша душевно стање како смо прошли кроз много тога као што je бомбародвање које по мени дотукло скроз овај народ а после као шлаг на торту ови политичари који су обећали куле и градове то је људе бацило у још већи бедак.Право чудо да људи још некако фукционишу на неки начин. Почињем све мислим за оно што кажу само најачи опстају изгледа да је тако дошло време у Србији да само најачи опстају а слаби се убијају...тужно претужно је све то.

Resenje nije komplikovano, samo zahteva upornost, Treba se vratiti osnovnim vrednostima, kao sto su:
- ljubav i razumevanje
- porodica i prijatelji
- ispunjenju (sreci i zadovoljstvu) u malim svakodnevnim stvarima
i svemu onom sto se lako zapostavlja ukoliko se juri samo za novcem i karijerom
Verujte da moze :-)

A kako biti normalan u državi u kojoj narod onom ko ga je vodio kroz inflaciju,ratove i jezde i dafine,skandira na javnim skupovima "slobo mi te volimo"

Surovo,ali istinito.

Putujuci po svetu,dosao sam do zakljucka sta mi najvise smeta u Srbiji. Na stranu siromastvo i tezak zivot,problem je to sto su svi smoreni,nezadovoljni. Znam da na to utice i novac,ali glavna stvar je odnos onoga sto imamo i onoga sto zelimo. Uvek se treba truditi da razmisljamo pozitivno bez obzira na probleme,a to je u Srbiji jako retko.

Za vreme Milosevica kada se bilo sumorno barem si mogao da odes u apoteku i kupis kilo sarenih pilula, a danas ni to ne mozes, a vreme je i dalje sumorno.
Koliko covek pada nisko toliko mora i da se odrice svojih zelja inace ako ne odustaje od njih a nije u situaciji da ih ostvari bice u agoniji. To trenutno odricanje od vecine svojih zelja ce mu koliko toliko sacuvati mentalno zdravlje dok kriza ne prodje, a i ako ne prodje bar nece sebe muciti frustracijama i samoponizavanjima.
Barem se zbog toga nece ubiti ili poludeti, a ko zna zemlja je okrugla, okrece se, mozda svane nekad.

100%

Rodjen sam 1989 godine, dakle 24 god. Iskreno, pocinjem da pucam po svim savovima. Zavrsih master studije, a posla nigde... Moji vec prsli, kevina firma ode pod stecaj, njoj otkaz posle 29 godina rada u istoj, nema ni otpremnine. (bivsi gigant) Cale sa 60k na minimalac, a minimalac kad dodje, jednom u par meseci. Sestra, sad ce 18 za par dana... Ja... Kao sto rekoh zavrsih faks, saljem cv gde stignem, dvoje me pozvase, upade lik sa vezom kod prvog... Kod drugog sam, sam kriv lose uradih testove i ne mogu da prekinem da se nerviram i besnim na samog sebe zbog toga... I eto tako, vir koji usisava... Totalna depresija, borom se, al' snage mi ponestaje, pući cu sa 24-25 godina... Poz svima normalnima i nenormalnima, drz'te se...

Наравно да нам је лоше кад смо преживели много што шта. Само погледај те у човековим очи и саму његову реакцију тела биће вам јасно много тога како се ko осећа и које сретан испуње у целости а ко не.

Poslednji pasus iznenađujuće verno opisuje stanje. Ono što je često zbunjivalo zapadnjake nakon susreta sa ljudima odavde jeste upravo njihova nekreativnost.

Ali to je život u kome Srbi uživaju. Srbi ne osećaju da sa njima nešto nije u redu. Nisam iz Srbije ali živim u Srbiji petnaestak godina. Previše je ovde ljudi za koje je sramota raditi i znati nešto. Nije lako sresti ljude čije su životne potrebe toliko malobrojne i jednostavne kao što je to ovde. Srbi ne mare za kulturu, još malo pa mrze putovanja, ne umeju da komuniciraju, deluju izuzetno agresivno... Ali nikada nisam stekao utisak da im bilo šta od toga smeta.

Sve se vraca sve se placa. Najpravedniji zakon u zivotu.

Stanje je takvo jer nas političari siluju u mozak. Neću reći zdrav.

A lepo reče Knez Mološ:
- Šta kaže narod
- Gunđa
- Steži kaiš
- Šta sad kaže narod
- Ćuti
- Popuštaj kaiš
PA VI SAD VIDITE

Pa stanje je takvo jer su Srbi licemerni. Ono što žele lično za sebe, ne "žele" ili nije "popularno", da bude za Srbiju, ili obratno, ono što kao "žele" ili što "tako treba da bude" za Srbiju, to ni u kom slučaju ne "žele" i ne bi poželeli lično sebi. To se odnosi na sve, počev' od politike, međunarodne, pa preko unutrašnje, pa sve, do onih takozvanih običnih stvari koje čine "život" i samo društvo. Dakle, kad jednom Srbi raščiste sami sa sobom i kad počnu da se ponašaju normalno, da ono što žele za sebe, da žele za "celo društvo", a ne da budu dvolični, pa čak i "trolični" tad neće biti frustracija, ili bar, ne u tolikoj meri.

Nije cudno koliko njih su se vratili iz ratova sa post traumatskim stresom.

"VIDEVŠI nas u stanju besperspektivnosti i poraženosti, oni se okreću bilo čemu što smanjuje napetost ili ublažava bol - koriste droge i alkohol, najčešće zato što je okolina "zaboravila" da razgovara sa njima"..još jedan put,VIDEVŠI neko i vidi perspektivu ali vaša doktorina je jadno ograničena i sve se svodi na"vrati meso u mašinu",nije potrošačko društvo vrhunac civilizacije,na kraju ja ga vidim kao uzrok za mnoge mentalne bolesti..postoji izlaz i iz ovog problema ali u medijima se naravno nespominje jer činjeničo pobija u svakom segmentu ovaj mentalno oboleli sistem..sreća pa imamo internet tako da informacije možemo sami pronaći(još uvek)!!

"Duševno zdrava osoba oseća da su delovi ličnosti, težnje, osećanja, ambicije, potrebe, frustracije..uklopljeni u nesavršenu ali funkcionalnu celinu koja je uklopljena u zajednicu i pokušava da je konstruktivno promeni" a posvećenost tome je sve manja jer je zajednica duboko bolesna a od nje i pojedinac, biće obezvređeno, moral napušten, krug zatvoren, trud uzaludan

"veliki broj ljudi nema psihijatrijsku dijagnozu (neki izbegavaju da potraže pomoć(?!), živi s velikom egzistencijalnom mukom i niti napreduje, niti pomišlja".. niti ima želju da učestvuje u tom 'napretku', ali avaj, to je nereko osvešteniji, uistinu zdraviji deo nacije koji odbija pošlušnost vladavini svemogućeg materijalizma, nebića i BOLESNE paradigme, to je tihi bojkot, pobuna bića, prigovor savesti, otpadništvo do privida samokažnjavanja

"muka potiče iz uverenja da nema nade, da je smisao nestao ako nije oduvek i bio izmišljen/nametnut, da se ništa ne može promeniti i da je svaka inicijativa besmislena.." ili da je 'konstruktivna' samo ako je od pomoći održanju postojećeg, odobravanju posrnuća, učešća u zločinu, gradnji naopake zaostavštine

"mladi, Videvši nas u stanju besperspektivnosti i poraženosti, okreću se bilo čemu što smanjuje napetost ili ublažava bol.. nemaju snove ili sanjaju bogatstvo, jer vide da je i neposredno okruženje odustalo od njih" ne od njih već od naopake priče, sveopše jevreizacije/feminizacije, RASPADA PORODICE, gradnje njihovog ropstva i ovoga što im je nedužnima servirano

Rodjen sam 1989 godine, dakle 24 god. Iskreno, pocinjem da pucam po svim savovima. Zavrsih master studije, a posla nigde... Moji vec prsli, kevina firma ode pod stecaj, njoj otkaz posle 29 godina rada u istoj, nema ni otpremnine. (bivsi gigant) Cale sa 60k na minimalac, a minimalac kad dodje, jednom u par meseci. Sestra, sad ce 18 za par dana... Ja... Kao sto rekoh zavrsih faks, saljem cv gde stignem, dvoje me pozvase, upade lik sa vezom kod prvog... Kod drugog sam, sam kriv lose uradih testove i ne mogu da prekinem da se nerviram i besnim na samog sebe zbog toga... I eto tako, vir koji usisava... Totalna depresija, borom se, al' snage mi ponestaje, pući cu sa 24-25 godina... Poz svima normalnima i nenormalnima, drz'te se...
(Pop, 10. oktobar 2013 03:41)

Ниси једини брате!Ја се тако понекад осећам а имам исто 24 године као ти,додуше ја немам мастерс студије,али опет није битно толико то што има човек битно да није срамота радити било какав посао у данашњем времену,значи сличне проблеме имамо сви као и ти.Мада као што је рекао Зоки NS здраствени преглед па правац на крузер,да се прво реши тог беснила нервирања и остало што те мучи да будеш такав,кад се тога решиш онда ћеш моћи да нормално фукционишеш.То једини начин да се некако извучеш из тог стања не само ти већ много нас који има проблема са тиме.

Kada cemo da prestanemo da dajemo vecito iste dijagnoze i pocnemo da iznalazimo resenja i odgovore!?

