Ishranom protiv ADHD sindroma

Prenerazila me je činjenica da je uopšte moguće da u mediju kao što je B92 mogu uopšte da se nađu "novinari" koji objavljuju senzacionalističke koji vrve proizvoljnostima potpuno odvojenim od stvarnosti, konstrukcijama , i apsolutno opasnim savetima: dijeta je čisto gubljenje vremena, a kad dete dovoljno dugo trpi poraze zbog ADHD-a pored urođenih neuroloških problema dobije se i masa psiholoških, pa je problem izuzetno teško rešiv - lekovi suzbiju simptome, ali to malo vredi kad je pacijent usvojio predstavu o sebi kao glupom i nesposobnom, i ima možda i pravu fobiju od npr učenja. Nekome može da se učini da je moj komentar suludo oštar, ali jednostavno je tako.
U ovom članku je pomenuta takozvana "Fejngoldova dijeta", koja je do sada u SAD proizvela nemerljive štete i direktno prouzrokovala masu permanentnih ličnih tragedija raznih razmera: život sa ADHD ume da postane pravi pakao, a štetna dijeta (u izvornom obliku "dijete" dete bukvalno gladuje jer hranom ne unosi sve potrebne hranljive sastojke - toliko o ozbiljnosti "naučnika" koji ju je izmislio) je reklamirana kao "razumna alternativa" tretmanu koji provereno deluje uz istovremenu satanizaciju lekova u režiji Sajentološke "Crkve". Mnogo zaplašenih roditelja je time bukvalno otelo budućnost svome detetu, jer ono zbog AHDA nije moglo da se obrazuje, neki ni da završe srednju školu. Lično znam za slučaj da je momak sa IQ od preko 150 (ADHD nema uticaja na inteligenciju) radio kao građevinski radnik skoro dve decenije, jer mu je majka nasela na lupetanja o dijeti! Zamislite takvu tragediju, da neko ko je inteligentniji od 99% populacije ne može da završi ni srednju školu, a problem je bar moguće znatno ublžiti!!! Preko svega, mnoge države iz čisto medicinsko-ideoloških razloga bukvalno zabranjuju tretman, iz "straha" da neko ne "zloupotrebi" lek kao drogu. Pogledajte samo koliko proizvoljnih članaka o ritalinu, aderal se predstavlja kao da je u pitanju neki hibrid metamfetamina i kokaina sa bar deset puta opasnijim štetnim posledicama (istina je dijametralno suprotna od toga)...

ADHD je sindrom a ne klasična bolest, u pitanju je genetski poremećaj - heritabilnost problematičnih gena je na žalost čak oko 60%(velika varijabilnost sindroma ukazuje da je u pitanju problem sa više gena, a ne jednim). Do sada je poznato više problematičnih gena, čije mutirane varijante izvesno dovode do ADHD-a (na žalost imaju i veoma visoku "penetraciju", npr. ako nasledite od oca isptavnu varijantu, a od majke mutiranu, veća je verovatnoća da "pobedi" mutirana varijanta...). Glavni krivac koji je nepobitno identifikovan je gen koji kodira enzim koji pretvara L-Dopu u dopamin (neurotransmiter), kao i geni za DAT1 - protein koji služi kao "transporter" dopamina iz nerva u sinaptički procep - nervi u CNS-u "razgovaraju" hemijskim porukama, ne električnim impulsima, i ako nema dovoljno hemijskog glasnika (dopamin, noradrenalin, serotonin itd), dolazi do velikih poremećaja u funkcionisanju određenih delova mozga, mezolimbičkog (presudan za motivaciju i sposobnost da se oseti zadovoljstvo) i prefrontalnog korteksa - deo kore velikog mozga koji se nalazi iza čela, i upravlja celokupnim svesnim ponašanjem, neka vrsta generalnog direktora uma, u slučaju disfunkcije dolazi do ozbiljnih problema u funkcionisanju pacijenta na svim poljima.

Dakle, ADHD je sasvim realan poremećaj, i zahvata daleko širu oblast ljudskog ponašanja nego što se može zaključiti iz naziva (obrazovanje, socijalno funkcionisanje, porodica). Dovoljno je reći da oko 50% ODRASLIH (ne dece, jako bitno!) prinuđenih da žive sa ADHD-om, ima komorbidnu depresiju, dakle sve uslove da im se postavi i dijagnoza "kliničke depresije" - ko je imao nesreću da je oseti na svojoj koži zna kako je to "prijatan osećaj". Još i veći procenat ima toliko izraženu anksioznost da je potrebno lečiti je. Jedan od najpriznatijih svetskih autoriteta o ovoj oblasti: Dr Russel Barkley to objašnjava činjenicom da je ADHD poremećaj koji izaziva daleko najviše teškoća u svim sferama života od svih psihijatrijskih problema koji ne zahtevaju hospitalizaciju.
Postoji najmanje 3 tipa ADHD: klasična hiperaktivnost (uprkos dramatičnoj prezentaciji kod dece, daleko najbezazleniji - kod odraslih simptomi imaju tendenciju da iščile, a najbolje reaguje na tretman stimulantima), ADHD-Combined (kombinovani, sa hiperaktivnošću i ozbiljnim problemima sa koncentracijom - nemoguće voljno usmeravanje pažnje u iole dužem periodu - najozbiljniji, netretiran često dovodi do jako problematičnog ponašanja ("lud i opasan"), pa i do antisocijalnog poremećaja ličnosti), i kao poslednji ADHD-PI (primary inattentive) (postoje naznake da bi moglo da se radi i o posebnom poremećaju, fundamentalno različitom od prva dva. - problem: koncentracija, nemoguće usmeravanje pažnje na ono na šta bi u datom trenutku trebalo). Takođe, kod zadnja dva tipa jako je izražena i egzekutivna disfunkcija - najprostije rečeno pacijent zna šta treba da radi, ali ne radi to nego lista novine, menja kanale na televiziji i sl - uzrok velike većine problema sa kojim se suočavaju odrasli sa ADHD-om. (problem je daleko dublji, ali navedeni simptomi su najuočljiviji). Izražena egzekutivna disfunkcija čini samostalni život ili skoro nemogućim, ili ga pretvara u seriju poraza i neuspeha na svim poljima: konstantno zakašnjavanje, zaboravljanje da se isključi šporet, nemogućnost da se prate pisane instrukcije, i sl...). To da se depresija, anksioznost, i avoidant behavioral traits (pacijent kompulsivno izbegava svaku aktivnost u kojoj zbog ADHD-a ima izražene teškoće - glavni razlog sindroma "večitog studenta" - ne može da se skoncentriše, misli lutaju, zbog neorganizovanosti izazvane egzekutivnom disfunkcijom ne može da organizuje vreme i počne na vreme sa učenjem, onda sledi serija neuspeha na ispitima, i kao posledica toga student nauči "da ne može ništa da nauči" i eto decenijskog staža na studijama, a do diplome još desetak ispita... - izvesni ishod netretiranog ADHD-a).
Na žalost, poremećaj je jako čest: 5-7% populacije - ni najmanje redak, svako poznaje bar jednu osobu koja mora da sa tim živi. ukoliko sumnjate na ADHD kod svog deteta, ne "isprobavajte" raznorazne dijete i "spiritualne metode" nego se obratite lekaru koji ima iskustva sa ADHD - psihodinamičko pristup nije rešenje za problem, samo lekovi + Kognitivno bihevioralna terapija (otklanja loše adaptacije na život sa ADHD-om, a ne leči!). Što se duže čeka, biće više komplikacija i muke u životu vašeg deteta, i problem će biti puno teže rešiv...

Prenerazila me je činjenica da je uopšte moguće da u mediju kao što je B92 mogu uopšte da se nađu "novinari" koji objavljuju senzacionalističke koji vrve proizvoljnostima potpuno odvojenim od stvarnosti, konstrukcijama , i apsolutno opasnim savetima: dijeta je čisto gubljenje vremena, a kad dete dovoljno dugo trpi poraze zbog ADHD-a pored urođenih neuroloških problema dobije se i masa psiholoških, pa je problem izuzetno teško rešiv - lekovi suzbiju simptome, ali to malo vredi kad je pacijent usvojio predstavu o sebi kao glupom i nesposobnom, i ima možda i pravu fobiju od npr učenja. Nekome može da se učini da je moj komentar suludo oštar, ali jednostavno je tako.
U ovom članku je pomenuta takozvana "Fejngoldova dijeta", koja je do sada u SAD proizvela nemerljive štete i direktno prouzrokovala masu permanentnih ličnih tragedija raznih razmera: život sa ADHD ume da postane pravi pakao, a štetna dijeta (u izvornom obliku "dijete" dete bukvalno gladuje jer hranom ne unosi sve potrebne hranljive sastojke - toliko o ozbiljnosti "naučnika" koji ju je izmislio) je reklamirana kao "razumna alternativa" tretmanu koji provereno deluje uz istovremenu satanizaciju lekova u režiji Sajentološke "Crkve". Mnogo zaplašenih roditelja je time bukvalno otelo budućnost svome detetu, jer ono zbog AHDA nije moglo da se obrazuje, neki ni da završe srednju školu. Lično znam za slučaj da je momak sa IQ od preko 150 (ADHD nema uticaja na inteligenciju) radio kao građevinski radnik skoro dve decenije, jer mu je majka nasela na lupetanja o dijeti! Zamislite takvu tragediju, da neko ko je inteligentniji od 99% populacije ne može da završi ni srednju školu, a problem je bar moguće znatno ublžiti!!! Preko svega, mnoge države iz čisto medicinsko-ideoloških razloga bukvalno zabranjuju tretman, iz "straha" da neko ne "zloupotrebi" lek kao drogu. Pogledajte samo koliko proizvoljnih članaka o ritalinu, aderal se predstavlja kao da je u pitanju neki hibrid metamfetamina i kokaina sa bar deset puta opasnijim štetnim posledicama (istina je dijametralno suprotna od toga)...

