Kako saopštiti lošu vest o bolesti

Način na koji se saopštavaju teže dijagnoze je u srazmeri sa sumom para kojom se "uspostavlja" poverenje. Što više evrića to cinculiranje veće. Ako para nema istina se tresne iz taka, pa ko preživi priča!

Pre par godina resim da se za 1. decembar testiram na HIV u Gradskom zavodu za zastitu zdravlja (29. novembar), posto sam imao nekoliko rizicnih kontakta te godine, pa zasto ne iskoristiti kad je besplatno. Trebalo je da rezultati budu gotovi jos iste veceri, medjutim odlozili su to bili za sutradan. Dodjem ja sutra u popodnevnim casovima, nigde nikog zivog, nabasam na zaposlene u nekoj njihovoj pushionici, pitam za rezultate, kazu da sacekam i posle nekog vremena izlazi cistac(!), odvede me do neke druge prostorije, baci na sto kutiju sa rezultatima i kaze - nadji se... Srecom, bio sam negativan, ne mogu ni da zamislim kako bih se ja, ili bilo ko osecao, da na takav nacin sazna da boluje od neizlecive bolesti... Toliko o `saopstavanju`...

Kao lekar i specijalista radim u Australiji ali sam naravno radio dugo i u nasem zdravstvenom sistemu i smatram se kompetentnim da komentarisem u kakvom je zaostatku savremena medicinska praksa u Srbiji sto se tice umeca komunikacije sa pacijentima. Ovo je eticko pitanje i osnovno znanje i vestina za svakog lekara nezavisno od bogatstva drzave ili pojedinacnog lekara. Nemam nameru glorifikovati zapadne zdravstvene ili edukacione sisteme, ali je cinjenica da se saopstavanje lose vesti (breaking bad news) na zapadnim fakultetima uci na osnovnim medicinskim studijama. Ovo je vrlo cesto i fundamentalno ispitno pitanje na svim teorijskim i prakticnim ispitima od lokalnih medicinskih fakulteta, specijalistickih studija, pa i na ispitima za nostrifikovanje stranih diploma. Mene tome u Srbiji niko nije ucio a nagledao sam se i naslusao uzasnih situacija izmedju lekara i pacijenata i njihovih porodica kada se radilo o saopstavanju fatalnih dijagnoza. Naravno da postoje kulturoloske razlike u vezi ovog pitanja izmedju raznih nacija i da je svaki slucaj jedinstven - ali to lekari moraju uciti,vezbati i primenjivati. To se nemoze nauciti kod kuce i to jeste kako ovde kazu umetnost (art of medicine). Slobodno mogu reci da mi lekari ovde zavisimo u potpunosti od pacijenata kao klijenata od kojih na kraju i zivimo i izdrzavamo svoje porodice. Ne pada mi na pamet da imam nezadovoljnog pacijenta, jer taj vise nece doci kod mene, reci ce nekom da sam los - i to je i izgubljen prihod i reputacija, i naravno nikom nije prijatno. Sistem lekarskih licenci i disciplina koju lekarska komora ovde strogo primenjuje nas na kraju i prinudi da veoma pazimo sta kazemo pacijentu i kako saopstavamo recimo lose vesti. Druga strana medalje je da ovde prosecni pacijent vrlo lako presavije tabak i tuzi doktora cak i za netakticnost ili arogantnost pri komunikaciji sto moze prakticno unistiti karijeru bilo koga od nas. A o advokatima koji se specijaliziraju za ovakve slucajeve da i ne pricam. Bez obzira na zakonska sredstva prinude i kaznjavanja, ovo pitanje je na kraju ipak pitanje etike, savesti, kulture, lepog vaspitanja i iskrene brige za pacijenta za svakog zdravstvenog radnika. Onaj ko to tako ne oseca je u medicinskoj struci iz verovatno pogresnih razloga.

I pored najbolje volje, ne mogu u potpunosti da se slozim sa napisom...

Prvo, treba razlikovati saopstavanje dijagnoze od saopstavanja "dijagnoze", sto mislim da je takodje ogroman problem u komunikaciji sa pacijentom, mal' ne rece - "komunikaciji".
Ako jedna od dve 26-godisnje bliznakinje, posle niza stresova i psihofizickih trauma dobije dijabetes, gospodja endokrinolog NE MOZE drugoj, sasvim zdravoj bliznakinji i majci desetomesecnog deteta da kaze u prolazu i doslovno preko ramena da ce i ona najdalje za par godina dobiti isti taj tip dijabetesa u istoj (teskoj) formi.
To nije samo nedostatak eticnosti, nego i sarlatanstvo i bezobrazluk, da se ne posluzim tezim recima.
Drugo, cinjenica jeste da je izuzetno tesko saopstiti nekom tesku dijagnozu. Moja je sreca sto sam u takvoj poziciji da to saopstavam mozda jednom u sest meseci, par dana pre toga ne spavam misleci sta cu i na koji nacin da kazem, a i posle par dana ne spavam misleci da li sam dobro odmerila rec, da li sam dobro dalje uputila pacijenta itd. Da ne bude zabune, imam 22 godine staza, nisam od juce, a znam kolege koji dnevno nekoliko puta saopstavaju pacijentima teske dijagnoze sa istim tim unutrasnjim lomom i posle 25 i 30 godina staza, postoje i takvi, itekako.
ALI: to nije etika, to se ne uci na fakultetu, to nije Kodeks ili Zakletva, to je - prosto - ili covek, ili nije.
Cinjenica jeste da smo svi mi na ovaj ili onaj nacin imali kao predmete etiku i deontologiju, ali to od ma kog doktora, inzenjera, medicinske sestre ili uciteljice NECE naciniti empaticnog coveka, i tu Boga nema.
Kao jedino resenje ja vidim obavezu da se teske dijagnoze saopstavaju konzilijarno, i da posle toga - za nedolicno, bezosecajno ponasanje sledi KAZNA. I to dosledna, drasticna, bez obzira na to da li je neko "neciji" ili "niciji".
Ako iskusan lekar, ozbiljan strucnjak, pozove porodicu (odaslu cerku i zeta) pacijentkinje, i vrlo uvidjavno im kaze da je situacija veoma teska, da treba da se pripreme itd., a na cerkino kroz suze izgovoreno pitanje "Koliko jos vremena?" pogleda na sat i "opusteno" kaze - "Ah, jos dvadesetak minuta", onda itekako treba da ga sleduje kazna, osim ako nije brat uticajnog politicara....

Mozda sam predugo u zdravstvu, ali sam po ovom pitanju zaista pesimista. Temu - kako su mojoj majci pre par meseci "saopstili" da ima rak (i sta se dalje desavalo) cu ovaj put preskociti, toliko je ruzno da nije za pricu....

I, makar ovako, online - od srca svako dobro svima onima koji se bore protiv teskih bolesti....Ima nas jos koji smo na vasoj strani, ako ista znaci :(.

ETIKA,STA TO BESE?Mozda postoji u zdravstvenim ustanovama u ostatku sveta,ali,u Srbiji?

Ja u Srbiju vise nikad na pregled!Prosle godine sam bio u Srbiji kao svake.Kazem ajde pregledacu se ovde kod specijaliste malo se placa a pregleda te odmah i to onaj koj ti hoces.Izabrao sam jednu privatnu kliniku i dosao je profesor jedan od vrhunskih strucnjaka u tom domenu.Za moje cudo prvo me ispitao, odakle sam cime se bavim.I onda...aaa...radis stresan posao...puno putujes..
Na samom pregledu EHO-m nadje mi ...kaze on lopticu od 3,5 cm u jednom od organa.Ja da pretrnem...on kaze ma mozda i nije ono najgore ali evo skoknite do mog prijatelja i uradite skener..
Bio sam van sebe i posebnom stresnom stanju.
Naravno ...odjurio sam na skener brze bolje istog momenta.
REZULTATI SU HVALA BOGU BILI NEGATIVNI!
Posle sam saznao da se desava da te lekari u Srbiji cesto salju na rengene i skenere kod prijatelja zbog ciste zarade a koriste uvek strah bolesnika.
Ovde napolju je to mnogo savesnije i profesionalnije.
Dugo ce nama trebati do evrope.
Ovde

Ono kako je lekar mojoj majci saopstio dijagnozu mog oca je surovo! Znate, mozda on i metastaze na mozgu, samo mi nismo snimili! Znate gospodjo, on nece umreti od tumora debelog creva vec od metastaza na jetri! Samo je falilo jos da licitira mesecima! Da li se ijednog trenutka zapitao da li je majka srcani bolesnik? Sta moze da se desi? Jedno ohrabrenje, u takvoj situaciji, ne moze da skodi. Situacija je vec dovoljno teska, ne morate pacijenta ubiti u pojam ako mu kazete istinu! Inace, imaju logiku da odredjuju broj meseci zivota teskim pacijentima. Kao prvo, lekar to ne zna. Kao drugo, NEMA PRAVO da vam tako nesto uzasno kaze!

U Srbiji svako ko je u imalo superiornijem polozaju ostale ljude tretira kao stoku. Razlog za to nije lose obrazovanje nego opsti primitivizam u drustvu. Na zalost, dok god kao drustvo ne usvojimo neke opste civilizacijske norme, to se nece promeniti. A sa lekarima ce to usvajanje ici jos i najteze, jer tako je lepo biti gospodar tudjih sudbina ...

Bilo koliki broj lekara da sam sreo, ne mogu da generališem. Poznajem lekarske usluge u nekoliko zemalja Evrope i mislim da su naši lekari možda i dobri po stručnosti, ali da imaju jako mali osećaj za pacijenta, što se na engleskom kaže empathy. Često su arogantni i grubi, ne saslušaju pacijenta nego veći deo svog kontakta provedu govoreći a manje slušajući, nisu ni učtivi da se predstave i pozdrave pacijenta. Bilo mi je čudno kada sam i za plaćenu uslugu imao utisak da je sa druge strane veterinar a ne lekar, jer nije bilo ni onog najosnovnijeg "dobar dan". U zapadnoj Evropi, koliko god da postoji šarolikost usluga, lekar pregleda pacijenta u ordinaciji, ali tek za pisaćim stolom, koristeći vizuelna pomagala objasni pacijentu u čemu je stvar i kako da se pristupi lečenju. U ordinaciji, pacijent se bavi svojim oblačenjem i ostalim i lekara može da sluša samo sa pola pažnje. Često sam slušao o kontradiktornim terapijama, gde su se dve grupe lekara prepirale oko toga šta treba da radi pacijent ali to sve preko pacijentovih leđa, dovodeći pacijenta u nedoumicu. Šta tu vredi lekarsko znanje! Nije sve u plaćanju. Onaj lekar koji je arogantan i neučtiv, neće postati učtiv i saosećajan ako dobije veću naknadu za svoj rad. Te kategorije nisu uporedive. Mislim da se na našim medicinskim fakultetima, po izjavi nekoliko prijatelja lekara, nedovoljno uči o pacijentu i njegovoj psihi. Sa druge strane, naši pacijenti i nisu često na nivou da se može sa njima lepo komunicirati. Problem svakako nije da se reši od danas do sutra, nego mora da se rešava lagano uz istovremeno podizanje opšte kulture i kulture ponašanja, jer je sve to sklop sveukupnosti odnosa u jednoj sredini.

