Godišnjica devetomartovskog mitinga

Proslo je 14 godina od mitinga, ali i 4,5 godina od 5. oktobra. Zar je moguce da do sada niko nije uhapsio i osudio ljude iz policije koji su pucajuci iz smera Nemanjine ulice ubili mladica koji je izlazio iz apoteke preko puta 'Londona'. Njihovo senlucenje zabelezile su i televizijske kamere. Koliko se secam, receno je da su to bili policajci iz Pozarevca. Sramota me je da se danas ne secam imena tog momka, ali nekoga bi trebalo da bude sramota jos vise sto ne juri njegove ubice za sta je i placen. Mnogi su nakon 5. oktobra promenom 'klupskog dresa' bili amnestirani za prethodna nedela....

Eh, gde bi nam bio kraj, da je to bio 5. oktobar, ali nazalost nije i morali smo da prezivimo devedesete. Mnogi su i zivote izgubili, zbog sovinizma sa svih strana. Nadajmo se, da ce bivsa opozicija, a sadasnja vlast, biti mnogo pametnija i realnija od tadasnje vlasti. U svakom slucaju, moramo biti odgovorni za sve ono sto cinimo.

Nikada neću zaboraviti taj dan. Ne pripadam, na sreću, ili žalost, nijednoj političkoj opciji, tako da se ovoga dana uvek sećam sa tugom i setom. Ništa se lepo nije dogodilo, toga dana. Da li je sve vredelo ova dva ljudska života, uludo protraćena i zgažena na beogradskom asfaltu. Nikada neću zaboraviti puste ulice i borna kola na uglu Kneza Miloša i Nemanjine. Za mene je to bio kraj. I znak da kao narod nismo zreli, da smo jedni drugima najveći neprijatelji te da nam predstoje teški dani. Zato, NE SLAVIMO. Ne držimo izlizane, nedostojne političke govore. Na današnji dan moramo biti uzdržani i u tišini ožaliti one, koji su po ko zna koji put oslikali srpsku tragiku. I jedan i drugi, i učenik i policajac, iz sasvim suprotnih razloga učestvovali su na tom mitingu. Završili su na isti, tragičan način. Ubedjeni da rade pravu stvar. Njihovi životi se ne mogu ponoviti. Nažalost.

Danas, 14 godina posle ostao je Vuk, na jednoj, istoj strani, a pogledajmo ko je sve na suprotnoj...

Dogadjaj je bio tragican, ali je to bio pokusaj da se na silu uzme vlast. Za Slobu je tada glasala vecina gradjana Srbije, a redovno ih je skupljao po milion na mitinzima. Bar se Vuku zelja za vlascu napokon ispunila.

Ponosim se sto sam tog dana bio na ulicama Beograda u pokusaju da nesto promenim na bolje i nikad necu zaboraviti i oprostiti Milosevicevom nacional-socijalistickom sistemu zlo i smrt koje se valjalo ulicama Beograda.

14 Godina.............
Bio sam tog dana tamo zajedno sa mnogima koji su demonstrirali i danas sa ove vremenske distance verujem da smo tog dana svi bili u krivu.
Rezim, jer je mislio da se brani od neprijatelja (sacice prolaznika), a mi jer nismo razmisljali kao nase komsije da "ima vrena za demokraciju, ajde da se prvo resi-dobije nacionalana drzava."
Od tih istih od kojih, posle Herceg-Bosne i jos uvek 1/4 Miliona proteranih, dobijamo lekcije o genocidnosti. Niko od njih nece pomenuti demonstracije 9 Marta, pa onda, demonstracije '92, pa '95, pa na zimu '97 itd. A rado ce u prvi plan staviti ispracaj tenkova za Vukovar, gde nije bilo ucesnika ni deseti deo od samo 9-o martovskih demonstarcija. Mogu da kazu da u to vreme su opozicija i pozicija u Srbiji hteli isto samo na razliciti nacin, i tu su mozda u pravu, ali da se ne lazemo u to vreme hteli smo ISTO sto su i nase komsije htele za sebe. Iako razlika izmedju nas i njih nije mnogo velika, razlika u tretmanu od strane MZ je drasticna i uptravo tu je dokaz naseg poraza tog 9 marta. Oni nisu imali svoj 9 mart.

Kamo srece da nas te 1991. gospodin Draskovic nije izdao i prodao Milosevicu. Gde bi nam sada bio kraj? Bili bi u Evropskoj uniji, bez trauma od ratova... Ali sta je, tu je. Nazalost, nemoguce je vratiti vreme unazad i promeniti stvari.

I ja sam bila 9. marta u Beogradu. Bilo je strasno, neizvesno sve do uvece. Sad kada razmislim, zaista, gde bi nam bio kraj, premijer bi bo ziv, ne bi gledali Bakija i Pop Lazicevu u Skupstini, ne bi Legija bio vest dana, ni nekakav "Bagzi". Tepali bismo svojoj deci, a ne krimosima, pricali bismo o boljem zivotu, letovanjima, knjigama, boljem poslu, zaradama, kolima. Mastaj, samo mastaj.

Kao ucesnik u dogadjajima 9.marta siguran sam da je poznati srpski zaborav ucinio svoje, ali taj dan je po meni vazniji od 5.oktobra, jer nas je Vuk naucio kako se treba boriti protiv totalitarnog rezima. Vuk je zasluzan za budjenje nacionalne svesti Srba i evropskog identiteta ovog naroda. Ali...
1.taj isti covek je sedeo na Slobinom kanabetu
2.pa u njegovoj vladi
3.nije ucestvovao u petooktobarskoj revoluciji (sujeta je cudo)
4.usao je u vladu uz podrsku Dacicevog sps-a
5.doveo stranku u situaciju da se bori za cenzus
Pitanje je gde je to milionsko biracko telo koje je nekada glasalo za SPO?Ja mislim da onaj proevropski i gradjanski deo se priklonio DS-u, a ostatak nacionalisti, ravnogorci SRS-u i DSS-u. Zbog gubitka identiteta koji je bio savrsena fuzija srpskog i evropskog duha SPO nikad nece biti ono sto je nekada bio, a samim tim i 9.mart gubi svoj sjaj.

Vazan datum u novijoj srpskoj istoriji. Sve pametno, lepo i zdravo u tadasnjem nasem drustvo okupilo se tada na Trgu Republike - za mene je od tog dana to Trg Slobode. Da li smo mogli vise da postignemo tih dana? Nazalost, nismo bili zreli kao narod da zakoracimo putem razvijenog sveta. Sledecih deset godina ostali smo u mraku...Ipak, uveren sam, bez 9.marta ne bi bilo ni 5.oktobra.

Sa setom se secam dog dana. Imao sam 18. godina i "svetlu buducnost" pred sobom. Dobio sam nekoliko udaraca po ledjima ali nisam ostao duzan "nekim cudnim ljudima u plavim uniformama sa satanskim crvenim obelezjem na glavi". Hvala Vuku i Srpskom Pokretu Obnove. Muski su se borili dok su se lideri Demokratske stranke razbezali posle prvog suzavca.

Draskovic je te veceri bio uhapsen, a prodao nas je Micunovic jer je pregovarao sa Milosevicem. Sad vidim da se i posle 14 godina nista nije promenilo. I dalje postoje ljudi koji velicaju Slobu, Seselja i ostale komunjare kao da ne znaju sta nam uradise ti zlotvori!

Bez 9. marta 91. ne bi bilo 5. oktobra 2000. A ni taj 5. oktobar nije zavrsen do kraja. Da jeste ne bismo danas gledali na vlasti tipove poput Jocica, Stojkovica ili Kostunice koji je 1991. sedeo u toploj sobi dok su Vuka i pokojnog Djindjica jurili po ulicama Beograda.

Tog 9.Marta se nije moglo mnogo vise napraviti nego sto jest. Iz jednog prostog razloga sto nije bilo dovoljno demostranata na ulicama Beograda tj., nije se stvorila kriticna masa za pad rezima kao sto je bio slucaj 5.Oktobra, ali to je bio prvi poraz Milosevicevog rezima, a sve zahvaljujuci Vuku Draskovicu.

Bio je to to dan koji je mogao da znacajno izmeni i ublazi dalji razvoj politickih odnosa i stanja u Srbiji - ali nije. Taj dan je, nazalost, doneo dve stvari: uverio na smrt preplasenog Milosevica da ga mnogi ne podrzavaju i da mora da pocne da vlada gvozdenom pesnicom ispod plisane rukavice i pokazao da Vuk Draskovic nije ni tada bio u stanju da politicki pravilno oceni sta je moguce postici vec je dostignutu kriticnu masu naroda, umesto na neposredno obaranje vlasti mudro, klateci nogama na balkonu, usmerio na televizijskog, potpuno nevaznog piona. Svejedno: ti gradjani na Trgu tog dana su bili amorfna politicka snaga i prevrat ne bi rezultirao demokratijom vec Vukovom diktaturom. Opozijija nije bila spremna tada da preuzme odgovornost uvodjenja demokratije i raskida sa komunizmom - a Vuk i Danica nikada. Ponekad gledam na videu snimke tog digadjaja koji zbog Vuka nije postao istorijski - i zgrazavam se kako su se ponasale lopovske i siledzijske grupe: razbijali, krali, tukli, palili, ubili ... i prave demokrate, i tadasnja vlast (ubistvo mladica, neispravni smrk koji bar okupa onu nesrecnicu, tuca naroda, suzavac ...) - s pravom nikada nisu bili ponosni na taj politicki neuspeli dan. To je i pocetak kraja autenticnog SPO.

Jedan Vuk ne cini prolece...na zalost svih ovih 15 godina smo bili ovce. Nismo uradili sta je trebalo 9. marta, zato nam se desio 12.

14 godina! Gde smo bili, sta smo radili-NISTA! I tako dok mi grupno patetisemo i naglas razmisljamo ko je kriv, ceo svetski poredak se promenio vec dva puta. Ne vredi plakati nad prosutim mlekom vec se sledeci put koncentrisite bolje na sve sto se dogadja oko vas. Ja ne zivim vise u zemlji ali se dobro secam tog dana. Secam se horora milicije i Milosevicevih bandita, ali se isto tako secam kradje televizora iz razbijenih izloga. I dok je ceo svet posmatrao uzbudljive promene u istocnoj Evropi, mi smo se komplet prodali za tepsiju ribe! Toga u Pragu, Gdansku ili Pesti nije bilo. Ili cemo da se menjamo ili ne. Sredine nema, ne postoji. Setite se samo euforije studentskih demonstracija '96, revolucionara Cede i ostalih. Gde je tu underground? Samo su trazili karijeru, i nasli su je. U postmilosevicevoj Srbiji koja vise nikoga ne interesuje.

U to vrme sam bio u Vojsci u Zagrebu. Taj 9.mart su nam komunisticki oficiri tako predstavili da smo mahom navijali protiv Vuka, misleci da se budi neki srpski koljacki nacionalizam, da ce se desiti sto i nama u Zagrebu, da je bolje da se situacija smiri. Kako smo naivni bili, kako je jaka i mocna ta propagandna masinerija bila. Da ne bude zabune od '92 sam usectvovao sa tim Vukom u svim demonstarcijam a 5.oktobra usao u Skupstinu. Na zalost Vuk i njegov zanos koji je trebalo da ponese Srbiju su nestali. Vuk se utopio u svoje iluzije (ili Danine zelje), postao je uskih pogleda samo na par stvari, on je jednostavno harizmatican covek, vodja ali ne vidi daleko. Na zalost ni onaj koji je gledao siroko nije radio siroko (mislim na Djindjica) vec je i on neku svoju sujetu ispoljavao recimo 97 i izdao Vuka. Pa dodje Kostunica potpuno ispravan koji ne gresi, ali i ne radi. Stalno nas neko "minira", stalno su jedni protiv drugih a traze od nas da ih podrzimo. E da je 9.mart...uspeo... Ili da je uspelo bilo sta kasnije, da su iskoristili Zoranovu pamet, Vukovo liderstvo i ljubav naroda, Kostunicinu diplomatiju... To bi bila Evropska Srbija.
A kako su nas u Vojsci daleko od Srbije tada lagali tako su nas lagali i kasnije pa sad ne znamo ni ko je ni sta radio u nase ime u tom glupom ratu u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Mislili smo (a mnogi jos uvek misle) da se mi tamo borimo ispravno za slobodu, dozvoljenim sredstvima, a da li je bas tako? Moje iskustvo govori drugacije.

Поносан сам и тужан! Могли смо да урадимо много, али нисмо! Нека је лака земља Брани и Недељку!

I danas mi srce jednako zadrhti kad se setim tog dana, a i narednih dana na terazijskoj česmi. Samo neko ko je imao 20 godina može da zna kako sam se osećao i tada, i sada kad se setim svega. Ushićenja prvog provaljivanja kordona pod suzavcem kod bioskopa "Jadran". Adrenalinske eksplozije pri potiskivanju milicije kod pozorišta, vodenog topa, otetog mitraljeza sa BOV-a. Kako su mi drhtale ruke dok sam podizao srpsku zastavu bez petokrake na jarboje između Predsedništva Srbije i Skupštine grada. Besa (ne beznađa! nikad!) dok sam se vozio gradom i beležio pozicije tenkova i oklopnih transportera. I nezaboravnog osećaja 12. marta ujutro, posle prve noći pored terazijske česme, kada nas je ostalo stotinak promrzlih a saobraćaj krenuo trgom, mislim da smo svi pomislili - "e *ebiga...". A onda su, kao na filmu, sa svih strana počele da pristižu stotine, hiljade srednjoškolaca u kolonama, prvo udaljeni odjeci skandiranja slogana, kao fatamorgana, pa sve jače i jače, iz pravca Kolarčeve, Prizrenske, Balkanske, tadašnje Maršala Tita. Knedla mi u grlu zastane i sada dok pišem. Trebalo je biti tamo. Ni za šta na svetu ne bih menjao 9. mart.

Devetog marta '91 u Trgu Republike okupio se veliki broj demostranata SPO-a i drugih gradjana Srbije koji su bili nada za evropsku demokratiju u ovim prostorima. Mene licno ostavio tada dobar utisak gosp.Draskovic kada je izgovorio onu cuvenu recenicu: "ja cu da vas vodim..."(nisam siguran dali je bilo u ovoj demostraciji ili kasnije). Ja sam mislio da se rodio u Srbiji drugi Svetozar Markovic. Medjutim, on kada je postigao najveci nivo reputacije izgubio azimut kretanja: saradjuje sa g.Milosevicem, salje dobrovoljce u BiH i Hrvatsku, velicava Drazu Mihajlovica. Kada bi Gosp.Draskovic sadrzio pravi evropski kurs ne bi bilo uopste ratova u bivsem Yu. Sada palo mi na pamet jedna srbska poslovica: "posle bitke svi su generali pametni".

Tada sam jos bila jednom nogom u Srbiji, ali posle demonstracija divnih ljudi, koji su se, ko zna zasto, zaustavili kod zgrade Televizije, zauvek sam otisla. Onda se desilo sve sto nam se svima desilo, i rat i izbeglistva, i nipodastavajuci pogled Evrope na svakog od nas, i Seselj i Marko i Mirina "poezija" i krimosi i Karici i sva polupismena bagra a sve po ritmu narodnjaka, pardon, turbo-folka (valjda im to lepse zvuci, kao nije djubre nego otpad). Ne razumem odakle tolika moc samozavaravanja da se kao Milosevic tada necega uplasio, ili nesto shvatio? 9. mart je tuzan datum u istoriji Srbije jer tada nije svrgnut Milosevicev rezim, trajao je on zvanicno sve do oktobra 2000. godine a nastavlja se i danas. Kakvo crno slavlje, sramota je zbog poginulih velicati taj datum. Tada smo se poneli kao jajare, kao "oslobodili" smo Televiziju, nije nego. Dali su nam kosku a mi smo pustili Srbiju u nizbrdicu sve zadovoljno masuci repom. Eh, da nam je ono sto nije, pa da smo stvar tada isterali do kraja...

Za mene je to bio izuzetno vazan dan, ali nije se 9tog sve zavrsilo, studentske demonstracije su trajale jos nekoliko dana. Bila sam na Terazijama do kraja, na platou ispred Moskve, i strasno me bio strah, jer su medju nama kruzile price da smo opkoljeni rezimskim snajperima. Lecic nam se obracao i citao telegrame podrske zagrebackih studenata i mnoge druge, pozivao je na mir 'plishane demonstracije'..
Onda nas je Lecic pozvao da se razidjemo - moje totalno razocarenje. I rekla sam sebi da cim diplomiram palim iz zemlje, upravo se tako i dogodilo. Ovde gde zivim demokratija nije perfektna ali je jedna od najboljih u svetu. Moram da porucim, ako neko od sugradjana bude citao, da je divan osecaj kada su ljudi koji vas okruzuju vecinom kulturni i blagi. Samo demokratija i pravna drzava moze nam uciniti zivot lepsim i dostojanstvenim.
Znam da demokratija ima duuugacak i trnovit put, zato i dalje sa nadom pratim sta se tamo dole dogadja. Sve ce to doci na svoje jednom.. i jos kad bi se to dogodilo pre nego sto ostarim.