Сви смо прсли пре свега псхички.Мислим да нема нам спаса док год се нешто промени.

@Vuk samotnjak.Nigde nema potpuno normalnih ljudi,jer se pojam normalan ne moze precizno definisati.Ali je osnovna stvar za postizanje dobrog dusevnog zdravlja- suocavanje sa problemima i pokusavanje resevanja istih,a ne okretanje glave i bezanje.Sve sa cime se nismo suocili,kad tad nas stize sa jos vecim intenzitetom i vremenom se pretvara u bolest.Zato treba biti non stop budan i oprezan,resavati problem u startu,dok se ne razvije,reagovati na sve nepravde u drustvu,permanentno se buniti protiv gluposti,biti aktivan i ne ocekivati nista,ali ipak davati sve od sebe.E,sa takvim stavom,sanse za malodusnost i za nastajanje psihickih bolesti bice mnogo manje!

Definitivno je jako teško, sumorno. Ja ne vidim izlaz. Vidim samo da se sve promenilo, ali nagore. Potrošena je dobra volja, kolegijalnost, korektan odnos, pa i iskren odnos prijatelja. Svi su se zavukli u svoju ljušturu, izolovali, a ako i moraju da komuniciraju, onda je to jako teško sa velikim brojem ispada, ne svojstvenim tim ljudima. Siromaštvo i beda u svakom drugom obliku je dominantna, a svima to jako teško pada, što je i normalno. Nije za očekivati da se ljudi ponašaju u takvoj situaciji veselo i razdragano, oni pravilno reaguju, samo ne znam dokle mogu da izdrže!

Ko je u Srbiji, nakon svega, ostao normalan - taj nije normalan!

Zdravlje na prvom mestu. Koliko smo zdravi kao nacija? Preventiva? Vecina je nema.. Devojcice izbegavaju fizicke aktivnosti od srednje skole... Decaci malo kasnije...Drzavi se isplati da sto vise ljudi pusi...Kvalitet hrane? Pekare, sendvicare, rostilji? Velika vecina se hrani nezdravo... Da ne pominjem Matijevica i Zlatiborca iz Argentine zajedno sa farmama...

Osmeh na drugom. Tesko da je vecina optimisticna s obzirom na prognozu...

Novac? Nemamo. Odneli su nam milijarde eura investicija, sto nas je unazadilo za 100 godina.

Najlepse zivotno doba, skola i fakultet, vecini u secanju kako nemaju para za osnovne stvari, dok prosecan student iz recimo Beca i Amsterdama, od dzeparca ili part time posla proputuje pola sveta...

Sta je danas kod nas normalno?

Тешко да овде ико може псхички здрав јер људи немају ни за основне животне намирнице,значи на рубу смо егзистенције,а кад немате од чега да живите или још горе ако имате децу онда вам бива још теже јер сте свени да тој деци не можете да приушитите ништа,муче се пате барем бар са вама,што сваког родитеља то и боли.

Mi ne želimo da se menjamo. Naš model ponašanja je Farma. Kakvi smo tako nam i jeste.

Facebook here we come.

Sve je baš onako kako i treba da bude.Nikada nas niko koštao nije kao što nas koštaju naši postupci prema sebi.Sami smo birali i idalje biramo ove koji nas vode već 20 godina. Upravo je to pokazatelj naše brige i svesnoti o samima sebi i pokolenjima koja treba da dodju posle nas.Gde smo sebe doveli nebuloznim raslojavanjem na velike i male Srbe, na patriote i izdajnike. Gde nam nestade ono "veeeeliki Srbin" sada kad svojoj deci treba u oči da pogledamo(pa i sebe u ogledalu) i pokažemo šta im kao perspektivu i viziju ostavljamo.
Ne seirim nad ovom našom patnjom i istinom, već pokušavam da gurnem prst u oko našoj zaslepljenosti i alavosti koja satire sve pred sobom i oko sebe.Ne može se živeti po sistemu zanemarivanja i obezvredjivanja tudje patnje, tudjeg života, tudjeg deteta.Ili se to ipak u Srbiji može??? Zato i rekoh PSIHIJATRIJO EVE ME

srećom potrefio sam smenu moderatora koji je objektivan!!;)

Како и не било лоше кад друштвено стојимо лоше.Довољно је погледати само људе на улици и видећете колико су сморни тужни незадовољни са својим животом.A шта мислите зашто је тако?Па сигурно није зато што имају већ зато што немају од чега да себи обезбеди бољи живот колико толико.Кад тога буде за почетак онда ће нешто кренути набоље до тад мрка капа.

Pop 1989:

Drugar,pasos i zdravstveni pregled,pa na kruzer.Imas 24,sve vreme sveta je pred tobom.Srecno.