Poverenje je ključ za sreću

Komentatoru broj 4(EU Citizen) ti previse razmisljas da bi bio srecan.

Medjusobno poverenje je posledica prosvecenosti, i ono je nekada odlikovalo ceo protestantski sever Evrope, a do danas se sacuvalo u tragovima, na primer, u Danskoj i Holandiji (uglavnom u unutrasnjosti gde nema stranaca). Medjusobno poverenje je izraz unutrasnje neiskvarenosti. Ako sam ja pokvaren (to znaci - ako nemam savest, pa je za mene sve dozvoljeno sto zakonom nije zabranjeno, pa sam spreman da prevarim, da ukradem, da zabusavam na poslu), onda mislim da su i drugi takvi, jer i tudje postupke tumacim kroz sopstvene motive ponasanja, pa spontano druge sumnjicim jer mislim da su i drugi kao ja sam. Onaj ko je u srcu bezazlen, misli da su i svi ostali kao on, pa se prirodno ponasa prozet poverenjem. O tom duhu poverenja i nepoverenja interesantno govori antropolog Vladimir Dvornikovic jos 1939. godine:

“Jedan naš čovek izjavio je u novinama da su po njegovom mišljenju Englezi ”najdetinjastiji narod na svetu“. Zašto? Zato što ”veruju prosto sve što im se priča“. Pri tom je zaboravio samo jednu sitnu okolnost: da Englez očekuje od svakog čoveka istinu, sve dok se ne uveri o protivnom. U nas se ugnezdila sasvim druga shema i mnogi je otvoreno ispovedaju: Svakog čoveka treba dotle smatrati nepoštenim dok se ne uveriš da je pošten. Ljude uopšte, treba susretati sa najvećim nepoverenjem; jedne zato što ih još ne poznaješ, a druge zato što ih dobro poznaješ. U sredini gde se podvala smatra receptom životne mudrosti i najuspešnijim putem do svih mogućih uspeha, nakuplja se lako humus i za izraziti, katkad neobično drski i rafinirani kriminal prevare, malverzacije i svih mogućih zloupotreba tuđeg poverenja. ... Ko u takvoj sredini ma šta prima ”za gotovo“ ispada budala.” (Karakterologija Jugoslovena, str. 826)

Za početak ću da ofarbam kosu u plavo i stavim plava sočiva... Za razliku od nas koji smo imali (imamo) Kosovo, oni su imali Grendela i njegovu mamu koje je sredio Beowulf. Tako je uništeno svo zlo u Danskoj, pa su sada svi srećni!

Ako izuzmemo činjenicu da Danska nije država u pravom smislu te reči, već neka vrsta luna-parka, čija bezbednost i prosperitet, kao i u slučaju većine malih i bogatih evropskih državica, u suštini vitalno zavise od integracija sa raznim većim igračima, prvenstveno EU i SAD, gde, naravno, takva pravila igre uglavnom ne funkcionišu, jer su jednostavno suprotna osnovnim impulsima ljudske prirode, treba spomenuti i drugu stranu medalje, to jest cenu koja se plaća za "društvo solidarnosti", što je, na prvom mestu, nezadovoljstvo i veliki stepen emigracije najsposobnijih (tu imam i lično iskustvo, to jest, nekoliko danskih prijatelja koji su tu zemlju napustili zbog previsokih poreza i dosade), jer jednostavno nije prirodno da bolji rade i plaćaju za gore i da vrhunski stručnjaci i biznismeni dotiraju lagodan životni stil za parazite, na drugom mestu neverovatna dosada i monotonija koja ne vlada samo u Danskoj, već, što se mene tiče, u svim skandinavskim državama koje znam (doduše, u Danskoj možda najmanje, ali i to najmanje je dosta da čovek nikada ne poželi da živi ni u Kopenhagenu, a kamoli negde drugde, a kad se još doda neinspirativna gastronomija zasnovana na svinjetini i krompiru, verdikt je, što se mene tiče, savršeno jasan), i, na trećem mestu, lagani ali neumitni pad konkurentnosti i relativnog bogatstva zemlje u međunarodnom kontekstu. Velike investicije u obrazovanje, doduše, taj pad prilično usporavaju, ali previsok stepen redistribucije uzima svoj neumitan danak, i prednost Danske i drugih skandinavskih zemalja nad konkurentima u vrhu svetske lestvice se polako topi, pa je Danska, koja je početkom sedamdesetih, kada se uporedi društveni bruto proizvod po glavi stanovnika po paritetu kupovne moći bila druga najbogatija zemlja u Evropi, iza Švajcarske, i, ako se izuzmu razni "deformiteti", tipa majušnih država sa ogromnom produkcijom nafte i slično, treća na svetu, posle SAD koji su, među "standardnim" ekonomijama, držali drugo mesto iza prve Švajcarske (što, naravno, nije uključivalo Kuvajt, Emirate, i još nekoliko sličnih posebnih slučajeva), danas i u svetu i u Evropi pala za nekoliko mesta (pa, recimo, za SAD, sa kojima je nekada bila izjednačena, danas zaostaje za dvadesetak procenata), a kada se pogleda koliko zemalja ju je skoro preteklo, a pre tridesetak godina su bile daleko iza, slika je još mnogo tragičnija i otkriva koliko su za one koji žele da idu napred prethodnih par decenija "sreće i blagostanja" u Danskoj bili izgubljene godine trčanja u mestu, iako je onim drugima, možda, bilo lepo. S obzirom da pripadam ovoj prvoj grupi, toj vrsti socijalističke i kolektivističke "sreće preko tuđih leđa", mogu samo da kažem "neka, hvala"...

Verujem da je ovo tacno. Danci su ljudi koji pod broj jedan postuju drustvenu imovinu i svesno se trude da poboljsaju svoje zivotne uslove kroz socijalnu negu. U Dasnkoj je veliki procenat srednje drustvene klase, velike takse da bi doprineli tome da svi budu ok - i imali obezbedjeno dobro obrazovanje i zdravstvo. Danci vole svoj narod i vrlo su ponosni na svoj identitet. Jedna od mojih bliskih prijateljica je dankinja, te sam kroz nju i njenu familiju imala prilike da se upoznam sa tom nacijom i njihovim stavovima. Ne cudi me da su srecni, jer su to vredni i inteligenti ljudi i takvo zajednistvo radja osecaj sigurnosti i prirodnog poverenja. Kad bi se ugledali na takve ljude, da nam to bude uzor,gde bi nam bio kraj.

Mischa
Potpuno se slazem sa tvojim misljenjem.
Zivim u Holandiji preko 15 godina i u pocetku gledala sam na Holandjane kao na lakoverni narod...Dok nisam shvatila da oni razmisljaju i gledaju na svet sasvim drugim ocima od mene.
Sve sto mi smatramo vrlinom:
lukavost,podvale,itd.oni to smatraju manama.

Hteo sam da kažem, imali su poverenja u jednog pripadnika drugog plemena, jer je Beowulf iz plemena Geta, tako da su Danci ukapirali da se poverenje isplati.

Misho, rek'o si sve sto godinama govorim mojoj familiji, s' obzirom gde zivim - privilegovana sam da mogu da poredim ne jednu, nego stotinu kultura. Volela bih da nas narod shvati da je promena neizbezna i da se treba menjati, poboljsavati i korigovati gde treba : to je u nasem interesu i nasa odgovornost - ako upste imamo postovanja prema sebi. A imamo primera u celom svetu iz kojih mozemo da ucimo. Za nas stepen srece kao nacije smo doprineli mi. Za nepoverenje i zaostalo ponasanje je to sto biramo snagu, a ne mozak. Nama je potrebno - na velikoj skali - moralni preokret i obrazovanje nacije, koja ce da razmislja i pretvara ideje u akcije. Da prestanemo da budemo jedno povodljivo stado, koje je podlozno, vise nego ijedna nacija, masovnim histerijiama. Ako idemo ovim putem mentalnog ozdravljenja, puls zivota pocece da kuca i nasa sreca postaje stvarnost. Nas izazov kao naciji je da postignemo tu kriticnu masu upravo kroz ono sto nas zatrpava i izmanipulisemo i re-programiramo sami sebe da bi dosli na pravi put. Toliko od mene

Na zalost, to dobro koje vidimo na Zapadu, zbog cega mu cesto zavidimo i cesto ga zbog toga mrzimo, ono je danas svega bledi ostatak onoga sto je ono bilo do pre vek i po, a možda u nekoj meri i do pre svega pedesetak godina. Dositej Obradovic je pre dva veka pisao kako je mogao da se šeta noću šumama Saksonije u Nemačkoj, bez straha da bi nešto ružno moglo da mu se desi. Ljuba Nenadović je sredinom XIX veka pisao: "Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću. Nemačka društva tako su uređena i udešena da vam se čini da svaki živi samo na korist i na zadovoljstvo svojega bližnjeg. Ovo je zemlja gde se brinu da i stoka oseti blagodati pitome civilizacije. Svaki čovek obavezan je da čovečno i sa svojom stokom postupa. ...
Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe. ... Za nekoliko kratkih vekova Nemci su čudesa učinili, pretvorili su u pravi raj svoju zemlju, o kojoj su Rimljani kao o nekom Sibiru govorili; podigli su industriju, reformisali rimsku veru, stvorili su škole, nauke, zakone, slobodu, i pravom prosvetom prosvetili su sredinu Evrope. ... U predelima odakle su izašli apostoli - u otačastvu Isusa Hrista, caruju mrak i sujeverstvo, a na severu nemački pastor pred okupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav i tumači evanđeoske reči onako kako treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma." (Ljubomir Nenadović, Celokupna dela, str. 576, 589, 616) Na Zapadu mnoge zakonske regulative nisu postojale dok naši Jugovići šezdesetih godina nisu navrnuli tamo sa svojim neprosvećenim karakterom, jer, na primer, nikome nije padalo na pamet da krade novine po ulicama, koje su se, kao i razni drugi proizvodi, često na trgovima prodavali bez prodavaca, čisto na poverenje. Uloga države je bila mala, jer su ljudi na sebi nosili odgovornost za svoje postupke, dok kod nas Balkanaca postoji princip da sve što nije zakonom praktično zabranjeno, jeste dozvoljeno; pa to uvek postaje izgovor vlasti da bude totalitarna. No, na zalost, i ljudi na Zapadu se sve više kvare, pa uloga drzave raste, a prosvetiteljstvo biva zamenjivano frazama o postenju i postovanju, slicno frazama kojima je komunizam mahao. Prosvetiteljstvo se ne može ostvariti promenom kulturnih vrednosti, već promenom mentaliteta. Promovisanje kulturnih vrednosti ima za cilj da promeni naše postupke tj. našu politiku odnosa prema drugim ljudima, a prosvetiteljstvo ima za cilj da promenimo sebe (motive koji nas pokreću).

Ako izuzmemo činjenicu da Danska nije država u pravom smislu te reči, već neka vrsta luna-parka, čija bezbednost i prosperitet, kao i u slučaju većine malih i bogatih evropskih državica, u suštini vitalno zavise od integracija sa raznim većim igračima, prvenstveno EU i SAD, gde, naravno, takva pravila igre uglavnom ne funkcionišu, jer su jednostavno suprotna osnovnim impulsima ljudske prirode, treba spomenuti i drugu stranu medalje, to jest cenu koja se plaća za "društvo solidarnosti", što je, na prvom mestu, nezadovoljstvo i veliki stepen emigracije najsposobnijih (tu imam i lično iskustvo, to jest, nekoliko danskih prijatelja koji su tu zemlju napustili zbog previsokih poreza i dosade), jer jednostavno nije prirodno da bolji rade i plaćaju za gore i da vrhunski stručnjaci i biznismeni dotiraju lagodan životni stil za parazite, na drugom mestu neverovatna dosada i monotonija koja ne vlada samo u Danskoj, već, što se mene tiče, u svim skandinavskim državama koje znam (doduše, u Danskoj možda najmanje, ali i to najmanje je dosta da čovek nikada ne poželi da živi ni u Kopenhagenu, a kamoli negde drugde, a kad se još doda neinspirativna gastronomija zasnovana na svinjetini i krompiru, verdikt je, što se mene tiče, savršeno jasan), i, na trećem mestu, lagani ali neumitni pad konkurentnosti i relativnog bogatstva zemlje u međunarodnom kontekstu. Velike investicije u obrazovanje, doduše, taj pad prilično usporavaju, ali previsok stepen redistribucije uzima svoj neumitan danak, i prednost Danske i drugih skandinavskih zemalja nad konkurentima u vrhu svetske lestvice se polako topi, pa je Danska, koja je početkom sedamdesetih, kada se uporedi društveni bruto proizvod po glavi stanovnika po paritetu kupovne moći bila druga najbogatija zemlja u Evropi, iza Švajcarske, i, ako se izuzmu razni "deformiteti", tipa majušnih država sa ogromnom produkcijom nafte i slično, treća na svetu, posle SAD koji su, među "standardnim" ekonomijama, držali drugo mesto iza prve Švajcarske (što, naravno, nije uključivalo Kuvajt, Emirate, i još nekoliko sličnih posebnih slučajeva), danas i u svetu i u Evropi pala za nekoliko mesta (pa, recimo, za SAD, sa kojima je nekada bila izjednačena, danas zaostaje za dvadesetak procenata), a kada se pogleda koliko zemalja ju je skoro preteklo, a pre tridesetak godina su bile daleko iza, slika je još mnogo tragičnija i otkriva koliko su za one koji žele da idu napred prethodnih par decenija "sreće i blagostanja" u Danskoj bili izgubljene godine trčanja u mestu, iako je onim drugima, možda, bilo lepo. S obzirom da pripadam ovoj prvoj grupi, toj vrsti socijalističke i kolektivističke "sreće preko tuđih leđa", mogu samo da kažem "neka, hvala"...

Verujem da je ovo tacno. Danci su ljudi koji pod broj jedan postuju drustvenu imovinu i svesno se trude da poboljsaju svoje zivotne uslove kroz socijalnu negu. U Dasnkoj je veliki procenat srednje drustvene klase, velike takse da bi doprineli tome da svi budu ok - i imali obezbedjeno dobro obrazovanje i zdravstvo. Danci vole svoj narod i vrlo su ponosni na svoj identitet. Jedna od mojih bliskih prijateljica je dankinja, te sam kroz nju i njenu familiju imala prilike da se upoznam sa tom nacijom i njihovim stavovima. Ne cudi me da su srecni, jer su to vredni i inteligenti ljudi i takvo zajednistvo radja osecaj sigurnosti i prirodnog poverenja. Kad bi se ugledali na takve ljude, da nam to bude uzor,gde bi nam bio kraj.

Misho, rek'o si sve sto godinama govorim mojoj familiji, s' obzirom gde zivim - privilegovana sam da mogu da poredim ne jednu, nego stotinu kultura. Volela bih da nas narod shvati da je promena neizbezna i da se treba menjati, poboljsavati i korigovati gde treba : to je u nasem interesu i nasa odgovornost - ako upste imamo postovanja prema sebi. A imamo primera u celom svetu iz kojih mozemo da ucimo. Za nas stepen srece kao nacije smo doprineli mi. Za nepoverenje i zaostalo ponasanje je to sto biramo snagu, a ne mozak. Nama je potrebno - na velikoj skali - moralni preokret i obrazovanje nacije, koja ce da razmislja i pretvara ideje u akcije. Da prestanemo da budemo jedno povodljivo stado, koje je podlozno, vise nego ijedna nacija, masovnim histerijiama. Ako idemo ovim putem mentalnog ozdravljenja, puls zivota pocece da kuca i nasa sreca postaje stvarnost. Nas izazov kao naciji je da postignemo tu kriticnu masu upravo kroz ono sto nas zatrpava i izmanipulisemo i re-programiramo sami sebe da bi dosli na pravi put. Toliko od mene

Mischa
Potpuno se slazem sa tvojim misljenjem.
Zivim u Holandiji preko 15 godina i u pocetku gledala sam na Holandjane kao na lakoverni narod...Dok nisam shvatila da oni razmisljaju i gledaju na svet sasvim drugim ocima od mene.
Sve sto mi smatramo vrlinom:
lukavost,podvale,itd.oni to smatraju manama.

Za početak ću da ofarbam kosu u plavo i stavim plava sočiva... Za razliku od nas koji smo imali (imamo) Kosovo, oni su imali Grendela i njegovu mamu koje je sredio Beowulf. Tako je uništeno svo zlo u Danskoj, pa su sada svi srećni!

Hteo sam da kažem, imali su poverenja u jednog pripadnika drugog plemena, jer je Beowulf iz plemena Geta, tako da su Danci ukapirali da se poverenje isplati.

Komentatoru broj 4(EU Citizen) ti previse razmisljas da bi bio srecan.

Medjusobno poverenje je posledica prosvecenosti, i ono je nekada odlikovalo ceo protestantski sever Evrope, a do danas se sacuvalo u tragovima, na primer, u Danskoj i Holandiji (uglavnom u unutrasnjosti gde nema stranaca). Medjusobno poverenje je izraz unutrasnje neiskvarenosti. Ako sam ja pokvaren (to znaci - ako nemam savest, pa je za mene sve dozvoljeno sto zakonom nije zabranjeno, pa sam spreman da prevarim, da ukradem, da zabusavam na poslu), onda mislim da su i drugi takvi, jer i tudje postupke tumacim kroz sopstvene motive ponasanja, pa spontano druge sumnjicim jer mislim da su i drugi kao ja sam. Onaj ko je u srcu bezazlen, misli da su i svi ostali kao on, pa se prirodno ponasa prozet poverenjem. O tom duhu poverenja i nepoverenja interesantno govori antropolog Vladimir Dvornikovic jos 1939. godine:

“Jedan naš čovek izjavio je u novinama da su po njegovom mišljenju Englezi ”najdetinjastiji narod na svetu“. Zašto? Zato što ”veruju prosto sve što im se priča“. Pri tom je zaboravio samo jednu sitnu okolnost: da Englez očekuje od svakog čoveka istinu, sve dok se ne uveri o protivnom. U nas se ugnezdila sasvim druga shema i mnogi je otvoreno ispovedaju: Svakog čoveka treba dotle smatrati nepoštenim dok se ne uveriš da je pošten. Ljude uopšte, treba susretati sa najvećim nepoverenjem; jedne zato što ih još ne poznaješ, a druge zato što ih dobro poznaješ. U sredini gde se podvala smatra receptom životne mudrosti i najuspešnijim putem do svih mogućih uspeha, nakuplja se lako humus i za izraziti, katkad neobično drski i rafinirani kriminal prevare, malverzacije i svih mogućih zloupotreba tuđeg poverenja. ... Ko u takvoj sredini ma šta prima ”za gotovo“ ispada budala.” (Karakterologija Jugoslovena, str. 826)

Na zalost, to dobro koje vidimo na Zapadu, zbog cega mu cesto zavidimo i cesto ga zbog toga mrzimo, ono je danas svega bledi ostatak onoga sto je ono bilo do pre vek i po, a možda u nekoj meri i do pre svega pedesetak godina. Dositej Obradovic je pre dva veka pisao kako je mogao da se šeta noću šumama Saksonije u Nemačkoj, bez straha da bi nešto ružno moglo da mu se desi. Ljuba Nenadović je sredinom XIX veka pisao: "Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću. Nemačka društva tako su uređena i udešena da vam se čini da svaki živi samo na korist i na zadovoljstvo svojega bližnjeg. Ovo je zemlja gde se brinu da i stoka oseti blagodati pitome civilizacije. Svaki čovek obavezan je da čovečno i sa svojom stokom postupa. ...
Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe. ... Za nekoliko kratkih vekova Nemci su čudesa učinili, pretvorili su u pravi raj svoju zemlju, o kojoj su Rimljani kao o nekom Sibiru govorili; podigli su industriju, reformisali rimsku veru, stvorili su škole, nauke, zakone, slobodu, i pravom prosvetom prosvetili su sredinu Evrope. ... U predelima odakle su izašli apostoli - u otačastvu Isusa Hrista, caruju mrak i sujeverstvo, a na severu nemački pastor pred okupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav i tumači evanđeoske reči onako kako treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma." (Ljubomir Nenadović, Celokupna dela, str. 576, 589, 616) Na Zapadu mnoge zakonske regulative nisu postojale dok naši Jugovići šezdesetih godina nisu navrnuli tamo sa svojim neprosvećenim karakterom, jer, na primer, nikome nije padalo na pamet da krade novine po ulicama, koje su se, kao i razni drugi proizvodi, često na trgovima prodavali bez prodavaca, čisto na poverenje. Uloga države je bila mala, jer su ljudi na sebi nosili odgovornost za svoje postupke, dok kod nas Balkanaca postoji princip da sve što nije zakonom praktično zabranjeno, jeste dozvoljeno; pa to uvek postaje izgovor vlasti da bude totalitarna. No, na zalost, i ljudi na Zapadu se sve više kvare, pa uloga drzave raste, a prosvetiteljstvo biva zamenjivano frazama o postenju i postovanju, slicno frazama kojima je komunizam mahao. Prosvetiteljstvo se ne može ostvariti promenom kulturnih vrednosti, već promenom mentaliteta. Promovisanje kulturnih vrednosti ima za cilj da promeni naše postupke tj. našu politiku odnosa prema drugim ljudima, a prosvetiteljstvo ima za cilj da promenimo sebe (motive koji nas pokreću).