Mentalno zdravlje: Pogled na unutrašnji mrak

Sjajan tekst, 100% tacan!

Family Blues:
Ako tvoj brat odbija strucnu pomoc, kako onda znas da je lud/bolestan a da nije u pitanju obicna razmazenost, sebicluk i samozivost?
Kako to, plasi se da ce da ga navuku na lekove???? Izvini, ali to se i leci lekovima. Meni sve to zvuci kao da je tvoj brat vrlo zadovoljan stanjem kakvo jeste i da izmislja krive Drine (pa lepo mu je, naso budale da ga izdrzavaju, zar ne?). A tu pricu da se plasi da mu ne oduzmu sina nek` okaci macku o rep- a jel` mu mozda palo na pamet zasto su deca labilnih i sama dusevno labilna? Pa upravo zato sto zive sa roditeljima- to je dvostruki faktor- em su nasledili lose gene, em zive u okruzenju koje ce samo da potencira ono najmracnije u njima (a nije zanemarljiv uticaj okoline na razvoj licnosti- 50%). Tako da ako vam je stalo do tog jadnog deteta cupajte ga odatle sto pre!!!!! Uostalom, koja prava on kao roditelj uopste polaze na to dete- ama bas nikakva. Sta mu je pruzio i sta mu pruza- nista dobro svakako. Neko ko ima 37 godina i ko nema posao, a pritom je bio dovoljno neodgovoran da napravi dete (samo pitam se kome) nema nikakva prava da se plasi da ce mu dete biti oduzeto jer i treba da mu bude oduzeto. Mislim, kojim on to argumentima polaze prava na dete???? I gde je u svemu tome majka?????
Nemoj da se lazemo.....nazovimo stvari pravim imenom!

izvinjavam se,
ali me ovo podseca na ono 'zemlja je ploca'',pa ti dokazi da nije.

tako i 'strucnjaci' prepisuju tablete veselih boja da bi psiholoski uticaj(popio sam,sad mi je bolje)ucinio svoje?!?..
jos su oni daleko od bilo kakvog odgovora.

mogao bi da se javi jedan citaoc koji je tabletama izlecio depresiju.

sve je u tebi, i uzrok i posledica(bilo da je strah ili lenjost ili samozivost ili posle-porodjaja period ili.. )i samo ti to mozes izbaciti iz sebe..

preduga prica...
i nema toliko veze sa materijalnom stranom zivota i guzvom u saobracaju..:))

ps. najbolji lek je upoznati nekog kao onog gore( komentar #4,):))) i druziti se sa takvim..sve ce biti lakse i interesantnije

Nisam siguran da razumem komentar koji dobija najvise preporuka, ali meni deluje vrlo ironicno i nekulturno.
Depresija i sve druge psihicke smetnje predstavljaju stanje ili bolest kao sto je to bilo koja druga bolest tela.
Ovde je to stanje ili bolest duse.
Nazivati coveka koji ima psiholoskih ili psihickih problema ludakom je netacno, a zatim i nekulturno.
Ako dobro razumem ovde najpopularniji komentar, ono sto se cini, nazivamo stigmatizacijom.

Sam interes za ovu temu i pratece komentare, a zatim i ironican post mogu da budu protumaceni i tako da i sama osoba poseduje odredjene konflikte, ali da ih jos nije svesna. Na pomen necega sto negde mozda zaokuplja i njenu podsvest, osoba verbalno agresivira.
Neobrazovanje i nekultura.

Covek je, zapravo, krhko stvorenje: to shvatimo tek kada "zaglibimo" u depresiju, jer se sve desava polako...uporedio bih to sa tonjenjem u zivo blato ili zivi pesak...najbitnije je da se svako suoci sa samim sobom iako je i to bolan proces, ali svakako je isveljujuci...jedan od problema nas obicnih ljudi je i u tome sto, pre nego dokucimo sta je to sto jesmo, moramo da iskusimo i sta je sve to sto nismo...mali broj je sretnika koji rade ono sto vole i od toga jos mogu i da zive...ali sve je relativno, pa i moje ovo razmisljanje ponedeljkom ujutro... za sve postoji izlaz, jer postoji i ulaz...a to se zove lavirint zivota...

@ komentar 13, ja sam se izlecio i lekovima. Bila je to luda voznja od godinu dana.
Izasao sam iz teske veze. Dosta sam pio i dok je trejala, ali sam pocinjao da pijem sve vise i vise. Bukvalno do gubljenja svesti. Bilo mi je bitno da se iskljucim, da niceg nema. Voleo sam mamurluke, tada je sve bilo tako tiho, mirno, tada sam bio nedodirljiv, a kada bih se opet osvestio nastojao sam da se ponovo iskljucim. Poceo sam da ulazim u konflikte sa ocem, da izostajem sa predavanja, prestao sam da marim za svoj zivot i izgubio pojam vremena, doba dana, godisnjeg doba. Postajalo je sve gore i gore. Posle gotovo godinu dana samounistavanja koje je sve vise uzimalo maha i pocelo da utice na sve aspekte mog zivota, jednog proleca sam shvatio da ukoliko tako nastavim necu doziveti jesen.

Odlucio sam da zatrazim pomoc. Majka mi je u tome pomogla. Prvo sam razgovarao sa jednim psihologom, ali je prica nekako bila bleda i nije mi zapravo pomogla. Posle sam zatrazio pomoc psihijatra. Isao sam uredno na razgovore. Odmah u pocetku su mi trazili analize krvi. Dosta sam nisko pao i odlucio da budem potpuno iskren. Utvrdili smo da je u pitanju depresija za koju tada nismo znali ni razlog ni okidac. Kod mene se manifestovala samodestrukcijom (pronalazim se u gore napisanom tekstu).

