Restoran Ljubić

Restoran "u kojem se jede", a ima dzinovski TV na zidu i laptopove "na izvol'te". A ono sto se od jelovnika (koji se ni na jednom jeziku ne zove "meny") pominje upucuje na kod nas popularnu skolu "od svega pomalo, samo da ga je mnogo". Niste me bas podstakli da posetim Ljubic.

Bilo bi zanimljivo i znati kako je pod okupacijom nastao i opstao novi restoran.

Potaknut, izmedju ostalog i ovim opisom, posetio sam Ljubic, od koga sam ocekivao mnogo, a dozivljaj je pretvoren u pravu frustaciju i zavrsio se nasim izbacivanjem iz restorana.

Neguju tzv. slow food, a to u ovom slucaju znaci da predjelo (zagorele bruskete) cekate 45 minuta, a casu vode narucujete tri puta i to sve na vrlo neudobnim stolicama. Mozete misliti koliko smo tek cekali glavno jelo, koje je potom servirano. U tanjiru je bilo jelo koje nismo narucili, a umesto izvinjenja dobili smo podrugljivo sazaljenje konobara, koji nam je rekao da ima jos da se nacekamo.

Porcije su bile male, a uz jelo se kao prilog dobija nesto kao pomodna dekoracija od par komada povrca. Moram priznati da je biftek bio dobar, ali sve ostalo je bilo suprotno.

Nismo uspeli da dobijemo so, iako smo je trazili, imali smo samo jedan jelovnik za narucivanje, drugi nam je obecan ali nikada nije donesen, posle jela trazili smo da nam konobar pocisti mrve, sto takodje nije ucinio, cackalice smo dobili posle 10 minuta od intervencije. Dve intervencije kod menadzera restorana takodje nisu pomogle, a kao vrhunac je donsen netacan racun. Na kraju smo isterani iz restorana.

Imam utaisak da je ceo koncept restorana osmisljen sa jasnom namerom da se uz kvazi poseban dozivljaj na nas balkanski nacin samo uzme novac i to od bogatih sugradjana, jer je ocigledna bila razlika u usluzi dobrostojecih gostiju i nas obicnog sveta.

Restoran "u kojem se jede", a ima dzinovski TV na zidu i laptopove "na izvol'te". A ono sto se od jelovnika (koji se ni na jednom jeziku ne zove "meny") pominje upucuje na kod nas popularnu skolu "od svega pomalo, samo da ga je mnogo". Niste me bas podstakli da posetim Ljubic.

Bilo bi zanimljivo i znati kako je pod okupacijom nastao i opstao novi restoran.

Potaknut, izmedju ostalog i ovim opisom, posetio sam Ljubic, od koga sam ocekivao mnogo, a dozivljaj je pretvoren u pravu frustaciju i zavrsio se nasim izbacivanjem iz restorana.

Neguju tzv. slow food, a to u ovom slucaju znaci da predjelo (zagorele bruskete) cekate 45 minuta, a casu vode narucujete tri puta i to sve na vrlo neudobnim stolicama. Mozete misliti koliko smo tek cekali glavno jelo, koje je potom servirano. U tanjiru je bilo jelo koje nismo narucili, a umesto izvinjenja dobili smo podrugljivo sazaljenje konobara, koji nam je rekao da ima jos da se nacekamo.

Porcije su bile male, a uz jelo se kao prilog dobija nesto kao pomodna dekoracija od par komada povrca. Moram priznati da je biftek bio dobar, ali sve ostalo je bilo suprotno.

Nismo uspeli da dobijemo so, iako smo je trazili, imali smo samo jedan jelovnik za narucivanje, drugi nam je obecan ali nikada nije donesen, posle jela trazili smo da nam konobar pocisti mrve, sto takodje nije ucinio, cackalice smo dobili posle 10 minuta od intervencije. Dve intervencije kod menadzera restorana takodje nisu pomogle, a kao vrhunac je donsen netacan racun. Na kraju smo isterani iz restorana.

Imam utaisak da je ceo koncept restorana osmisljen sa jasnom namerom da se uz kvazi poseban dozivljaj na nas balkanski nacin samo uzme novac i to od bogatih sugradjana, jer je ocigledna bila razlika u usluzi dobrostojecih gostiju i nas obicnog sveta.