ADHD je sindrom a ne klasična bolest, u pitanju je genetski poremećaj - heritabilnost problematičnih gena je na žalost čak oko 60%(velika varijabilnost sindroma ukazuje da je u pitanju problem sa više gena, a ne jednim). Do sada je poznato više problematičnih gena, čije mutirane varijante izvesno dovode do ADHD-a (na žalost imaju i veoma visoku "penetraciju", npr. ako nasledite od oca isptavnu varijantu, a od majke mutiranu, veća je verovatnoća da "pobedi" mutirana varijanta...). Glavni krivac koji je nepobitno identifikovan je gen koji kodira enzim koji pretvara L-Dopu u dopamin (neurotransmiter), kao i geni za DAT1 - protein koji služi kao "transporter" dopamina iz nerva u sinaptički procep - nervi u CNS-u "razgovaraju" hemijskim porukama, ne električnim impulsima, i ako nema dovoljno hemijskog glasnika (dopamin, noradrenalin, serotonin itd), dolazi do velikih poremećaja u funkcionisanju određenih delova mozga, mezolimbičkog (presudan za motivaciju i sposobnost da se oseti zadovoljstvo) i prefrontalnog korteksa - deo kore velikog mozga koji se nalazi iza čela, i upravlja celokupnim svesnim ponašanjem, neka vrsta generalnog direktora uma, u slučaju disfunkcije dolazi do ozbiljnih problema u funkcionisanju pacijenta na svim poljima.

Dakle, ADHD je sasvim realan poremećaj, i zahvata daleko širu oblast ljudskog ponašanja nego što se može zaključiti iz naziva (obrazovanje, socijalno funkcionisanje, porodica). Dovoljno je reći da oko 50% ODRASLIH (ne dece, jako bitno!) prinuđenih da žive sa ADHD-om, ima komorbidnu depresiju, dakle sve uslove da im se postavi i dijagnoza "kliničke depresije" - ko je imao nesreću da je oseti na svojoj koži zna kako je to "prijatan osećaj". Još i veći procenat ima toliko izraženu anksioznost da je potrebno lečiti je. Jedan od najpriznatijih svetskih autoriteta o ovoj oblasti: Dr Russel Barkley to objašnjava činjenicom da je ADHD poremećaj koji izaziva daleko najviše teškoća u svim sferama života od svih psihijatrijskih problema koji ne zahtevaju hospitalizaciju.
Postoji najmanje 3 tipa ADHD: klasična hiperaktivnost (uprkos dramatičnoj prezentaciji kod dece, daleko najbezazleniji - kod odraslih simptomi imaju tendenciju da iščile, a najbolje reaguje na tretman stimulantima), ADHD-Combined (kombinovani, sa hiperaktivnošću i ozbiljnim problemima sa koncentracijom - nemoguće voljno usmeravanje pažnje u iole dužem periodu - najozbiljniji, netretiran često dovodi do jako problematičnog ponašanja ("lud i opasan"), pa i do antisocijalnog poremećaja ličnosti), i kao poslednji ADHD-PI (primary inattentive) (postoje naznake da bi moglo da se radi i o posebnom poremećaju, fundamentalno različitom od prva dva. - problem: koncentracija, nemoguće usmeravanje pažnje na ono na šta bi u datom trenutku trebalo). Takođe, kod zadnja dva tipa jako je izražena i egzekutivna disfunkcija - najprostije rečeno pacijent zna šta treba da radi, ali ne radi to nego lista novine, menja kanale na televiziji i sl - uzrok velike većine problema sa kojim se suočavaju odrasli sa ADHD-om. (problem je daleko dublji, ali navedeni simptomi su najuočljiviji). Izražena egzekutivna disfunkcija čini samostalni život ili skoro nemogućim, ili ga pretvara u seriju poraza i neuspeha na svim poljima: konstantno zakašnjavanje, zaboravljanje da se isključi šporet, nemogućnost da se prate pisane instrukcije, i sl...). To da se depresija, anksioznost, i avoidant behavioral traits (pacijent kompulsivno izbegava svaku aktivnost u kojoj zbog ADHD-a ima izražene teškoće - glavni razlog sindroma "večitog studenta" - ne može da se skoncentriše, misli lutaju, zbog neorganizovanosti izazvane egzekutivnom disfunkcijom ne može da organizuje vreme i počne na vreme sa učenjem, onda sledi serija neuspeha na ispitima, i kao posledica toga student nauči "da ne može ništa da nauči" i eto decenijskog staža na studijama, a do diplome još desetak ispita... - izvesni ishod netretiranog ADHD-a).
Na žalost, poremećaj je jako čest: 5-7% populacije - ni najmanje redak, svako poznaje bar jednu osobu koja mora da sa tim živi. ukoliko sumnjate na ADHD kod svog deteta, ne "isprobavajte" raznorazne dijete i "spiritualne metode" nego se obratite lekaru koji ima iskustva sa ADHD - psihodinamičko pristup nije rešenje za problem, samo lekovi + Kognitivno bihevioralna terapija (otklanja loše adaptacije na život sa ADHD-om, a ne leči!). Što se duže čeka, biće više komplikacija i muke u životu vašeg deteta, i problem će biti puno teže rešiv...