Imao sam nesrecu da su mi ljekari u Kanadi saopstili da moje dijete ima kancer. Ucinili su to na najprofesionalniji nacin ali bez uljepsavanja situacije. Uz prisustvo socijalnog radnika objasnjen mi je put koji cu ja i moje dijete morati preci. Niti jedan detalj nije zaboravljen. Kao prvo ljekar nam je objasnio sve o prirodi bolesti ,nacinu lijecenja.Ja sam dobio protokol lijecenja gdje je tacno naznaceno do najmanjeg detalja kako i kada ce moje dijete da dobije terapiju, koji su nezeljeni efekti terapije kako da se ponasamo u slucaju pojave nezelenih efekata terapije.Protokol je bio napravljen za period od pet godina.Svi sekundarni efekti hemo terapije bili su objasnjeni do najmanjeg detalja uz napomene da oni cak mogu izazvati i smrt pacijenta. Uz sve to ljekar nam je vise puta potvrdio da i pored toga sto se radi o vrlo teskoj bolesti vjerovatnoca izlijecenja velika.Rjeci ljekara da se ne sekiramo i da smo u dobrim rukama svakako su vrlo ohrabrujuce. Saopstenjem tako teske bolesti ujedno je i pocela borba ljekara, drustva, porodice i bolesnika za ozdravljenje. U tim trenucima vrlo je vazno da sve neizvjesnosti budu otklonjne u najvecoj mogucoj mjeri. U tim situacijama najbolje se vidi koliko je drzava orgnizovana. Na moju veliku srecu uz ogromne napore cijelog jednog tima moje dijete je izlijeceno. Ako vam kazem da uz to ja nisam dao niti jedan dolar nikom. Svi ljekovi su bili placeni od strane socijalnog osiguranja koje ima svaki gradjanin Kanade i da su mi troskovi transporta i smjestaja u hotelima za vrijeme terapije bili placeni vi cete shvatiti da danas postoje drzave koje su dosegle jedan zavidan nivo organizacije kojem i vi trebate teziti.

Nacin na koji ce paci pacijent primiti tesku dijagnozu zavisi od ljudskosti onoga ko tu dijagnozu saopstava. Nazalost, ljudskosti je je sve manje u ovom surovom, tranzicionom drustvu, a godinama unazad za odabir medicinske struke nisu presudni humanost i zelja da se pomogne ljudima, vec neki sasvim drugi, prizemni i prozaicni razlozi. Prema tome, Bog neka ke svima nama u pomoc!

OK, ovo je "chak" drugi put da u domacim novinama prochitam rech koju u Srbiji moram da "crtam" trecim licima oko sebe. Napomena: nisam psiholog ili psihijatar, pa da mi je taj pojam sastavni deo uze struke.
Za njega sam cuo u srednjoj skoli, u okviru uskostrucnog predmeta iz oblasti komunikacija i informacija, i to verovatno zahvaljujuci cinjenici da nije postojao udzbenik, pa je profanka diktirala lekcije iz glave.
Verujem da ga inace ni tada ne bih cuo da je postojao udzbenik.
Prethodni put sam u domacim medijima tu rech video u naslovu chlanka posvecenog nuznoj - a cesto nedostajucoj - karakteristici savremenog domaceg menadzera. Naravno da je chlanak bio prenet iz hrvatske shtampe.
Ta rech bi trebalo da bude sastavni deo svakodnevnog govora, kao "televizor" ili "marketing".
OK, poshto se, u ovom ego-manijakalnom drustvu verovatno njih 99,5% koji ovo citaju, na ovom mestu pita koja je to rech - procitati CEO odlomak Golemanove recenzije Hofmanove knjige: http://www.gerila.com/knjige/katalog/1706.htm

Ja sam se lečio od malignog oboljenja od septembra 2007. do avgusta 2008.godine, pri čemu sam imao jako jako pozitivno iskustvo na Infektivnoj klinici KCS (pre nego što sam dobio dijagnozu)kao i na Institutu za hematologiju KCS. Dijagnoza mi je saopštena, po mom mišljenju, krajnje profesionalno i odnos svih lekara i osoblja je bio za čistu desetku. Međutim, na Institutu za onkologiju, gde sam završio lečenje, tretiran sam u najmanju ruku kao džak cementa, i to od strane lekara, gde sam morao da molim da mi zakažu zračnu terapiju, dok su tehničari bili neverovatno ljubazni i profesionalni.

Kada mi je saopštena dijagnoza, doktorka mi je rekla sve što može da me snađe, i to vrlo otvoreno, u smislu efekata koje će proizaći posebno iz terapija, koje mogu da upropaste organizam, i svih mogućih kasniji posledica koje ću imati tokom života.

