Progovorih i spasih dušu. Da li ću spasti i život?

ma samo napred verane, razbucaj sve . imate podrsku cele srbije

Svega toga ne bi bilo da su novinari nepristrasni. Problem stvaranja neprijatelja je sloboda novinarskog opredeljenja za jednu ideju i jednu istinu...sto je neprihvatljivo za onog ko se opredelio da informise !!
Vecina novinara nema nepirijatelje i to je cinjenica.Nema jer su nepristrasni.
Neceg ima i u nezasitoj zelji novinara za medijskim eksponiranjem i spektaklom do kog se dolazi uzurpacijom ingerencija drzave. Ima neceg i u zloupotrebi medija od strane drzave ali u samoj sustini problema je pristanak na pristrasnost.

Ima i druga strana medalje na koju se isto treba osvrnuti: koliko lazi i propagande šire tzv novinari?
Da ne budem pogrešno shvaćen, nikakvo nasilje i pretnje ne zelim da vidim, samo ističem da postoji i pitanje zaštite javnog mnenja od zloupotreba sredstava informisanja... vrlo goruće pitanje i to na svetskom nivou.
Ako pogledamo reklame za proizvode, prema njima smo donekle nepoverljivi jer znamo da za to neko plaća i ima interesa. Zaboravljamo da je nazalost takav slučaj često i sa vestima i društvenim temama u medijima.
Ipak, nekad se stiče utisak da je stanje u novinarskoj profesiji ovde, kakvo god da je, još i ispred nekih drugih a drzavno-institucionalnih. Takav stav je mozda i u tekstu implicitan.
I još za kraj da navedem jedan primer sa početka devedesetih, negde u Krajini, ekipi stranih novinara biva naglašeno da obavezno stave veliki znak 'press' na kola. Posle povratka iz opasne zone sa izrešetanim kolima, jedan od njih reče, otkako su stavili tu nalepnicu, izgledalo im je da ih gađaju upravo zbog nje.
Pozdrav

Jedno su pravi novinari i ozbiljne medijske kuce, a nesto sasvim drugo su oni koji su " neciji " i bave se najodvratnijim mogucim stvarima jer ih taj " neko " placa za to. E ti drugi su politicari, nikako novinari. Prema tome - dabome.

Divim se novinarima poput Vedrana i Brankice koji, pre svega poseduju kvalitetne ljudske osobine a potom profesionalne. Dok postoje ljudi poput njih i onih koji se uprkos svemu usuđuju da ih slede, u ovoj napaćenoj zemlji će sijati iskrica nade da se nešto može promeniti.

Faral se nije ugasio zbog plaćanja kazni i odšteta, nego kasnije, kad ih više nisu tužakali.

Samo da dodam da pored medijski represivnih zakona u Turskoj, tamo ima novinara koji su uprkos takvim restrikcijama ostali dosledni svojim uverenjima i po cenu dugogodišnjih robija i gore i to je jedan od razloga zašto tamo ima dosta novinara koji su pozatvarani. Nema takvih primera baš mnogo po svetu, čak i na zapadu a koji im deli lekcije o slobodama a gde se boje da izgube radno mesto, što je ništa u poređenju sa rizicima u Turskoj.

Mnogo nasih ljudi nije izaslo iz romantizma devetnaestog veka. Nezavisno novinarstvo ne znaci apsolutnu nezavisnost, nego veci ili manji integritet da se uredjivacka politka vodi prvenstveno cinjenicama. Svako od nas je prisrasan jer se ne bavi stvarima koje ga ne interesuju, pa tako i urednici imaju imaju individualne vizure. I sad traziti od njih nesto sto je u sustini nemoguce, je malo... cini mi se gusenje bez veze. Ko sto nema apsolutne slobode (da bi jeo moras makar da ukrades hranu, ako nista drugo) tako nema ni apsolutne nezavisnosti medija. Ja na primer nikako ne bih voleo da su mediji nezavisni, narocito ne u Srbiji, najvise bih voleo kad bi bili zavisni od popularnih naucnika ili drugih ljudi od znanja, i to eto ne krijem. Zato i pricamo o uredjivackoj politici medija, uredjivacka politika je usmerenje, ili fokus, da ne bi tek tako i bez veze pisali ili objavljivali. E, jedino o cemu stvarno ima smisla raspravljati je uredjivacka politika medija, i pritisci interesnih grupa na medije. Ako me neko plati da nesto objavim a moja uredjivacka politika je takva da kaze objavim ono sto mi plati Pera Djole i Mika, a od Laze necu nista da objavljujem, ne moze se govoriti o zavisnim medijima jer je rec o slobodnoj volji urednika ili redakcije. Nesloboda proistice iz prinude (dokle god je ono sto se objavljuje potkrepljeno cinjenicama), a ne iz toga sto se nama ne svidja sto neki mediji nesto objavljuju.

Ljudi koji zlostavljaju su pre imali mnogo veće ambicije i zahteve, na početku tranzicije kada je zlostavljanje i počelo. Tražili su pošto je takva situacija, da budemo svi jednaki i da i oni budu. Neće više ni da čuvaju i da dadiljaju. Hoće sada da oni budu glavni i paženi najviše. Ako smo svi isti onda su oni glavni, ne znam po kom je to principu, ali su tako objašnjavali. To je moja teza. Da je sad ipak nešto bolje jer sada više ne traže da oni budu glavni ili vlast bukvalno. Tvrde i da smo im nešto oduzeli što je pre njima pripadalo a sad više nije njihovo, država valjda. Elem, moja ideja je oduvek bila da se mora naučiti kako se smeš a kako se ne možeš ponašati prema drugom čoveku. Tolerancija je bila propagirana kao glavna stvar na početku naše tranzicije, a ja se čudim tada da je to za mene nezamisliv pad standarda.

Svega toga ne bi bilo da su novinari nepristrasni. Problem stvaranja neprijatelja je sloboda novinarskog opredeljenja za jednu ideju i jednu istinu...sto je neprihvatljivo za onog ko se opredelio da informise !!
Vecina novinara nema nepirijatelje i to je cinjenica.Nema jer su nepristrasni.
Neceg ima i u nezasitoj zelji novinara za medijskim eksponiranjem i spektaklom do kog se dolazi uzurpacijom ingerencija drzave. Ima neceg i u zloupotrebi medija od strane drzave ali u samoj sustini problema je pristanak na pristrasnost.

ma samo napred verane, razbucaj sve . imate podrsku cele srbije

Faral se nije ugasio zbog plaćanja kazni i odšteta, nego kasnije, kad ih više nisu tužakali.

Mnogo nasih ljudi nije izaslo iz romantizma devetnaestog veka. Nezavisno novinarstvo ne znaci apsolutnu nezavisnost, nego veci ili manji integritet da se uredjivacka politka vodi prvenstveno cinjenicama. Svako od nas je prisrasan jer se ne bavi stvarima koje ga ne interesuju, pa tako i urednici imaju imaju individualne vizure. I sad traziti od njih nesto sto je u sustini nemoguce, je malo... cini mi se gusenje bez veze. Ko sto nema apsolutne slobode (da bi jeo moras makar da ukrades hranu, ako nista drugo) tako nema ni apsolutne nezavisnosti medija. Ja na primer nikako ne bih voleo da su mediji nezavisni, narocito ne u Srbiji, najvise bih voleo kad bi bili zavisni od popularnih naucnika ili drugih ljudi od znanja, i to eto ne krijem. Zato i pricamo o uredjivackoj politici medija, uredjivacka politika je usmerenje, ili fokus, da ne bi tek tako i bez veze pisali ili objavljivali. E, jedino o cemu stvarno ima smisla raspravljati je uredjivacka politika medija, i pritisci interesnih grupa na medije. Ako me neko plati da nesto objavim a moja uredjivacka politika je takva da kaze objavim ono sto mi plati Pera Djole i Mika, a od Laze necu nista da objavljujem, ne moze se govoriti o zavisnim medijima jer je rec o slobodnoj volji urednika ili redakcije. Nesloboda proistice iz prinude (dokle god je ono sto se objavljuje potkrepljeno cinjenicama), a ne iz toga sto se nama ne svidja sto neki mediji nesto objavljuju.

Samo da dodam da pored medijski represivnih zakona u Turskoj, tamo ima novinara koji su uprkos takvim restrikcijama ostali dosledni svojim uverenjima i po cenu dugogodišnjih robija i gore i to je jedan od razloga zašto tamo ima dosta novinara koji su pozatvarani. Nema takvih primera baš mnogo po svetu, čak i na zapadu a koji im deli lekcije o slobodama a gde se boje da izgube radno mesto, što je ništa u poređenju sa rizicima u Turskoj.

Divim se novinarima poput Vedrana i Brankice koji, pre svega poseduju kvalitetne ljudske osobine a potom profesionalne. Dok postoje ljudi poput njih i onih koji se uprkos svemu usuđuju da ih slede, u ovoj napaćenoj zemlji će sijati iskrica nade da se nešto može promeniti.

Jedno su pravi novinari i ozbiljne medijske kuce, a nesto sasvim drugo su oni koji su " neciji " i bave se najodvratnijim mogucim stvarima jer ih taj " neko " placa za to. E ti drugi su politicari, nikako novinari. Prema tome - dabome.

Ljudi koji zlostavljaju su pre imali mnogo veće ambicije i zahteve, na početku tranzicije kada je zlostavljanje i počelo. Tražili su pošto je takva situacija, da budemo svi jednaki i da i oni budu. Neće više ni da čuvaju i da dadiljaju. Hoće sada da oni budu glavni i paženi najviše. Ako smo svi isti onda su oni glavni, ne znam po kom je to principu, ali su tako objašnjavali. To je moja teza. Da je sad ipak nešto bolje jer sada više ne traže da oni budu glavni ili vlast bukvalno. Tvrde i da smo im nešto oduzeli što je pre njima pripadalo a sad više nije njihovo, država valjda. Elem, moja ideja je oduvek bila da se mora naučiti kako se smeš a kako se ne možeš ponašati prema drugom čoveku. Tolerancija je bila propagirana kao glavna stvar na početku naše tranzicije, a ja se čudim tada da je to za mene nezamisliv pad standarda.

Ima i druga strana medalje na koju se isto treba osvrnuti: koliko lazi i propagande šire tzv novinari?
Da ne budem pogrešno shvaćen, nikakvo nasilje i pretnje ne zelim da vidim, samo ističem da postoji i pitanje zaštite javnog mnenja od zloupotreba sredstava informisanja... vrlo goruće pitanje i to na svetskom nivou.
Ako pogledamo reklame za proizvode, prema njima smo donekle nepoverljivi jer znamo da za to neko plaća i ima interesa. Zaboravljamo da je nazalost takav slučaj često i sa vestima i društvenim temama u medijima.
Ipak, nekad se stiče utisak da je stanje u novinarskoj profesiji ovde, kakvo god da je, još i ispred nekih drugih a drzavno-institucionalnih. Takav stav je mozda i u tekstu implicitan.
I još za kraj da navedem jedan primer sa početka devedesetih, negde u Krajini, ekipi stranih novinara biva naglašeno da obavezno stave veliki znak 'press' na kola. Posle povratka iz opasne zone sa izrešetanim kolima, jedan od njih reče, otkako su stavili tu nalepnicu, izgledalo im je da ih gađaju upravo zbog nje.
Pozdrav