Kratka istorija logora za izolaciju (2)

Kada ce u Srbiji poceti otvoreno da se govori o logorima koje je drzala komunisticka vlast, a u kojima su stradali neduzni stanovnici Kraljevine Jugoslavije koji su bili pogresne nacionalnosti, bez obzira na pol, starost i (ne)umesanost u ratu? Do danasnjeg dana, vlast Jugoslavije / Srbije odbija odgovornost.
Uz puno muka, i najvise zahvaljujuci ljudima koji su do dana danasnjeg ostali povezani ovom tragedijom (u koje se ubraja moja porodica), do sada smo uspeli da saznamo nesto malo o jednom od takvih logora u Banatu:
- nakon zatvaranja logora, komunisticka vlast je bagerima sravnila sa zemljom ne samo prostor logora, vec i kompletno selo pored kojeg se logor nalazio
- narednih decenija, taj prostor nije koriscen ni u kakve svrhe, da bi se stvar prepustila prirodi tj. da bi taj prostor danas bio skoro neprohodna suma
- na samom mestu logora, do kojeg se dolazi posle sat vremena hodanja kroz gusto siprazje, stoji jedan jedini drveni krst koji su podigli preziveli potomci (poslednji put smo posetili to mesto pre 2 godine)
Oteta imovina nikad nije vracena, i ni jedna zrtva nikad nije imenovana (najvise se radi o zenama koje su umirale od tifusa).

Pitanje odgovornosti za logore o kojima piše M. Habschied je političko, a ne stručno pitanje. Stručno pitanje je utvrđivanje činjeničnog stanja, a ono je uglavnom poznato, iako još postoje neke manje “beline”. Odgovornost za učinjeno pada na sve bivše jugoslovenske republike (a ne specijalno na Srbiju, koja se jedina pominje u komentaru), jer je to bio poduhvat na saveznom nivou. S druge strane, Nemačka je nakon Drugog svetskog rata izbegla da plati odštetu istočnoevropskim zemljama, jer je hladni rat nju učinio bitnim faktorom strateškog balansa, što je ona spretno iskoristila. Istorijsku odgovornost nije mogla da porekne, ali je izbegla da plati. Osim Nemaca iz Jugoslavije je proterano i preko sto hiljada Italijana iz Istre i Dalmacije, o čemu se još manje zna. Treba reći da su i Mađari bili zatvarani u ove logore i spremljeni za izgon, čega ih je spasla podela na zone uticaja u Evropi, jer su potpali u “bratski” istočni lager. Političku odgovornost Jugoslavije za proterivanje ovih naroda nakon rata niko nije potezao. Zapad je štitio svog komunističkog saveznika Tita, a Sovjeti su i sami proterivali nepoželjne nacionalnosti sa istoka na zapad Evrope, i to u još većim razmerama, pa su, logično, i oni ćutali. Nemačka, sa onoliko krvavog putera na glavi, pogotovi je ćutala. Pitanje je otvoreno tek po slomu blokovskog sistema u Evropi, i to uglavnom u štampi. Možda je problem na neki način bilateralno bio rešen između Tita i Branta, ali trebalo bi to pažljivo istražiti. Ja se time nisam bavio, pa ne znam. U pitanju je istorija druge polovine 20-og veka, koja još nije dovoljno proučena. Od novije literature skrenuo bih pažnju M. Habschied-u na knjigu Zorana Janjetovića Between Hitler and Tito. The disappearance of the Vojvodina Germans, Beograd 2000, na knjigu Vladimira Geiger-a Folksdojčeri pod teretom kolektivne krivnje, Osijek 2002 i knjigu Aleksandra Kasaša Mađari u Vojvodini 1941–1946, Novi Sad l996. U bibliografijama ovih knjiga naći ćete i brojnu drugu literaturu na tu temu. Navedena literatura je svakom dostupna, pa se, mislim, ne može reći da se i u Srbiji o tome javno ne govori. Pisalo se mnogo i u štampi, tokom poslednjih ptetnaestak godina. Uostalom, u jednom od nastavaka feljtona koji slede i ja sam se osvrnuo na ove logore, a o tome sam pisao i u svojoj knjizi i u nekim stručnim člancima.
S poštovanjem,
Goran Miloradović

Kada ce u Srbiji poceti otvoreno da se govori o logorima koje je drzala komunisticka vlast, a u kojima su stradali neduzni stanovnici Kraljevine Jugoslavije koji su bili pogresne nacionalnosti, bez obzira na pol, starost i (ne)umesanost u ratu? Do danasnjeg dana, vlast Jugoslavije / Srbije odbija odgovornost.
Uz puno muka, i najvise zahvaljujuci ljudima koji su do dana danasnjeg ostali povezani ovom tragedijom (u koje se ubraja moja porodica), do sada smo uspeli da saznamo nesto malo o jednom od takvih logora u Banatu:
- nakon zatvaranja logora, komunisticka vlast je bagerima sravnila sa zemljom ne samo prostor logora, vec i kompletno selo pored kojeg se logor nalazio
- narednih decenija, taj prostor nije koriscen ni u kakve svrhe, da bi se stvar prepustila prirodi tj. da bi taj prostor danas bio skoro neprohodna suma
- na samom mestu logora, do kojeg se dolazi posle sat vremena hodanja kroz gusto siprazje, stoji jedan jedini drveni krst koji su podigli preziveli potomci (poslednji put smo posetili to mesto pre 2 godine)
Oteta imovina nikad nije vracena, i ni jedna zrtva nikad nije imenovana (najvise se radi o zenama koje su umirale od tifusa).

Pitanje odgovornosti za logore o kojima piše M. Habschied je političko, a ne stručno pitanje. Stručno pitanje je utvrđivanje činjeničnog stanja, a ono je uglavnom poznato, iako još postoje neke manje “beline”. Odgovornost za učinjeno pada na sve bivše jugoslovenske republike (a ne specijalno na Srbiju, koja se jedina pominje u komentaru), jer je to bio poduhvat na saveznom nivou. S druge strane, Nemačka je nakon Drugog svetskog rata izbegla da plati odštetu istočnoevropskim zemljama, jer je hladni rat nju učinio bitnim faktorom strateškog balansa, što je ona spretno iskoristila. Istorijsku odgovornost nije mogla da porekne, ali je izbegla da plati. Osim Nemaca iz Jugoslavije je proterano i preko sto hiljada Italijana iz Istre i Dalmacije, o čemu se još manje zna. Treba reći da su i Mađari bili zatvarani u ove logore i spremljeni za izgon, čega ih je spasla podela na zone uticaja u Evropi, jer su potpali u “bratski” istočni lager. Političku odgovornost Jugoslavije za proterivanje ovih naroda nakon rata niko nije potezao. Zapad je štitio svog komunističkog saveznika Tita, a Sovjeti su i sami proterivali nepoželjne nacionalnosti sa istoka na zapad Evrope, i to u još većim razmerama, pa su, logično, i oni ćutali. Nemačka, sa onoliko krvavog putera na glavi, pogotovi je ćutala. Pitanje je otvoreno tek po slomu blokovskog sistema u Evropi, i to uglavnom u štampi. Možda je problem na neki način bilateralno bio rešen između Tita i Branta, ali trebalo bi to pažljivo istražiti. Ja se time nisam bavio, pa ne znam. U pitanju je istorija druge polovine 20-og veka, koja još nije dovoljno proučena. Od novije literature skrenuo bih pažnju M. Habschied-u na knjigu Zorana Janjetovića Between Hitler and Tito. The disappearance of the Vojvodina Germans, Beograd 2000, na knjigu Vladimira Geiger-a Folksdojčeri pod teretom kolektivne krivnje, Osijek 2002 i knjigu Aleksandra Kasaša Mađari u Vojvodini 1941–1946, Novi Sad l996. U bibliografijama ovih knjiga naći ćete i brojnu drugu literaturu na tu temu. Navedena literatura je svakom dostupna, pa se, mislim, ne može reći da se i u Srbiji o tome javno ne govori. Pisalo se mnogo i u štampi, tokom poslednjih ptetnaestak godina. Uostalom, u jednom od nastavaka feljtona koji slede i ja sam se osvrnuo na ove logore, a o tome sam pisao i u svojoj knjizi i u nekim stručnim člancima.
S poštovanjem,
Goran Miloradović