Ipak je taj 9.mart bio pobeda. Neko je van Srbije video da nisu svi Srbi za Slobin Nacional-socijalizam. Hvala gospodinu Draskovicu jer nam je spasao obraz, pokazao pravi put, probudio i otreznio najbolji deo srpskog roda.

Tada sam instiktivno osecala da nesto nije u redu, da nesto mnogo nije u redu. Lagala bih kada bih rekla da sam znala, ali poslusala sam instikt pokupila svoje (tada devetogodisnje) dete i otisla. Imala sam 37 godina, dosta strucnog znanja i zelju za daljim usavrsavanjem, ucenjem i poslovnom karijerom, a osetila sam da je to prekinuto i da se ja vise ne uklapam "u sliku". Instikt mi je govorio da od tog dana napredovanje ce biti nesto drugo, karijera ce biti nesto drugo u odnosu na to kako sam ja zamisljala o cemu sam mastala. Kada sam se 9 godina kasnije vratila, mislila sam da je krvavi pir zavrsen i nije mi bilo vazno sto sam propustila jeftine otkupe stanova, vaucerske privatizacije i druge "radosti". Ima nas kojima su i neke druge vrednosti vazne. Kada sam se vratila, nije mi bilo vazno da "one likove" vidim na robiji. Bilo mi je vazno da se sklone, da ih ne vidim i da ih ne osecam "svud po kozi". Ali oni kao maske iz mraka iskacu, proganjaju me, ne ostavljaju me da na miru prozivim svoj prekinuti i uguseni zivot (takav kakav je). Sada se ne rukovodim instiktom, sada znam da nesto opasno ne valja. 12. marta 2003, stara da josh jednom emigriram, spakovala sam svoje dete i otpremila u daleki svet, i to mnogo, mnogo dalje nego sto sam se ja pre 14 godina uputila i sa zeljom da se nikada ne vrati. Bila sam 9. marta na ulici, bila sam i 5. oktobra na ulici. Izmedju toga - sazrevanje, na najtezi moguci nacin. Ne mislim da je moja prica nesto posebno, jer koliko nas je kao ja? Mnogo. Eto.

juuuuurisssssss! Krik za slobodu. Smrt. Krv na sfaltu. Tenkovi. Vukovar, Knin, Srberenica, Sarajevo, Oluja. Milosrdni andjeo. Curuvija, Stambilic, Ibarska magistrala. Tog dana je prava Srbija ustala. Kriknula na sav glas. Vapaj za pobedu. U oci smo im rekli sve. I spasili dusu! Nismo bili sa njima i nikada necemo.

Vuk je prvi video kako nam se vreme sprema... Priznajmo, bar danas, da smo i zbog našeg naslućivanja tada i svih potonjih godina kasnije uvek bili spremni na naplatu.

9. mart 1991. je u organizacionom smislu bio velika lekcija za 5. oktobar 2000. Varaju se oni koji misle da je Milošević tada mogao pasti - ama baš ništa nije bilo pripremljeno za takav čin od strane organizatora demonstracija, jer organizatori nisu ni predviđali da će demonstracije poprimiti oblik kakav su poprimile. Pa ljudi, budite ozbiljni i izvadite glavu iz te patološke depresije i autističnog idealizma - ne pravi se prevrat tek tako, mnogo toga valja obezbediti i organizovati, mnoge dogovore napraviti, izbušiti sistem i iznutra... 9. marta smo pokazali Miloševiću zube, on se malo povukao, video je da neće više moći tek tako da radi šta hoće; druga faza su bile demonstracije 1996/97, kada smo se fokusirali na dostižni cilj - preuzimanjena izborima dobijene vlasti u gradovima i opštinama širom zemlje. Tek 2000. smo politički i organizaciono dovoljno sazreli da zbacimo zlo. Možda su naši politički lideri mogli i ranije da suzbiju sujetu i želju za vlašću, ali eto nisu.

Dopada mi se kombinacija Vuk-Lecic-Andric, tj. SPO -frakcija DS-GSS.... Zamislite ponovo na Trgu Vuka, Vesnu Pesic i Cedu Jovanovica protiv narastajuceg zla u vidu koalicije DSS-SRS-SPS, sve uz podrsku i blagoslov vladike Amfilohija i Borisa Tadica.

U svim demonstracijama uglavnom su ucestvovali i sve predvodili isti ljudi. Secam se koliko puta sam sa prijateljima ocajavao zbog broja prisutnih. Tog devetog marta 1991. antipameti, kojoj nije bio problem da unistava citave gradove, a ciji ce se rezultati meriti u destinama hiljada mrtvih i stotinama hiljada raseljenih, podrzanoj od velike vecine Srbije, usprotivilo se 5 posto (100.000) najodvaznijih i najhrabrijih gradjana Beograda i Srbije. Danas kada pricate sa ljudima, imate utisak sa su svi ucestvovali i svi kao nesto kritikuju, te Vuka, te Danu, Zorana...U godinama koje su posle sledile, uvek je bio neki 9.mart; Vidovdanski sabor, junske demonstracije 93., koalicija Zajedno, Savez za promene, upadi u studio B, ometanje b92... I uvek je samo velika energija prisutnih i osecaj da ste na pravoj strani davao osecaj da nas je vise nego sto je to zaista i bilo. Ulazak Vuka u vladu, u momentu bombardovanja, i njegovi tadasnji istupi mnoge je spasio. Uostalom, oni koji su rat zdusno potpomagali (SRS-SPS), u dubokoj zavetrini, otkupljivali su vile i stanove od 200 kvadrata, a ljudi iz tadasnje gradske vlade (SPO), ostajali teski invalidi, casno radeci svoj posao. Razne sluzbe stalno su pustale poluinformacije i lazi, zavadjale prodemokratske orijentisane ljude i stranke, cepala partije ... Kakva je to neravnopravna borba bila, Zorana, Pedje Starcevica, Veselina i Zvonka, Slavka i Ivana...

Da se pomene da je BORISLAV JOVIC izveo tenkove na ulicama ovog grada, a sada sa unucima seta tim istim gradom.

To je zaista bio EPOHALAN dogadjaj ! Secam se, to mi je bila 1. god. studija i otisli smo sa fakulteta svi na trg. Bilo je dosta poz. energije, koja nazalost nije TADA materijalizovana, a posle su dosle 90- te, decenija smrti i stradanja...
DANAS mnogi od tih ljudi su izdali tu ideju i zavrsili upravo kao saradnici tog krvavoga rezima.

Zaista je danas, posle 14 godina jasno sta je propusteno tog 9.marta. Toliko zla nije se moglo ni zamisliti, a trebalo je komuniste tad zbrisati za sva vremena. Ostaje zal sto 5.oktobra nije Vuk bio zajedno sa Zoranom. Danas bi Srbija drukcije izgledala. Zbog ubijenog Dindica i jos uvek zivog Vuka.

Posle ucestvovanja na demostracijama 9.marta otisao sam na zapad. Nazalost posle 14 godina zivota ovde vidim da sam prevaren, vidim da ti blagi i kulturni ljudi i nisu bas takvi, drugacije ispoljavanje istog zla ne moze se nazvati kulturom. Sada vidim da zlo za nasu zemlju prestavljaju i jedni i drugi i takozvani demokrati i takozvani komunisti. Da li ce nasom zemljom zaista nekad zavladati ljudi koji vole svoj narod i svoju naciju a zovu se patriotima.

Proslo je 14 godina od mitinga, ali i 4,5 godina od 5. oktobra. Zar je moguce da do sada niko nije uhapsio i osudio ljude iz policije koji su pucajuci iz smera Nemanjine ulice ubili mladica koji je izlazio iz apoteke preko puta 'Londona'. Njihovo senlucenje zabelezile su i televizijske kamere. Koliko se secam, receno je da su to bili policajci iz Pozarevca. Sramota me je da se danas ne secam imena tog momka, ali nekoga bi trebalo da bude sramota jos vise sto ne juri njegove ubice za sta je i placen. Mnogi su nakon 5. oktobra promenom 'klupskog dresa' bili amnestirani za prethodna nedela....

Eh, gde bi nam bio kraj, da je to bio 5. oktobar, ali nazalost nije i morali smo da prezivimo devedesete. Mnogi su i zivote izgubili, zbog sovinizma sa svih strana. Nadajmo se, da ce bivsa opozicija, a sadasnja vlast, biti mnogo pametnija i realnija od tadasnje vlasti. U svakom slucaju, moramo biti odgovorni za sve ono sto cinimo.

Nikada neću zaboraviti taj dan. Ne pripadam, na sreću, ili žalost, nijednoj političkoj opciji, tako da se ovoga dana uvek sećam sa tugom i setom. Ništa se lepo nije dogodilo, toga dana. Da li je sve vredelo ova dva ljudska života, uludo protraćena i zgažena na beogradskom asfaltu. Nikada neću zaboraviti puste ulice i borna kola na uglu Kneza Miloša i Nemanjine. Za mene je to bio kraj. I znak da kao narod nismo zreli, da smo jedni drugima najveći neprijatelji te da nam predstoje teški dani. Zato, NE SLAVIMO. Ne držimo izlizane, nedostojne političke govore. Na današnji dan moramo biti uzdržani i u tišini ožaliti one, koji su po ko zna koji put oslikali srpsku tragiku. I jedan i drugi, i učenik i policajac, iz sasvim suprotnih razloga učestvovali su na tom mitingu. Završili su na isti, tragičan način. Ubedjeni da rade pravu stvar. Njihovi životi se ne mogu ponoviti. Nažalost.

Danas, 14 godina posle ostao je Vuk, na jednoj, istoj strani, a pogledajmo ko je sve na suprotnoj...

Dogadjaj je bio tragican, ali je to bio pokusaj da se na silu uzme vlast. Za Slobu je tada glasala vecina gradjana Srbije, a redovno ih je skupljao po milion na mitinzima. Bar se Vuku zelja za vlascu napokon ispunila.

Ponosim se sto sam tog dana bio na ulicama Beograda u pokusaju da nesto promenim na bolje i nikad necu zaboraviti i oprostiti Milosevicevom nacional-socijalistickom sistemu zlo i smrt koje se valjalo ulicama Beograda.

14 Godina.............
Bio sam tog dana tamo zajedno sa mnogima koji su demonstrirali i danas sa ove vremenske distance verujem da smo tog dana svi bili u krivu.
Rezim, jer je mislio da se brani od neprijatelja (sacice prolaznika), a mi jer nismo razmisljali kao nase komsije da "ima vrena za demokraciju, ajde da se prvo resi-dobije nacionalana drzava."
Od tih istih od kojih, posle Herceg-Bosne i jos uvek 1/4 Miliona proteranih, dobijamo lekcije o genocidnosti. Niko od njih nece pomenuti demonstracije 9 Marta, pa onda, demonstracije '92, pa '95, pa na zimu '97 itd. A rado ce u prvi plan staviti ispracaj tenkova za Vukovar, gde nije bilo ucesnika ni deseti deo od samo 9-o martovskih demonstarcija. Mogu da kazu da u to vreme su opozicija i pozicija u Srbiji hteli isto samo na razliciti nacin, i tu su mozda u pravu, ali da se ne lazemo u to vreme hteli smo ISTO sto su i nase komsije htele za sebe. Iako razlika izmedju nas i njih nije mnogo velika, razlika u tretmanu od strane MZ je drasticna i uptravo tu je dokaz naseg poraza tog 9 marta. Oni nisu imali svoj 9 mart.

Kamo srece da nas te 1991. gospodin Draskovic nije izdao i prodao Milosevicu. Gde bi nam sada bio kraj? Bili bi u Evropskoj uniji, bez trauma od ratova... Ali sta je, tu je. Nazalost, nemoguce je vratiti vreme unazad i promeniti stvari.

I ja sam bila 9. marta u Beogradu. Bilo je strasno, neizvesno sve do uvece. Sad kada razmislim, zaista, gde bi nam bio kraj, premijer bi bo ziv, ne bi gledali Bakija i Pop Lazicevu u Skupstini, ne bi Legija bio vest dana, ni nekakav "Bagzi". Tepali bismo svojoj deci, a ne krimosima, pricali bismo o boljem zivotu, letovanjima, knjigama, boljem poslu, zaradama, kolima. Mastaj, samo mastaj.

Kao ucesnik u dogadjajima 9.marta siguran sam da je poznati srpski zaborav ucinio svoje, ali taj dan je po meni vazniji od 5.oktobra, jer nas je Vuk naucio kako se treba boriti protiv totalitarnog rezima. Vuk je zasluzan za budjenje nacionalne svesti Srba i evropskog identiteta ovog naroda. Ali...
1.taj isti covek je sedeo na Slobinom kanabetu
2.pa u njegovoj vladi
3.nije ucestvovao u petooktobarskoj revoluciji (sujeta je cudo)
4.usao je u vladu uz podrsku Dacicevog sps-a
5.doveo stranku u situaciju da se bori za cenzus
Pitanje je gde je to milionsko biracko telo koje je nekada glasalo za SPO?Ja mislim da onaj proevropski i gradjanski deo se priklonio DS-u, a ostatak nacionalisti, ravnogorci SRS-u i DSS-u. Zbog gubitka identiteta koji je bio savrsena fuzija srpskog i evropskog duha SPO nikad nece biti ono sto je nekada bio, a samim tim i 9.mart gubi svoj sjaj.

Vazan datum u novijoj srpskoj istoriji. Sve pametno, lepo i zdravo u tadasnjem nasem drustvo okupilo se tada na Trgu Republike - za mene je od tog dana to Trg Slobode. Da li smo mogli vise da postignemo tih dana? Nazalost, nismo bili zreli kao narod da zakoracimo putem razvijenog sveta. Sledecih deset godina ostali smo u mraku...Ipak, uveren sam, bez 9.marta ne bi bilo ni 5.oktobra.

Sa setom se secam dog dana. Imao sam 18. godina i "svetlu buducnost" pred sobom. Dobio sam nekoliko udaraca po ledjima ali nisam ostao duzan "nekim cudnim ljudima u plavim uniformama sa satanskim crvenim obelezjem na glavi". Hvala Vuku i Srpskom Pokretu Obnove. Muski su se borili dok su se lideri Demokratske stranke razbezali posle prvog suzavca.

Draskovic je te veceri bio uhapsen, a prodao nas je Micunovic jer je pregovarao sa Milosevicem. Sad vidim da se i posle 14 godina nista nije promenilo. I dalje postoje ljudi koji velicaju Slobu, Seselja i ostale komunjare kao da ne znaju sta nam uradise ti zlotvori!

Bez 9. marta 91. ne bi bilo 5. oktobra 2000. A ni taj 5. oktobar nije zavrsen do kraja. Da jeste ne bismo danas gledali na vlasti tipove poput Jocica, Stojkovica ili Kostunice koji je 1991. sedeo u toploj sobi dok su Vuka i pokojnog Djindjica jurili po ulicama Beograda.

Tog 9.Marta se nije moglo mnogo vise napraviti nego sto jest. Iz jednog prostog razloga sto nije bilo dovoljno demostranata na ulicama Beograda tj., nije se stvorila kriticna masa za pad rezima kao sto je bio slucaj 5.Oktobra, ali to je bio prvi poraz Milosevicevog rezima, a sve zahvaljujuci Vuku Draskovicu.

Bio je to to dan koji je mogao da znacajno izmeni i ublazi dalji razvoj politickih odnosa i stanja u Srbiji - ali nije. Taj dan je, nazalost, doneo dve stvari: uverio na smrt preplasenog Milosevica da ga mnogi ne podrzavaju i da mora da pocne da vlada gvozdenom pesnicom ispod plisane rukavice i pokazao da Vuk Draskovic nije ni tada bio u stanju da politicki pravilno oceni sta je moguce postici vec je dostignutu kriticnu masu naroda, umesto na neposredno obaranje vlasti mudro, klateci nogama na balkonu, usmerio na televizijskog, potpuno nevaznog piona. Svejedno: ti gradjani na Trgu tog dana su bili amorfna politicka snaga i prevrat ne bi rezultirao demokratijom vec Vukovom diktaturom. Opozijija nije bila spremna tada da preuzme odgovornost uvodjenja demokratije i raskida sa komunizmom - a Vuk i Danica nikada. Ponekad gledam na videu snimke tog digadjaja koji zbog Vuka nije postao istorijski - i zgrazavam se kako su se ponasale lopovske i siledzijske grupe: razbijali, krali, tukli, palili, ubili ... i prave demokrate, i tadasnja vlast (ubistvo mladica, neispravni smrk koji bar okupa onu nesrecnicu, tuca naroda, suzavac ...) - s pravom nikada nisu bili ponosni na taj politicki neuspeli dan. To je i pocetak kraja autenticnog SPO.

Jedan Vuk ne cini prolece...na zalost svih ovih 15 godina smo bili ovce. Nismo uradili sta je trebalo 9. marta, zato nam se desio 12.

14 godina! Gde smo bili, sta smo radili-NISTA! I tako dok mi grupno patetisemo i naglas razmisljamo ko je kriv, ceo svetski poredak se promenio vec dva puta. Ne vredi plakati nad prosutim mlekom vec se sledeci put koncentrisite bolje na sve sto se dogadja oko vas. Ja ne zivim vise u zemlji ali se dobro secam tog dana. Secam se horora milicije i Milosevicevih bandita, ali se isto tako secam kradje televizora iz razbijenih izloga. I dok je ceo svet posmatrao uzbudljive promene u istocnoj Evropi, mi smo se komplet prodali za tepsiju ribe! Toga u Pragu, Gdansku ili Pesti nije bilo. Ili cemo da se menjamo ili ne. Sredine nema, ne postoji. Setite se samo euforije studentskih demonstracija '96, revolucionara Cede i ostalih. Gde je tu underground? Samo su trazili karijeru, i nasli su je. U postmilosevicevoj Srbiji koja vise nikoga ne interesuje.

U to vrme sam bio u Vojsci u Zagrebu. Taj 9.mart su nam komunisticki oficiri tako predstavili da smo mahom navijali protiv Vuka, misleci da se budi neki srpski koljacki nacionalizam, da ce se desiti sto i nama u Zagrebu, da je bolje da se situacija smiri. Kako smo naivni bili, kako je jaka i mocna ta propagandna masinerija bila. Da ne bude zabune od '92 sam usectvovao sa tim Vukom u svim demonstarcijam a 5.oktobra usao u Skupstinu. Na zalost Vuk i njegov zanos koji je trebalo da ponese Srbiju su nestali. Vuk se utopio u svoje iluzije (ili Danine zelje), postao je uskih pogleda samo na par stvari, on je jednostavno harizmatican covek, vodja ali ne vidi daleko. Na zalost ni onaj koji je gledao siroko nije radio siroko (mislim na Djindjica) vec je i on neku svoju sujetu ispoljavao recimo 97 i izdao Vuka. Pa dodje Kostunica potpuno ispravan koji ne gresi, ali i ne radi. Stalno nas neko "minira", stalno su jedni protiv drugih a traze od nas da ih podrzimo. E da je 9.mart...uspeo... Ili da je uspelo bilo sta kasnije, da su iskoristili Zoranovu pamet, Vukovo liderstvo i ljubav naroda, Kostunicinu diplomatiju... To bi bila Evropska Srbija.
A kako su nas u Vojsci daleko od Srbije tada lagali tako su nas lagali i kasnije pa sad ne znamo ni ko je ni sta radio u nase ime u tom glupom ratu u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Mislili smo (a mnogi jos uvek misle) da se mi tamo borimo ispravno za slobodu, dozvoljenim sredstvima, a da li je bas tako? Moje iskustvo govori drugacije.

Поносан сам и тужан! Могли смо да урадимо много, али нисмо! Нека је лака земља Брани и Недељку!

I danas mi srce jednako zadrhti kad se setim tog dana, a i narednih dana na terazijskoj česmi. Samo neko ko je imao 20 godina može da zna kako sam se osećao i tada, i sada kad se setim svega. Ushićenja prvog provaljivanja kordona pod suzavcem kod bioskopa "Jadran". Adrenalinske eksplozije pri potiskivanju milicije kod pozorišta, vodenog topa, otetog mitraljeza sa BOV-a. Kako su mi drhtale ruke dok sam podizao srpsku zastavu bez petokrake na jarboje između Predsedništva Srbije i Skupštine grada. Besa (ne beznađa! nikad!) dok sam se vozio gradom i beležio pozicije tenkova i oklopnih transportera. I nezaboravnog osećaja 12. marta ujutro, posle prve noći pored terazijske česme, kada nas je ostalo stotinak promrzlih a saobraćaj krenuo trgom, mislim da smo svi pomislili - "e *ebiga...". A onda su, kao na filmu, sa svih strana počele da pristižu stotine, hiljade srednjoškolaca u kolonama, prvo udaljeni odjeci skandiranja slogana, kao fatamorgana, pa sve jače i jače, iz pravca Kolarčeve, Prizrenske, Balkanske, tadašnje Maršala Tita. Knedla mi u grlu zastane i sada dok pišem. Trebalo je biti tamo. Ni za šta na svetu ne bih menjao 9. mart.

Devetog marta '91 u Trgu Republike okupio se veliki broj demostranata SPO-a i drugih gradjana Srbije koji su bili nada za evropsku demokratiju u ovim prostorima. Mene licno ostavio tada dobar utisak gosp.Draskovic kada je izgovorio onu cuvenu recenicu: "ja cu da vas vodim..."(nisam siguran dali je bilo u ovoj demostraciji ili kasnije). Ja sam mislio da se rodio u Srbiji drugi Svetozar Markovic. Medjutim, on kada je postigao najveci nivo reputacije izgubio azimut kretanja: saradjuje sa g.Milosevicem, salje dobrovoljce u BiH i Hrvatsku, velicava Drazu Mihajlovica. Kada bi Gosp.Draskovic sadrzio pravi evropski kurs ne bi bilo uopste ratova u bivsem Yu. Sada palo mi na pamet jedna srbska poslovica: "posle bitke svi su generali pametni".

