Vođama sindikata polovina članarina

Problem sindikata u Srbiji je istorijski a ne u mentalitetu. U ranim fazama kapitalizma klasna borba je bila doslovno borba na život i smrt jer su uslovi rada bili na ivici biološke izdržljivosti čoveka. Zapadni radnik je naučio da mu sindikat znači doslovno opstanak.

Nasuprot tome radnik s našeg podneblja nije imao takvo istorijsko iskustvo - sindikat je imao ulogu da za račun države amortizuje eventualno radničko nezadovoljstvo.

Posledica ove praznine u istorijskom iskustvu je da naš radnik još ne prepoznaje značaj sindikata i njegovu društvenu ulogu. Na taj način naši novopečeni kapitalisti su u prednosti. Sa druge strane, i nisu, jer nepostojanje sindikata i prednost na strani poslodavaca onemogućava uspostavljanje ravnoteže između klasa - nema stabilnosti, koja je neophodna da bi kapitalizam mogao efikasno da funkcioniše.

Nesrećna okolnost je što upravo kada je Srbija počela da ulazi polako u kapitalizam - njemu dolazi kraj.

Синдикално чланство и чланарина су на добровољној основи и они који тај новац издвајају и нека бригају о својој организацији, трошењу новца који издвајају, ко ће им бити вођа, како ће бити оргнизовани, шта ће радити...
Са друге стране јавно прикупљени новац (порези, кредити...) је сасвим ван контроле оних који га издвајају, па чак и невидљив, а далеко је битнији за цело друштво. Зато нека се и новинари и истраживачи ману синдикалних чланарина и посвете јавном новцу; и како се прикупља а још и више како се троши.

Синдикално чланство и чланарина су на добровољној основи и они који тај новац издвајају и нека бригају о својој организацији, трошењу новца који издвајају, ко ће им бити вођа, како ће бити оргнизовани, шта ће радити...
Са друге стране јавно прикупљени новац (порези, кредити...) је сасвим ван контроле оних који га издвајају, па чак и невидљив, а далеко је битнији за цело друштво. Зато нека се и новинари и истраживачи ману синдикалних чланарина и посвете јавном новцу; и како се прикупља а још и више како се троши.

Problem sindikata u Srbiji je istorijski a ne u mentalitetu. U ranim fazama kapitalizma klasna borba je bila doslovno borba na život i smrt jer su uslovi rada bili na ivici biološke izdržljivosti čoveka. Zapadni radnik je naučio da mu sindikat znači doslovno opstanak.

Nasuprot tome radnik s našeg podneblja nije imao takvo istorijsko iskustvo - sindikat je imao ulogu da za račun države amortizuje eventualno radničko nezadovoljstvo.

Posledica ove praznine u istorijskom iskustvu je da naš radnik još ne prepoznaje značaj sindikata i njegovu društvenu ulogu. Na taj način naši novopečeni kapitalisti su u prednosti. Sa druge strane, i nisu, jer nepostojanje sindikata i prednost na strani poslodavaca onemogućava uspostavljanje ravnoteže između klasa - nema stabilnosti, koja je neophodna da bi kapitalizam mogao efikasno da funkcioniše.

Nesrećna okolnost je što upravo kada je Srbija počela da ulazi polako u kapitalizam - njemu dolazi kraj.