Иван
pre 3 godine
Другачија је то кошарка била. Рецимо, када се појавио Кукоч, тадашњи селектор Југославије Дуда Ивковић дао је њему предност уместо Горану Грбовићу, иако је Грба имао сезону каријере, био најбољи стрелац Купа шамшпиона и довео Партизан до фаворита за освајање титуле на Фајнал фору у Генту (Гану). Тај Дудин избор је прокоментарисао Мирко Новосел, можда и најбољи тренер тада у Европи и по Славнићу најбољи тренер те старе генерације. Новосел је рекао да Дуда форсира леворуке (Паспаља и Кукоча), али да Тони нема килер-инстинкт и да је његов тип играча управо Грбовић.
Е сад, Џордан и Булси су врхунац те старе кошарке. Кукоч је био један од весника нове. Оно што је њему недостајало је управо оно што је навео Новосел. Није био лидер у довољној мери. Зато и јесте фасцинантан Никола Јокић: он је исти тај тип нове кошарке, али има притом победнички и лидерски дух (кад се то од њега захтева). Нешто попут Мануа Ђинобилија. Нисам сигуран колико је Тони био заиста потребан Чикагу и поред низа одличних партија. Некако ми се није уклапао у концепцију Булса. Тамо је свако знао своје место, па и Бил Венингтон, једино је Кукоч био час Катица за све, час тринаесто прасе.
А квалитет Чикага? Тешко је мерити. У својој ери су деловали непобедиво, али кад погледаш, противници су му били Стоктон и Малоун, Пејтон и Кемп, Баркли и Кевин Џонсон, Реџи Милер и Рик Смитс, Јуинг и Џон Старкс... Нису то били ипак играчи толико широког асортимана као данашњи асови. Зато никад нећемо знати.
62 Komentari
Sortiraj po: