Manipulacija strahom od otkaza

Ovo je najnormalnija posledica burazer-privatizacije koja je sprovedena kod nas. Firme su prodate najcesce raznim stranackim sponzorima i njihovim clanovima sumnjive proslosti za nekoliko eura cesto na odlozeno placanje tako da ih vlasnici otplacuju od prihoda preduzeca zakidajuci na platama radnika. Dakle, postali su vlasnici bez znacajnijih ulaganja a samim tim sto je najbitnije i bez rizika. Samim tim za njih nema nikakvih stetnih posledica od pogresno donetih odluka kao sto je otpustanje sposobnih i vrednih radnika jer cak i ako im potpuno propadne firma oni su na pozitivnoj nuli. Sa druge strane, radno zakonodavstvo u zemlji je daleko gore od onog u Latinskoj Americi pre 150 godina. Ne postoji instrument minimalne plate za svaki stepen strucne spreme. Ne postoji kaznena politika za one koji to ne postuju. Ne postoji kaznjavanje zatvorom i velikom globom za drzanje neprijavljenog radnika. Ne postoji kaznjavanje za teranje radnika da radi preko zakonom propisanih 40 casova nedeljno, vikendom i praznikom bez adekvatne naknade. Ne postoji kaznjavanje za one koji otpustaju radnike zbog odlaska na bolovanje. Ne postoji kaznjavanje za one koji ne placaju radnike za vreme godisnjeg odmora. Vlada godinama na recima demonstrira resenost pristupanju Evropskoj Uniji, ali na delu pokazuje kako joj je cilj da od Srbije napravi latinoamericku ili centralnoafricku banana republiku. U tome i uspeva.

Sve je tačno sem činjenice da ih stranci doživljavaju kao dragoceni resurs. Jesu resurs dok donose veliku zaradu vlasniku, čim toga nema i tamo su veliki teret i tada ga se najčešće veoma efikasno, i po radnika bolno, rešavaju. Velika tražnja za radnicima nije pokazatelj stvarne potrebe tržišta rada, to je samo znak da radnici rade na kratko, i posle razlaza u kojem radnici nisu strana koja bilo šta odlučuje, poslodavac traži nove radnike. I tako nekoliko puta godišnje. Jedni ostaju zakinuti, bez mogućnosti da se to efikasno spreči ili uredi, a drugi kukaju kako nema kvalitetne radne snage. Nije teško pogoditi da je u osnovi takvog ponašanja nedostatak sigurnog posla za poslodavce, i slabo kontrolisana glad za novcem. Sve je isto samo drugačije izgleda...

Da su "privatizacije" odgovorno sprovedene i pracene, do toga ne bi dolazilo. Novopeceni tajkuni namerno maltretiraju radnike u nameri da sami "odu", bez otpremnina. Oni koji su prodavali firme moraju da odgovore na pitanje: Da li je to u skladu sa planiranim reformama?

Kada nema sindikata strukovnih(pravih -a ne ovih toboze nezavisnih i tome sl)onda i poslodavci po Srbiji divljaju kako im se prohte. Drzava nasa je i ovako jadna samo po sebi tako da od nje radnici zastitu i ne treba da ocekuju.

Ova nenormalna situacija je sasvim normalna. Sviđalo se to nama ili ne, mi smo tek u prvoj fazi otimačkog i pljačkaškog kapitalizma, u kojoj su većina sadašnjih imaoca kapitala bivši(?) kriminalci i ratni profiteri kojima nikako nije uputno postaviti pitanje kako su stekli prvi milion. Budući da ti ljudi za druge odnose, osim odnosa sile i "jači tlači", ne znaju, oni to sasvim normalno prenose u okruženje firmi čiji su vlasnici. To je posle više od pola veka socijalizma tek prva generacija domaćih gazda i vlasnika, koja prosto nije u stanju da zamisli da osim odnosa jači-slabiji može da postoji i partnerski odnos i da je tako na duži rok za sve mnogo bolje i profitabilnije. Zato sada u Srbiji imamo kapitalizam kakav je u Evropi bio u vreme Čarlsa Dikensa. Ali u ekonomiji niko ne može da jednostavno preskoči etape razvoja.
Ono što bi naša vlada mogla da učini (ali ni ne pokušava da učini) je da tu, nažalost neizbežnu etapu otimačkog i siledžijskog kapitalizma skrati na minimum. Ali oni su previše zauzeti samim sobom, svojim svađama i sitnim i krupnim lovom u mutnom.

Ruku na srce, radnici zaista jesu troskovi. Ako ti troskovi donose veci prihod nego sto trose, onda su resurs, a ako donose veci prihod nego sto vecina (tj. prosek) zaposlenih donosi svojim firmama, onda su, zaista, dragoceni resurs.

Kome nije jasno, neka zamisli da je uzeo majstore da mu adaptiraju stan i pogodio se sa njima da im plati po satu ... OK? Eto vidite, tako se osecaju i "gazde". Moras da imas bas dosta novca i razradjen, dobar posao, bez trzavica, da bi mogao malo da se opustis i budes lezerniji prema zaposlenima. Medjutim, u zemlji Srbiji, to nije moguce, nema mirnog sna za preduzetnike.

Stravicno. Kao sto su neki rekli i na zapadu ima ovoga, ali u daleko manjoj meri i poslodavci su svesni da ih zaposleni mogu tuziti svakog momenta, a sudovi jesu nezavisni tako da vlasnicima firmi nije svejedno kako se ponasaju. Zaposleni su mnoooogo bolje obavesteni o svojim pravima i znaju sta gazda sme a sta ne sme da radi. Drzava i sindikati stite radnike dok kod nas drzava ne postoji a sindikati jos uvek dele polutke.

Dobrodosli u kapitalizam!

Iliti sto bi Top Lista Nadrealista rekla "Zaiskali ste, evo vam ga" :)
Kapitalizam u fazi prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji je mnogo drugaciji nego u razvijenim kapitalistickim zemljama, ali sustina je ista: radnici samo iznajmljuju svoju radnu snagu i pamet, a o svemu odlucuje vlasnik firme. I na Zapadu je tesko da radnik tuzi firmu i dokaze da je otpusten bez razloga ili pod maltretiranjem, plus sto sporovi traju po par godina. A kamoli u Srbiji gde je sudstvo nesposobno i podlozno korupciji i gde sporovi traju po pet godina.

Ih, ti divni stranci...

Ja sam ztrva seksualnog uznemiravanja, ima li tu zakonske zastite? Radim u butiku i sve smo mobirane, svaka na svoj nacin. Treba da se vise prica o tome, a ne da seu strahu cuti, tako se pojava nikad nece osuditi.

Za sve treba vreme i tradicija. Zato neka nasi uce kako se to radi u svetu, novi smo

Sve je tačno sem činjenice da ih stranci doživljavaju kao dragoceni resurs. Jesu resurs dok donose veliku zaradu vlasniku, čim toga nema i tamo su veliki teret i tada ga se najčešće veoma efikasno, i po radnika bolno, rešavaju. Velika tražnja za radnicima nije pokazatelj stvarne potrebe tržišta rada, to je samo znak da radnici rade na kratko, i posle razlaza u kojem radnici nisu strana koja bilo šta odlučuje, poslodavac traži nove radnike. I tako nekoliko puta godišnje. Jedni ostaju zakinuti, bez mogućnosti da se to efikasno spreči ili uredi, a drugi kukaju kako nema kvalitetne radne snage. Nije teško pogoditi da je u osnovi takvog ponašanja nedostatak sigurnog posla za poslodavce, i slabo kontrolisana glad za novcem. Sve je isto samo drugačije izgleda...

Da su "privatizacije" odgovorno sprovedene i pracene, do toga ne bi dolazilo. Novopeceni tajkuni namerno maltretiraju radnike u nameri da sami "odu", bez otpremnina. Oni koji su prodavali firme moraju da odgovore na pitanje: Da li je to u skladu sa planiranim reformama?

Ih, ti divni stranci...

Kada nema sindikata strukovnih(pravih -a ne ovih toboze nezavisnih i tome sl)onda i poslodavci po Srbiji divljaju kako im se prohte. Drzava nasa je i ovako jadna samo po sebi tako da od nje radnici zastitu i ne treba da ocekuju.

Ovo je najnormalnija posledica burazer-privatizacije koja je sprovedena kod nas. Firme su prodate najcesce raznim stranackim sponzorima i njihovim clanovima sumnjive proslosti za nekoliko eura cesto na odlozeno placanje tako da ih vlasnici otplacuju od prihoda preduzeca zakidajuci na platama radnika. Dakle, postali su vlasnici bez znacajnijih ulaganja a samim tim sto je najbitnije i bez rizika. Samim tim za njih nema nikakvih stetnih posledica od pogresno donetih odluka kao sto je otpustanje sposobnih i vrednih radnika jer cak i ako im potpuno propadne firma oni su na pozitivnoj nuli. Sa druge strane, radno zakonodavstvo u zemlji je daleko gore od onog u Latinskoj Americi pre 150 godina. Ne postoji instrument minimalne plate za svaki stepen strucne spreme. Ne postoji kaznena politika za one koji to ne postuju. Ne postoji kaznjavanje zatvorom i velikom globom za drzanje neprijavljenog radnika. Ne postoji kaznjavanje za teranje radnika da radi preko zakonom propisanih 40 casova nedeljno, vikendom i praznikom bez adekvatne naknade. Ne postoji kaznjavanje za one koji otpustaju radnike zbog odlaska na bolovanje. Ne postoji kaznjavanje za one koji ne placaju radnike za vreme godisnjeg odmora. Vlada godinama na recima demonstrira resenost pristupanju Evropskoj Uniji, ali na delu pokazuje kako joj je cilj da od Srbije napravi latinoamericku ili centralnoafricku banana republiku. U tome i uspeva.

Ruku na srce, radnici zaista jesu troskovi. Ako ti troskovi donose veci prihod nego sto trose, onda su resurs, a ako donose veci prihod nego sto vecina (tj. prosek) zaposlenih donosi svojim firmama, onda su, zaista, dragoceni resurs.

Kome nije jasno, neka zamisli da je uzeo majstore da mu adaptiraju stan i pogodio se sa njima da im plati po satu ... OK? Eto vidite, tako se osecaju i "gazde". Moras da imas bas dosta novca i razradjen, dobar posao, bez trzavica, da bi mogao malo da se opustis i budes lezerniji prema zaposlenima. Medjutim, u zemlji Srbiji, to nije moguce, nema mirnog sna za preduzetnike.

Ova nenormalna situacija je sasvim normalna. Sviđalo se to nama ili ne, mi smo tek u prvoj fazi otimačkog i pljačkaškog kapitalizma, u kojoj su većina sadašnjih imaoca kapitala bivši(?) kriminalci i ratni profiteri kojima nikako nije uputno postaviti pitanje kako su stekli prvi milion. Budući da ti ljudi za druge odnose, osim odnosa sile i "jači tlači", ne znaju, oni to sasvim normalno prenose u okruženje firmi čiji su vlasnici. To je posle više od pola veka socijalizma tek prva generacija domaćih gazda i vlasnika, koja prosto nije u stanju da zamisli da osim odnosa jači-slabiji može da postoji i partnerski odnos i da je tako na duži rok za sve mnogo bolje i profitabilnije. Zato sada u Srbiji imamo kapitalizam kakav je u Evropi bio u vreme Čarlsa Dikensa. Ali u ekonomiji niko ne može da jednostavno preskoči etape razvoja.
Ono što bi naša vlada mogla da učini (ali ni ne pokušava da učini) je da tu, nažalost neizbežnu etapu otimačkog i siledžijskog kapitalizma skrati na minimum. Ali oni su previše zauzeti samim sobom, svojim svađama i sitnim i krupnim lovom u mutnom.

Stravicno. Kao sto su neki rekli i na zapadu ima ovoga, ali u daleko manjoj meri i poslodavci su svesni da ih zaposleni mogu tuziti svakog momenta, a sudovi jesu nezavisni tako da vlasnicima firmi nije svejedno kako se ponasaju. Zaposleni su mnoooogo bolje obavesteni o svojim pravima i znaju sta gazda sme a sta ne sme da radi. Drzava i sindikati stite radnike dok kod nas drzava ne postoji a sindikati jos uvek dele polutke.

Dobrodosli u kapitalizam!

Iliti sto bi Top Lista Nadrealista rekla "Zaiskali ste, evo vam ga" :)
Kapitalizam u fazi prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji je mnogo drugaciji nego u razvijenim kapitalistickim zemljama, ali sustina je ista: radnici samo iznajmljuju svoju radnu snagu i pamet, a o svemu odlucuje vlasnik firme. I na Zapadu je tesko da radnik tuzi firmu i dokaze da je otpusten bez razloga ili pod maltretiranjem, plus sto sporovi traju po par godina. A kamoli u Srbiji gde je sudstvo nesposobno i podlozno korupciji i gde sporovi traju po pet godina.

Za sve treba vreme i tradicija. Zato neka nasi uce kako se to radi u svetu, novi smo

Ja sam ztrva seksualnog uznemiravanja, ima li tu zakonske zastite? Radim u butiku i sve smo mobirane, svaka na svoj nacin. Treba da se vise prica o tome, a ne da seu strahu cuti, tako se pojava nikad nece osuditi.