Pocelo je sa blagim sedativima koje sam sam uzimao kada sam osecao potrebu, s tim da sam upisivao datum i vreme uzimanja. Onda se preslo na antidepresive i blokatore za alkohol, pa jos neke sedative... voznja je pocela. I pre sam imao problema sa spavanjem, tek sada. Pio sam nekoliko vrsta sedativa i antidepresive istovremeno, uvek idu zajedno - koktel! Antidepresivi su me jako "ubrzavali", za jedan dan ja sam proziveo 3, gotovo da nisam spavao, i jedva ista jeo. A i kada sam uspevao da zaspim, pio sam velike kolicine sedativa, naravno prepisanih. Doze i imena lekova su se menjale, a u medjuvremenu smo razgovarali. Pokusavali smo da nadjemo srz problema i kada je sve pocelo a istovremeno postavljali zadatke koje je trebalo da ispunim, tj. nalazili malene ciljeve zbog kojih bi ja bio sretan kada ih dostignem. Vreme je teklo. Ne mogu reci da je sve bilo kao prehlada - pijes C vitamin i antibiotik, 3 dana lezis nedelju dana kunjas i posle sve super. O neeeeeee, nikako nije islo tako. Alkohol je jos uvek bio tu, i dalje sam imao potrebu da se s vremena na vreme iskljucim, s tim sto sam sada pod rukom imao periodni sistem elemenata otelotvoren u obliku pilulica. Mozete zamisliti kako je to rezultiralo nekoliko puta. Pio sam rakije i vina s tom razlikom da sam bio i pun hemije. U jednom trenutku sam pomislio da sam jos gori, sto u neku ruku i jesam bio, pa sam prekinuo sa terapijom, mislio sam da ne valja. E tek je bio sou kada sam naglo prestao sa antidepresivima. Nisam mogao da izadjem iz stana jer nisam znao kada cu da se rasplacem ili kada cu da puknem, odlepim, popizdim i upadnem u neku agresiju. Proslo je i to. Isao sam kod nekih likova koji se bave alternativnom medicinom, masazama... tek je to prazno.

Posle nekog vremena sam se odlucio da se opet vratim na terapiju, sva sreca primili su me. Malo sam to ozbiljnije shvatio. Skroz sam prestao da pijem, ni kapi!!! Pio sam lekove tacno kako su mi ih prepisali. Razgovarali smo. Pokusavao sam da se koncentrisem na lepe i zdrave stvari. Puno sam setao okolo. Svuda sam isao peske, nabavio sam MP3 player i krstario gradom, prvo samo nocu a onda i danju. Osecao sam napredak i zbog toga bio srecan. Strahovi su jos uvek bili veoma prisutni, ali svetlost na kraju tunela se nadzirala. Poceo sam redovnije da posecujem predavanja, aktivirao se u vannastavnim aktivnostima, nasao posa, doduse honorarno, ali sam osecao da se vracam, da vredim, da sam deo drustva. Polako sam prestajao sa lekovima. Kada sam se oprastao sa psihijatrom dao mi je lekova za oko 2 meseca, uz reci da dalje mogu sam. Posle 3 meseca sam ih sve bacio. Nisu mi vise trebali.

Gde sam sada?
Zavrsio sam fakultet, imam stalan posao, sa ocem se vise ne svadjam, zadrzao sam prijatelje. Dan danas s vremena na vreme popijem koje pivo, na slavljima i rakiju, vino, ali to vise nije kao nekad. Nema vise skandala. Ne pijem nikakve lekove niti imam zelju.

I mislim da mogu da kazem da sam se ja izlecio !!!

Uz veliku podrsku i pomoc pre svega porodice koja je bila uz mene i naravno prijatelja koji su ostali tu.

Dan danas u ljudima mogu da vidim kada su depresivni, ponekad cak i u kojoj su fazi, setim se kako sam ja to nekada prozivljavao i mogu da se poistovetim sa njima, utesim ih, posavetujem. Put nimalo nije lak i ne mozete sami njime ici. Treba priznati da problem postoji, a zatim pristupiti njegovom resavanju na valjan nacin.

Ne znam da li bi ova knjiga pomogla depresivnim osobama, ali za ostale vrlo dobro objasnjava sta je uzrok mnogih poremecaja danasnjice.
Knjiga je "The Denial of Death", pisac Ernest Becker, godina 1974. Pulitzer winner.
Ukratko, svi mi zivimo relativno poremeceni, jer smo izgradili neki zivot da bi sebe ubedili da cemo ziveti vecito. Ipak, razne situacije u dnevnom zivotu nas podsecaju da je to nemoguce, is svaki put nas vracaju u stvarnu sliku nase sudbine. Tako da postoji zdrava doza nekog 'ludila' pri cime covek moze sebe da vidi kao vredno bice - posao, porodica, putovanja. Ali, kada kod je ova prica uzdrmana, covek/zena se podseti na konacnost zivota, i postaje depresivan.
Narocito u ovom sadasnjem vremenu kada religija nije vise dovoljna da nam ubrizga injekciju o vecitom zivotu koja nas uvek smiruje. Ljudi su presli na novu religiju - invidualni i monetarni uspeh, tako da kada sada svi zive relativno dobro u svetu, nema cemu vise da teze is shvataju da je sve teze odrzavati taj nivo nade u svoj sopstveni znacaj u ovom ludom svetu.
Pa sta je onda odgovor? Najbolje je odrzati neki relativno snazni nivo nade u bolju buducnost, iako ponekad to znaci da cemo morati da se suocimo sa depresijom.
Sa druge strane, ako uspemo da se hrabro suocimo sa svojom smrtnoscu, verovatno mozemo doci do stanja nekog pomirenja sa sudbinom, koja vodi do enlightenment - kao Buda, Isus Hrist, itd. Ovo nije bas tako lako, jer cover mora potpuno da unisti sliku o sebi koju vec gradi od svog vrlo ranog detinjstva. Mnogi ne uspeju da prodju kroz taj proces.

Na kraju, sam kraj. Ili dobar san, ili snaga da se sazna istina o nasoj stvarnoj svrsi na ovoj planeti. 90%ljudi izabere prvu opciju. 9% su tu negde izmedju, pokusavaju da se vrate u san, i dok ne mogu nazad (kao u filmu Matrix), isto tako ne uspevalju da nadju neki potpuni mir.
Ipak ima par ljudi koji uspevaju da nadju sebi stanje u kom nema stresa, samo smirenja i ljubavi prema covecanstvu i zivotu uopste.
Nazalost, oni ipak moraju da odustanu od zemaljskih cuda kao sto su porodica, prva ljubav, prve reci svoje dece, ceznja, itd.
Na koju stranu krenuti?

P.S. Ovaj komentar je moj pokusaj da razumem svet, i ne verujte ni u sta sto je napisano.

Svaki dan sa teskobom idem na posao i kao da se nalazim u začaranom krugu. Nemam volje ni za čim, sve sto uradim ili tek treba da uradim čini mi se da nikome ne treba. A ono sto uradim dobro i sto naidje na neciju pohvalu cini mi se da nije iskreno. Ono sto me u isto vreme i spasava i ubija je ustvari kao neki virus flegmatičnosti i letargije koji se uvukao u mene svih ovih godina. Hteo bih da ga se oslobodim da izadjem iz te ljusture ali ne mogu - to me vuce dole sve vise i vise, ja to vidim i ne mogu sebi da pomognem. To što mi je pomagalo da opstanem svih ovih godina sada me guši i ne da mi da se potpuno posvetim poslu. Najgore je što znam da i ako promenim posao sve će opet biti isto jer problem je u meni. Znam - ne mogu znati dok ne probam. Ali kako da probam ako nemam vere u neki boljitak?
Ne mogu tek tako da prihvatim da ce biti bolje ako mi na to nista ne ukazuje. Pogotovo sto taj uzrok koji je u meni ne mogu da promenim. I opet znam da cu ceo zivot proziveti u nekom mrcvarenju. Na kraju to mrcvarenje je zapravo zivot. Tezak sam i sam sebi a kamoli sto bi bio porodici - nesrecan sto zivim sam a opet iza coska upravo srecan zbog toga.
Spolja nista mi ne fali i sve je ok ali ipak sam nadrljao kao "Starac Foco od 35 ljeta."
Mnoge bitke su teske ali najteza je bitka samog sebe sa samim sobom.

Nisam depresivan al nesto samnom definitivno nije u redu...a ko to sme sebi da pogleda duboko u dushu i da kaze da ga nista ne gusi.

Kako i da ne budem depresivan kad mi je smrt na ekonomskom fakulteta sto se tice ispta. Samo se izivljavaju ko da cemo svi dinkici da budemo kad i ako zavrsimo umesto da se rade prakticna znanja... A guzve po gradu i da ne spominjemo... A i problem otudjenosti medju ljudima koji je sve veci... tesko se ovoj zemlji pise, kapitalizam kao da sve vise grabi... a jos jedan veliki problem, sve vise ljudi ostaje neozenjeno i neudato, pa cak i mlade generacije izuzetno retko stupaju u veze, sto opet stvara probleme u nekom kasnijem periodu. veliki broj muskaraca izlazi po klubovima kako bi upoznali neku zensku osobu, pa kad to ne ucine iz straha, predrasuda ili vec cega postaju sve vise utuceni i agresivni. A cak i kad se usude da pocnu spiku sa nekom zenskom osobom, sve vise doticnih dama glatko odbijaju jadne frajere kao da su one svedske princeze jbt... sa druge strane, devojke sve vise postaju high, idu maximalno skockane i u skole i fakultetu i po gradu i u klubove i onda postaju zbog zasicenosti nezadovoljne i nezadovojstvo iskazuju na svojoj okolini pa i muskarcima... niko vise nije spreman na bilo kakav vid zezanja, sex za noc, etc., gledaju besprotebno na duge staze i gube se u bezvoljnosti, a jedino sto je pravi pokretac u zivotu - porodica, nije ono sto treba da bude... od svega po malo i covek skoci s mosta... a i ovaj tekst bas citam http://blog.b92.net/text/4047/Problem%20viška%20žena%20–%20ili%3A%20NEMIRNE%20DEVOJKE.../ i razmisljam odakle nekom pravo da komentarise sto neko pokusava da nadje srecu pa i sa zenom iz azije,, kako jedan od iskaza u ekonomiji kaze, dok postoji traznje bice i ponude... nacionalna socijalna politika je potrebna u svakom slucaju, sto zbog problema bele kuge, sto zbog toga da grad beograd postaje prenatrpan, sto zbog ljudi sto zbog saobracaja, sto ce dovesti do velikih problema u buducnosti... sinsirli jourz - ne_daj_te_se:)

Depresija je bolest raspolozenja. Kad se poremeti neurotransmiterski sistem u mozgu, vece sanse da obole imaju oni sa genetskom predispozicijom. Sklonost ka depresiji imaju oni koji su jako emotivni,plasljivi, nizeg samopostovanja, koji potpadaju pod uticaj okoline pa teze podnose nepravdu i kritike. Nepoznavanje ljudske prirode dovodi u ovakvo stanje, npr. ne moze da prepozna sta je zlonamerna a sta konstruktivna kritika.Postoji sijaset razloga koji uvlace ljude u depresiju, ali, kao sto se u tekstu navodi, mi ne mozemo pomoci oboleloj osobi bez strucne pomoci.

Ne znam da li sam depresivan, ali me muči saznanje da je rođenje na neki način početak kraja života.

ja mislim da je normalnima zivot dosadan. inace, obozavam duhovite depresivce, kao sto je ovaj s komentarom br.4

ja sam depresivan jer u ovome clanku o depresiji govore salonski psihoanaliticar i psiholog-teoreticar. ni jedan ni drugi grama prakse u poslednjih xy godina....

Moj brat je depresivan. Uglavnom je "down", ali ima perioda kada je hiperaktivan, bas kao sto pise u tekstu. To ide u talasima. Uglavnom, mi se trudimo da mu pomognemo koliko mozemo, ali imamo veliki problem sto on uporno odbija bilo kakvu strucnu pomoc. Plasi se da ne bude obelezen i na nekakvim spiskovima, da ce da mu uzmu sina (o kome se vise brinu nasi roditelji i ja), plasi se da ce da ga navuku na lekove, itd. Probali smo na hiljadu nacina da ga ubedimo da bi mu strucna pomoc bila od najvece pomoci, ali ne ide. A ne mozes coveka od 37 godina da nateras na silu i protiv njegove volje na nesto. Tako da smo i dalje u rebusu kako on sam da dodje do toga da zatrazi strucnu pomoc?
Inace, gledajuci unazad, zao mi je sto sam bio grub prema njemu na pocetku kada se ta depresija pojavila. Mislio sam da se folira i da drami, trebalo mi je vreme da razumem i da prihvatim da je bolestan. Ali i dalje ne znam kako da se ponasam, pa se zadnjih par godina ponasamo kao da je sve u redu. On kao trazi posao, u isto vreme ima hiljadu biznis ideja a nema kintu da bilo sta pokrene. Mi ga podrzavamo da proba, i emotivno i finansijski koliko mozemo, ali to je sve po meni mlacenje prazne slame i gubljenje vremena i para. Cak ne znam da li mu mozda i odmazemo time sto stvaramo tu nerealnu pricu da te njegove biznis ideje imaju sanse da prodju u realnom svetu, verovatno da da. Ali jedino ga to fantaziranje cini koliko toliko srecnim i ima onu iskru u oku koju pamtim iz mladjih dana. Ma bedak :(

Depresija. U novije vreme kod nas se ozbiljnije obraca paznja na taj problem. Iako u svetu proucavanje i bavljenje depresijom je davno.
Otvoreno se razgovara, depresivci takodje jos pre dosta godina znam da su imali forume, bili su prihvaceni, nisu ih cudno gledali zbog toga sto posecuju psihoterapeuta ili koriste lekove.
Imaju okruzenje koje ih podrzava, razume se u bolest, zna kako da se postavi, ne odbaci i sto je najvaznije pomogne. Posebno sto treba strpljenja sa depresivnim osobama, sto oni imaju epizode i tada su neraspolozeni i nije lako.
Da ne mora samo usporenost biti uzrocnik i nezainteresovanost, takodje i hiperaktivmost, ne drzi ih mesto.
Ima raznih oblika, tezih i laksih, izlecivih i neizlecivih.
Cesto su novine pune clanaka o depresiji, kako prepoznati i sl.Kod nas se drugacije gleda taj problem. Cak je i popularno, kada si neraspolozen, da ti odgovore, sta je u depresiji si?
Vecina ne zeli da prizna,tako da kada se epizode depresije ponavljaju dolazi se do tezih stanja, postaje komlikovanije i teze za lecenje.
Imam dve takve osobe u okruzenju, ali podrzavam ih.
Da u Srbiji su lica ljudi na ulicama, napeta, previse mracna, bleda, tuzna, bezizrazajna, namrstena, zamisljena (osim ako se ne radi o zaljibljenom stanju), nesrtna, napacena, jos tuznija i mnoga decija lica su slicna.
Svi su u vecitoj prici, nema posla, mladi zive nezdravo, samo neke nesrece (saobracajne i sl.), crne hronike, lose vesti.
Kao da ljudi samo na lose obracaju paznju.
Nemoguce da u Srbiji nema lepih stvari i da se bas nista dobro ne desava.

Mogu da nabrajam do beskonacno a da nista ne bude lose.

"Hardverski uticaj"?-Solidan tekst-Uzroci:nezaposlenost,alkohol,otudjenje.Resenje: hobi,setnja,rekreacija,knjige,lekovi 8u krajnjem slucaju.Imao sam slicnu situaciju nakon saobracajke.Fukujama se grdno vara-dobar izbor simbola.

Postoji znacajna razlika izmedju klinicke depresije i depresivnosti tj. tuge. Prva jeste psiholoski poremecaj, izuzetno bolan za osobu koja od nje pati kao i za najblizu okolinu, te zahteva strucnu pomoc. Klinicka depresija je jos uvek nejasna u potpunosti strucnjacima, sta je tacno izaziva i do kakvih fizioloskih-psihickih promena dovodi. Cesto da bi psihoterapija uopste mogla da pocne da radi, treba prvo probidi zid lekovima. Strucnjaci obicno pribegavaju farmakoloskom eksperimentu, i prepisuju lek koji misle da moze pomoci - te posmatraju delovanje. Ponekad je potrebno probati 3-4 razlicite farmako-terapije da bi se pronasla ona koja probia zid bas kod tog pojedinca. Inace bez aktivnog ucesca u lecenju (i obolelog i okoline) nista od oporavka.

Sto se tuge tice - ima mnogo stigme oko nje u danasnje vreme. Nekako, Ok je biti srecan, ushicen, zaljubljen, ponosan, energican (dakle imati pozitivna osecanja) a nije Ok biti tuzan, ljut, razocaran, depresivan, uvredjen, povredjen (negativna osecanja). Ako manifestujemo pozitivna osecanja - pobednici smo, ako manifestujemo negativna - gubitnici smo i treba da se menjamo.

I jedna i druga osecanja deo su ljudskog sklopa, normalna su, potrebna i imaju svoju funkciju. Ponekda negativno osecanje ukazuje na to da treba da menjamo situaciju koja ga izaziva a ne svoju reakciju (osecanje). Da pojednostavim: ne treba posezati za Prozakom, bensedinima, Self-help literaturom, samo zato sto smo tuzni - tugu treba prihvatiti kao normalan deo sebe. Tuga zaceljuje rane kad izgubimo nesto ili nekog; tuga je dokaz da smo normalni i jos uvek dobre osobe, ako je izazvana nepravdom u drustvu; tuga moze biti pokretac za kretivni rad ili akciju promene onog sto je izaziva.

Za informaciju onima koji ne znaju, a ovde ima bar jedan takav, Aleksandar Vučo je bio, a možda je i još uvek, predsednik Beogradskog psihoanalitičkog društva. Sa druge strane, Petar Jevremović je psiholog i psihoterapeut, dakle i praktičar i teoretičar.

Sjajan tekst, 100% tacan!

Kako i da ne budem depresivan kad mi je smrt na ekonomskom fakulteta sto se tice ispta. Samo se izivljavaju ko da cemo svi dinkici da budemo kad i ako zavrsimo umesto da se rade prakticna znanja... A guzve po gradu i da ne spominjemo... A i problem otudjenosti medju ljudima koji je sve veci... tesko se ovoj zemlji pise, kapitalizam kao da sve vise grabi... a jos jedan veliki problem, sve vise ljudi ostaje neozenjeno i neudato, pa cak i mlade generacije izuzetno retko stupaju u veze, sto opet stvara probleme u nekom kasnijem periodu. veliki broj muskaraca izlazi po klubovima kako bi upoznali neku zensku osobu, pa kad to ne ucine iz straha, predrasuda ili vec cega postaju sve vise utuceni i agresivni. A cak i kad se usude da pocnu spiku sa nekom zenskom osobom, sve vise doticnih dama glatko odbijaju jadne frajere kao da su one svedske princeze jbt... sa druge strane, devojke sve vise postaju high, idu maximalno skockane i u skole i fakultetu i po gradu i u klubove i onda postaju zbog zasicenosti nezadovoljne i nezadovojstvo iskazuju na svojoj okolini pa i muskarcima... niko vise nije spreman na bilo kakav vid zezanja, sex za noc, etc., gledaju besprotebno na duge staze i gube se u bezvoljnosti, a jedino sto je pravi pokretac u zivotu - porodica, nije ono sto treba da bude... od svega po malo i covek skoci s mosta... a i ovaj tekst bas citam http://blog.b92.net/text/4047/Problem%20viška%20žena%20–%20ili%3A%20NEMIRNE%20DEVOJKE.../ i razmisljam odakle nekom pravo da komentarise sto neko pokusava da nadje srecu pa i sa zenom iz azije,, kako jedan od iskaza u ekonomiji kaze, dok postoji traznje bice i ponude... nacionalna socijalna politika je potrebna u svakom slucaju, sto zbog problema bele kuge, sto zbog toga da grad beograd postaje prenatrpan, sto zbog ljudi sto zbog saobracaja, sto ce dovesti do velikih problema u buducnosti... sinsirli jourz - ne_daj_te_se:)

Depresija je bolest raspolozenja. Kad se poremeti neurotransmiterski sistem u mozgu, vece sanse da obole imaju oni sa genetskom predispozicijom. Sklonost ka depresiji imaju oni koji su jako emotivni,plasljivi, nizeg samopostovanja, koji potpadaju pod uticaj okoline pa teze podnose nepravdu i kritike. Nepoznavanje ljudske prirode dovodi u ovakvo stanje, npr. ne moze da prepozna sta je zlonamerna a sta konstruktivna kritika.Postoji sijaset razloga koji uvlace ljude u depresiju, ali, kao sto se u tekstu navodi, mi ne mozemo pomoci oboleloj osobi bez strucne pomoci.

ja mislim da je normalnima zivot dosadan. inace, obozavam duhovite depresivce, kao sto je ovaj s komentarom br.4

Family Blues:
Ako tvoj brat odbija strucnu pomoc, kako onda znas da je lud/bolestan a da nije u pitanju obicna razmazenost, sebicluk i samozivost?
Kako to, plasi se da ce da ga navuku na lekove???? Izvini, ali to se i leci lekovima. Meni sve to zvuci kao da je tvoj brat vrlo zadovoljan stanjem kakvo jeste i da izmislja krive Drine (pa lepo mu je, naso budale da ga izdrzavaju, zar ne?). A tu pricu da se plasi da mu ne oduzmu sina nek` okaci macku o rep- a jel` mu mozda palo na pamet zasto su deca labilnih i sama dusevno labilna? Pa upravo zato sto zive sa roditeljima- to je dvostruki faktor- em su nasledili lose gene, em zive u okruzenju koje ce samo da potencira ono najmracnije u njima (a nije zanemarljiv uticaj okoline na razvoj licnosti- 50%). Tako da ako vam je stalo do tog jadnog deteta cupajte ga odatle sto pre!!!!! Uostalom, koja prava on kao roditelj uopste polaze na to dete- ama bas nikakva. Sta mu je pruzio i sta mu pruza- nista dobro svakako. Neko ko ima 37 godina i ko nema posao, a pritom je bio dovoljno neodgovoran da napravi dete (samo pitam se kome) nema nikakva prava da se plasi da ce mu dete biti oduzeto jer i treba da mu bude oduzeto. Mislim, kojim on to argumentima polaze prava na dete???? I gde je u svemu tome majka?????
Nemoj da se lazemo.....nazovimo stvari pravim imenom!

ja sam depresivan jer u ovome clanku o depresiji govore salonski psihoanaliticar i psiholog-teoreticar. ni jedan ni drugi grama prakse u poslednjih xy godina....

Depresija. U novije vreme kod nas se ozbiljnije obraca paznja na taj problem. Iako u svetu proucavanje i bavljenje depresijom je davno.
Otvoreno se razgovara, depresivci takodje jos pre dosta godina znam da su imali forume, bili su prihvaceni, nisu ih cudno gledali zbog toga sto posecuju psihoterapeuta ili koriste lekove.
Imaju okruzenje koje ih podrzava, razume se u bolest, zna kako da se postavi, ne odbaci i sto je najvaznije pomogne. Posebno sto treba strpljenja sa depresivnim osobama, sto oni imaju epizode i tada su neraspolozeni i nije lako.
Da ne mora samo usporenost biti uzrocnik i nezainteresovanost, takodje i hiperaktivmost, ne drzi ih mesto.
Ima raznih oblika, tezih i laksih, izlecivih i neizlecivih.
Cesto su novine pune clanaka o depresiji, kako prepoznati i sl.Kod nas se drugacije gleda taj problem. Cak je i popularno, kada si neraspolozen, da ti odgovore, sta je u depresiji si?
Vecina ne zeli da prizna,tako da kada se epizode depresije ponavljaju dolazi se do tezih stanja, postaje komlikovanije i teze za lecenje.
Imam dve takve osobe u okruzenju, ali podrzavam ih.
Da u Srbiji su lica ljudi na ulicama, napeta, previse mracna, bleda, tuzna, bezizrazajna, namrstena, zamisljena (osim ako se ne radi o zaljibljenom stanju), nesrtna, napacena, jos tuznija i mnoga decija lica su slicna.
Svi su u vecitoj prici, nema posla, mladi zive nezdravo, samo neke nesrece (saobracajne i sl.), crne hronike, lose vesti.
Kao da ljudi samo na lose obracaju paznju.
Nemoguce da u Srbiji nema lepih stvari i da se bas nista dobro ne desava.

Mogu da nabrajam do beskonacno a da nista ne bude lose.

Covek je, zapravo, krhko stvorenje: to shvatimo tek kada "zaglibimo" u depresiju, jer se sve desava polako...uporedio bih to sa tonjenjem u zivo blato ili zivi pesak...najbitnije je da se svako suoci sa samim sobom iako je i to bolan proces, ali svakako je isveljujuci...jedan od problema nas obicnih ljudi je i u tome sto, pre nego dokucimo sta je to sto jesmo, moramo da iskusimo i sta je sve to sto nismo...mali broj je sretnika koji rade ono sto vole i od toga jos mogu i da zive...ali sve je relativno, pa i moje ovo razmisljanje ponedeljkom ujutro... za sve postoji izlaz, jer postoji i ulaz...a to se zove lavirint zivota...

"Hardverski uticaj"?-Solidan tekst-Uzroci:nezaposlenost,alkohol,otudjenje.Resenje: hobi,setnja,rekreacija,knjige,lekovi 8u krajnjem slucaju.Imao sam slicnu situaciju nakon saobracajke.Fukujama se grdno vara-dobar izbor simbola.

Nisam siguran da razumem komentar koji dobija najvise preporuka, ali meni deluje vrlo ironicno i nekulturno.
Depresija i sve druge psihicke smetnje predstavljaju stanje ili bolest kao sto je to bilo koja druga bolest tela.
Ovde je to stanje ili bolest duse.
Nazivati coveka koji ima psiholoskih ili psihickih problema ludakom je netacno, a zatim i nekulturno.
Ako dobro razumem ovde najpopularniji komentar, ono sto se cini, nazivamo stigmatizacijom.

Sam interes za ovu temu i pratece komentare, a zatim i ironican post mogu da budu protumaceni i tako da i sama osoba poseduje odredjene konflikte, ali da ih jos nije svesna. Na pomen necega sto negde mozda zaokuplja i njenu podsvest, osoba verbalno agresivira.
Neobrazovanje i nekultura.

Svaki dan sa teskobom idem na posao i kao da se nalazim u začaranom krugu. Nemam volje ni za čim, sve sto uradim ili tek treba da uradim čini mi se da nikome ne treba. A ono sto uradim dobro i sto naidje na neciju pohvalu cini mi se da nije iskreno. Ono sto me u isto vreme i spasava i ubija je ustvari kao neki virus flegmatičnosti i letargije koji se uvukao u mene svih ovih godina. Hteo bih da ga se oslobodim da izadjem iz te ljusture ali ne mogu - to me vuce dole sve vise i vise, ja to vidim i ne mogu sebi da pomognem. To što mi je pomagalo da opstanem svih ovih godina sada me guši i ne da mi da se potpuno posvetim poslu. Najgore je što znam da i ako promenim posao sve će opet biti isto jer problem je u meni. Znam - ne mogu znati dok ne probam. Ali kako da probam ako nemam vere u neki boljitak?
Ne mogu tek tako da prihvatim da ce biti bolje ako mi na to nista ne ukazuje. Pogotovo sto taj uzrok koji je u meni ne mogu da promenim. I opet znam da cu ceo zivot proziveti u nekom mrcvarenju. Na kraju to mrcvarenje je zapravo zivot. Tezak sam i sam sebi a kamoli sto bi bio porodici - nesrecan sto zivim sam a opet iza coska upravo srecan zbog toga.
Spolja nista mi ne fali i sve je ok ali ipak sam nadrljao kao "Starac Foco od 35 ljeta."
Mnoge bitke su teske ali najteza je bitka samog sebe sa samim sobom.

Moj brat je depresivan. Uglavnom je "down", ali ima perioda kada je hiperaktivan, bas kao sto pise u tekstu. To ide u talasima. Uglavnom, mi se trudimo da mu pomognemo koliko mozemo, ali imamo veliki problem sto on uporno odbija bilo kakvu strucnu pomoc. Plasi se da ne bude obelezen i na nekakvim spiskovima, da ce da mu uzmu sina (o kome se vise brinu nasi roditelji i ja), plasi se da ce da ga navuku na lekove, itd. Probali smo na hiljadu nacina da ga ubedimo da bi mu strucna pomoc bila od najvece pomoci, ali ne ide. A ne mozes coveka od 37 godina da nateras na silu i protiv njegove volje na nesto. Tako da smo i dalje u rebusu kako on sam da dodje do toga da zatrazi strucnu pomoc?
Inace, gledajuci unazad, zao mi je sto sam bio grub prema njemu na pocetku kada se ta depresija pojavila. Mislio sam da se folira i da drami, trebalo mi je vreme da razumem i da prihvatim da je bolestan. Ali i dalje ne znam kako da se ponasam, pa se zadnjih par godina ponasamo kao da je sve u redu. On kao trazi posao, u isto vreme ima hiljadu biznis ideja a nema kintu da bilo sta pokrene. Mi ga podrzavamo da proba, i emotivno i finansijski koliko mozemo, ali to je sve po meni mlacenje prazne slame i gubljenje vremena i para. Cak ne znam da li mu mozda i odmazemo time sto stvaramo tu nerealnu pricu da te njegove biznis ideje imaju sanse da prodju u realnom svetu, verovatno da da. Ali jedino ga to fantaziranje cini koliko toliko srecnim i ima onu iskru u oku koju pamtim iz mladjih dana. Ma bedak :(

Postoji znacajna razlika izmedju klinicke depresije i depresivnosti tj. tuge. Prva jeste psiholoski poremecaj, izuzetno bolan za osobu koja od nje pati kao i za najblizu okolinu, te zahteva strucnu pomoc. Klinicka depresija je jos uvek nejasna u potpunosti strucnjacima, sta je tacno izaziva i do kakvih fizioloskih-psihickih promena dovodi. Cesto da bi psihoterapija uopste mogla da pocne da radi, treba prvo probidi zid lekovima. Strucnjaci obicno pribegavaju farmakoloskom eksperimentu, i prepisuju lek koji misle da moze pomoci - te posmatraju delovanje. Ponekad je potrebno probati 3-4 razlicite farmako-terapije da bi se pronasla ona koja probia zid bas kod tog pojedinca. Inace bez aktivnog ucesca u lecenju (i obolelog i okoline) nista od oporavka.

Sto se tuge tice - ima mnogo stigme oko nje u danasnje vreme. Nekako, Ok je biti srecan, ushicen, zaljubljen, ponosan, energican (dakle imati pozitivna osecanja) a nije Ok biti tuzan, ljut, razocaran, depresivan, uvredjen, povredjen (negativna osecanja). Ako manifestujemo pozitivna osecanja - pobednici smo, ako manifestujemo negativna - gubitnici smo i treba da se menjamo.

I jedna i druga osecanja deo su ljudskog sklopa, normalna su, potrebna i imaju svoju funkciju. Ponekda negativno osecanje ukazuje na to da treba da menjamo situaciju koja ga izaziva a ne svoju reakciju (osecanje). Da pojednostavim: ne treba posezati za Prozakom, bensedinima, Self-help literaturom, samo zato sto smo tuzni - tugu treba prihvatiti kao normalan deo sebe. Tuga zaceljuje rane kad izgubimo nesto ili nekog; tuga je dokaz da smo normalni i jos uvek dobre osobe, ako je izazvana nepravdom u drustvu; tuga moze biti pokretac za kretivni rad ili akciju promene onog sto je izaziva.

Ne znam da li bi ova knjiga pomogla depresivnim osobama, ali za ostale vrlo dobro objasnjava sta je uzrok mnogih poremecaja danasnjice.
Knjiga je "The Denial of Death", pisac Ernest Becker, godina 1974. Pulitzer winner.
Ukratko, svi mi zivimo relativno poremeceni, jer smo izgradili neki zivot da bi sebe ubedili da cemo ziveti vecito. Ipak, razne situacije u dnevnom zivotu nas podsecaju da je to nemoguce, is svaki put nas vracaju u stvarnu sliku nase sudbine. Tako da postoji zdrava doza nekog 'ludila' pri cime covek moze sebe da vidi kao vredno bice - posao, porodica, putovanja. Ali, kada kod je ova prica uzdrmana, covek/zena se podseti na konacnost zivota, i postaje depresivan.
Narocito u ovom sadasnjem vremenu kada religija nije vise dovoljna da nam ubrizga injekciju o vecitom zivotu koja nas uvek smiruje. Ljudi su presli na novu religiju - invidualni i monetarni uspeh, tako da kada sada svi zive relativno dobro u svetu, nema cemu vise da teze is shvataju da je sve teze odrzavati taj nivo nade u svoj sopstveni znacaj u ovom ludom svetu.
Pa sta je onda odgovor? Najbolje je odrzati neki relativno snazni nivo nade u bolju buducnost, iako ponekad to znaci da cemo morati da se suocimo sa depresijom.
Sa druge strane, ako uspemo da se hrabro suocimo sa svojom smrtnoscu, verovatno mozemo doci do stanja nekog pomirenja sa sudbinom, koja vodi do enlightenment - kao Buda, Isus Hrist, itd. Ovo nije bas tako lako, jer cover mora potpuno da unisti sliku o sebi koju vec gradi od svog vrlo ranog detinjstva. Mnogi ne uspeju da prodju kroz taj proces.

Na kraju, sam kraj. Ili dobar san, ili snaga da se sazna istina o nasoj stvarnoj svrsi na ovoj planeti. 90%ljudi izabere prvu opciju. 9% su tu negde izmedju, pokusavaju da se vrate u san, i dok ne mogu nazad (kao u filmu Matrix), isto tako ne uspevalju da nadju neki potpuni mir.
Ipak ima par ljudi koji uspevaju da nadju sebi stanje u kom nema stresa, samo smirenja i ljubavi prema covecanstvu i zivotu uopste.
Nazalost, oni ipak moraju da odustanu od zemaljskih cuda kao sto su porodica, prva ljubav, prve reci svoje dece, ceznja, itd.
Na koju stranu krenuti?

P.S. Ovaj komentar je moj pokusaj da razumem svet, i ne verujte ni u sta sto je napisano.

Ne znam da li sam depresivan, ali me muči saznanje da je rođenje na neki način početak kraja života.

izvinjavam se,
ali me ovo podseca na ono 'zemlja je ploca'',pa ti dokazi da nije.

tako i 'strucnjaci' prepisuju tablete veselih boja da bi psiholoski uticaj(popio sam,sad mi je bolje)ucinio svoje?!?..
jos su oni daleko od bilo kakvog odgovora.

mogao bi da se javi jedan citaoc koji je tabletama izlecio depresiju.

sve je u tebi, i uzrok i posledica(bilo da je strah ili lenjost ili samozivost ili posle-porodjaja period ili.. )i samo ti to mozes izbaciti iz sebe..

preduga prica...
i nema toliko veze sa materijalnom stranom zivota i guzvom u saobracaju..:))

ps. najbolji lek je upoznati nekog kao onog gore( komentar #4,):))) i druziti se sa takvim..sve ce biti lakse i interesantnije

Nisam depresivan al nesto samnom definitivno nije u redu...a ko to sme sebi da pogleda duboko u dushu i da kaze da ga nista ne gusi.

@ komentar 13, ja sam se izlecio i lekovima. Bila je to luda voznja od godinu dana.
Izasao sam iz teske veze. Dosta sam pio i dok je trejala, ali sam pocinjao da pijem sve vise i vise. Bukvalno do gubljenja svesti. Bilo mi je bitno da se iskljucim, da niceg nema. Voleo sam mamurluke, tada je sve bilo tako tiho, mirno, tada sam bio nedodirljiv, a kada bih se opet osvestio nastojao sam da se ponovo iskljucim. Poceo sam da ulazim u konflikte sa ocem, da izostajem sa predavanja, prestao sam da marim za svoj zivot i izgubio pojam vremena, doba dana, godisnjeg doba. Postajalo je sve gore i gore. Posle gotovo godinu dana samounistavanja koje je sve vise uzimalo maha i pocelo da utice na sve aspekte mog zivota, jednog proleca sam shvatio da ukoliko tako nastavim necu doziveti jesen.

Odlucio sam da zatrazim pomoc. Majka mi je u tome pomogla. Prvo sam razgovarao sa jednim psihologom, ali je prica nekako bila bleda i nije mi zapravo pomogla. Posle sam zatrazio pomoc psihijatra. Isao sam uredno na razgovore. Odmah u pocetku su mi trazili analize krvi. Dosta sam nisko pao i odlucio da budem potpuno iskren. Utvrdili smo da je u pitanju depresija za koju tada nismo znali ni razlog ni okidac. Kod mene se manifestovala samodestrukcijom (pronalazim se u gore napisanom tekstu).

Pocelo je sa blagim sedativima koje sam sam uzimao kada sam osecao potrebu, s tim da sam upisivao datum i vreme uzimanja. Onda se preslo na antidepresive i blokatore za alkohol, pa jos neke sedative... voznja je pocela. I pre sam imao problema sa spavanjem, tek sada. Pio sam nekoliko vrsta sedativa i antidepresive istovremeno, uvek idu zajedno - koktel! Antidepresivi su me jako "ubrzavali", za jedan dan ja sam proziveo 3, gotovo da nisam spavao, i jedva ista jeo. A i kada sam uspevao da zaspim, pio sam velike kolicine sedativa, naravno prepisanih. Doze i imena lekova su se menjale, a u medjuvremenu smo razgovarali. Pokusavali smo da nadjemo srz problema i kada je sve pocelo a istovremeno postavljali zadatke koje je trebalo da ispunim, tj. nalazili malene ciljeve zbog kojih bi ja bio sretan kada ih dostignem. Vreme je teklo. Ne mogu reci da je sve bilo kao prehlada - pijes C vitamin i antibiotik, 3 dana lezis nedelju dana kunjas i posle sve super. O neeeeeee, nikako nije islo tako. Alkohol je jos uvek bio tu, i dalje sam imao potrebu da se s vremena na vreme iskljucim, s tim sto sam sada pod rukom imao periodni sistem elemenata otelotvoren u obliku pilulica. Mozete zamisliti kako je to rezultiralo nekoliko puta. Pio sam rakije i vina s tom razlikom da sam bio i pun hemije. U jednom trenutku sam pomislio da sam jos gori, sto u neku ruku i jesam bio, pa sam prekinuo sa terapijom, mislio sam da ne valja. E tek je bio sou kada sam naglo prestao sa antidepresivima. Nisam mogao da izadjem iz stana jer nisam znao kada cu da se rasplacem ili kada cu da puknem, odlepim, popizdim i upadnem u neku agresiju. Proslo je i to. Isao sam kod nekih likova koji se bave alternativnom medicinom, masazama... tek je to prazno.

Posle nekog vremena sam se odlucio da se opet vratim na terapiju, sva sreca primili su me. Malo sam to ozbiljnije shvatio. Skroz sam prestao da pijem, ni kapi!!! Pio sam lekove tacno kako su mi ih prepisali. Razgovarali smo. Pokusavao sam da se koncentrisem na lepe i zdrave stvari. Puno sam setao okolo. Svuda sam isao peske, nabavio sam MP3 player i krstario gradom, prvo samo nocu a onda i danju. Osecao sam napredak i zbog toga bio srecan. Strahovi su jos uvek bili veoma prisutni, ali svetlost na kraju tunela se nadzirala. Poceo sam redovnije da posecujem predavanja, aktivirao se u vannastavnim aktivnostima, nasao posa, doduse honorarno, ali sam osecao da se vracam, da vredim, da sam deo drustva. Polako sam prestajao sa lekovima. Kada sam se oprastao sa psihijatrom dao mi je lekova za oko 2 meseca, uz reci da dalje mogu sam. Posle 3 meseca sam ih sve bacio. Nisu mi vise trebali.

Gde sam sada?
Zavrsio sam fakultet, imam stalan posao, sa ocem se vise ne svadjam, zadrzao sam prijatelje. Dan danas s vremena na vreme popijem koje pivo, na slavljima i rakiju, vino, ali to vise nije kao nekad. Nema vise skandala. Ne pijem nikakve lekove niti imam zelju.

I mislim da mogu da kazem da sam se ja izlecio !!!

Uz veliku podrsku i pomoc pre svega porodice koja je bila uz mene i naravno prijatelja koji su ostali tu.

Dan danas u ljudima mogu da vidim kada su depresivni, ponekad cak i u kojoj su fazi, setim se kako sam ja to nekada prozivljavao i mogu da se poistovetim sa njima, utesim ih, posavetujem. Put nimalo nije lak i ne mozete sami njime ici. Treba priznati da problem postoji, a zatim pristupiti njegovom resavanju na valjan nacin.

Za informaciju onima koji ne znaju, a ovde ima bar jedan takav, Aleksandar Vučo je bio, a možda je i još uvek, predsednik Beogradskog psihoanalitičkog društva. Sa druge strane, Petar Jevremović je psiholog i psihoterapeut, dakle i praktičar i teoretičar.