nnidza
pre 13 godina
Redakciji B92 i poštovanom Hope-u.
Moja namera nije da ulazim u bilo kakvu raspravu i da novu temu otpočinjem. Unapred se i izvinjavam Hope-u na bilo čemu što ću reći. Karakteri koji se pojavljuju su izmišljeni ali imaju veze sa mojim prosvetnim iskustvom. Želim samo da napravim jedan tragi-komičan osvrt na situaciju u našoj zemlji.
-- Na posao krecem u 7 sati-moja komsinica nastavnica obicno nema prvi cas pa krece posle mene.
* A ja onda stignem na posao. Naručim prvu kafu a moja komšinica radi i drži čas. Budala. Krenem da listam novine pa potom odem na doručak. Setim se da mi je malo bilo kafe pa onda rešim da skoknem do pijace i da usput ugrabim koju iz automata. Shvatim da je već 12h i da bih trebala da se vratim. Al onda javim da sam na terenu. A onda nema trole ili busa pa krenem peške. Vidim tržni centar sa puno ljudi. Uđem unutra i kupujem za onih 10000 dinara više kojih zarađujem. A onda ukapiram da je već 14h a da kafu još nisam popila. Pa moram po kafu! Ali da li da se uopšte i vraćam na posao? I juče nisam bila. Čekaj i dan pre toga sam rekla za teren. Uh. Nezgodna situacija. Da neko ne pomisli ipak da varam? Ma neće. To niko ne može da provali. Ionako su svi na terenu. Sreća da imamo puno terenskih obaveza…
- Vracam se sa posla oko 17 casova- moja komsinica nastavnica se vrati do 13 (u najgorem slucaju), spremi rucak, ruca i odmori se do 17 casova, nakon cega je raspolozene za kafu (meni kafa ne pada na pamet jer me cekaju poslovi koje je ona vec zavrsila).
* Teško je uklopiti sve. Kupovina, pijaca, kafe, čitanje novina a sad trebam da spremam ručak kao kućna pomoćnica. A ja onda naručim večeru pošto nisam bedan prosvetni radnik. Sreća moja što sve moje obaveze za poslednja tri dana mogu sve da završim za jedan dan. I tako ja sednem pogledam jednu seriju, pa drugu a ova moja komšinica svratila a opsednuta poslom. Samo lista neke knjige i priča kako su joj danas pojedini đaci prvog razreda osnovne psovali majku, a dečak iz druge klupe zabio šestar u ručicu male devojčice koje sedi pored njega prethodnog dana. Sad spojila oba dana da priča jer se nismo videle juče. Svaki dan neke gluposti. Priča mi i o ocu tog malog. Kaže udario joj šamar i psovao mrtvog oca. A ona mu samo pričala i objasnila zašto je vikala na njegovog sina. Priča mi da joj je dolazio odmah i prosvetni inspektor, onaj što je u istoj političkoj partiji kao otac malog, i tražio joj planove za prošlu godinu. Kad mu je rekla da ih nema reče joj da treba uvek da ih nosi sa sobom. Rekao joj da roditelji smatraju da ona ne radi dobro a da se i on slaže sa njima mada nikad nije bio na njenom času. Nije stigao bio je na terenu. On ima mnogo obaveza za razliku od nje. Objašnjavao joj je da je otac bio iz teškog braka, pa se to prenelo i na malog. Rekao joj da mora to da razume. Bilo bi loše po dete, koje je najvažnije u svemu, da bude kažnjeno u prvom razredu. Priča mi i za njenu prijateljicu nastavnicu biologije kako ima probleme. Rekli joj ovi iz lokalnog ministarstva da mali osmak mora da položi ili će imati problema. Dolazili i roditelji. Pretili joj batinama i nazivali ružnim imenima. Dolazio i njihov prijatelj policajac u uniformi da pomogne. Ona u strahu pozvala Ministarstvo u BG-u al oni rekoše da to nije njihov posao. Obratila im se opet al ovaj put pismeno a oni vratili pismo lokalnom ministarstvu. Posle je zvali ovi iz lokalnog i svašta joj pričali na telefon. Zvali je i roditelji na mobilni, pa onaj policajac reče da će da se vide uskoro. I dala dvojku iz straha. A taj mali je psovao kad je video na ulici. Hteo je i da je udari al drugi drugari ga sprečili. Samo je ispljuvali svi. Rekoše joj da će njen sin da plati i smejali se svi. A ja sam toliko umorna i ne mogu ni da je slušam. Kažem joj lepo što se ne dogovori sa đacima šta je za dvojku al ona kaže da nema šanse napraviti dogovor sa današjom decom i roditeljima. Ne kapiram je. Ja bih to mogla. Ima extra posao i ne muči se ko ja.
- Iskoristim 10 DANA godisnjeg odmora u „komadu” a ostalo po potrebi i po dva, tri dana u slucaju bolesti - moja komsinica nastavnica je na odmoru od 5. jula do 20. avgusta (dan manje -vise); zimski i kojekakve ostale raspuste cak i ne racunam.
* A mene je strah da se borim za svoja zakonom garantovana prava. Zamisli da dobijem otkaz pa da moram da radim u prosveti. Mada pare su tamo extra i posao je bolji i…A i ja isplaniram more u septembru i tad idem. Skupo u julu. Prođem extra jeftino a ovi moja komšinica jedva i da ide na more. Kaže skupo.
- Moja plata (inzenjer) je 7000-10000 dinara veca nego njena plata.
A toliko više radim od nje. Pa stresovi koje imam ja na poslu…
- Moja firma nesto proizvodi (sama sebe finansira) - skola se finansira od poreza koje moja firma (i ja) placamo.
Njena firma samo proizvodi učene ljude, vaspitava ih, obrazuje al džabe kad ne izađe nešto što može da se proda i da se čovek ugradi u cenu…
- Ako je meni zamrznuta plata i samim tim i izdvajanja za porez ne moze ni u prosveti biti podignuta samo zato sto imaju mogućnost da nekoga ucenjuju.
A ja nemam mogućnost da se pobunim kao 5. oktobra ili barem da kažem da oni imaju petlju za razliku od mene da podignu glas. Ja ne smem da im kažem da oni trebaju da predvode sve nas male koji sedimo ušuškani u svojim kancelarijama i ćutimo i uživamo u svojim platama dok nam drugi uništavaju školstvo, fabrikuju zle i korumpirane ljude. Mene je strah da kažem i da moja prijateljica plaća harač korumpiranom profesoru matematike koji uzima novac za dvojku. Redovno mu taj novac daje da joj dete ne polaže. Bolje tako nego da se dete pati tokom leta. Što da daje nekom profesoru da se bogati preko privatnih časova i da dete nauči nešto. Bolje odmah da plati. Dete joj ne voli matematiku. Da je na zapadu ono je ne bi ni učilo. Neka prođe ono samo školu a drugi će tog profesora da sredi. Reče mi da ju je jedan mlađi profesor koji radi samo 50% vremena pitao zašto ga ne prijavi? Al ona reče da su lokalni prosvetni savetnik i direktor najbolji prijatelji tog profesora. A i šta je briga. Dete će da joj završi školu...
--Ko neće da radi ne mora - mislim da ima dovoljno nezaposlenih koji bi bili srećni da dobiju posao.
A ovo ja odgovaram. Ne veruj da ne bi bili srećni. Bili bi mnogo tužniji nego što možeš da zamisliš. Godinu bi bili srećni jer imaju platu. Još godinu bi se nosili mišlju da će nešto da promene. Treće godine udarili bi u dno. Našli bi se na rubu srama zato što rade. A onda četvrte trebaju da spadnu u jednu od tri grupe.
1. onih što ništa ne rade
2. Onih koji imaju privatni biznis i svoj posao smatraju usputnim
3. oni što rade i na udaru su javnosti, direktora, savetnika, ministarstva.
Ako želite da iskorenite ove prve dve grupe prestanite sa ovakvim tekstovima. Krenite da delujete. Ne prepiskom. Pobunite roditelje. Da iskorenimo neradnike i korumpirane ljude u prosveti i da se prosvetarko ime više ne blati…
54 Komentari
Sortiraj po: