Priče o problemima loše za devojčice

jedno je porazgovarati sa prijateljem, ispricati mu svoj problem, traziti savet radi resavanja tog problema, ili se jednostavno izjadati, u cilju da nam bude lakse, a sasvim je druga stvar jovo nanovo prepricavati isti problem,samo price radi i ponavljati to kao mantru-naravno da od takvog nekonstruktivnog razgovora nema nikakve vajde i da ce se svakome od toga slositi, i onome koji ima problem i onome ko ga slusa, bez obzira na pol ili uzrast

Stavite molim vas sliku sa devojcicama tinejdzerkama, a ne ove petogodisnjake. I sami kazete da se studija odnosila samo na adolescente. uzgred, ovo je upravo jedan od mogucih razloga zasto su zene dva puta sklonije depresiji nego muskarci, a razlika nastaje tek oko 12-te godine, pre 12-te su decaci cak skloniji depresiji.

Dr. Rouz se izgleda previse intelektualno iskolovala pa od sume nevidi drvo a ukoliko joj nisu jasni svi uticaji na ponasanje mozda bih mogao da joj objasnim opsirnije. Ukratko objasnjenje je vrlo prosto. Devojcice se od malena uce da budu osecajnije i da e plase (npr. zabe gustera...) i da slobodno iskazuju osecanja, pa u takvom kao i u ostalim slucajevima preterivanje se nije pokazalo kao dobra stvar. Nasuprot toga decaci se uceda da nesmeju da se plase da placu kao i da suzbijaju emocije jer to nije muski (gilupa predrasuda) i tako da malo price o problemima medju drugovima ne moze doneti nikakvu stetu cak naprotiv. Tako muski deo populacije ostaje osakacen za ono sto nazivamo zenskom intuicijom
a sve potice od neprikladnog emotivnog vaspitanja koje je podjednako vazno kao i duhovno, fizicko, intelektualno... radi formiranja kompletnezdrave i svesne licnosti.

Znaci ne mogu da verujem!
Moram reci da je ova studija tacna, bar kada je rec o meni. Prepoznah se!

Jedno je pricati drugome svoje probleme da bi se tako psihicki praznili i na taj nacin odrekli odgovornosti za resavanje problema, a drugo je pricati drugome o problemu trazeci i ispitujuci put za resenje problema. Ja znam puno njih koji zele da mi pricaju o svojim problemima, ali ne zele da ih rese u svom korenu. Njima ne dam da mi pricaju vise od jedanput. Necu da im budem ispovednik, vec hocu da im budem prijatelj, ali ljudi ne cene pravo prijateljstvo, jer ne cene ni sebe same. Hteli bi da ih sazaljevam ili da im laskam, ali tako se problemi ne resavaju.

Znaci ne mogu da verujem!
Moram reci da je ova studija tacna, bar kada je rec o meni. Prepoznah se!

Stavite molim vas sliku sa devojcicama tinejdzerkama, a ne ove petogodisnjake. I sami kazete da se studija odnosila samo na adolescente. uzgred, ovo je upravo jedan od mogucih razloga zasto su zene dva puta sklonije depresiji nego muskarci, a razlika nastaje tek oko 12-te godine, pre 12-te su decaci cak skloniji depresiji.

jedno je porazgovarati sa prijateljem, ispricati mu svoj problem, traziti savet radi resavanja tog problema, ili se jednostavno izjadati, u cilju da nam bude lakse, a sasvim je druga stvar jovo nanovo prepricavati isti problem,samo price radi i ponavljati to kao mantru-naravno da od takvog nekonstruktivnog razgovora nema nikakve vajde i da ce se svakome od toga slositi, i onome koji ima problem i onome ko ga slusa, bez obzira na pol ili uzrast

Dr. Rouz se izgleda previse intelektualno iskolovala pa od sume nevidi drvo a ukoliko joj nisu jasni svi uticaji na ponasanje mozda bih mogao da joj objasnim opsirnije. Ukratko objasnjenje je vrlo prosto. Devojcice se od malena uce da budu osecajnije i da e plase (npr. zabe gustera...) i da slobodno iskazuju osecanja, pa u takvom kao i u ostalim slucajevima preterivanje se nije pokazalo kao dobra stvar. Nasuprot toga decaci se uceda da nesmeju da se plase da placu kao i da suzbijaju emocije jer to nije muski (gilupa predrasuda) i tako da malo price o problemima medju drugovima ne moze doneti nikakvu stetu cak naprotiv. Tako muski deo populacije ostaje osakacen za ono sto nazivamo zenskom intuicijom
a sve potice od neprikladnog emotivnog vaspitanja koje je podjednako vazno kao i duhovno, fizicko, intelektualno... radi formiranja kompletnezdrave i svesne licnosti.

Jedno je pricati drugome svoje probleme da bi se tako psihicki praznili i na taj nacin odrekli odgovornosti za resavanje problema, a drugo je pricati drugome o problemu trazeci i ispitujuci put za resenje problema. Ja znam puno njih koji zele da mi pricaju o svojim problemima, ali ne zele da ih rese u svom korenu. Njima ne dam da mi pricaju vise od jedanput. Necu da im budem ispovednik, vec hocu da im budem prijatelj, ali ljudi ne cene pravo prijateljstvo, jer ne cene ni sebe same. Hteli bi da ih sazaljevam ili da im laskam, ali tako se problemi ne resavaju.