"Spoljnom politikom protiv Hitlera"

Svako ko je u Nemačkoj bio protiv Hitlera ili je još '33 bio prinuđen da beži iz Nemačke (npr. Ajnštajn, Tomas Man, Fric Lang, Remark, Marlen Ditrih i mnogi drugi) ili je nakon dolaska nacista na vlast ubijen/a ili završio/la u konclogorima. Sve u svemu, bar 5 miliona Nemaca (komunisti, socijalisti, socijaldemokrate, sindikalni lideri, anarhisti, liberali, brojni naučnici, književnici, umetnici, hendikepirane osobe, homoseksualci...) su bili prve žrtve nacionalsocijalističkog režima, pre Jevreja, Slovena, Roma i drugih pripadnika "nižih rasa" širom porobljene Evrope, tako da je neozbiljno tvrditi da je "99,9% Nemaca bilo uz Hitlera". Još je neozbiljnije nekakvim "herojima antifašističke borbe" proglašavati likove poput fon Hasela, fon Štaufenberga i slične "holivudske dobre Nemce" koji su se setili da je Hitler loš kad je već zavio u crno pola sveta a Nemačka uveliko gubila rat, a pre toga su bili uzorni nacisti. Treba se setiti i običnih Nemaca koji su rizikovali svoje i živote svojih porodica skrivajući Jevreje, kao i omladine iz studentske organizacije "Bela ruža" koja je platila glavom iskazivanje protesta protiv umobolnog Hitlerovog režima.

Kad je u pitanju Njemacka onda je potrebno biti vrlo pazljiv u davanju priznanja bilo kome iz te velike nacije kada se radi o nekom "znacajnijem" poduhvatu antihitlerovske djelatnosti. Nije nikakva tajna da su Nijemci 99.9999...% bili za Hitlera bas u tim danima evropskoe kataklizme.Takodje je istina da je bio,vrlo minimalan broj, Nijemaca koji se na neki nacin suprostavljao tom rezimu. Procenat protivnika Hitlera bio je tako minimalan da se, bez obzira na bilo kakvu sentimentalnost, moze najednostavnije zaokruziti na mateamticku nulu. Davati jedno znacajno priznanje na nivou "kraljevskog" prisustva je u sustini neodgovorno kada se radi o jednoj vrlo dirljivoj temi. Nije u pitanju nikakav Schindler ili bilo ko drugi ko se uspio uzdici iznad opstenacionalnog entuzijazma prema nacizmu. Zakulisna djelatnost posleratne (zapadne) Njemacke bila je vise nego arogantna po pitanju opstenacionalne odgovornosti nacije. Specificno po pitanju nasih jugoslovenskih predjele, "nova" Njemacka je zauzela klonirani Hitlerov stav. Zar je potrebno naglasiti da se Jugoslavija raspala po identicnim Hitlerovim planovima iz II SR. Pojedinacna priznanja su potrebna ali ne na nivou koji se objavljuje jer to vrijedja mrtve i prezivjele zrtve Hitlerovske Njemacke.
(vasilije knezevic, 24 maj, 2009)

Veoma poučna izložba, ali šta to vredi kad naša politička i kulturna elita nije u stanju da uči ni na tuđim ni na svojim grešakama!

Kad je u pitanju Njemacka onda je potrebno biti vrlo pazljiv u davanju priznanja bilo kome iz te velike nacije kada se radi o nekom "znacajnijem" poduhvatu antihitlerovske djelatnosti. Nije nikakva tajna da su Nijemci 99.9999...% bili za Hitlera bas u tim danima evropskoe kataklizme.Takodje je istina da je bio,vrlo minimalan broj, Nijemaca koji se na neki nacin suprostavljao tom rezimu. Procenat protivnika Hitlera bio je tako minimalan da se, bez obzira na bilo kakvu sentimentalnost, moze najednostavnije zaokruziti na mateamticku nulu. Davati jedno znacajno priznanje na nivou "kraljevskog" prisustva je u sustini neodgovorno kada se radi o jednoj vrlo dirljivoj temi. Nije u pitanju nikakav Schindler ili bilo ko drugi ko se uspio uzdici iznad opstenacionalnog entuzijazma prema nacizmu. Zakulisna djelatnost posleratne (zapadne) Njemacke bila je vise nego arogantna po pitanju opstenacionalne odgovornosti nacije. Specificno po pitanju nasih jugoslovenskih predjele, "nova" Njemacka je zauzela klonirani Hitlerov stav. Zar je potrebno naglasiti da se Jugoslavija raspala po identicnim Hitlerovim planovima iz II SR. Pojedinacna priznanja su potrebna ali ne na nivou koji se objavljuje jer to vrijedja mrtve i prezivjele zrtve Hitlerovske Njemacke.
(vasilije knezevic, 24 maj, 2009)

Veoma poučna izložba, ali šta to vredi kad naša politička i kulturna elita nije u stanju da uči ni na tuđim ni na svojim grešakama!

Svako ko je u Nemačkoj bio protiv Hitlera ili je još '33 bio prinuđen da beži iz Nemačke (npr. Ajnštajn, Tomas Man, Fric Lang, Remark, Marlen Ditrih i mnogi drugi) ili je nakon dolaska nacista na vlast ubijen/a ili završio/la u konclogorima. Sve u svemu, bar 5 miliona Nemaca (komunisti, socijalisti, socijaldemokrate, sindikalni lideri, anarhisti, liberali, brojni naučnici, književnici, umetnici, hendikepirane osobe, homoseksualci...) su bili prve žrtve nacionalsocijalističkog režima, pre Jevreja, Slovena, Roma i drugih pripadnika "nižih rasa" širom porobljene Evrope, tako da je neozbiljno tvrditi da je "99,9% Nemaca bilo uz Hitlera". Još je neozbiljnije nekakvim "herojima antifašističke borbe" proglašavati likove poput fon Hasela, fon Štaufenberga i slične "holivudske dobre Nemce" koji su se setili da je Hitler loš kad je već zavio u crno pola sveta a Nemačka uveliko gubila rat, a pre toga su bili uzorni nacisti. Treba se setiti i običnih Nemaca koji su rizikovali svoje i živote svojih porodica skrivajući Jevreje, kao i omladine iz studentske organizacije "Bela ruža" koja je platila glavom iskazivanje protesta protiv umobolnog Hitlerovog režima.