Ove stvari ne treba generalizovati, jer teške bolesti su vrlo subjektivne, ali smatram, bez obzira na ovo što sam napisao, da je najvažnije (presudno) kako će neko prihvatiti svoju bolest i boriti se sa time, a ne kako će mu to neko saopštiti.

Ja ipak mislim da je kod lekara najvažnija stručnost i pravilno rasuđivanje. Kada su mi se pre dve godine posle manje greške ginekologa koji je porađao suprugu rodile dve ćerke, jedna je bila u kritičnom stanju, rađena je reanimacija... Kada sam stigao u bolnicu primila me je relativno mlađa lekarka neonatolog kojoj su očigledno uzor zapadni standardi i prenaglašeno ljubazno dajući sve od sebe stručno mi objasnila šta se sve dogodilo, šta je u međuvremenu preduzeto, šta sve može sa detetom da se desi, na osnovi ovih pokazatelja, onih pokazatelja... Bio sam veoma zbunjen i uplašen. Poslepodne kada sam ponovo došao jedna starija doktorica mrzovoljno pa čak i pomalo grubo me je primila, ali sa neverovatnom samouverenošću iza koje stoje decenije rada rekla mi je "briši kući i nemoj ovde da dosađuješ, sa detetom će sve biti uredu". Mislim da nikada u životu nisam bio srećan kao tada. Došlo mi je bilo da je izljubim. Nije stvar toliko ni u taktici, ni u pristupu, loša vest je loša ma kako je glasnik saopštio, a dobra je dobra makar je i kroz psovku saznali. Problem je u ljudskoj iluziji nastaloj u 20. veku da život treba da je lep, lagodan, bezbrižan, bezbolan... i ljudi ne shvataju da je život podjednako i ružan, težak, bolan... prosto današnji čovek je potisnuo apsolutnu istinu da se kad tad mora umreti, bolovati, patiti. Današnji čovek nije spreman za život, a za to nam nisu krivi lekari, koji kao i bilo koji drugi profesionalci pre svega treba da budu dobri i posvećeni u onome što rade, a za nežnost i ljubav bi trebalo da imamo porodicu i prijatelje.

Reci ce neko da generalizujem.
Ja sam najmanje kriva sto je citava jedna profesija i ljudi koji se njome bave dopustila da to radim i ja, a i svi drugi.
Zbog njih, tih i takvih lekara, svako od nas ima nekog koga nema.
O saopstavanju, s njihove strane, bilo cega, iluzorno je pricati.
Citava prica o toj temi, da nije strahovito tuzna i bespredmetna, bila bi histericno smesna...
Rak, transplantacija, umrla ti beba, umro si ti sam...
Sve je to samo nas licni problem, a ocekivati od lekara u tom trenutku da ti olaksaju... Ne znam nikoga, ali nikoga ko je to doziveo!
Ako je neko imao srece da ne zna o cemu ja to pisem, slobodno neka klikne na sajt "Majka hrabrost"...
Tu ce procitati sve o saopstavanju i etici...
Sve papirne maramice ovog sveta mu nece pomoci da obrise suze...

Razlog za grubost najčešće ne leži u urođenom nedostatku empatije nego naprotiv upravo u unutrašnjoj emocionalnoj preosetljivosti. Najprostije rečeno, "grubijan" se plaši da se ne rasplače, ne "pogubi"! Malo opširnije, oni koji su u prilici da stalno trpe navale tuđe nesreće reaguju tako što se svesno emocionalno ograđuju kako bi očuvali iluziju samokontrole.

To je danas masovna pojava. Neki misle da je to cinizam i čak za sebe veruju da su emocionalno "bezbedni", ali to je samo ljuska koja ne štiti zapravo, jer zaštite nema - stresni efekat je isti, samo je bezizražajna fasada zadržana.

Usudio bih se reći, to je takođe glavni razlog zašto se na ovim našim prostorima ignorišu ratni zločini nad drugima i zašto se veličaju ratni zločinci - kada bi bilo suprotno, to bi bio pravi društveni zemljotres. Zato, radije potisnemo mržnjom i veštačkom i nategnutom racionalizacijom svoju empatiju da nas ne obori na kolena i onda možemo da funkcionišemo.

Empatija postoji samo ako je dvosmerna. Usput, "znamo" kakvi su doktori, ali niko ne piše o pacijentima. Nisam siguran da su sve sama ispravna i dobronamerna nevinašca. Kakv narod takvi mu i doktori.

Nažalost, mnogo je "lekara" koji zloupotrebljavaju strah pacijenata od neizlečivih bolesti kako bi im iznudili novac. Tako sam jednom prilikom u Urgentni centar dovezao oca koji je bio u teškim bolovima zbog diskopatije. Samo što sam odšetao do šaltera, pred preplašenim čovekom i njegovom još uspaničenijom ženom stvorio se mladi i nadobudni neurohirurg i u prvoj rečenici saopštio kako je "verovatno u pitanju rak kičme", ali da on može da "sredi" hitnu operaciju i sve što treba... Da ne pominjem ginekologe, koji svakoj iole naivnijoj trudnici odmah govore da joj je trudnoća visoko rizična itd... a svi znamo šta zapravo žele ti kriminalci u belim mantilima - novac!

ETIKA,STA TO BESE?Mozda postoji u zdravstvenim ustanovama u ostatku sveta,ali,u Srbiji?

Ja ipak mislim da je kod lekara najvažnija stručnost i pravilno rasuđivanje. Kada su mi se pre dve godine posle manje greške ginekologa koji je porađao suprugu rodile dve ćerke, jedna je bila u kritičnom stanju, rađena je reanimacija... Kada sam stigao u bolnicu primila me je relativno mlađa lekarka neonatolog kojoj su očigledno uzor zapadni standardi i prenaglašeno ljubazno dajući sve od sebe stručno mi objasnila šta se sve dogodilo, šta je u međuvremenu preduzeto, šta sve može sa detetom da se desi, na osnovi ovih pokazatelja, onih pokazatelja... Bio sam veoma zbunjen i uplašen. Poslepodne kada sam ponovo došao jedna starija doktorica mrzovoljno pa čak i pomalo grubo me je primila, ali sa neverovatnom samouverenošću iza koje stoje decenije rada rekla mi je "briši kući i nemoj ovde da dosađuješ, sa detetom će sve biti uredu". Mislim da nikada u životu nisam bio srećan kao tada. Došlo mi je bilo da je izljubim. Nije stvar toliko ni u taktici, ni u pristupu, loša vest je loša ma kako je glasnik saopštio, a dobra je dobra makar je i kroz psovku saznali. Problem je u ljudskoj iluziji nastaloj u 20. veku da život treba da je lep, lagodan, bezbrižan, bezbolan... i ljudi ne shvataju da je život podjednako i ružan, težak, bolan... prosto današnji čovek je potisnuo apsolutnu istinu da se kad tad mora umreti, bolovati, patiti. Današnji čovek nije spreman za život, a za to nam nisu krivi lekari, koji kao i bilo koji drugi profesionalci pre svega treba da budu dobri i posvećeni u onome što rade, a za nežnost i ljubav bi trebalo da imamo porodicu i prijatelje.

Način na koji se saopštavaju teže dijagnoze je u srazmeri sa sumom para kojom se "uspostavlja" poverenje. Što više evrića to cinculiranje veće. Ako para nema istina se tresne iz taka, pa ko preživi priča!

OK, ovo je "chak" drugi put da u domacim novinama prochitam rech koju u Srbiji moram da "crtam" trecim licima oko sebe. Napomena: nisam psiholog ili psihijatar, pa da mi je taj pojam sastavni deo uze struke.
Za njega sam cuo u srednjoj skoli, u okviru uskostrucnog predmeta iz oblasti komunikacija i informacija, i to verovatno zahvaljujuci cinjenici da nije postojao udzbenik, pa je profanka diktirala lekcije iz glave.
Verujem da ga inace ni tada ne bih cuo da je postojao udzbenik.
Prethodni put sam u domacim medijima tu rech video u naslovu chlanka posvecenog nuznoj - a cesto nedostajucoj - karakteristici savremenog domaceg menadzera. Naravno da je chlanak bio prenet iz hrvatske shtampe.
Ta rech bi trebalo da bude sastavni deo svakodnevnog govora, kao "televizor" ili "marketing".
OK, poshto se, u ovom ego-manijakalnom drustvu verovatno njih 99,5% koji ovo citaju, na ovom mestu pita koja je to rech - procitati CEO odlomak Golemanove recenzije Hofmanove knjige: http://www.gerila.com/knjige/katalog/1706.htm

Razlog za grubost najčešće ne leži u urođenom nedostatku empatije nego naprotiv upravo u unutrašnjoj emocionalnoj preosetljivosti. Najprostije rečeno, "grubijan" se plaši da se ne rasplače, ne "pogubi"! Malo opširnije, oni koji su u prilici da stalno trpe navale tuđe nesreće reaguju tako što se svesno emocionalno ograđuju kako bi očuvali iluziju samokontrole.

To je danas masovna pojava. Neki misle da je to cinizam i čak za sebe veruju da su emocionalno "bezbedni", ali to je samo ljuska koja ne štiti zapravo, jer zaštite nema - stresni efekat je isti, samo je bezizražajna fasada zadržana.

Usudio bih se reći, to je takođe glavni razlog zašto se na ovim našim prostorima ignorišu ratni zločini nad drugima i zašto se veličaju ratni zločinci - kada bi bilo suprotno, to bi bio pravi društveni zemljotres. Zato, radije potisnemo mržnjom i veštačkom i nategnutom racionalizacijom svoju empatiju da nas ne obori na kolena i onda možemo da funkcionišemo.

Empatija postoji samo ako je dvosmerna. Usput, "znamo" kakvi su doktori, ali niko ne piše o pacijentima. Nisam siguran da su sve sama ispravna i dobronamerna nevinašca. Kakv narod takvi mu i doktori.

Ja sam se lečio od malignog oboljenja od septembra 2007. do avgusta 2008.godine, pri čemu sam imao jako jako pozitivno iskustvo na Infektivnoj klinici KCS (pre nego što sam dobio dijagnozu)kao i na Institutu za hematologiju KCS. Dijagnoza mi je saopštena, po mom mišljenju, krajnje profesionalno i odnos svih lekara i osoblja je bio za čistu desetku. Međutim, na Institutu za onkologiju, gde sam završio lečenje, tretiran sam u najmanju ruku kao džak cementa, i to od strane lekara, gde sam morao da molim da mi zakažu zračnu terapiju, dok su tehničari bili neverovatno ljubazni i profesionalni.

Kada mi je saopštena dijagnoza, doktorka mi je rekla sve što može da me snađe, i to vrlo otvoreno, u smislu efekata koje će proizaći posebno iz terapija, koje mogu da upropaste organizam, i svih mogućih kasniji posledica koje ću imati tokom života.

Ove stvari ne treba generalizovati, jer teške bolesti su vrlo subjektivne, ali smatram, bez obzira na ovo što sam napisao, da je najvažnije (presudno) kako će neko prihvatiti svoju bolest i boriti se sa time, a ne kako će mu to neko saopštiti.

Nacin na koji ce paci pacijent primiti tesku dijagnozu zavisi od ljudskosti onoga ko tu dijagnozu saopstava. Nazalost, ljudskosti je je sve manje u ovom surovom, tranzicionom drustvu, a godinama unazad za odabir medicinske struke nisu presudni humanost i zelja da se pomogne ljudima, vec neki sasvim drugi, prizemni i prozaicni razlozi. Prema tome, Bog neka ke svima nama u pomoc!

Pre par godina resim da se za 1. decembar testiram na HIV u Gradskom zavodu za zastitu zdravlja (29. novembar), posto sam imao nekoliko rizicnih kontakta te godine, pa zasto ne iskoristiti kad je besplatno. Trebalo je da rezultati budu gotovi jos iste veceri, medjutim odlozili su to bili za sutradan. Dodjem ja sutra u popodnevnim casovima, nigde nikog zivog, nabasam na zaposlene u nekoj njihovoj pushionici, pitam za rezultate, kazu da sacekam i posle nekog vremena izlazi cistac(!), odvede me do neke druge prostorije, baci na sto kutiju sa rezultatima i kaze - nadji se... Srecom, bio sam negativan, ne mogu ni da zamislim kako bih se ja, ili bilo ko osecao, da na takav nacin sazna da boluje od neizlecive bolesti... Toliko o `saopstavanju`...

Kao lekar i specijalista radim u Australiji ali sam naravno radio dugo i u nasem zdravstvenom sistemu i smatram se kompetentnim da komentarisem u kakvom je zaostatku savremena medicinska praksa u Srbiji sto se tice umeca komunikacije sa pacijentima. Ovo je eticko pitanje i osnovno znanje i vestina za svakog lekara nezavisno od bogatstva drzave ili pojedinacnog lekara. Nemam nameru glorifikovati zapadne zdravstvene ili edukacione sisteme, ali je cinjenica da se saopstavanje lose vesti (breaking bad news) na zapadnim fakultetima uci na osnovnim medicinskim studijama. Ovo je vrlo cesto i fundamentalno ispitno pitanje na svim teorijskim i prakticnim ispitima od lokalnih medicinskih fakulteta, specijalistickih studija, pa i na ispitima za nostrifikovanje stranih diploma. Mene tome u Srbiji niko nije ucio a nagledao sam se i naslusao uzasnih situacija izmedju lekara i pacijenata i njihovih porodica kada se radilo o saopstavanju fatalnih dijagnoza. Naravno da postoje kulturoloske razlike u vezi ovog pitanja izmedju raznih nacija i da je svaki slucaj jedinstven - ali to lekari moraju uciti,vezbati i primenjivati. To se nemoze nauciti kod kuce i to jeste kako ovde kazu umetnost (art of medicine). Slobodno mogu reci da mi lekari ovde zavisimo u potpunosti od pacijenata kao klijenata od kojih na kraju i zivimo i izdrzavamo svoje porodice. Ne pada mi na pamet da imam nezadovoljnog pacijenta, jer taj vise nece doci kod mene, reci ce nekom da sam los - i to je i izgubljen prihod i reputacija, i naravno nikom nije prijatno. Sistem lekarskih licenci i disciplina koju lekarska komora ovde strogo primenjuje nas na kraju i prinudi da veoma pazimo sta kazemo pacijentu i kako saopstavamo recimo lose vesti. Druga strana medalje je da ovde prosecni pacijent vrlo lako presavije tabak i tuzi doktora cak i za netakticnost ili arogantnost pri komunikaciji sto moze prakticno unistiti karijeru bilo koga od nas. A o advokatima koji se specijaliziraju za ovakve slucajeve da i ne pricam. Bez obzira na zakonska sredstva prinude i kaznjavanja, ovo pitanje je na kraju ipak pitanje etike, savesti, kulture, lepog vaspitanja i iskrene brige za pacijenta za svakog zdravstvenog radnika. Onaj ko to tako ne oseca je u medicinskoj struci iz verovatno pogresnih razloga.

Ono kako je lekar mojoj majci saopstio dijagnozu mog oca je surovo! Znate, mozda on i metastaze na mozgu, samo mi nismo snimili! Znate gospodjo, on nece umreti od tumora debelog creva vec od metastaza na jetri! Samo je falilo jos da licitira mesecima! Da li se ijednog trenutka zapitao da li je majka srcani bolesnik? Sta moze da se desi? Jedno ohrabrenje, u takvoj situaciji, ne moze da skodi. Situacija je vec dovoljno teska, ne morate pacijenta ubiti u pojam ako mu kazete istinu! Inace, imaju logiku da odredjuju broj meseci zivota teskim pacijentima. Kao prvo, lekar to ne zna. Kao drugo, NEMA PRAVO da vam tako nesto uzasno kaze!

Reci ce neko da generalizujem.
Ja sam najmanje kriva sto je citava jedna profesija i ljudi koji se njome bave dopustila da to radim i ja, a i svi drugi.
Zbog njih, tih i takvih lekara, svako od nas ima nekog koga nema.
O saopstavanju, s njihove strane, bilo cega, iluzorno je pricati.
Citava prica o toj temi, da nije strahovito tuzna i bespredmetna, bila bi histericno smesna...
Rak, transplantacija, umrla ti beba, umro si ti sam...
Sve je to samo nas licni problem, a ocekivati od lekara u tom trenutku da ti olaksaju... Ne znam nikoga, ali nikoga ko je to doziveo!
Ako je neko imao srece da ne zna o cemu ja to pisem, slobodno neka klikne na sajt "Majka hrabrost"...
Tu ce procitati sve o saopstavanju i etici...
Sve papirne maramice ovog sveta mu nece pomoci da obrise suze...

Ja u Srbiju vise nikad na pregled!Prosle godine sam bio u Srbiji kao svake.Kazem ajde pregledacu se ovde kod specijaliste malo se placa a pregleda te odmah i to onaj koj ti hoces.Izabrao sam jednu privatnu kliniku i dosao je profesor jedan od vrhunskih strucnjaka u tom domenu.Za moje cudo prvo me ispitao, odakle sam cime se bavim.I onda...aaa...radis stresan posao...puno putujes..
Na samom pregledu EHO-m nadje mi ...kaze on lopticu od 3,5 cm u jednom od organa.Ja da pretrnem...on kaze ma mozda i nije ono najgore ali evo skoknite do mog prijatelja i uradite skener..
Bio sam van sebe i posebnom stresnom stanju.
Naravno ...odjurio sam na skener brze bolje istog momenta.
REZULTATI SU HVALA BOGU BILI NEGATIVNI!
Posle sam saznao da se desava da te lekari u Srbiji cesto salju na rengene i skenere kod prijatelja zbog ciste zarade a koriste uvek strah bolesnika.
Ovde napolju je to mnogo savesnije i profesionalnije.
Dugo ce nama trebati do evrope.
Ovde

U Srbiji svako ko je u imalo superiornijem polozaju ostale ljude tretira kao stoku. Razlog za to nije lose obrazovanje nego opsti primitivizam u drustvu. Na zalost, dok god kao drustvo ne usvojimo neke opste civilizacijske norme, to se nece promeniti. A sa lekarima ce to usvajanje ici jos i najteze, jer tako je lepo biti gospodar tudjih sudbina ...

Bilo koliki broj lekara da sam sreo, ne mogu da generališem. Poznajem lekarske usluge u nekoliko zemalja Evrope i mislim da su naši lekari možda i dobri po stručnosti, ali da imaju jako mali osećaj za pacijenta, što se na engleskom kaže empathy. Često su arogantni i grubi, ne saslušaju pacijenta nego veći deo svog kontakta provedu govoreći a manje slušajući, nisu ni učtivi da se predstave i pozdrave pacijenta. Bilo mi je čudno kada sam i za plaćenu uslugu imao utisak da je sa druge strane veterinar a ne lekar, jer nije bilo ni onog najosnovnijeg "dobar dan". U zapadnoj Evropi, koliko god da postoji šarolikost usluga, lekar pregleda pacijenta u ordinaciji, ali tek za pisaćim stolom, koristeći vizuelna pomagala objasni pacijentu u čemu je stvar i kako da se pristupi lečenju. U ordinaciji, pacijent se bavi svojim oblačenjem i ostalim i lekara može da sluša samo sa pola pažnje. Često sam slušao o kontradiktornim terapijama, gde su se dve grupe lekara prepirale oko toga šta treba da radi pacijent ali to sve preko pacijentovih leđa, dovodeći pacijenta u nedoumicu. Šta tu vredi lekarsko znanje! Nije sve u plaćanju. Onaj lekar koji je arogantan i neučtiv, neće postati učtiv i saosećajan ako dobije veću naknadu za svoj rad. Te kategorije nisu uporedive. Mislim da se na našim medicinskim fakultetima, po izjavi nekoliko prijatelja lekara, nedovoljno uči o pacijentu i njegovoj psihi. Sa druge strane, naši pacijenti i nisu često na nivou da se može sa njima lepo komunicirati. Problem svakako nije da se reši od danas do sutra, nego mora da se rešava lagano uz istovremeno podizanje opšte kulture i kulture ponašanja, jer je sve to sklop sveukupnosti odnosa u jednoj sredini.

Nažalost, mnogo je "lekara" koji zloupotrebljavaju strah pacijenata od neizlečivih bolesti kako bi im iznudili novac. Tako sam jednom prilikom u Urgentni centar dovezao oca koji je bio u teškim bolovima zbog diskopatije. Samo što sam odšetao do šaltera, pred preplašenim čovekom i njegovom još uspaničenijom ženom stvorio se mladi i nadobudni neurohirurg i u prvoj rečenici saopštio kako je "verovatno u pitanju rak kičme", ali da on može da "sredi" hitnu operaciju i sve što treba... Da ne pominjem ginekologe, koji svakoj iole naivnijoj trudnici odmah govore da joj je trudnoća visoko rizična itd... a svi znamo šta zapravo žele ti kriminalci u belim mantilima - novac!

I pored najbolje volje, ne mogu u potpunosti da se slozim sa napisom...

Prvo, treba razlikovati saopstavanje dijagnoze od saopstavanja "dijagnoze", sto mislim da je takodje ogroman problem u komunikaciji sa pacijentom, mal' ne rece - "komunikaciji".
Ako jedna od dve 26-godisnje bliznakinje, posle niza stresova i psihofizickih trauma dobije dijabetes, gospodja endokrinolog NE MOZE drugoj, sasvim zdravoj bliznakinji i majci desetomesecnog deteta da kaze u prolazu i doslovno preko ramena da ce i ona najdalje za par godina dobiti isti taj tip dijabetesa u istoj (teskoj) formi.
To nije samo nedostatak eticnosti, nego i sarlatanstvo i bezobrazluk, da se ne posluzim tezim recima.
Drugo, cinjenica jeste da je izuzetno tesko saopstiti nekom tesku dijagnozu. Moja je sreca sto sam u takvoj poziciji da to saopstavam mozda jednom u sest meseci, par dana pre toga ne spavam misleci sta cu i na koji nacin da kazem, a i posle par dana ne spavam misleci da li sam dobro odmerila rec, da li sam dobro dalje uputila pacijenta itd. Da ne bude zabune, imam 22 godine staza, nisam od juce, a znam kolege koji dnevno nekoliko puta saopstavaju pacijentima teske dijagnoze sa istim tim unutrasnjim lomom i posle 25 i 30 godina staza, postoje i takvi, itekako.
ALI: to nije etika, to se ne uci na fakultetu, to nije Kodeks ili Zakletva, to je - prosto - ili covek, ili nije.
Cinjenica jeste da smo svi mi na ovaj ili onaj nacin imali kao predmete etiku i deontologiju, ali to od ma kog doktora, inzenjera, medicinske sestre ili uciteljice NECE naciniti empaticnog coveka, i tu Boga nema.
Kao jedino resenje ja vidim obavezu da se teske dijagnoze saopstavaju konzilijarno, i da posle toga - za nedolicno, bezosecajno ponasanje sledi KAZNA. I to dosledna, drasticna, bez obzira na to da li je neko "neciji" ili "niciji".
Ako iskusan lekar, ozbiljan strucnjak, pozove porodicu (odaslu cerku i zeta) pacijentkinje, i vrlo uvidjavno im kaze da je situacija veoma teska, da treba da se pripreme itd., a na cerkino kroz suze izgovoreno pitanje "Koliko jos vremena?" pogleda na sat i "opusteno" kaze - "Ah, jos dvadesetak minuta", onda itekako treba da ga sleduje kazna, osim ako nije brat uticajnog politicara....

Mozda sam predugo u zdravstvu, ali sam po ovom pitanju zaista pesimista. Temu - kako su mojoj majci pre par meseci "saopstili" da ima rak (i sta se dalje desavalo) cu ovaj put preskociti, toliko je ruzno da nije za pricu....

I, makar ovako, online - od srca svako dobro svima onima koji se bore protiv teskih bolesti....Ima nas jos koji smo na vasoj strani, ako ista znaci :(.

Imao sam nesrecu da su mi ljekari u Kanadi saopstili da moje dijete ima kancer. Ucinili su to na najprofesionalniji nacin ali bez uljepsavanja situacije. Uz prisustvo socijalnog radnika objasnjen mi je put koji cu ja i moje dijete morati preci. Niti jedan detalj nije zaboravljen. Kao prvo ljekar nam je objasnio sve o prirodi bolesti ,nacinu lijecenja.Ja sam dobio protokol lijecenja gdje je tacno naznaceno do najmanjeg detalja kako i kada ce moje dijete da dobije terapiju, koji su nezeljeni efekti terapije kako da se ponasamo u slucaju pojave nezelenih efekata terapije.Protokol je bio napravljen za period od pet godina.Svi sekundarni efekti hemo terapije bili su objasnjeni do najmanjeg detalja uz napomene da oni cak mogu izazvati i smrt pacijenta. Uz sve to ljekar nam je vise puta potvrdio da i pored toga sto se radi o vrlo teskoj bolesti vjerovatnoca izlijecenja velika.Rjeci ljekara da se ne sekiramo i da smo u dobrim rukama svakako su vrlo ohrabrujuce. Saopstenjem tako teske bolesti ujedno je i pocela borba ljekara, drustva, porodice i bolesnika za ozdravljenje. U tim trenucima vrlo je vazno da sve neizvjesnosti budu otklonjne u najvecoj mogucoj mjeri. U tim situacijama najbolje se vidi koliko je drzava orgnizovana. Na moju veliku srecu uz ogromne napore cijelog jednog tima moje dijete je izlijeceno. Ako vam kazem da uz to ja nisam dao niti jedan dolar nikom. Svi ljekovi su bili placeni od strane socijalnog osiguranja koje ima svaki gradjanin Kanade i da su mi troskovi transporta i smjestaja u hotelima za vrijeme terapije bili placeni vi cete shvatiti da danas postoje drzave koje su dosegle jedan zavidan nivo organizacije kojem i vi trebate teziti.