Uvek milom - nikad silom

Dobro ja razumem teoriju, ali sta ako dete nece i nece da ode u sobu na "time-out"? Jel' da ga fizicki odnesem tamo? Jel' to onda telesna kazna ili nije? Sta ako ode u sobu i tamo se dere i place kao da ga nedajboze batinaju?

A kada da detetu vratim loptu? Posle sat ili dan vremena, dete nauci da ce loptu dobiti kasnije i da to i nije neka kazna i onda ce sutiranje lopte u dnevnoj sobi ponoviti, jer deca konstantno istrazuju gde su granice. Onda opet uzmem loptu pa vratim pa uzmem pa vratim... i sta ako dok se mi tako nadigravamo on loptom slomi ekran TV-a? A mozda da mu nikada ne vratim loptu?

Dobar je clanak, zanimljiv, ali malo je crno-belo pristup. Realne situacije su vise iznijansirane. Mislim, kako neko moze da zna da bi od mene postala bolja osoba sa vise prijatelja i osmeha, da nije bilo tih desetak batina u detinjstvu? Na osnovu koje to naucne metode tako nesto moze da se tvrdi?

Radi se o vrlo osetljivoj oblasti, nije to bas tako jednostavan recept kako ce novi zakon i spijuniranje komsija rezultirati lepo vaspitanim normalnim tinejdzerima i ljudima.

I tako za jedno 15 godina moja supruga i ja ćemo finim i nežnim glasom objašnjavati našem sinu da to što mu nismo kupili moped nije opravdan razlog što je automatskom puškom pobio celo odeljenje svojih drugova, kao što to rade pojedini jadni roditelji u USA koji se boje zakona o sprečavanju fizičkog kažnjavanja. Takav zakon će samo dato podstrek deci koja su 10+ i koja žele da prave gluposti, jer današnji klinci su VEOMA svesni da im po zakonu niko ne može ništa dok ne napune 15 godina, samo im fali još jedan impuls pa da postanu još otvoreniji u ispoljavanju nasilja i nelegalnim radnjama.
Vi koji nas roditelje koji u očaju i nemoći da sprečimo DIVLJANJE deteta pribegnemo udarcu "otvorenim dlanom po zadnjici" (definicija JEDINE dozvoljene fizičke kazne iz jednog evropskog zakona - pogodite sami čijeg!) nazivate bolesnicima i "batinašima" jednako ste ludi kao i oni koji svoju decu tuku kaiševima, krpama, kuhinjskim inventarom, pesnicama, šamarima, lupanjem o zid, oni koji svoju decu vezuju lancima, zaključavaju u ormar i slične bolesne stvari ...
Neka mi gospođa pedagog objasni KAKO, i NA OSNOVU ČEGA moje dete od dve godine, kada mu kažemo "ne može" počne da vrišti, udara stvari po kući, udara majku i mene kada to niko od nas nije radio?

Nije tacno gotovo nista od navedenog. Mora se razlikovati NASILJE nad detetom i preterano fizicko kaznjavanje od normalnog fizickog kaznjavanja. Covek je univerzalni predator, i kao takav od malena ima "nasilje" odnosno upotrebu sile kao obrazac ponasanja-iz prostog razloga prezivljavanja. Prva decija spoznaja sveta je culo dodira, jer se vid, sluh, komunikacija i racio razvijaju tek posle izvesnog vremena. Trogodisnje dete NE RAZUME zasto ne sme da dira steker, zasto ne sma da divlja po prodavnici, i sl. Zato se mora "pecnuti" po ruci, recimo, (u slucaju stekera) da bi NARAVNO i posle 30 godina upamtilo da to nije smelo da radi. A prve "batine" uvek servira dete kad je nezadovoljno necim, kada pocinje da udara sve oko sebe, i sva deca imaju tu fazu (oko 2 godine, kada, priznacete, roditelji jos ne tuku dete da bi ono to od njih naucilo). Prestaje sa time tek onog momenta kad mu se "vrati" i kad SAZNA zasto ne sme nikog da udara-zato sto boli. Ako se takovo ponasanje ignorise i ne kazni, ono ce krenuti da udara i svoje vrsnjake u vrticu i tako dalje...Po meni, samar je granica koja ne bi smela da se predje-sa naglaskom da ne sme da se koristi ni samar. Za roditelja je bitno da bude autoritet detetu. Mene otac nikad nije tukao jace od cuske po dupetu, ali je imao takav nastup da je posle bilo dovoljno samo popreko da me pogleda, i odmah bi zaboravio na gluposti. I NIKAD se nije drao niti povisio ton-sto je opet greska u tekstu. Mislim da je vaspitanje kompleksnije nego sto autor teksta misli, i da je tekst pretenciozan, sa namerom da prikaze kako sve zemlje koje nisu u EU imaju uglavnom ljude koji lome kosti svojoj deci. Iako u Holandiji imaju stranku pedofila. Iako u Nemackoj ljudi preko interneta ugovaraju da budu pojedeni. Iako imaju masovna ubistva po skolama. A nasilje se desava zato sto sudstvo i policija ne rade svoj posao.

Nadam se da se moja kritika teksta nece shvatiti kao podrska telesnom kaznjavanju, jer to zaista nije...

Na formiranje ljudske licnosti ipak utice mnogo razlicitih faktora.
Mene niko nikada nije udario (i mozda zbog toga nikada ne bih mogla da udarim drugo stvorenje), ali ne mislim da sam zadovoljnija ili sigurnija od mog supruga koga su tukli posle svakog nestasluka (a bilo ih je puno, poput shisanja gotovo na nulu ili pokusaja vadjenja ociju mladjoj sestri)... Cak naprotiv, on je mnogo samouvereniji kao osoba, ali sa druge strane nije izrastao u agresivca i ubedjena sam da danas ne bi mogao nikoga da udari...

Ljudi su ipak malo komlikovaniji da bi mogli da se ukalupe u ofrlje nabacane fraze...
Mozda bi apsurdnost telesnog kaznjavanja mogla da se objasni i nekako inteligentnije?

Ova tema je nedavno bila spomenuta na sajtu B92 i komentari citalaca ukazivali su na to da vecina (90%) podrzava fiziko kaznjavanja i naziva to "pljeskanje po guzi". Taj podatak takodje treba dostaviti Unicef-u jer se radi o svojevrsnoj anketi. Na moj komentar da mi ne pada na pamet vikanje i fiziko kaznjavanje deteta neki citaoci stekli su zakljucak da ja i nemam dete! To je zaista strasno i zabrinjavajuce. Nadam se da ce uskoro svi batinasi biti kaznjeni!

Sa svim sto sam procitao sam se slagao dok nisam dobio svoju decu. Imam dvoje dece i jedno je po standardu i sve ovo pali kod njega ali drugi je sam djavo. On nikoga ne postuje, ne reaguje ni na sta dok ne dobije i batine. Hoce da bije ljude oko sebe. Ako mu kazete da ode u sobu on nece otici, mozete ga moliti i terati ceo sat on nece otici. Pa cak ni uz male batine nece otici. Otici ce tek ako dobije jake batine a i tada ce razbijati sve po sobi. On svoje potrebe vidi kako najbitnije i one moraju biti ispunjene. "Ja sam najbitniji" je njegov stav. Takav je bio i sa 6 meseci. Mnogi koji upoznaju tog mog sina kazu "Uh ala bih ga ja tukla". Svi smo izgubili zivce oko njega. Cak sam primetio da kad dobije jake batine da se malo i smiri. Inace za slicnu decu kazu da imaju ADHD sindrom. Postaje malo bolji kako raste. Lako je vama da pricate koji nemate decu ili imate "normalnu" decu.

Potpuno BESKORISTAN tekst. 100% jer ne daje resenje sa fizicko kaznjavanje cega se deca jedino stvarno boje. Mislim na male batinice po guzi. Ja moju decu jako retko klepim ali ih klepim ko sinoc moju cerku jer nije htela na spavanje posle 10 minute ubedjivanja i posto je sav namestaj ispomerala od bezanja po sobi cak i krevet od 70-80 kila. A ona ima 24 kile.
Ja kad sam bio mali zarekao sam se da svoju decu necu NIKAD biti, ali eto krsim svoj zavet ali zaista po malcice. Ako neko posvecuje svojoj deci paznju to smo mi.
Mi smo roditelji bez slobodnog vremena prakticno jer nam zivot pocinje u 21.30.
Ove tekstove pisu dokone zene koje prosipaju pamet, a kad im se dete UDROGIRA sa 15 godina onda krive drustvo i politicare.

Da li je batina iz raja izasla ili ne je potuno besmislena dilema. Samo da se skrece paznja sa stvarnoga problema i beskonacno preklapa. Ko jos u ostalom koristi batinu?
Mislim da ljudi bez dece treba da nas ostave na miru jer nisu nimalo kompetentni da o tome raspravljaju. Odgajati decu je 'krvav' posao pogotovo u kapitalizmu koji ti sise svu produktivnu energiju u cilju egzistencije i gde deci dajes iz ljubavi najbolje TROSECI sebe.

Sjajan tekst!Volela bih da ih ima što više i svuda oko nas pa bi onda neki i došao do nasilnih roditelja i objasnio im zašto greše. Fizičko kažnjavanje dece je ozbiljan društveni problem i zaista nam je neophodan zakon koji to odlučno zabranjuje i propisuje stroge sankcije. Pitam se-koliko je naše društvo spremno za takav zakon?

Konacno jedan odlican clanak o vaspitanju dece..
Potpuno se slazem sa Vasim objasnjenjima i predlozima!!
Ono sto bih ja zelela da napomenem je da se npr. u Svedskoj, gde ja zivim, otislo malo predaleko, pa su ucitelji i vaspitaci dosli u poziciju da ih treba "zastititi" od dece koja ih maltretiraju i ponizavaju. Oni naime nemaju pravo da se bilo koji nacin odbrane, jer deca su uvek u pravu!

Ljudi, kada dodjete kuci sa posla momentalno bacite vas TV prijemnik u kantu za djubre i pocnite da se druzite sa svojim clanovima porodice umesto sa Ronaldom i spanskim lepoticama. Kada umesto 2 sata (HEJ!) potrosenih na gledanje jedne kretenske utakmice budete proveli sat vremena (kada ste to poslednji put uradili?) u razgovoru sa svojim detetom ili zenom/muzem shvaticete da vam zivot (citaj nastavak gledanja TV ili eventualno ubedjuvanje sebe i partnera da i sex ponekad treba upraznjavati) poceti onog momenta kada vas dete u vrticu zagleda ili kada se kod kuce sretnete sa muzem, a ne u 21:30 (naravno ako imate srece da vam dete tako rano leze).
Isto vazi i za besomucno gledanje crtanih filmova na DVD ili ne-daj-Boze cartoon networku.
Probajte da odete u neku setnju po kraju svi zajedno pre vecere. Da vidis kako ce deca da lezu, kao bubice.
Potpuno vam garantujem da ce vam zivot biti mnogo, mnogo, mnogo lepsi budete li samo pokusali da mi poverujete.
TV je ubica porodice.

I... sto bi autor teksta rekao, ne mesam se ja vama u zivot, nego ne zelim da mi vas sin bude zet ;)

Cista utopija. U Australiji taj zakon postoji jako dugo, ljudi zaglave zatvor ako ih neko vidi ili kamera snimi da fizicki kaznjavaju svoju decu.
Rezultat je to da tinejdzere NIKO (dakle ni policija) ne moze da kontrolise. Evo nekoliko primera iz prethodnih 2 ili 3 godine:
1) postoji deo grada koji je popularan za izlaske i slicno; tamo nocima haraju horde dece od 9 do 14 godina (!!!), demoliraju automobile, razbijaju izloge, napadaju prolaznike lancima i tomahavcima. Situacija resena tako sto su uvedene policijske patrole na konjima i marice koje su te izgrednike lovili kao sinteri pse po ulicama.
2) postoji obliznje ostrvo koje je turisticka atrakcija i na koje klinci odlaze da proslave malu maturu. Svake godine maloletnici bivaju izbaceni sa ostrva zbog orgijanja (znacenje iz recnika), trovanja od alkohola, masovnih tuca u kojima ucestvuju i decaci i devojcice, ubijanja mladunaca kvoke (predivna lokalna zivotinjka - simbol Australije) bejzbol palicama ili nabijanja desetina kvokica ili drugih sitnih zivotinjica u postansko sanduce (do jutra nista nije prezivelo).
3) izazivanje tuca i nereda na prakticno svakom vecem skupu koje se zavrsava tucom sa policijom uz recnik ulicara.
4) dve devojcice isplanirale i sprovele ubistvo svoje vrsnjakinje i uklanjanje tela.

Dakle, ove stvari su redovna pojava kod te "nezlostavljane" dece. Tablete za smirenje su redovni lek za neposlusnost (ADHD se ovde koristi kao sinonim za neposlusnost - tako je lakse). U srednjoj skoli (i to boljim) deca redovno psuju profesore koji pokusavaju nenasilno da ih primire i da budu pedagozi i psiholozi. Ovde ne pominjem ulicne auto trke, sinocne dve zrtve (15 i 19 godina) izbodene nozevima u odvojenim incidentima, redovnu pojavu otimanja dece na ulici ili epidemijske razmere pedofilije. To su samo neki od karakteristicnih rezultata vaspitanja dece pod slicnim zakonima. Roditelji koji rade non-stop, umorni i sludjeni gledaju kako uz sav svoj trud i znoj njihova deca pocinju sa "rekreativnim" narkoticima do 12, 13 godina ili ranije.
Pre par meseci je bila emisija na lokalnoj TV o klincu koji ima 11 godina i jednostavno nece u skolu, i niko ne moze da ga natera. Ubedjivanja, nagovaranja, ucene, obecavanja od strane roditelja, ljudi iz skole, TV ekipe i koga sve ne - jednostavno nista nije pomoglo, a vi mu "uzmite loptu i posaljite ga u sobu da razmisli o svom ponasanju"...

Tekst je sjajan!
Komentari su odlični.
Dileme su večite.
Biti ili ne biti?!
I dalje nisam sigurna koji je pravi "recept" za formiranje zdrave i zadovoljne ličnosti.
Možda svima može da pomogne emisija na BBC Prime - Little Angels, u kojoj psiholozi u realnim porodicama pomažu roditeljima koji imaju "problematičnu" decu.
Moja deca su studenti (sin 23 i ćerka 22 god.)i svi zajedno gledamo i komentarišemo.Po NJIHOVIM komentarima, mislim da suprug i ja nismo pogrešili. Meni lično je najveći dokaz to što oni i danas žele da putujemo zajedno, bez obzira što imaju svoje partnere.
Potrebno je puno ljubavi, maženja i PRIČE! Svako pitanje mora da dobije odgovor, a ako smo umorni mora da im se kaže da nismo trenutno raspoloženi za tu aktivnost ali da ćemo to raditi čim se odmorimo.
Otvoreno treba komentarisati sve pojave i hvaliti one pozitivne.
Pri tome, da ne bi ispalo da samo teoretišem, moja deca su dobila par puta po jedan udarac po guzi. I to samo onda kada posle sve priče nisu hteli da poslušaju - pipanje šporeta na kome se nešto kuva, a oni dovoljno visoki da pipnu, ili namerno guranje oko velikog ogledala. Uvek sam se trudila da burno odreagujem samo ukoliko su životno ugroženi, i NIKADA nisu dobili šamar ili udarac po ruci. Onda sam sasvim slučajno uvela "sistem brojanja do 3". Ako ni na 3 ne prestanu sa nekom glupom i opasnom akcijom, a deca to umeju, onda su dobili jedan pit po dupetu. Bilo je dovoljno da to uradim samo dva puta, treći put si znali da se ne šalim, i Boga mi, to je bilo jako efikasno!
Brojanje naravno ne treba zloupotrebljavati jer gubi smisao.
Taj sistem sam počela da primenjujem kada je sinu bilo oko 20 meseci - tada je već i ćerka bila rođena. Ona je rasla uz brojanje, ali pošto nije videla posledicu "neposluha", i ona je dva puta dobila po dupetu.
Kako su rasli bilo je dovoljno reći JEDAN,DVA, pa da znaju da je krajnje vreme da stanu. Prvi put kada sam rekla samo DVA, jednoglasna reakcija je bila:" A JEDAN?" Bilo je dovoljno komično da shvatim da me slušaju, a da ja treba da se opustim.
Danas, kada njih pitate, sistem sa brojanjem im se dopada, i misle da batine koje su dobili nisu bile nezaslužene.
Kada se sve sabere i oduzme, nikome ne mogu da dam konkretan savet kako biti uspešan roditelj, mada sebe tako doživljavam - bez lažne skromnosti.
Ono što sigurno stoji - nikada i ni u ćemu ne treba preterivati, osim u POKAZIVANJU ljubavi!

Deca vam gledaju pravu peavcijatu striptizetu u Velikom Bratu a vi hocete da ih vaspitate. Gubljenje vremena. Kad vide kako je decko zagnjuri glavu izmedju njenih prepona ja mogu kao otac da se osecam ko kompletan idiot sa svojim objasnjavanjima.
Bolje ih ucite borilackim vestinam, i biznis mahinacijama da prezive u nastupajucem haosu i nemoralu.

Ovaj tekst, doduše, nije loš kao takav, ali nažalost zastupa jednu štetnu zabludu koja je veoma raširena u po definiciji političkim i tendencioznim humanističkim disciplinama poput psihologije i sociologije, naime, da je potpuno, ili, barem, što je moguće potpunije, odstranjivanje nasilja i agresije iz društva i psihologije pojedinca moguće i poželjno. To je, naravno, apsolutna glupost i wishful thinking ljudi koji žive u nekom svom svetu, od naučnih i obrazovnih budžeta i dotacija koje je neko drugi zaradio, i ne moraju da se bore ni u bukvalnom smislu, sa oružjem u ruci, ni u prenesenom, za profit i ekonomski opstanak. Određena doza agresije i nasilnosti je veoma zdrava komponenta koja čini i društvo kao celinu i pojedinca uspešnim i konkurentnim, a jedan od načina da se ta zdrava doza agresivnosti i asertivnosti usadi u decu je i njihovo povremeno fizičko kažnjavanje, naravno, u umerenom obimu i u strateški odabranim trenucima, kada prekrše neke ključne društvene norme ili se ponašaju izuzetno glupo i opasno. Na taj način možda nećemo dobiti mnogo budućih psihologa i sociologa koji bi da ljudsku vrstu pretvore u mrave, evnuhe ili ovce, ali ćemo dobiti puno odlučnih i izdržljivih ljudi, čvrstog karaktera i sa dovoljno borbenosti u sebi da očuvaju i poboljšaju svoj položaj i položaj društvene grupacije i države kojoj pripadaju u sve prenaseljenijem i sve opasnijem svetu, a psihologe, sociologe i njihove utopijske fantazmagorije neka đavo nosi, da smo takve slušali u SAD i Evropi i svi bili strašno dobri, fini i nenasilni, danas bismo bili robovi nacističkih, komunističkih ili islamističkih hordi a ne slobodni i bogati ljudi kojima mogu da zavide četiri petine sveta.

Ne postoji zamena za kaznjavanje batinama u vremenu kada je najvaznije dete vaspitati, a to je do trece, cetvrte godine. U tom periodu je kljucno nauciti dete da se kontrolise, da se odupire onim zeljama i hirovima koji unistavaju njegov karakter. A ako se taj period vaspitanja zanemari, kasnije kaznjavanje bilo kakve vrste, moze samo kod deteta da razvije licemerstvo. Ostaviti dete samo u sobi je tezi stres nego batina po zadnjici, zato sto kod deteta izaziva osecanje odbacenosti, a ono samo tada najcesce nece ni biti svesno stvarnog razloga kaznjavanja. Tragicne posledice odsustva kaznjavanja se vec vide u novim generacijama koje se ponasaju razmazeno i neobuzdano, sa posledicama koje ce imati celoga zivota, ako uz izuzetan napor volje i samosavladjivanja sami ne pobede onu svoju razmazenost koju su roditelji kod njih izgradili svojom popustljivoscu. Na Zapadu, gde su batine zabranjene, cesta je slika dece valjaju po ulicama u svom besu, a roditelji ih truju raznim sedativima, i takvim omamljivanjem ometaju njihov nervni sistem u svom zdravom razvoju. Pravilna funkcija batina se vidi onda kada je dete po svom kaznjavanju postalo srecno i rastereceno od one namere i zelje koja je izvor njegovog kaznjavanja. Ako batina nema taj proizvod rasterecenja deteta od hira koji ga muci, onda je ona verovatno plod psihickog praznjenja roditelja nad detetom, i verovatno izvor detetove sklonosti ka depresiji, koja je isto veliko zlo za njegovu buducnost, kao sto je zlo prepustiti dete da njime vladaju svi hirovi koji mu padnu na pamet. Roditelji koji su popustljivi sopstvenim hirovima, svakako nisu sposobni da pravilno vaspitaju decu, vec ih razmazuju da i ona popustaju sopstvenim.

Odlican clanak.
Nazalost koliko god se trudili da budete dobar roditelj, nekako vam se podkradaju greske. Zdrav razum nam bio u pomoci. Zabrana batinama!!!!

Odlican tekst. Ja bih ga malo skratila da bi bio efektniji, ali molim vas, samo nastavite sa ovom temom!

@natasa: ne slazem se sa vama da se sa zabranom nasilja nad decom moze otici "malo predaleko", kao sto vi kazete. Tu se mesaju razlicite stvari: pravo vaspitanje podrazumeva da se dete itekako usmerava, uci, pa i ogranicava - to je sve deo socijalizacije, tj. ucenja deteta da postane deo drustva i postuje njegove norme. Batine tu nemaju mesto; naprotiv, batine stvaraju nasilnike, sto nikako nije u interesu drustva. Nema dileme da neki roditelji zapustaju svoju decu, ne usmeravaju ih i ne ogranicavaju ponekad kada je to potrebno. Verujem da su ta deca koju pominjete pomalo zapustena u tom smislu. Konacno, primetite da su ta deca nasilna - psihologija odavno zna da se agresija i nacini agresije uce, pri posmatranju (cuvena studija sa bobo doll, Albert Bandura). Svi smo mi vidjali roditelje koji generalno zapustaju svoju decu, a onda im "pukne film" pa ih nalupaju. Ne zelim ovde da tvrdim da znam sta je sa tom decom koju pominjete, naravno. Poenta je da se cesto mesaju ideje nepraktikovanja fizickog kaznjavanja dece i zapustanja dece. Vazno je ta dva razgraniciti. Dobri roditelji ne zapustaju decu, ali ih i ne tuku.

Jos da dodam da, iako su kazne (ne fizicke) ponekad neophodne, nagrade za dorbo ponasanje su mnogo efikasnije. Objasniti detetu kako da se ispravno ponasa u datoj situaciji je uzasno vazno (nevezano od oblika kazne). Ako dete samo kaznimo, a ne ukazemo mu na alternativno, ispravno ponasanje, kako mozemo da racunamo da ce ono da "pogodi" kako treba da se ponasa?!

Konacno, @G, ja nikad necu zaboraviti tih 90% pro-batine komentara koje pominjete. To je za mene bio strasan sok, i to na sajtu b-92, kako lije drugde?! I kad se setim tih uvreda onima koji su protiv batina ("dete ste videli samo na filmu..."). Ocigledno nam trebaju ozbiljne kampanje ovog tipa.

Odlican tekst i drago mi je da ovog puta ima vise komentara koji podrzavaju ovaj tekst, nego u prethodnom tekstu "Zabrana telesnog kažnjavanja dece" od 3. oktobra na B92, koje spominje Barbados. I tada sam citala sve komentare i zelela da se javim, ali Barbados i Ljiljana M. su uglavnom odgovorili sve sto sam i ja zelela da kazem. Sad bih samo dodala da zivim u Engleskoj gde je taj zakon na snazi i postoji slican problem ovde kao i u Svedskoj sto navodi natasa, ali to nije zbog toga sto ne postoji fizicko kaznjavanje, vec sto u okviru porodice toga i dalje postoji bez obzira sto je zakonski zabrabjeno, a drugi problem je sto su vecina dece zapustena, ili im se sve dopusti. Ovaj tekst kaze da decu treba disciplinovati na drugi nacin (ne vikanjem i kaznjavanjem), ali ih treba vaspitati, usmeravati ih posvetitit im se i kad se pravilno radi od malena, potreba za kaznjavnjem se gubi. @anna 1. Sto se tice oduzimanja lopte u tekstu lepo kaze da ako igra loptom nije dozvoljena u stanu, onda se tog pravila treba drzati, a detetu se lopta moze dati u parku, na izletu i tome slicno. Bitno je da se postave granice sta je dozvoljeno, a sta nije i da se svi clanovi porodice toga drze. 2. Ako dete nece da ode u sobu na 'time out' nije telesno kaznjavanje ako se dete ponese u sobu i ostavi tamo na 5 minuta. Vazno je pri tome biti smiren (dati primer detetu), a ne vikati i potpirivati frustraciju i nervozu i cak iako dete nastavi da se dere, kad vidi nas roditelje smirene i stalozene to ca ubrzo nestati, a posle nekoliko takvih postupaka dete ce shvatiti da se to ne tolerise i da time nece nista postici. Isto je pri tome bitno objasniti detetu zbog cega je poslato u sobu i posle toga ga zagrliti i pokazati ljubav za poslusnost. Primerom dobrog ponasanja i nagradjivanjem istog dete ce brzo nauciti sta ima efekta. Deca su ogledala nas roditelja i zato je nasa smirenost i stalozenost kljuc uspeha. Jeste mnogo lakse reci, nego sprovesti pored raznih stresova kojima smo mi izlozeni, ali ako mi prenosimo nasu nervozu na decu, samo cemo biti i mi jos nervozniji. Ako smo mi smireni i posvetimo se deci, cak i kad nam je najteze, uticace to i na nase bolje raspolozenje i doprinece smirivanje nasih frustarcija i stresova. Probajte, videce te uspeh i dobre rezultate, znam po sebi, jer desavalo se i meni da viknem na dete, kad sam premorena i strasno nervozna, pa mi je posle bilo jos gore, a kad god sam reagujem smireno, mnogo je bolje i osecam se odlicno, a dete mi je onda jos bolje.

Zivim u Americi gde se ovaj zakon striktno primenjuje i ima KRAJNJE NEGATIVNE REZULTATE. Mislim da nase domace vaspitanje, uz puno ljubavi, paznje i batina kada je to neophodno je neuporedivo bolje i efikasnije. Samo kao primer bih naveo zlostavljanje dece. Iako kod nas zakon nije na snazi, takvi primeri su prava retkost (ne raspolazem sa statistickim podacima ali ovo pricam iz licnog iskustva). Dok recimo isti problem je dosta zastupljen u Americi iako je zakon na snazi (opet ce mnogi reci da ne posedujem statisticke podatke, ali recimo da sam informisan o sredinama u kojima zivim). Nije poenta ne posegnuti za umerenom doze sile kada su deca u pitanju, nego je poenta izvesti ih na pravi put. Nekada to zahteva i primenu sile u odredjenim kolicinama.

@Dusan verujem da vi imate sasvim drugaciji slucaj kod jednog deteta i da vam nije lako sa detetom koje ne slusa i ponasa se suprotno vama, dok s drugim detetom sve ide lako, ali to "problematicno" dete sigurno ima neki problem i treba ga pre svega shvatiti. Mozda dete ne cuje dobro, mozda ima neki drugi problem i bas zato treba se pozabaviti tim detetom i pronaci nesto sta ga zanima, smiruje, neka igra, nesto sto voli, pa da i on oseti da je voljen i vazan clan vase porodice, a ne 'crna ovca'. Batinanje mozda "najbolje smiri" to dete na prvi pogled, a problem koje dete nosi u sebi je i dalje u njemu, jer ga niko ne shvata. Da, decu pre svega treba razumeti, a nisu sva deca ista i ne moze se na isti nacin postupati sa svom decom, ali to ne znaci da ih treba tuci, vec pronaci nacin za svako dete. Moja mama je radila kao vaspitac, a imala je uspeha i sa najizvikanijom decom (ne kazem najbezobraznijom, jer nisu bili toliko bezobrazni, koliko su ih svi izvikali da jesu). Ona je uspela da dopre do svakog deteta i nadje nesto dobro u njemu, istakne to, pohvali i sva deca su kod nje bila srecna, vesela i poslusna. Njeno najvece priznanje je sto su svi njeni roditelji govorili drugim roditeljima: "najveci dar ti je ako ti dete zapadne kod nje u grupu."

U osnovnoj skoli u Novim Banovcima na pocetku skolske godine je dosla uciteljica na roditeljski sastanak i pitala roditelje dali ona sme ponekada da udari ucenike. I skoro jedno glasno su svi to odobrili... Ja nemam dete ali sam odmah odreagovoao i otisao u skolu kod diretora. On mi ladno kaze da ja nema pravo da se mesam u to jer nemam dete u tom razredu i da gledam svoja posla... eeeeeeee pa zar u skolama da uce deca da se sve resava sa batinama....

Roditelji najcesce fizicki kaznjavaju decu iz nemoci, iz neznanja, retko iz uverenja da je to najbolji nacin da se dete "izvede na pravi put". Setite se ako ste ikad udarili dete osecanja da je prevrsilo meru i da ne znate kako da mu "stanete na put". Nazalost, ako ste uvereni da je udaranje detea jedina efikasna kazna, na kraju ono postane imuno i trazi od vas da ga istucete, a ne mucite zabranama. Tada one gube svoj smisao, ili onaj koji ste im vi dali. Roditeljstvo nije lako, naprotiv. Pitanje kaznjavanja i nagradjivanja je vrlo ozbiljno. Mozda je sa stanovista ekonomicnosti promisljanja batina najekonomicnija ali je i najbesmislenija s obzirom na posledice. Kazniti dete na pravi nacin, odnosno primereno pogresnom ponasanju, znaci promisljanje najboljeg nacina i sprovodjenje do ispunjavanja smisla kazne kada ce ona postici cilj.
Batina cesto znaci da ne znamo sta da radimo sa detetovim ponasanjem iako znamo da ono nije dobro. Nisu oni samo mali andjeli koji uce od nas da budu losi, vec nas i iskusavaju, pokusavaju da sprovedu svoju volju, vaspitavaju nas kako da postanemo njihovi ispunitelji zahteva. Popustannje u nasim zahtevima znaci polako preuzimanje uloge vaspitaca od strane deteta. Polako i mi shvatamo da oni kontrolisu nas a ne mi njih. Mozete to osetiti kada sasvim pravedna i osmisljena kazna deluje kao najstrasnija stvar na svetu kada vase dete kuka, place i moli da mu dopustite da igra igrice, jer nikada vise nece "to uraditi". Ako popustite, nadrljali ste. Kazna je potpuno izgubila smisao i ono vam vise ne veruje, sledi novo prosirivanje granica izdrzljivosti i tolerisanog ponasanja.
Dakle, batina je ekonomicna, ali ima mnogo losih strana, i vrlo brzo gubi svoj smisao. Mnogo su vaznije granice i jasno i dosledno sprovodjenje nagrada i kazni koje nisu batine, jasno odredjene uloge roditelja i deteta, medjusobno postovanje i postovanje potreba onog drugog.

Moji roditelji su me UVEK tretirali sa postovanjem, batine ne pamtim, a razgovori sa njima o svemu i svacemu bili su OBAVEZNI i LEPI deo porodicne svakodnevnice koja mi jeste dala neprocenjivi osecaj sigurnosti. I ja danas imam lepu malu porodicu i obozavano dete koje zelim da izvedem na put na isti nacin kao mene moji roditelji. Ne stedim se u tome i ne bezim ni od kakve drugarsko-roditeljske vratolomije. No, kada uvece, "ubijena" od krajnje stresnog posla (i u mom i u muzevom slucaju taj posao, umesto zakonskih 8 zna da potraje i 15 sati "u cugu", a alternativu nemamo jer nam je to JEDINI izvor kakve-takve materijalne sigurnosti)i zateknem neuradjenu zadacu, razbacane igracke, knjige, garderobu i namestaj, nepojedenu hranu...priznajem da mi "malo pljeskanje po zadnjici otvorenom sakom" zna pasti na pamet. Srecom, jos uvek samo na pamet jer u tim "raspamecenim" stanjima i dalje nekim cudom uspevam da zadrzim samo-kontrolu. Pitam se, medjutim, koliko ima drugih roditelja, u biti normalnih i finih ljudi cije sinove BIH nekada pozelela za zetove, koji u svakodnevnoj borbi za opstanak i dobrobit svoga deteta (a u nasem drustvu to sada vec izgleda kao zivotinjsko carstvo) naprosto NISU u stanju da u odredjenom trenutku zaustave ruku ili spuste glas? Naravno da ne odobravam NIKAKVO nasilje prema deci. Ali, zasto se oni koji pretenduju da edukuju roditelje ne osvrnu malo na objektivne uslove u kojima se roditeljstvo kod nas danas ostvaruje i ne porade bar malo na njihovom poboljsavanju? Lako je bilo mojim roditeljima, njihova generacija je imala, ako ne novac, ono sigurno bar svo vreme ovoga sveta. Sto bi rekao jedan otac razrednoj nedavno na roditeljskom: "I Vi od mene, nakon sto ustanem u 6 ujutru, besomucno manevrisem ulicama da NA VREME razvezem troje dece po skolama i stignem na posao pre sefa, pa onda citav dan jurim klijente da bih zaradio novac koji ce mi biti garancija da necu biti otpusten i u mogucnosti da prehranim moja tri deteta (ovde se, naravno, a priori iskljucuje luksuz kao sto su letovanja u Grckoj i Barbike od 100 euro), i nakon sto popodne ponovim celokupan manevar od ujutru (zena, za to vreme, naravno i sama radi, pa jos nabavlja, sprema i kuva) te mi ne ostane snage da odem u krevet vec tresnem u prvu fotelju na koju naidjem - i vi od mene trazite da budem nasmejan i pricam tiho kao otac iz reklame za supu?"

Ja ne bih komentirao već postavio jedno pitanje: a što ako u time-out kazni dijete iziđe iz sobe? Zaključati ga unutra mi i nije neko strašno dobro rješenje. Dakle kako uspostaviti autoritet kada dijete svjesno odluči testirati ga.

**

@Zlopamtilo

1. hoces reci da u nasem sistemu nema takcih dogadjanja? E, da ti ja ispricam kako kakva sve krivicna dela (organizovane kradje, obijanja i sl) iz ciste dosade i nedostatka paznje od strane roditelja su izvodili moji drugari iz osnovne skole u Srbiji, tukli nas roditelji ili ne.
Zapravo vecinu te dece su ocevi ubijali od batina redovno, pa pasolutno nista nije pomoglo.
Decom se moras baviti. Zato kada Australijanci budu prekinuli da jure "property" i pocni da ozbiljno posvecuju paznju svojoj deci, nece ti se desiti da ne znas kako da detetu objasnis da treba ici u skoli. Za odlazak u skolu postoji milion lepih razloga i besomucno prebijanje bi mozda dete nateralo da redovno odlazi u skolu, ali da je zavoli (a to je APSOLUTNI PREDUSLOV da bi ti sta u glavi i srcu ostalo) nema ama bas nikakve sanse.
Sto je najlepse jurenje "property" i posvecivanje paznje detetu se ne iskljucuju. Razumem ja da covek mora da ima kucu u kojoj gaji decu. Ja samo kazem da svoje slobodno vreme treba deliti sa svojom decom.
Uvek kada ne mozete da saslusate svoje dete pomislite zbog cega je to tako. Kako to od jednom ovaj mali nece u skolu? Pa majku mu tamo su mu drugari, lopta fudbal, klikeri, knjige sve. Sta ce on kod kuce? Cega se boji?

Jednostavno ne smatrati svoje roditeljstvo kao obavezu da pravilno odradis projekat "moje uspesno i srecno dete" nego kao neverovatan dar koji ne mogu svi da imaju. Zato treba tom daru da se radujemo i kada smo umorni i kada nas boli glava i kada nas je shef totalno sj. time sto nam je postavio previsoke planove za sledecu godinu i sl.

Ne gledajte reklame, ne ceznite za nekim f. nedostiznim ili JOS GORE naizgled blisko dostiznim materijalnim vrednostima. One vas nikada, ali bas nikada nece ispuniti i uciniti srecnim. Ponasajte se lepo prema svom partneru i posvecujte se svojoj deci. Decu imate sada. Jednom kada napune 18-19 godina shvaticete da su se odselili i da se vise ne zele druziti sa vama jer vas se boje ili jednostavno ne zele niti da razgovaraju sa vama posto nemate niti jednu zajednicku temu. Dzaba ti onda australijsko sunce, Cotteslo (ili kako se vec zove) beach, palice za golf i property od zilion kvadrata kome raste cena svake godine.

I... sto bi autor teksta rekao, ne mesam se ja vama u zivot, nego ne zelim da mi vas sin bude zet ;)

Divan tekst!
STRPLJENJE JE MAJKA MUDROSTI!
Za decu je najvaznije imati beskranicno strpljenja,cak i onda kada vam se ucini da je vasem strpljenju dosao kraj,izvucite iz sebe jos jedan atom,ima ih u neogranicenim kolicinama,verujte iz licnog iskustva!

Mislim da je clanak dobar, i ja moje dete nikad ne tucem. Vladeta Jerotic je u jednoj emisiji rekao da ljubavi nikad nije dosta, i da se dete uvek moze vaspitavati i kad poraste, da ce sve doci na svoje. To i ja mislim.
Time out se uci od malena, jos sa 2,3 godine, i u pocetku je potrebno da roditelj sedne sa detetom, procita knjigu i sl. Time outom se sprecava da dete nastavi da divlja.
Ja znam da moja cerka pocinje da divlja samo kad ne obracam paznju na nju. Kad se zajedno igramo ili bilo sta zajedno radimo nikad ne divlja.
A to za loptu, detetu treba uzeti loptu i reci da cete ici napolje i tamo se igrati sa loptom.
Stan treba prilagoditi deci, a ne obrnuto. Normalno da se nece igrati sa loptom ispred televizora.

Problem je sto niko nikoga ne zeli da saslusa,svi imaju neki "bolji"recept...I usput vredjaju.Ok!Najpametniji ste...

Ovo bi trebalo da bude razmena misljenja,sto vise razlicitih,dolazi se do neke sredine...Hiljadu primera...Razlicitih iskustava,resenja.

Roditelji sa slicnim problemima i njihova iskustva,kako postupaju,verovatno razlicito...To je dragoceno.Razmena,slusanje,pomaganje.

Naravno,to su samo neke smernice,nemaju se bas odgovori na sva pitanja,kao i sto je svako drugaciji.Moze se dobro resiti na hiljadu nacina.Zavisi od umeca...

Polazi se samo od tih osnova i resava na najbolji nacin.Nisu u pitanju gotovi recepti,samo primeri za njihovo moguce resavanje...

Uvek ima problematicnih,roditelja,dece,vaspitaca.U suprotnom psihologija ne bi postojala.

Bavi se bas tim problematicnim.Pokusavajici da pomogne.

Zasto neko sebi daje za pravo,da uopstava i dolazi do generalizacija...da su svi roditelji losi ili sva deca ili svi vaspitaci...

Da li ste uradili neko istrazivanje?Koji uzorak(koliko vaspitaca),kako ste dosli do tog zakljucka?

Ako ste naisli na jednog loseg,vaspitaca ili dva,ne znaci da su svi isti.

Ako je neki recept za isti problem uspeo kod vaseg deteta,ne znaci da ce kod drugog detete taj problem biti resen na isti nacin.I da se moze samo tako resiti.


Posto treba uprostiti,valjda je ovo dovoljno prosto.

Ovakav nacin ne vodi nicemu...

Mislim da mi se ne svidja ovakav nacin razmene,prvo Vi ne postujete misljenje,vase je najbolje.Nije vam jasno kako nekome uspeva da bude dobar i ne tuce decu.....

Pa ako vama ne uspeva,ZAO MI JE....Ako ne verujete moze milom,vas problem...tj. i vi imate problem,agresivni ste i imate kratke nerve.

Trebace nam jos hiljadu godina...Polako...


Uvek imam strpljenja...

Odlican tekst! U potpunosti se slazem sa istim. Smatram da bi trebalo da se objavi i u nekim novinama, da bi veci deo populacije video. Batine su najveca glupost i smatram da zaista treba prijaviti svakoga ko na taj nacin kaznjava svoje dete, jer oni definitivno postaju isfrustrirane osobe. Mene svi smatraju ludakom, jer ne tucem svoje dete, ni mene moji nisu pa sam izrasla u normalnu osobu. Nadam se da ce tako biti i sa mojim detetom. Priznajem da mi je ponekad potrebno puno strpljenja, ali za koga da ga imam ako ne za svoje dete. Ostale majke u parkicu ispred zgrade smatraju lujkom,ali kada pogledam drugu decu shvatim da ipak radim pravu stvar. Jer moj sin je jedno opusteno i voljeno dete, koje nema strahove i paniku od drustva, za razliku od dece koje roditelji tuku pa su stalno u nekom grcu.
Jos jednom: SJAJAN TEKST!

Sjajan clanak, vrlo mi je drago da se u ovoj oblasti u Srbiji pocinje razmisljati drugacije. A da decu vise ne bijemo bas ce lepo da nam stoji, jer smo mi, kao roditelji, bar oni pravi, bas slatki i topli i iskreno okrenuti svojoj deci, i bas su nam deca vazna i bas nas zanimaju, svakako vise nego naprimer jednog prosecnog Belgijanca. I utoliko vise ce mi biti drago da vise po Kalemegdanu ne cujem kako deci govore "Nisi dobar, nema sladoleda!", jer, sigurna sam, to ce biti sledeca faza, hajde da prvo ukinemo batine kao sredstvo komunikacije velikih prema malima, pa cemo onda da idemo na finese tipa onog pravila da ne treba karakterisati dete ("nisi dobar") vec samo njegovo ponasanje ("nije bilo dobro ovo sto si uradio"), kako bi se, tako posve jednostavom i malom promenom, izbeglo trajno i bolno ranjavanje decjeg samopouzdanja i svesti o sebi. Budite jaci sami od sebe, setite se da je udaranje deteta samo izraz vase sopstvene nemoci da postupite na neki adekvatniji nacin kada se suocite sa problemom (njegovim "losim" ponasanjem), obecajte sebi da necete vise, videcete, bice vam lepo, bicete ponosni sami na sebe:)!

Divan tekst. Volela bih kada bi Gospodja Holcer napisala i tekst sa savetima i malim pomocima za nas samohrane roditelje. Roditeljstvo u jednini ima duplu tezinu i cesto sam u iskusenju, najcesce zbog premora i stresa pod kojim zivim da viknem na dete, ali ga ne tucem, to je stvar mog ubedjenja i stava da tako nesto NIKADA ne moze doneti NISTA. Bas nista, a kamoli nesto dobro. Profesor sam i okruzena sam vec vecom decom, studentima i vidim sta opsta drustvena agresija, kao i agresija iz kuce ostavlja kao posledicu na mladima i to me vrlo brine i melje. Mladi su cesto stariji duhom od mene. Opsta frustracija prisutna je sa svih strana i to je porazavajuce. Zato pozdravljam inicijativu za novi zakon i ponudite nam jos ovako kvalitetnih tekstova.

Kao sto znamo da,kada se zaposlimo, ono sto smo ucili na fakultetu nema veze sa onim sta nas ceka u praksi ( a to je vise stvar i pitanje naseg obrazovnog sistema), tako i teoretisanje o vaspitavanju naseg ceda i samo vaspitavanje u svakodnevnoj praksi cesto nemaju veze sa vezom. Odmah da kazem da imam dete koje je, uz to, i vaspitano, i dobro, i da uzivam u roditeljstvu jos od prvog dana . Ali da kazem i to da je moje dete ponekad dobilo "koju po guzi". Nije dete dobro zato sto je imalo prilike da oseti manji fizicki bol tamo gde , u principu, i ne moze da dodje do bilo kakve povrede pa se plasi dalje kazne( zastupam misljenje da ne postoje batine i batinice-ako generalizujemo, ne moze se biti malo trudan), vec je dete dobro jer zivi u jednoj zdravoj sredini gde se zna razlika izmedju dobrog i zla, izmedju onog sta moze da bude opasno po njegovo zdravlje i onog sta je potpuno bezopasno, i da se dete oseca sigurnim u svojoj porodici. I ne primecujem da dete nije veselo, zadovoljno, da nema drugove i da nije dobar djak. Roditeljstvo se uci. Roditelj sazreva sa svakim minutom detetovog zivota. I biti dobar roditelj znaci maziti dete svakog trenutka, pomoci mu kada mu je tesko, ali ga i znati kazniti kada smatramo da je to potrebno.Zato se to i zove VASPITAVANJE i zato je bitna uloga porodice. Niko nije bezgresan i cesto dobar roditelj preispituje svoje odluke . I u svakodnevnom roditeljstvu koristimo iskustvo nasih roditelja- primenjujemo ono sto nam se svidjalo od njihovih postupaka prema nama kada smo bili mali, a ne cinimo ono cega se secamo da nam je smetalo. Treba reci da su "u ime ljubavi" cinjeni mnogi monstruozni zlocini . Treba umeti naci pravu kolicinu cinjenja i necinjenja. Na kraju krajeva, i macka, i tigrica i vucica kaznjavaju svoje male blagim ugrizima i na taj nacin im stavljaju do znanja sta valja ciniti- a ne mozemo tvrditi postojanje socijalne devijacije u ovim slucajevima, zar ne.

Odlican clanak(tekst)!

@Dusan:
potpuno vam verujem da vam nije lako sa sinom. Kao sto znate, deca su od rodjenja svojstvena, drugacija, temperament je bioloske prirode, i svi se mi radjamo sa nekim temperamentom. Takodje, postoje dva neuralna sistema, ja se izvinjavam ali moram na engleskom: behavioral activation system, i behavioral inhibition system. Ova dva sistema su obicno u pribliznoj ravnotezi. Vas sincic verovatno ima aktivniji behavioral activation nego behavioral inhibition sistem (vrlo snazno dozivljava ono sto on hoce, a strah ili briga o posledicama ga mnogo manje "tangiraju"). To nije nista sto se "leci", ali vama kao roditelju zaista otezava posao. Vasem sinu ce verovatno njegove potrebe uvek biti na prvom mestu. Najbolje sto mozete da radite je da ga ucite da su njegove potrebe cesto u skladu sa potrebama okoline (na duge staze, iako mu se to mozda ne cini na prvi pogled), i da ga podsticete da tezi stvarima i ciljevima koji su dobri i za okolinu. To se radi nagradjivanjem. Kada dete uradi nesto dobro, vi ga nagradite necim sto njemu znaci (ne necim sto vama znaci). Onda to zeljeno, ispravno ponasanje postaje nacin za zadovoljenje njegovih zelja i potreba. Tako su i vuci siti i ovce na broju, tj. i on i okruzenje su zadovoljni.
Sve najbolje zelim. Znam da nije lako.

Kaznjavanje,da.Trebaju se postovati neka pravila,fizicko i svi drugi oblici(psicko,emotivno),sve sto ugrozava dete i ostavlja trajne posledice,cak nekada i nepopravljive,nikada ne koristiti takve metode.Nedopustive su "omaske",posebno kada su deca u pitanju.

Psihologija,napreduje,donosi mnogo novih i boljih resenja,saveta...

Deca su iskrena,umeju da nasmeju,i budu mnogo dobra.Imaju jedinstvenu ligiku i pogled na svet.Najgore je sto znaju cak da vole i one koji su "grubi"(kaznjavanje,vikanje).I sve to trpe...(i njihova licnost).

Treba ih samo razumeti.

Ovo je samo moje misljenje,ne "popovanje"i osudjivanje.

Slazem sa svakom recenicom u tekstu,treba samo primeniti i biti strpljiv.

Istinski se davati deci,druziti se sa njima,pricati,slusati sta ona imaju da vam kazu,shvatati ih ozbiljno,uciti ih pravim vrednostima bez obzira na ludilo u kome danas zivimo,uciti od njih,postoji mnogo lepih nacina za komunikaciju,uopste nisu potrebne batine,niti nipodastavanje njihove licnosti,uciti ih odgovornosti prema sebi samima i drugima,davati puno ljubavi.

Pa zar nije i ćuška nasilje?!?
Iz mog iskustva znam da je strpljenje najbolji lek,ali ga je jako teško imati uvek.A znam i to da nikakav pisani obrazac se ne može primeniti u praksi.
Neko je napisao da deca jako dobro znaju zakon i da to koriste,to je živa istina znam ljude koji žive tamo.
Uostalom ima li nevaspitanijeg sveta od Engleza,bar je to moj utisak sa godišnjeg odmora.

Odlican tekst! Konacno da se pokrene tema tog bespotrebnog nasilja nad decom. Naravno ne treba ici toliko u krajnost kao ovde u Americi gde najavljuju cak kaznu ako previse golicate decu jer i to se smatra nekom vrstom nezeljenog telesnog nanosenja, ali zakon definitivno treba da se promeni u srbiji tj. bolje reci uvede jer ga nikada nije ni bilo.
Jeste, nekoj deci vise treba da nauce i shvate sta ne smeju da diraju ili rade ali strpljenje se isplati i ako ne nauce sa dve naucice sa cetiri godine nece sigurno izrasti u odrasle osobe ne znajuci da se lopta ne igra u stanu.
Samo nastavite sa ovakvim clancima i forsirajte ovu temu sto je vise moguce

@ Imagine if you can...

Obicno se ne bavim replikama, ali evo ova ce da bude jako kratka.
Vidi se da odlicno poznajes situaciju u AU. Zasto je to tako - verovatno kultura, uslovi zivota, liberalni kapitalizam itd.
Drago mi je da se slazemo oko toga da nasilnistvo nije obavezno rezultat fizickog kaznjavanja dece u vaspitanju.
Glavni problem je sto se ovde ne pravi razlika izmedju vaspitnog fizickog kaznjavanja i fizickog maltretiranja.
Moj stav je da nema unapred odredjenog recepta za vaspitanje deteta. Stvar je fluidna i potrebno je mnogo truda, pozrtvovanja i znoja uloziti da bi od deteta postao zdrav odrasli. Uticaj okoline je bar isto toliko vazan kao i vaspitanje roditelja ako ne vise, a koliko nasilja ima u modernom drustvu znamo svi - ovo niko nije ni pomenuo.
Ispade duza replika nego sto sam mislio, ali dodacu jos i ovo: nadam se da nikad necu morati fizicki da kaznjavam svog sina, ali iz iskustva znam da to nije najgora stvar koja moze da ti se dogodi dok si dete. Zato, ako to ima potencijal da mu spase zivot ili ga postedi mnogo goreg fizickog bola izbor je jednostavan - hteli vi da vam on bude zet ili ne. ;)

za sve koji vas koji imate probleme sa decom, nedavno sam procitala fantasticnu knjigu od DR. Ros kembel, a zove se "Kako stvarno voleti svoje dete", trenutno citam jos jednu njegovu , zove se "Deca u opasnosti". Zaista su veoma prakticne i jednostavne i odgovorice vam na mnoga pitanja zasto se deca ponastaju tako kako se ponasaju. Inace postoji i knjiga koja se zove "Kako zaista voleti svog tinejdzera", za one koji imaju malo stariju decu. Proces koji on predlaze jeste na duge staye i treba nam podosta nerava, ali ako nam je stalo da nasa deca budu cestiti ljudi, mislim da vredi da se potrudimo. Sta moze da nam bude bitnije u zivotu?

Upravo iz zelje da unapredim svoj odnos prema svom sinu Marku, starom godinu i po, trazim ovakve tekstove, Treba ih biti mnogo vise.
Medjutim, nemam osecaj da se potpuno slazem, zaista mi se cini kao olako uproscavanje. Nemam mnogo iskustva u vaspitavanju, svesna sam da sam nekoliko puta povisila ton jer me je upravo neka odrasla osoba potpuno izbacila iz koloseka, i cim sam to shvatila vec sam sledeci put preslisavala sebe da li je Marko zaista preterao.
Sta uciniti kada on vec sad , naravno ne uvek, ako mu nesto nije po volji udara glavom u zid! "Pali" najcesce, " da ti majka objasni..." i skrenem mu paznju, ali ne uvek. Iako se trudim kako znam i umem, ja ne znam, ne umem biti savrsena, ne umem biti beskrajno strpljiva iako se potpuno slazem da viska ljubavi nema. Naravno, sve vreme mislim iskljucivo o "dlanom po guzi", jedan put ili dva. Uzasno se plasim da ne pogresim u vaspitanju, zelim cuti svaki savet, biti nesebicna svakog trena, ali zar nije sve to malo vise kompleksno? Slazem se potpuno sa pricom da stan treba prilagoditi detetu, ali sta kada se povredjuje i uporno odbija saradnju, on jednostavno pokusava da progura svoju pricu, po bezbroj puta? Pa ko se umori i odustane...Ako se uvek on prvi umori i odustane zar ja ne postajem neko drugo nepogresivo-stvorenje-masina umesto "samo" ljudsko bice?

STOP NASILJU!!!
p.s. gospodja pise knlige i prodaje ih, da li je izdavacka kuca uticala na nju, da li je ovaj clanak deo promocije...
da li deo prihoda ide za SIGURNU KUCU? BILO BI LEPO DA IDE, UOSTALOM KOLIKO VAS JE SA OVOG SAJTA KOJI STE POSLALI KOMENTARE(I SIGURNO SE DIVITE ISTIM)POMOGLI ZRTVAMA NASILJA, BEZ DOMA(DIVAC. HOD)...POTRBNO JE SAMO POSLATI SMS.

sve to bi valjalo primeniti,mislim na edukaciju i sve navedeno i na vaspitace koji bi morali prolaziti odredjene testove jer nisu ,na zalost svi sposobni da se bave tudjom decom.O tome niko ne prica ,a po vrticima se desavaju veoma ruzne stvari gde vaspitacice na vrlo perfidan nacin maltretiraju decu.

meni se jako dopao tekst izvesnog nindze,jer je to sto je covek napisao yivot,a ne fraze koje su potpuno neprimenjive u praksi.Ko misli drugacije i zaista cini onako kao sto pise svaka mu cast,ali ja takvu osobu NIKADA nisam upoznala.

I tako za jedno 15 godina moja supruga i ja ćemo finim i nežnim glasom objašnjavati našem sinu da to što mu nismo kupili moped nije opravdan razlog što je automatskom puškom pobio celo odeljenje svojih drugova, kao što to rade pojedini jadni roditelji u USA koji se boje zakona o sprečavanju fizičkog kažnjavanja. Takav zakon će samo dato podstrek deci koja su 10+ i koja žele da prave gluposti, jer današnji klinci su VEOMA svesni da im po zakonu niko ne može ništa dok ne napune 15 godina, samo im fali još jedan impuls pa da postanu još otvoreniji u ispoljavanju nasilja i nelegalnim radnjama.
Vi koji nas roditelje koji u očaju i nemoći da sprečimo DIVLJANJE deteta pribegnemo udarcu "otvorenim dlanom po zadnjici" (definicija JEDINE dozvoljene fizičke kazne iz jednog evropskog zakona - pogodite sami čijeg!) nazivate bolesnicima i "batinašima" jednako ste ludi kao i oni koji svoju decu tuku kaiševima, krpama, kuhinjskim inventarom, pesnicama, šamarima, lupanjem o zid, oni koji svoju decu vezuju lancima, zaključavaju u ormar i slične bolesne stvari ...
Neka mi gospođa pedagog objasni KAKO, i NA OSNOVU ČEGA moje dete od dve godine, kada mu kažemo "ne može" počne da vrišti, udara stvari po kući, udara majku i mene kada to niko od nas nije radio?

Potpuno BESKORISTAN tekst. 100% jer ne daje resenje sa fizicko kaznjavanje cega se deca jedino stvarno boje. Mislim na male batinice po guzi. Ja moju decu jako retko klepim ali ih klepim ko sinoc moju cerku jer nije htela na spavanje posle 10 minute ubedjivanja i posto je sav namestaj ispomerala od bezanja po sobi cak i krevet od 70-80 kila. A ona ima 24 kile.
Ja kad sam bio mali zarekao sam se da svoju decu necu NIKAD biti, ali eto krsim svoj zavet ali zaista po malcice. Ako neko posvecuje svojoj deci paznju to smo mi.
Mi smo roditelji bez slobodnog vremena prakticno jer nam zivot pocinje u 21.30.
Ove tekstove pisu dokone zene koje prosipaju pamet, a kad im se dete UDROGIRA sa 15 godina onda krive drustvo i politicare.

Da li je batina iz raja izasla ili ne je potuno besmislena dilema. Samo da se skrece paznja sa stvarnoga problema i beskonacno preklapa. Ko jos u ostalom koristi batinu?
Mislim da ljudi bez dece treba da nas ostave na miru jer nisu nimalo kompetentni da o tome raspravljaju. Odgajati decu je 'krvav' posao pogotovo u kapitalizmu koji ti sise svu produktivnu energiju u cilju egzistencije i gde deci dajes iz ljubavi najbolje TROSECI sebe.

Ne postoji zamena za kaznjavanje batinama u vremenu kada je najvaznije dete vaspitati, a to je do trece, cetvrte godine. U tom periodu je kljucno nauciti dete da se kontrolise, da se odupire onim zeljama i hirovima koji unistavaju njegov karakter. A ako se taj period vaspitanja zanemari, kasnije kaznjavanje bilo kakve vrste, moze samo kod deteta da razvije licemerstvo. Ostaviti dete samo u sobi je tezi stres nego batina po zadnjici, zato sto kod deteta izaziva osecanje odbacenosti, a ono samo tada najcesce nece ni biti svesno stvarnog razloga kaznjavanja. Tragicne posledice odsustva kaznjavanja se vec vide u novim generacijama koje se ponasaju razmazeno i neobuzdano, sa posledicama koje ce imati celoga zivota, ako uz izuzetan napor volje i samosavladjivanja sami ne pobede onu svoju razmazenost koju su roditelji kod njih izgradili svojom popustljivoscu. Na Zapadu, gde su batine zabranjene, cesta je slika dece valjaju po ulicama u svom besu, a roditelji ih truju raznim sedativima, i takvim omamljivanjem ometaju njihov nervni sistem u svom zdravom razvoju. Pravilna funkcija batina se vidi onda kada je dete po svom kaznjavanju postalo srecno i rastereceno od one namere i zelje koja je izvor njegovog kaznjavanja. Ako batina nema taj proizvod rasterecenja deteta od hira koji ga muci, onda je ona verovatno plod psihickog praznjenja roditelja nad detetom, i verovatno izvor detetove sklonosti ka depresiji, koja je isto veliko zlo za njegovu buducnost, kao sto je zlo prepustiti dete da njime vladaju svi hirovi koji mu padnu na pamet. Roditelji koji su popustljivi sopstvenim hirovima, svakako nisu sposobni da pravilno vaspitaju decu, vec ih razmazuju da i ona popustaju sopstvenim.

Ova tema je nedavno bila spomenuta na sajtu B92 i komentari citalaca ukazivali su na to da vecina (90%) podrzava fiziko kaznjavanja i naziva to "pljeskanje po guzi". Taj podatak takodje treba dostaviti Unicef-u jer se radi o svojevrsnoj anketi. Na moj komentar da mi ne pada na pamet vikanje i fiziko kaznjavanje deteta neki citaoci stekli su zakljucak da ja i nemam dete! To je zaista strasno i zabrinjavajuce. Nadam se da ce uskoro svi batinasi biti kaznjeni!

Nije tacno gotovo nista od navedenog. Mora se razlikovati NASILJE nad detetom i preterano fizicko kaznjavanje od normalnog fizickog kaznjavanja. Covek je univerzalni predator, i kao takav od malena ima "nasilje" odnosno upotrebu sile kao obrazac ponasanja-iz prostog razloga prezivljavanja. Prva decija spoznaja sveta je culo dodira, jer se vid, sluh, komunikacija i racio razvijaju tek posle izvesnog vremena. Trogodisnje dete NE RAZUME zasto ne sme da dira steker, zasto ne sma da divlja po prodavnici, i sl. Zato se mora "pecnuti" po ruci, recimo, (u slucaju stekera) da bi NARAVNO i posle 30 godina upamtilo da to nije smelo da radi. A prve "batine" uvek servira dete kad je nezadovoljno necim, kada pocinje da udara sve oko sebe, i sva deca imaju tu fazu (oko 2 godine, kada, priznacete, roditelji jos ne tuku dete da bi ono to od njih naucilo). Prestaje sa time tek onog momenta kad mu se "vrati" i kad SAZNA zasto ne sme nikog da udara-zato sto boli. Ako se takovo ponasanje ignorise i ne kazni, ono ce krenuti da udara i svoje vrsnjake u vrticu i tako dalje...Po meni, samar je granica koja ne bi smela da se predje-sa naglaskom da ne sme da se koristi ni samar. Za roditelja je bitno da bude autoritet detetu. Mene otac nikad nije tukao jace od cuske po dupetu, ali je imao takav nastup da je posle bilo dovoljno samo popreko da me pogleda, i odmah bi zaboravio na gluposti. I NIKAD se nije drao niti povisio ton-sto je opet greska u tekstu. Mislim da je vaspitanje kompleksnije nego sto autor teksta misli, i da je tekst pretenciozan, sa namerom da prikaze kako sve zemlje koje nisu u EU imaju uglavnom ljude koji lome kosti svojoj deci. Iako u Holandiji imaju stranku pedofila. Iako u Nemackoj ljudi preko interneta ugovaraju da budu pojedeni. Iako imaju masovna ubistva po skolama. A nasilje se desava zato sto sudstvo i policija ne rade svoj posao.

Dobro ja razumem teoriju, ali sta ako dete nece i nece da ode u sobu na "time-out"? Jel' da ga fizicki odnesem tamo? Jel' to onda telesna kazna ili nije? Sta ako ode u sobu i tamo se dere i place kao da ga nedajboze batinaju?

A kada da detetu vratim loptu? Posle sat ili dan vremena, dete nauci da ce loptu dobiti kasnije i da to i nije neka kazna i onda ce sutiranje lopte u dnevnoj sobi ponoviti, jer deca konstantno istrazuju gde su granice. Onda opet uzmem loptu pa vratim pa uzmem pa vratim... i sta ako dok se mi tako nadigravamo on loptom slomi ekran TV-a? A mozda da mu nikada ne vratim loptu?

Dobar je clanak, zanimljiv, ali malo je crno-belo pristup. Realne situacije su vise iznijansirane. Mislim, kako neko moze da zna da bi od mene postala bolja osoba sa vise prijatelja i osmeha, da nije bilo tih desetak batina u detinjstvu? Na osnovu koje to naucne metode tako nesto moze da se tvrdi?

Radi se o vrlo osetljivoj oblasti, nije to bas tako jednostavan recept kako ce novi zakon i spijuniranje komsija rezultirati lepo vaspitanim normalnim tinejdzerima i ljudima.

Sa svim sto sam procitao sam se slagao dok nisam dobio svoju decu. Imam dvoje dece i jedno je po standardu i sve ovo pali kod njega ali drugi je sam djavo. On nikoga ne postuje, ne reaguje ni na sta dok ne dobije i batine. Hoce da bije ljude oko sebe. Ako mu kazete da ode u sobu on nece otici, mozete ga moliti i terati ceo sat on nece otici. Pa cak ni uz male batine nece otici. Otici ce tek ako dobije jake batine a i tada ce razbijati sve po sobi. On svoje potrebe vidi kako najbitnije i one moraju biti ispunjene. "Ja sam najbitniji" je njegov stav. Takav je bio i sa 6 meseci. Mnogi koji upoznaju tog mog sina kazu "Uh ala bih ga ja tukla". Svi smo izgubili zivce oko njega. Cak sam primetio da kad dobije jake batine da se malo i smiri. Inace za slicnu decu kazu da imaju ADHD sindrom. Postaje malo bolji kako raste. Lako je vama da pricate koji nemate decu ili imate "normalnu" decu.

**

@Zlopamtilo

1. hoces reci da u nasem sistemu nema takcih dogadjanja? E, da ti ja ispricam kako kakva sve krivicna dela (organizovane kradje, obijanja i sl) iz ciste dosade i nedostatka paznje od strane roditelja su izvodili moji drugari iz osnovne skole u Srbiji, tukli nas roditelji ili ne.
Zapravo vecinu te dece su ocevi ubijali od batina redovno, pa pasolutno nista nije pomoglo.
Decom se moras baviti. Zato kada Australijanci budu prekinuli da jure "property" i pocni da ozbiljno posvecuju paznju svojoj deci, nece ti se desiti da ne znas kako da detetu objasnis da treba ici u skoli. Za odlazak u skolu postoji milion lepih razloga i besomucno prebijanje bi mozda dete nateralo da redovno odlazi u skolu, ali da je zavoli (a to je APSOLUTNI PREDUSLOV da bi ti sta u glavi i srcu ostalo) nema ama bas nikakve sanse.
Sto je najlepse jurenje "property" i posvecivanje paznje detetu se ne iskljucuju. Razumem ja da covek mora da ima kucu u kojoj gaji decu. Ja samo kazem da svoje slobodno vreme treba deliti sa svojom decom.
Uvek kada ne mozete da saslusate svoje dete pomislite zbog cega je to tako. Kako to od jednom ovaj mali nece u skolu? Pa majku mu tamo su mu drugari, lopta fudbal, klikeri, knjige sve. Sta ce on kod kuce? Cega se boji?

Jednostavno ne smatrati svoje roditeljstvo kao obavezu da pravilno odradis projekat "moje uspesno i srecno dete" nego kao neverovatan dar koji ne mogu svi da imaju. Zato treba tom daru da se radujemo i kada smo umorni i kada nas boli glava i kada nas je shef totalno sj. time sto nam je postavio previsoke planove za sledecu godinu i sl.

Ne gledajte reklame, ne ceznite za nekim f. nedostiznim ili JOS GORE naizgled blisko dostiznim materijalnim vrednostima. One vas nikada, ali bas nikada nece ispuniti i uciniti srecnim. Ponasajte se lepo prema svom partneru i posvecujte se svojoj deci. Decu imate sada. Jednom kada napune 18-19 godina shvaticete da su se odselili i da se vise ne zele druziti sa vama jer vas se boje ili jednostavno ne zele niti da razgovaraju sa vama posto nemate niti jednu zajednicku temu. Dzaba ti onda australijsko sunce, Cotteslo (ili kako se vec zove) beach, palice za golf i property od zilion kvadrata kome raste cena svake godine.

I... sto bi autor teksta rekao, ne mesam se ja vama u zivot, nego ne zelim da mi vas sin bude zet ;)

U osnovnoj skoli u Novim Banovcima na pocetku skolske godine je dosla uciteljica na roditeljski sastanak i pitala roditelje dali ona sme ponekada da udari ucenike. I skoro jedno glasno su svi to odobrili... Ja nemam dete ali sam odmah odreagovoao i otisao u skolu kod diretora. On mi ladno kaze da ja nema pravo da se mesam u to jer nemam dete u tom razredu i da gledam svoja posla... eeeeeeee pa zar u skolama da uce deca da se sve resava sa batinama....

Zivim u Americi gde se ovaj zakon striktno primenjuje i ima KRAJNJE NEGATIVNE REZULTATE. Mislim da nase domace vaspitanje, uz puno ljubavi, paznje i batina kada je to neophodno je neuporedivo bolje i efikasnije. Samo kao primer bih naveo zlostavljanje dece. Iako kod nas zakon nije na snazi, takvi primeri su prava retkost (ne raspolazem sa statistickim podacima ali ovo pricam iz licnog iskustva). Dok recimo isti problem je dosta zastupljen u Americi iako je zakon na snazi (opet ce mnogi reci da ne posedujem statisticke podatke, ali recimo da sam informisan o sredinama u kojima zivim). Nije poenta ne posegnuti za umerenom doze sile kada su deca u pitanju, nego je poenta izvesti ih na pravi put. Nekada to zahteva i primenu sile u odredjenim kolicinama.

Ovaj tekst, doduše, nije loš kao takav, ali nažalost zastupa jednu štetnu zabludu koja je veoma raširena u po definiciji političkim i tendencioznim humanističkim disciplinama poput psihologije i sociologije, naime, da je potpuno, ili, barem, što je moguće potpunije, odstranjivanje nasilja i agresije iz društva i psihologije pojedinca moguće i poželjno. To je, naravno, apsolutna glupost i wishful thinking ljudi koji žive u nekom svom svetu, od naučnih i obrazovnih budžeta i dotacija koje je neko drugi zaradio, i ne moraju da se bore ni u bukvalnom smislu, sa oružjem u ruci, ni u prenesenom, za profit i ekonomski opstanak. Određena doza agresije i nasilnosti je veoma zdrava komponenta koja čini i društvo kao celinu i pojedinca uspešnim i konkurentnim, a jedan od načina da se ta zdrava doza agresivnosti i asertivnosti usadi u decu je i njihovo povremeno fizičko kažnjavanje, naravno, u umerenom obimu i u strateški odabranim trenucima, kada prekrše neke ključne društvene norme ili se ponašaju izuzetno glupo i opasno. Na taj način možda nećemo dobiti mnogo budućih psihologa i sociologa koji bi da ljudsku vrstu pretvore u mrave, evnuhe ili ovce, ali ćemo dobiti puno odlučnih i izdržljivih ljudi, čvrstog karaktera i sa dovoljno borbenosti u sebi da očuvaju i poboljšaju svoj položaj i položaj društvene grupacije i države kojoj pripadaju u sve prenaseljenijem i sve opasnijem svetu, a psihologe, sociologe i njihove utopijske fantazmagorije neka đavo nosi, da smo takve slušali u SAD i Evropi i svi bili strašno dobri, fini i nenasilni, danas bismo bili robovi nacističkih, komunističkih ili islamističkih hordi a ne slobodni i bogati ljudi kojima mogu da zavide četiri petine sveta.

Problem je sto niko nikoga ne zeli da saslusa,svi imaju neki "bolji"recept...I usput vredjaju.Ok!Najpametniji ste...

Ovo bi trebalo da bude razmena misljenja,sto vise razlicitih,dolazi se do neke sredine...Hiljadu primera...Razlicitih iskustava,resenja.

Roditelji sa slicnim problemima i njihova iskustva,kako postupaju,verovatno razlicito...To je dragoceno.Razmena,slusanje,pomaganje.

Naravno,to su samo neke smernice,nemaju se bas odgovori na sva pitanja,kao i sto je svako drugaciji.Moze se dobro resiti na hiljadu nacina.Zavisi od umeca...

Polazi se samo od tih osnova i resava na najbolji nacin.Nisu u pitanju gotovi recepti,samo primeri za njihovo moguce resavanje...

Uvek ima problematicnih,roditelja,dece,vaspitaca.U suprotnom psihologija ne bi postojala.

Bavi se bas tim problematicnim.Pokusavajici da pomogne.

Zasto neko sebi daje za pravo,da uopstava i dolazi do generalizacija...da su svi roditelji losi ili sva deca ili svi vaspitaci...

Da li ste uradili neko istrazivanje?Koji uzorak(koliko vaspitaca),kako ste dosli do tog zakljucka?

Ako ste naisli na jednog loseg,vaspitaca ili dva,ne znaci da su svi isti.

Ako je neki recept za isti problem uspeo kod vaseg deteta,ne znaci da ce kod drugog detete taj problem biti resen na isti nacin.I da se moze samo tako resiti.


Posto treba uprostiti,valjda je ovo dovoljno prosto.

Ovakav nacin ne vodi nicemu...

Mislim da mi se ne svidja ovakav nacin razmene,prvo Vi ne postujete misljenje,vase je najbolje.Nije vam jasno kako nekome uspeva da bude dobar i ne tuce decu.....

Pa ako vama ne uspeva,ZAO MI JE....Ako ne verujete moze milom,vas problem...tj. i vi imate problem,agresivni ste i imate kratke nerve.

Trebace nam jos hiljadu godina...Polako...


Uvek imam strpljenja...

Odlican clanak.
Nazalost koliko god se trudili da budete dobar roditelj, nekako vam se podkradaju greske. Zdrav razum nam bio u pomoci. Zabrana batinama!!!!

Divan tekst. Volela bih kada bi Gospodja Holcer napisala i tekst sa savetima i malim pomocima za nas samohrane roditelje. Roditeljstvo u jednini ima duplu tezinu i cesto sam u iskusenju, najcesce zbog premora i stresa pod kojim zivim da viknem na dete, ali ga ne tucem, to je stvar mog ubedjenja i stava da tako nesto NIKADA ne moze doneti NISTA. Bas nista, a kamoli nesto dobro. Profesor sam i okruzena sam vec vecom decom, studentima i vidim sta opsta drustvena agresija, kao i agresija iz kuce ostavlja kao posledicu na mladima i to me vrlo brine i melje. Mladi su cesto stariji duhom od mene. Opsta frustracija prisutna je sa svih strana i to je porazavajuce. Zato pozdravljam inicijativu za novi zakon i ponudite nam jos ovako kvalitetnih tekstova.

Nadam se da se moja kritika teksta nece shvatiti kao podrska telesnom kaznjavanju, jer to zaista nije...

Na formiranje ljudske licnosti ipak utice mnogo razlicitih faktora.
Mene niko nikada nije udario (i mozda zbog toga nikada ne bih mogla da udarim drugo stvorenje), ali ne mislim da sam zadovoljnija ili sigurnija od mog supruga koga su tukli posle svakog nestasluka (a bilo ih je puno, poput shisanja gotovo na nulu ili pokusaja vadjenja ociju mladjoj sestri)... Cak naprotiv, on je mnogo samouvereniji kao osoba, ali sa druge strane nije izrastao u agresivca i ubedjena sam da danas ne bi mogao nikoga da udari...

Ljudi su ipak malo komlikovaniji da bi mogli da se ukalupe u ofrlje nabacane fraze...
Mozda bi apsurdnost telesnog kaznjavanja mogla da se objasni i nekako inteligentnije?

Odlican tekst! U potpunosti se slazem sa istim. Smatram da bi trebalo da se objavi i u nekim novinama, da bi veci deo populacije video. Batine su najveca glupost i smatram da zaista treba prijaviti svakoga ko na taj nacin kaznjava svoje dete, jer oni definitivno postaju isfrustrirane osobe. Mene svi smatraju ludakom, jer ne tucem svoje dete, ni mene moji nisu pa sam izrasla u normalnu osobu. Nadam se da ce tako biti i sa mojim detetom. Priznajem da mi je ponekad potrebno puno strpljenja, ali za koga da ga imam ako ne za svoje dete. Ostale majke u parkicu ispred zgrade smatraju lujkom,ali kada pogledam drugu decu shvatim da ipak radim pravu stvar. Jer moj sin je jedno opusteno i voljeno dete, koje nema strahove i paniku od drustva, za razliku od dece koje roditelji tuku pa su stalno u nekom grcu.
Jos jednom: SJAJAN TEKST!

Cista utopija. U Australiji taj zakon postoji jako dugo, ljudi zaglave zatvor ako ih neko vidi ili kamera snimi da fizicki kaznjavaju svoju decu.
Rezultat je to da tinejdzere NIKO (dakle ni policija) ne moze da kontrolise. Evo nekoliko primera iz prethodnih 2 ili 3 godine:
1) postoji deo grada koji je popularan za izlaske i slicno; tamo nocima haraju horde dece od 9 do 14 godina (!!!), demoliraju automobile, razbijaju izloge, napadaju prolaznike lancima i tomahavcima. Situacija resena tako sto su uvedene policijske patrole na konjima i marice koje su te izgrednike lovili kao sinteri pse po ulicama.
2) postoji obliznje ostrvo koje je turisticka atrakcija i na koje klinci odlaze da proslave malu maturu. Svake godine maloletnici bivaju izbaceni sa ostrva zbog orgijanja (znacenje iz recnika), trovanja od alkohola, masovnih tuca u kojima ucestvuju i decaci i devojcice, ubijanja mladunaca kvoke (predivna lokalna zivotinjka - simbol Australije) bejzbol palicama ili nabijanja desetina kvokica ili drugih sitnih zivotinjica u postansko sanduce (do jutra nista nije prezivelo).
3) izazivanje tuca i nereda na prakticno svakom vecem skupu koje se zavrsava tucom sa policijom uz recnik ulicara.
4) dve devojcice isplanirale i sprovele ubistvo svoje vrsnjakinje i uklanjanje tela.

Dakle, ove stvari su redovna pojava kod te "nezlostavljane" dece. Tablete za smirenje su redovni lek za neposlusnost (ADHD se ovde koristi kao sinonim za neposlusnost - tako je lakse). U srednjoj skoli (i to boljim) deca redovno psuju profesore koji pokusavaju nenasilno da ih primire i da budu pedagozi i psiholozi. Ovde ne pominjem ulicne auto trke, sinocne dve zrtve (15 i 19 godina) izbodene nozevima u odvojenim incidentima, redovnu pojavu otimanja dece na ulici ili epidemijske razmere pedofilije. To su samo neki od karakteristicnih rezultata vaspitanja dece pod slicnim zakonima. Roditelji koji rade non-stop, umorni i sludjeni gledaju kako uz sav svoj trud i znoj njihova deca pocinju sa "rekreativnim" narkoticima do 12, 13 godina ili ranije.
Pre par meseci je bila emisija na lokalnoj TV o klincu koji ima 11 godina i jednostavno nece u skolu, i niko ne moze da ga natera. Ubedjivanja, nagovaranja, ucene, obecavanja od strane roditelja, ljudi iz skole, TV ekipe i koga sve ne - jednostavno nista nije pomoglo, a vi mu "uzmite loptu i posaljite ga u sobu da razmisli o svom ponasanju"...

Sjajan tekst!Volela bih da ih ima što više i svuda oko nas pa bi onda neki i došao do nasilnih roditelja i objasnio im zašto greše. Fizičko kažnjavanje dece je ozbiljan društveni problem i zaista nam je neophodan zakon koji to odlučno zabranjuje i propisuje stroge sankcije. Pitam se-koliko je naše društvo spremno za takav zakon?

Konacno jedan odlican clanak o vaspitanju dece..
Potpuno se slazem sa Vasim objasnjenjima i predlozima!!
Ono sto bih ja zelela da napomenem je da se npr. u Svedskoj, gde ja zivim, otislo malo predaleko, pa su ucitelji i vaspitaci dosli u poziciju da ih treba "zastititi" od dece koja ih maltretiraju i ponizavaju. Oni naime nemaju pravo da se bilo koji nacin odbrane, jer deca su uvek u pravu!

Odlican tekst. Ja bih ga malo skratila da bi bio efektniji, ali molim vas, samo nastavite sa ovom temom!

@natasa: ne slazem se sa vama da se sa zabranom nasilja nad decom moze otici "malo predaleko", kao sto vi kazete. Tu se mesaju razlicite stvari: pravo vaspitanje podrazumeva da se dete itekako usmerava, uci, pa i ogranicava - to je sve deo socijalizacije, tj. ucenja deteta da postane deo drustva i postuje njegove norme. Batine tu nemaju mesto; naprotiv, batine stvaraju nasilnike, sto nikako nije u interesu drustva. Nema dileme da neki roditelji zapustaju svoju decu, ne usmeravaju ih i ne ogranicavaju ponekad kada je to potrebno. Verujem da su ta deca koju pominjete pomalo zapustena u tom smislu. Konacno, primetite da su ta deca nasilna - psihologija odavno zna da se agresija i nacini agresije uce, pri posmatranju (cuvena studija sa bobo doll, Albert Bandura). Svi smo mi vidjali roditelje koji generalno zapustaju svoju decu, a onda im "pukne film" pa ih nalupaju. Ne zelim ovde da tvrdim da znam sta je sa tom decom koju pominjete, naravno. Poenta je da se cesto mesaju ideje nepraktikovanja fizickog kaznjavanja dece i zapustanja dece. Vazno je ta dva razgraniciti. Dobri roditelji ne zapustaju decu, ali ih i ne tuku.

Jos da dodam da, iako su kazne (ne fizicke) ponekad neophodne, nagrade za dorbo ponasanje su mnogo efikasnije. Objasniti detetu kako da se ispravno ponasa u datoj situaciji je uzasno vazno (nevezano od oblika kazne). Ako dete samo kaznimo, a ne ukazemo mu na alternativno, ispravno ponasanje, kako mozemo da racunamo da ce ono da "pogodi" kako treba da se ponasa?!

Konacno, @G, ja nikad necu zaboraviti tih 90% pro-batine komentara koje pominjete. To je za mene bio strasan sok, i to na sajtu b-92, kako lije drugde?! I kad se setim tih uvreda onima koji su protiv batina ("dete ste videli samo na filmu..."). Ocigledno nam trebaju ozbiljne kampanje ovog tipa.

Divan tekst!
STRPLJENJE JE MAJKA MUDROSTI!
Za decu je najvaznije imati beskranicno strpljenja,cak i onda kada vam se ucini da je vasem strpljenju dosao kraj,izvucite iz sebe jos jedan atom,ima ih u neogranicenim kolicinama,verujte iz licnog iskustva!

Roditelji najcesce fizicki kaznjavaju decu iz nemoci, iz neznanja, retko iz uverenja da je to najbolji nacin da se dete "izvede na pravi put". Setite se ako ste ikad udarili dete osecanja da je prevrsilo meru i da ne znate kako da mu "stanete na put". Nazalost, ako ste uvereni da je udaranje detea jedina efikasna kazna, na kraju ono postane imuno i trazi od vas da ga istucete, a ne mucite zabranama. Tada one gube svoj smisao, ili onaj koji ste im vi dali. Roditeljstvo nije lako, naprotiv. Pitanje kaznjavanja i nagradjivanja je vrlo ozbiljno. Mozda je sa stanovista ekonomicnosti promisljanja batina najekonomicnija ali je i najbesmislenija s obzirom na posledice. Kazniti dete na pravi nacin, odnosno primereno pogresnom ponasanju, znaci promisljanje najboljeg nacina i sprovodjenje do ispunjavanja smisla kazne kada ce ona postici cilj.
Batina cesto znaci da ne znamo sta da radimo sa detetovim ponasanjem iako znamo da ono nije dobro. Nisu oni samo mali andjeli koji uce od nas da budu losi, vec nas i iskusavaju, pokusavaju da sprovedu svoju volju, vaspitavaju nas kako da postanemo njihovi ispunitelji zahteva. Popustannje u nasim zahtevima znaci polako preuzimanje uloge vaspitaca od strane deteta. Polako i mi shvatamo da oni kontrolisu nas a ne mi njih. Mozete to osetiti kada sasvim pravedna i osmisljena kazna deluje kao najstrasnija stvar na svetu kada vase dete kuka, place i moli da mu dopustite da igra igrice, jer nikada vise nece "to uraditi". Ako popustite, nadrljali ste. Kazna je potpuno izgubila smisao i ono vam vise ne veruje, sledi novo prosirivanje granica izdrzljivosti i tolerisanog ponasanja.
Dakle, batina je ekonomicna, ali ima mnogo losih strana, i vrlo brzo gubi svoj smisao. Mnogo su vaznije granice i jasno i dosledno sprovodjenje nagrada i kazni koje nisu batine, jasno odredjene uloge roditelja i deteta, medjusobno postovanje i postovanje potreba onog drugog.

Odlican clanak(tekst)!

Sjajan clanak, vrlo mi je drago da se u ovoj oblasti u Srbiji pocinje razmisljati drugacije. A da decu vise ne bijemo bas ce lepo da nam stoji, jer smo mi, kao roditelji, bar oni pravi, bas slatki i topli i iskreno okrenuti svojoj deci, i bas su nam deca vazna i bas nas zanimaju, svakako vise nego naprimer jednog prosecnog Belgijanca. I utoliko vise ce mi biti drago da vise po Kalemegdanu ne cujem kako deci govore "Nisi dobar, nema sladoleda!", jer, sigurna sam, to ce biti sledeca faza, hajde da prvo ukinemo batine kao sredstvo komunikacije velikih prema malima, pa cemo onda da idemo na finese tipa onog pravila da ne treba karakterisati dete ("nisi dobar") vec samo njegovo ponasanje ("nije bilo dobro ovo sto si uradio"), kako bi se, tako posve jednostavom i malom promenom, izbeglo trajno i bolno ranjavanje decjeg samopouzdanja i svesti o sebi. Budite jaci sami od sebe, setite se da je udaranje deteta samo izraz vase sopstvene nemoci da postupite na neki adekvatniji nacin kada se suocite sa problemom (njegovim "losim" ponasanjem), obecajte sebi da necete vise, videcete, bice vam lepo, bicete ponosni sami na sebe:)!

Deca vam gledaju pravu peavcijatu striptizetu u Velikom Bratu a vi hocete da ih vaspitate. Gubljenje vremena. Kad vide kako je decko zagnjuri glavu izmedju njenih prepona ja mogu kao otac da se osecam ko kompletan idiot sa svojim objasnjavanjima.
Bolje ih ucite borilackim vestinam, i biznis mahinacijama da prezive u nastupajucem haosu i nemoralu.

Mislim da je clanak dobar, i ja moje dete nikad ne tucem. Vladeta Jerotic je u jednoj emisiji rekao da ljubavi nikad nije dosta, i da se dete uvek moze vaspitavati i kad poraste, da ce sve doci na svoje. To i ja mislim.
Time out se uci od malena, jos sa 2,3 godine, i u pocetku je potrebno da roditelj sedne sa detetom, procita knjigu i sl. Time outom se sprecava da dete nastavi da divlja.
Ja znam da moja cerka pocinje da divlja samo kad ne obracam paznju na nju. Kad se zajedno igramo ili bilo sta zajedno radimo nikad ne divlja.
A to za loptu, detetu treba uzeti loptu i reci da cete ici napolje i tamo se igrati sa loptom.
Stan treba prilagoditi deci, a ne obrnuto. Normalno da se nece igrati sa loptom ispred televizora.

Odlican tekst! Konacno da se pokrene tema tog bespotrebnog nasilja nad decom. Naravno ne treba ici toliko u krajnost kao ovde u Americi gde najavljuju cak kaznu ako previse golicate decu jer i to se smatra nekom vrstom nezeljenog telesnog nanosenja, ali zakon definitivno treba da se promeni u srbiji tj. bolje reci uvede jer ga nikada nije ni bilo.
Jeste, nekoj deci vise treba da nauce i shvate sta ne smeju da diraju ili rade ali strpljenje se isplati i ako ne nauce sa dve naucice sa cetiri godine nece sigurno izrasti u odrasle osobe ne znajuci da se lopta ne igra u stanu.
Samo nastavite sa ovakvim clancima i forsirajte ovu temu sto je vise moguce

Tekst je sjajan!
Komentari su odlični.
Dileme su večite.
Biti ili ne biti?!
I dalje nisam sigurna koji je pravi "recept" za formiranje zdrave i zadovoljne ličnosti.
Možda svima može da pomogne emisija na BBC Prime - Little Angels, u kojoj psiholozi u realnim porodicama pomažu roditeljima koji imaju "problematičnu" decu.
Moja deca su studenti (sin 23 i ćerka 22 god.)i svi zajedno gledamo i komentarišemo.Po NJIHOVIM komentarima, mislim da suprug i ja nismo pogrešili. Meni lično je najveći dokaz to što oni i danas žele da putujemo zajedno, bez obzira što imaju svoje partnere.
Potrebno je puno ljubavi, maženja i PRIČE! Svako pitanje mora da dobije odgovor, a ako smo umorni mora da im se kaže da nismo trenutno raspoloženi za tu aktivnost ali da ćemo to raditi čim se odmorimo.
Otvoreno treba komentarisati sve pojave i hvaliti one pozitivne.
Pri tome, da ne bi ispalo da samo teoretišem, moja deca su dobila par puta po jedan udarac po guzi. I to samo onda kada posle sve priče nisu hteli da poslušaju - pipanje šporeta na kome se nešto kuva, a oni dovoljno visoki da pipnu, ili namerno guranje oko velikog ogledala. Uvek sam se trudila da burno odreagujem samo ukoliko su životno ugroženi, i NIKADA nisu dobili šamar ili udarac po ruci. Onda sam sasvim slučajno uvela "sistem brojanja do 3". Ako ni na 3 ne prestanu sa nekom glupom i opasnom akcijom, a deca to umeju, onda su dobili jedan pit po dupetu. Bilo je dovoljno da to uradim samo dva puta, treći put si znali da se ne šalim, i Boga mi, to je bilo jako efikasno!
Brojanje naravno ne treba zloupotrebljavati jer gubi smisao.
Taj sistem sam počela da primenjujem kada je sinu bilo oko 20 meseci - tada je već i ćerka bila rođena. Ona je rasla uz brojanje, ali pošto nije videla posledicu "neposluha", i ona je dva puta dobila po dupetu.
Kako su rasli bilo je dovoljno reći JEDAN,DVA, pa da znaju da je krajnje vreme da stanu. Prvi put kada sam rekla samo DVA, jednoglasna reakcija je bila:" A JEDAN?" Bilo je dovoljno komično da shvatim da me slušaju, a da ja treba da se opustim.
Danas, kada njih pitate, sistem sa brojanjem im se dopada, i misle da batine koje su dobili nisu bile nezaslužene.
Kada se sve sabere i oduzme, nikome ne mogu da dam konkretan savet kako biti uspešan roditelj, mada sebe tako doživljavam - bez lažne skromnosti.
Ono što sigurno stoji - nikada i ni u ćemu ne treba preterivati, osim u POKAZIVANJU ljubavi!

Odlican tekst i drago mi je da ovog puta ima vise komentara koji podrzavaju ovaj tekst, nego u prethodnom tekstu "Zabrana telesnog kažnjavanja dece" od 3. oktobra na B92, koje spominje Barbados. I tada sam citala sve komentare i zelela da se javim, ali Barbados i Ljiljana M. su uglavnom odgovorili sve sto sam i ja zelela da kazem. Sad bih samo dodala da zivim u Engleskoj gde je taj zakon na snazi i postoji slican problem ovde kao i u Svedskoj sto navodi natasa, ali to nije zbog toga sto ne postoji fizicko kaznjavanje, vec sto u okviru porodice toga i dalje postoji bez obzira sto je zakonski zabrabjeno, a drugi problem je sto su vecina dece zapustena, ili im se sve dopusti. Ovaj tekst kaze da decu treba disciplinovati na drugi nacin (ne vikanjem i kaznjavanjem), ali ih treba vaspitati, usmeravati ih posvetitit im se i kad se pravilno radi od malena, potreba za kaznjavnjem se gubi. @anna 1. Sto se tice oduzimanja lopte u tekstu lepo kaze da ako igra loptom nije dozvoljena u stanu, onda se tog pravila treba drzati, a detetu se lopta moze dati u parku, na izletu i tome slicno. Bitno je da se postave granice sta je dozvoljeno, a sta nije i da se svi clanovi porodice toga drze. 2. Ako dete nece da ode u sobu na 'time out' nije telesno kaznjavanje ako se dete ponese u sobu i ostavi tamo na 5 minuta. Vazno je pri tome biti smiren (dati primer detetu), a ne vikati i potpirivati frustraciju i nervozu i cak iako dete nastavi da se dere, kad vidi nas roditelje smirene i stalozene to ca ubrzo nestati, a posle nekoliko takvih postupaka dete ce shvatiti da se to ne tolerise i da time nece nista postici. Isto je pri tome bitno objasniti detetu zbog cega je poslato u sobu i posle toga ga zagrliti i pokazati ljubav za poslusnost. Primerom dobrog ponasanja i nagradjivanjem istog dete ce brzo nauciti sta ima efekta. Deca su ogledala nas roditelja i zato je nasa smirenost i stalozenost kljuc uspeha. Jeste mnogo lakse reci, nego sprovesti pored raznih stresova kojima smo mi izlozeni, ali ako mi prenosimo nasu nervozu na decu, samo cemo biti i mi jos nervozniji. Ako smo mi smireni i posvetimo se deci, cak i kad nam je najteze, uticace to i na nase bolje raspolozenje i doprinece smirivanje nasih frustarcija i stresova. Probajte, videce te uspeh i dobre rezultate, znam po sebi, jer desavalo se i meni da viknem na dete, kad sam premorena i strasno nervozna, pa mi je posle bilo jos gore, a kad god sam reagujem smireno, mnogo je bolje i osecam se odlicno, a dete mi je onda jos bolje.

@Dusan verujem da vi imate sasvim drugaciji slucaj kod jednog deteta i da vam nije lako sa detetom koje ne slusa i ponasa se suprotno vama, dok s drugim detetom sve ide lako, ali to "problematicno" dete sigurno ima neki problem i treba ga pre svega shvatiti. Mozda dete ne cuje dobro, mozda ima neki drugi problem i bas zato treba se pozabaviti tim detetom i pronaci nesto sta ga zanima, smiruje, neka igra, nesto sto voli, pa da i on oseti da je voljen i vazan clan vase porodice, a ne 'crna ovca'. Batinanje mozda "najbolje smiri" to dete na prvi pogled, a problem koje dete nosi u sebi je i dalje u njemu, jer ga niko ne shvata. Da, decu pre svega treba razumeti, a nisu sva deca ista i ne moze se na isti nacin postupati sa svom decom, ali to ne znaci da ih treba tuci, vec pronaci nacin za svako dete. Moja mama je radila kao vaspitac, a imala je uspeha i sa najizvikanijom decom (ne kazem najbezobraznijom, jer nisu bili toliko bezobrazni, koliko su ih svi izvikali da jesu). Ona je uspela da dopre do svakog deteta i nadje nesto dobro u njemu, istakne to, pohvali i sva deca su kod nje bila srecna, vesela i poslusna. Njeno najvece priznanje je sto su svi njeni roditelji govorili drugim roditeljima: "najveci dar ti je ako ti dete zapadne kod nje u grupu."

Ja ne bih komentirao već postavio jedno pitanje: a što ako u time-out kazni dijete iziđe iz sobe? Zaključati ga unutra mi i nije neko strašno dobro rješenje. Dakle kako uspostaviti autoritet kada dijete svjesno odluči testirati ga.

@Dusan:
potpuno vam verujem da vam nije lako sa sinom. Kao sto znate, deca su od rodjenja svojstvena, drugacija, temperament je bioloske prirode, i svi se mi radjamo sa nekim temperamentom. Takodje, postoje dva neuralna sistema, ja se izvinjavam ali moram na engleskom: behavioral activation system, i behavioral inhibition system. Ova dva sistema su obicno u pribliznoj ravnotezi. Vas sincic verovatno ima aktivniji behavioral activation nego behavioral inhibition sistem (vrlo snazno dozivljava ono sto on hoce, a strah ili briga o posledicama ga mnogo manje "tangiraju"). To nije nista sto se "leci", ali vama kao roditelju zaista otezava posao. Vasem sinu ce verovatno njegove potrebe uvek biti na prvom mestu. Najbolje sto mozete da radite je da ga ucite da su njegove potrebe cesto u skladu sa potrebama okoline (na duge staze, iako mu se to mozda ne cini na prvi pogled), i da ga podsticete da tezi stvarima i ciljevima koji su dobri i za okolinu. To se radi nagradjivanjem. Kada dete uradi nesto dobro, vi ga nagradite necim sto njemu znaci (ne necim sto vama znaci). Onda to zeljeno, ispravno ponasanje postaje nacin za zadovoljenje njegovih zelja i potreba. Tako su i vuci siti i ovce na broju, tj. i on i okruzenje su zadovoljni.
Sve najbolje zelim. Znam da nije lako.

Pa zar nije i ćuška nasilje?!?
Iz mog iskustva znam da je strpljenje najbolji lek,ali ga je jako teško imati uvek.A znam i to da nikakav pisani obrazac se ne može primeniti u praksi.
Neko je napisao da deca jako dobro znaju zakon i da to koriste,to je živa istina znam ljude koji žive tamo.
Uostalom ima li nevaspitanijeg sveta od Engleza,bar je to moj utisak sa godišnjeg odmora.

Ljudi, kada dodjete kuci sa posla momentalno bacite vas TV prijemnik u kantu za djubre i pocnite da se druzite sa svojim clanovima porodice umesto sa Ronaldom i spanskim lepoticama. Kada umesto 2 sata (HEJ!) potrosenih na gledanje jedne kretenske utakmice budete proveli sat vremena (kada ste to poslednji put uradili?) u razgovoru sa svojim detetom ili zenom/muzem shvaticete da vam zivot (citaj nastavak gledanja TV ili eventualno ubedjuvanje sebe i partnera da i sex ponekad treba upraznjavati) poceti onog momenta kada vas dete u vrticu zagleda ili kada se kod kuce sretnete sa muzem, a ne u 21:30 (naravno ako imate srece da vam dete tako rano leze).
Isto vazi i za besomucno gledanje crtanih filmova na DVD ili ne-daj-Boze cartoon networku.
Probajte da odete u neku setnju po kraju svi zajedno pre vecere. Da vidis kako ce deca da lezu, kao bubice.
Potpuno vam garantujem da ce vam zivot biti mnogo, mnogo, mnogo lepsi budete li samo pokusali da mi poverujete.
TV je ubica porodice.

I... sto bi autor teksta rekao, ne mesam se ja vama u zivot, nego ne zelim da mi vas sin bude zet ;)

STOP NASILJU!!!
p.s. gospodja pise knlige i prodaje ih, da li je izdavacka kuca uticala na nju, da li je ovaj clanak deo promocije...
da li deo prihoda ide za SIGURNU KUCU? BILO BI LEPO DA IDE, UOSTALOM KOLIKO VAS JE SA OVOG SAJTA KOJI STE POSLALI KOMENTARE(I SIGURNO SE DIVITE ISTIM)POMOGLI ZRTVAMA NASILJA, BEZ DOMA(DIVAC. HOD)...POTRBNO JE SAMO POSLATI SMS.

Kao sto znamo da,kada se zaposlimo, ono sto smo ucili na fakultetu nema veze sa onim sta nas ceka u praksi ( a to je vise stvar i pitanje naseg obrazovnog sistema), tako i teoretisanje o vaspitavanju naseg ceda i samo vaspitavanje u svakodnevnoj praksi cesto nemaju veze sa vezom. Odmah da kazem da imam dete koje je, uz to, i vaspitano, i dobro, i da uzivam u roditeljstvu jos od prvog dana . Ali da kazem i to da je moje dete ponekad dobilo "koju po guzi". Nije dete dobro zato sto je imalo prilike da oseti manji fizicki bol tamo gde , u principu, i ne moze da dodje do bilo kakve povrede pa se plasi dalje kazne( zastupam misljenje da ne postoje batine i batinice-ako generalizujemo, ne moze se biti malo trudan), vec je dete dobro jer zivi u jednoj zdravoj sredini gde se zna razlika izmedju dobrog i zla, izmedju onog sta moze da bude opasno po njegovo zdravlje i onog sta je potpuno bezopasno, i da se dete oseca sigurnim u svojoj porodici. I ne primecujem da dete nije veselo, zadovoljno, da nema drugove i da nije dobar djak. Roditeljstvo se uci. Roditelj sazreva sa svakim minutom detetovog zivota. I biti dobar roditelj znaci maziti dete svakog trenutka, pomoci mu kada mu je tesko, ali ga i znati kazniti kada smatramo da je to potrebno.Zato se to i zove VASPITAVANJE i zato je bitna uloga porodice. Niko nije bezgresan i cesto dobar roditelj preispituje svoje odluke . I u svakodnevnom roditeljstvu koristimo iskustvo nasih roditelja- primenjujemo ono sto nam se svidjalo od njihovih postupaka prema nama kada smo bili mali, a ne cinimo ono cega se secamo da nam je smetalo. Treba reci da su "u ime ljubavi" cinjeni mnogi monstruozni zlocini . Treba umeti naci pravu kolicinu cinjenja i necinjenja. Na kraju krajeva, i macka, i tigrica i vucica kaznjavaju svoje male blagim ugrizima i na taj nacin im stavljaju do znanja sta valja ciniti- a ne mozemo tvrditi postojanje socijalne devijacije u ovim slucajevima, zar ne.

Moji roditelji su me UVEK tretirali sa postovanjem, batine ne pamtim, a razgovori sa njima o svemu i svacemu bili su OBAVEZNI i LEPI deo porodicne svakodnevnice koja mi jeste dala neprocenjivi osecaj sigurnosti. I ja danas imam lepu malu porodicu i obozavano dete koje zelim da izvedem na put na isti nacin kao mene moji roditelji. Ne stedim se u tome i ne bezim ni od kakve drugarsko-roditeljske vratolomije. No, kada uvece, "ubijena" od krajnje stresnog posla (i u mom i u muzevom slucaju taj posao, umesto zakonskih 8 zna da potraje i 15 sati "u cugu", a alternativu nemamo jer nam je to JEDINI izvor kakve-takve materijalne sigurnosti)i zateknem neuradjenu zadacu, razbacane igracke, knjige, garderobu i namestaj, nepojedenu hranu...priznajem da mi "malo pljeskanje po zadnjici otvorenom sakom" zna pasti na pamet. Srecom, jos uvek samo na pamet jer u tim "raspamecenim" stanjima i dalje nekim cudom uspevam da zadrzim samo-kontrolu. Pitam se, medjutim, koliko ima drugih roditelja, u biti normalnih i finih ljudi cije sinove BIH nekada pozelela za zetove, koji u svakodnevnoj borbi za opstanak i dobrobit svoga deteta (a u nasem drustvu to sada vec izgleda kao zivotinjsko carstvo) naprosto NISU u stanju da u odredjenom trenutku zaustave ruku ili spuste glas? Naravno da ne odobravam NIKAKVO nasilje prema deci. Ali, zasto se oni koji pretenduju da edukuju roditelje ne osvrnu malo na objektivne uslove u kojima se roditeljstvo kod nas danas ostvaruje i ne porade bar malo na njihovom poboljsavanju? Lako je bilo mojim roditeljima, njihova generacija je imala, ako ne novac, ono sigurno bar svo vreme ovoga sveta. Sto bi rekao jedan otac razrednoj nedavno na roditeljskom: "I Vi od mene, nakon sto ustanem u 6 ujutru, besomucno manevrisem ulicama da NA VREME razvezem troje dece po skolama i stignem na posao pre sefa, pa onda citav dan jurim klijente da bih zaradio novac koji ce mi biti garancija da necu biti otpusten i u mogucnosti da prehranim moja tri deteta (ovde se, naravno, a priori iskljucuje luksuz kao sto su letovanja u Grckoj i Barbike od 100 euro), i nakon sto popodne ponovim celokupan manevar od ujutru (zena, za to vreme, naravno i sama radi, pa jos nabavlja, sprema i kuva) te mi ne ostane snage da odem u krevet vec tresnem u prvu fotelju na koju naidjem - i vi od mene trazite da budem nasmejan i pricam tiho kao otac iz reklame za supu?"

@ Imagine if you can...

Obicno se ne bavim replikama, ali evo ova ce da bude jako kratka.
Vidi se da odlicno poznajes situaciju u AU. Zasto je to tako - verovatno kultura, uslovi zivota, liberalni kapitalizam itd.
Drago mi je da se slazemo oko toga da nasilnistvo nije obavezno rezultat fizickog kaznjavanja dece u vaspitanju.
Glavni problem je sto se ovde ne pravi razlika izmedju vaspitnog fizickog kaznjavanja i fizickog maltretiranja.
Moj stav je da nema unapred odredjenog recepta za vaspitanje deteta. Stvar je fluidna i potrebno je mnogo truda, pozrtvovanja i znoja uloziti da bi od deteta postao zdrav odrasli. Uticaj okoline je bar isto toliko vazan kao i vaspitanje roditelja ako ne vise, a koliko nasilja ima u modernom drustvu znamo svi - ovo niko nije ni pomenuo.
Ispade duza replika nego sto sam mislio, ali dodacu jos i ovo: nadam se da nikad necu morati fizicki da kaznjavam svog sina, ali iz iskustva znam da to nije najgora stvar koja moze da ti se dogodi dok si dete. Zato, ako to ima potencijal da mu spase zivot ili ga postedi mnogo goreg fizickog bola izbor je jednostavan - hteli vi da vam on bude zet ili ne. ;)

Kaznjavanje,da.Trebaju se postovati neka pravila,fizicko i svi drugi oblici(psicko,emotivno),sve sto ugrozava dete i ostavlja trajne posledice,cak nekada i nepopravljive,nikada ne koristiti takve metode.Nedopustive su "omaske",posebno kada su deca u pitanju.

Psihologija,napreduje,donosi mnogo novih i boljih resenja,saveta...

Deca su iskrena,umeju da nasmeju,i budu mnogo dobra.Imaju jedinstvenu ligiku i pogled na svet.Najgore je sto znaju cak da vole i one koji su "grubi"(kaznjavanje,vikanje).I sve to trpe...(i njihova licnost).

Treba ih samo razumeti.

Ovo je samo moje misljenje,ne "popovanje"i osudjivanje.

Slazem sa svakom recenicom u tekstu,treba samo primeniti i biti strpljiv.

sve to bi valjalo primeniti,mislim na edukaciju i sve navedeno i na vaspitace koji bi morali prolaziti odredjene testove jer nisu ,na zalost svi sposobni da se bave tudjom decom.O tome niko ne prica ,a po vrticima se desavaju veoma ruzne stvari gde vaspitacice na vrlo perfidan nacin maltretiraju decu.

meni se jako dopao tekst izvesnog nindze,jer je to sto je covek napisao yivot,a ne fraze koje su potpuno neprimenjive u praksi.Ko misli drugacije i zaista cini onako kao sto pise svaka mu cast,ali ja takvu osobu NIKADA nisam upoznala.

Istinski se davati deci,druziti se sa njima,pricati,slusati sta ona imaju da vam kazu,shvatati ih ozbiljno,uciti ih pravim vrednostima bez obzira na ludilo u kome danas zivimo,uciti od njih,postoji mnogo lepih nacina za komunikaciju,uopste nisu potrebne batine,niti nipodastavanje njihove licnosti,uciti ih odgovornosti prema sebi samima i drugima,davati puno ljubavi.

za sve koji vas koji imate probleme sa decom, nedavno sam procitala fantasticnu knjigu od DR. Ros kembel, a zove se "Kako stvarno voleti svoje dete", trenutno citam jos jednu njegovu , zove se "Deca u opasnosti". Zaista su veoma prakticne i jednostavne i odgovorice vam na mnoga pitanja zasto se deca ponastaju tako kako se ponasaju. Inace postoji i knjiga koja se zove "Kako zaista voleti svog tinejdzera", za one koji imaju malo stariju decu. Proces koji on predlaze jeste na duge staye i treba nam podosta nerava, ali ako nam je stalo da nasa deca budu cestiti ljudi, mislim da vredi da se potrudimo. Sta moze da nam bude bitnije u zivotu?

Upravo iz zelje da unapredim svoj odnos prema svom sinu Marku, starom godinu i po, trazim ovakve tekstove, Treba ih biti mnogo vise.
Medjutim, nemam osecaj da se potpuno slazem, zaista mi se cini kao olako uproscavanje. Nemam mnogo iskustva u vaspitavanju, svesna sam da sam nekoliko puta povisila ton jer me je upravo neka odrasla osoba potpuno izbacila iz koloseka, i cim sam to shvatila vec sam sledeci put preslisavala sebe da li je Marko zaista preterao.
Sta uciniti kada on vec sad , naravno ne uvek, ako mu nesto nije po volji udara glavom u zid! "Pali" najcesce, " da ti majka objasni..." i skrenem mu paznju, ali ne uvek. Iako se trudim kako znam i umem, ja ne znam, ne umem biti savrsena, ne umem biti beskrajno strpljiva iako se potpuno slazem da viska ljubavi nema. Naravno, sve vreme mislim iskljucivo o "dlanom po guzi", jedan put ili dva. Uzasno se plasim da ne pogresim u vaspitanju, zelim cuti svaki savet, biti nesebicna svakog trena, ali zar nije sve to malo vise kompleksno? Slazem se potpuno sa pricom da stan treba prilagoditi detetu, ali sta kada se povredjuje i uporno odbija saradnju, on jednostavno pokusava da progura svoju pricu, po bezbroj puta? Pa ko se umori i odustane...Ako se uvek on prvi umori i odustane zar ja ne postajem neko drugo nepogresivo-stvorenje-masina umesto "samo" ljudsko bice?