Godišnjica pogubljenja Čaušeskua

Kao i kod nas, promenila se vlast, ali ne i narod. Kada je kod nas ubijen Aleksandar Obrenović 29. maja 1903. i naš narod se ponadao boljoj sutrašnjici. Književnik i satiričar Radoje Domanović, koji je i sam trpeo kao žrtva diktature obrenovićevskog režima, nije imao iluzija da bi promene u političkom rukovodstvu zemlje mogle ostvariti željene ideale:

- Šta ćeš sada da pišeš? - pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno - nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili." (Radoje Domanović)

Nije dovoljno da se vlast promeni. Treba i narod da se promeni te da preuzme na sebe odgovornost za svoje postupke, a ne da od vlasti traži nešto nemoguće, što nije domen njene odgovornosti, već svakog pojedinca. Ako su sami ljudi skloni neradništvu, mitu, korupciji, to niko drugi ne može da reši osim njih samih. Sloboda podrazumeva odgovornost čoveka da postane čovek tamo gde ga je represivni sistem u tome ometao.

"Politicka i gradjanska sloboda, dakle, to su neophodni uslovi za razvitak svakog naroda. Sloboda je sredstvo; menjanje ekomonskih i drustvenih odnosa naroda, uvelicavanje umnog i materijalnog bogatstva naroda - to je cilj naroda. Kad bi se cilj slobode sastojao samo u tome da se moze naprazno larmanti po parlamentima, po pijacama, i klubovima ili brljati po novinama i knjigama, onda sloboda ne samo da ne bi vredela one krvi sto je narodi prolise za nju i jos do sada prolivaju, vec ne bi vredela ni ovo malo mastila sto sam ga ja prolio dok sam napisao ovaj clanak. Sloboda je dragocena svakome ko je razume po onim dragocenim rezultatima sto ih ona donosi." (Svetozar Markovic)

"Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije." (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558; hrv. prev. str. 404.)

Ne znam mnogo filozofiju ili psihologiju mase. Ali siguran sam u to, da smo mi 6. Oktobra 2000-te uradili posao do kraja kao Rumuni, ne bi čekali 9 godina na "Beli Šengen". Ali onda je iskočio dr. V.K. sa danas već legendarnim frazama o tome kako mi nećemo revanšizam i krvoproliće, kako će se sve rešavati legalnim putem... Devet izgubljenih godina! Devet godina mog života koje se neće vratiti! Alo!

Nakon užasa od pre dve decenije, Rumunija je već neku godinu član EU. Mi smo pre jednu deceniju aždaji odsekli jednu, najveću glavu, ali smo se sažalili na druge koje su plakale. Ovo su posledice.

Rumunska revolucija je odlican argument u prilog tezi da istorijom ne vlada samo dijalektika nego i inercija i kontinuitet, koliko god krvi bilo proliveno. Decembra 1989. Sekuritate je organizovala i pucanje vlasti na narod i pucanje naroda na vlast. Diktatora Causeskua je u brzinskom procesu na smrt osudila i po hitnom postupku likvidirala nekolicina dotad lojalnih oficira, a na vlasti ga je zamenio njegov odani pion Jon Ilijesku. Demonstracije, kontramitinzi, likvidacije disidenata, naredjenje vojsci da se sukobi sa narodom, pseudo-legalizam 'revolucionara' i izostanak lustracije, sve je to vrlo brzo uslo u bukvar srpskog autoritarizma pod Milosevicem i nakon njega.

Aktuelni predsednik Trajan Basesku traži detaljnu istragu najkrvavijeg prelaska iz komunizma u demokratiju u istočnoj Evropi.

Šta (ni)je ovde bilo najkrvavije, ili mi nismo istocna Evropa?

Ne znam mnogo filozofiju ili psihologiju mase. Ali siguran sam u to, da smo mi 6. Oktobra 2000-te uradili posao do kraja kao Rumuni, ne bi čekali 9 godina na "Beli Šengen". Ali onda je iskočio dr. V.K. sa danas već legendarnim frazama o tome kako mi nećemo revanšizam i krvoproliće, kako će se sve rešavati legalnim putem... Devet izgubljenih godina! Devet godina mog života koje se neće vratiti! Alo!

Aktuelni predsednik Trajan Basesku traži detaljnu istragu najkrvavijeg prelaska iz komunizma u demokratiju u istočnoj Evropi.

Šta (ni)je ovde bilo najkrvavije, ili mi nismo istocna Evropa?

Nakon užasa od pre dve decenije, Rumunija je već neku godinu član EU. Mi smo pre jednu deceniju aždaji odsekli jednu, najveću glavu, ali smo se sažalili na druge koje su plakale. Ovo su posledice.

Kao i kod nas, promenila se vlast, ali ne i narod. Kada je kod nas ubijen Aleksandar Obrenović 29. maja 1903. i naš narod se ponadao boljoj sutrašnjici. Književnik i satiričar Radoje Domanović, koji je i sam trpeo kao žrtva diktature obrenovićevskog režima, nije imao iluzija da bi promene u političkom rukovodstvu zemlje mogle ostvariti željene ideale:

- Šta ćeš sada da pišeš? - pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno - nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili." (Radoje Domanović)

Nije dovoljno da se vlast promeni. Treba i narod da se promeni te da preuzme na sebe odgovornost za svoje postupke, a ne da od vlasti traži nešto nemoguće, što nije domen njene odgovornosti, već svakog pojedinca. Ako su sami ljudi skloni neradništvu, mitu, korupciji, to niko drugi ne može da reši osim njih samih. Sloboda podrazumeva odgovornost čoveka da postane čovek tamo gde ga je represivni sistem u tome ometao.

"Politicka i gradjanska sloboda, dakle, to su neophodni uslovi za razvitak svakog naroda. Sloboda je sredstvo; menjanje ekomonskih i drustvenih odnosa naroda, uvelicavanje umnog i materijalnog bogatstva naroda - to je cilj naroda. Kad bi se cilj slobode sastojao samo u tome da se moze naprazno larmanti po parlamentima, po pijacama, i klubovima ili brljati po novinama i knjigama, onda sloboda ne samo da ne bi vredela one krvi sto je narodi prolise za nju i jos do sada prolivaju, vec ne bi vredela ni ovo malo mastila sto sam ga ja prolio dok sam napisao ovaj clanak. Sloboda je dragocena svakome ko je razume po onim dragocenim rezultatima sto ih ona donosi." (Svetozar Markovic)

"Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije." (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558; hrv. prev. str. 404.)

Rumunska revolucija je odlican argument u prilog tezi da istorijom ne vlada samo dijalektika nego i inercija i kontinuitet, koliko god krvi bilo proliveno. Decembra 1989. Sekuritate je organizovala i pucanje vlasti na narod i pucanje naroda na vlast. Diktatora Causeskua je u brzinskom procesu na smrt osudila i po hitnom postupku likvidirala nekolicina dotad lojalnih oficira, a na vlasti ga je zamenio njegov odani pion Jon Ilijesku. Demonstracije, kontramitinzi, likvidacije disidenata, naredjenje vojsci da se sukobi sa narodom, pseudo-legalizam 'revolucionara' i izostanak lustracije, sve je to vrlo brzo uslo u bukvar srpskog autoritarizma pod Milosevicem i nakon njega.