Tada sam jos bila jednom nogom u Srbiji, ali posle demonstracija divnih ljudi, koji su se, ko zna zasto, zaustavili kod zgrade Televizije, zauvek sam otisla. Onda se desilo sve sto nam se svima desilo, i rat i izbeglistva, i nipodastavajuci pogled Evrope na svakog od nas, i Seselj i Marko i Mirina "poezija" i krimosi i Karici i sva polupismena bagra a sve po ritmu narodnjaka, pardon, turbo-folka (valjda im to lepse zvuci, kao nije djubre nego otpad). Ne razumem odakle tolika moc samozavaravanja da se kao Milosevic tada necega uplasio, ili nesto shvatio? 9. mart je tuzan datum u istoriji Srbije jer tada nije svrgnut Milosevicev rezim, trajao je on zvanicno sve do oktobra 2000. godine a nastavlja se i danas. Kakvo crno slavlje, sramota je zbog poginulih velicati taj datum. Tada smo se poneli kao jajare, kao "oslobodili" smo Televiziju, nije nego. Dali su nam kosku a mi smo pustili Srbiju u nizbrdicu sve zadovoljno masuci repom. Eh, da nam je ono sto nije, pa da smo stvar tada isterali do kraja...

Za mene je to bio izuzetno vazan dan, ali nije se 9tog sve zavrsilo, studentske demonstracije su trajale jos nekoliko dana. Bila sam na Terazijama do kraja, na platou ispred Moskve, i strasno me bio strah, jer su medju nama kruzile price da smo opkoljeni rezimskim snajperima. Lecic nam se obracao i citao telegrame podrske zagrebackih studenata i mnoge druge, pozivao je na mir 'plishane demonstracije'..
Onda nas je Lecic pozvao da se razidjemo - moje totalno razocarenje. I rekla sam sebi da cim diplomiram palim iz zemlje, upravo se tako i dogodilo. Ovde gde zivim demokratija nije perfektna ali je jedna od najboljih u svetu. Moram da porucim, ako neko od sugradjana bude citao, da je divan osecaj kada su ljudi koji vas okruzuju vecinom kulturni i blagi. Samo demokratija i pravna drzava moze nam uciniti zivot lepsim i dostojanstvenim.
Znam da demokratija ima duuugacak i trnovit put, zato i dalje sa nadom pratim sta se tamo dole dogadja. Sve ce to doci na svoje jednom.. i jos kad bi se to dogodilo pre nego sto ostarim.

Ipak je taj 9.mart bio pobeda. Neko je van Srbije video da nisu svi Srbi za Slobin Nacional-socijalizam. Hvala gospodinu Draskovicu jer nam je spasao obraz, pokazao pravi put, probudio i otreznio najbolji deo srpskog roda.

Tada sam instiktivno osecala da nesto nije u redu, da nesto mnogo nije u redu. Lagala bih kada bih rekla da sam znala, ali poslusala sam instikt pokupila svoje (tada devetogodisnje) dete i otisla. Imala sam 37 godina, dosta strucnog znanja i zelju za daljim usavrsavanjem, ucenjem i poslovnom karijerom, a osetila sam da je to prekinuto i da se ja vise ne uklapam "u sliku". Instikt mi je govorio da od tog dana napredovanje ce biti nesto drugo, karijera ce biti nesto drugo u odnosu na to kako sam ja zamisljala o cemu sam mastala. Kada sam se 9 godina kasnije vratila, mislila sam da je krvavi pir zavrsen i nije mi bilo vazno sto sam propustila jeftine otkupe stanova, vaucerske privatizacije i druge "radosti". Ima nas kojima su i neke druge vrednosti vazne. Kada sam se vratila, nije mi bilo vazno da "one likove" vidim na robiji. Bilo mi je vazno da se sklone, da ih ne vidim i da ih ne osecam "svud po kozi". Ali oni kao maske iz mraka iskacu, proganjaju me, ne ostavljaju me da na miru prozivim svoj prekinuti i uguseni zivot (takav kakav je). Sada se ne rukovodim instiktom, sada znam da nesto opasno ne valja. 12. marta 2003, stara da josh jednom emigriram, spakovala sam svoje dete i otpremila u daleki svet, i to mnogo, mnogo dalje nego sto sam se ja pre 14 godina uputila i sa zeljom da se nikada ne vrati. Bila sam 9. marta na ulici, bila sam i 5. oktobra na ulici. Izmedju toga - sazrevanje, na najtezi moguci nacin. Ne mislim da je moja prica nesto posebno, jer koliko nas je kao ja? Mnogo. Eto.

juuuuurisssssss! Krik za slobodu. Smrt. Krv na sfaltu. Tenkovi. Vukovar, Knin, Srberenica, Sarajevo, Oluja. Milosrdni andjeo. Curuvija, Stambilic, Ibarska magistrala. Tog dana je prava Srbija ustala. Kriknula na sav glas. Vapaj za pobedu. U oci smo im rekli sve. I spasili dusu! Nismo bili sa njima i nikada necemo.

Vuk je prvi video kako nam se vreme sprema... Priznajmo, bar danas, da smo i zbog našeg naslućivanja tada i svih potonjih godina kasnije uvek bili spremni na naplatu.

9. mart 1991. je u organizacionom smislu bio velika lekcija za 5. oktobar 2000. Varaju se oni koji misle da je Milošević tada mogao pasti - ama baš ništa nije bilo pripremljeno za takav čin od strane organizatora demonstracija, jer organizatori nisu ni predviđali da će demonstracije poprimiti oblik kakav su poprimile. Pa ljudi, budite ozbiljni i izvadite glavu iz te patološke depresije i autističnog idealizma - ne pravi se prevrat tek tako, mnogo toga valja obezbediti i organizovati, mnoge dogovore napraviti, izbušiti sistem i iznutra... 9. marta smo pokazali Miloševiću zube, on se malo povukao, video je da neće više moći tek tako da radi šta hoće; druga faza su bile demonstracije 1996/97, kada smo se fokusirali na dostižni cilj - preuzimanjena izborima dobijene vlasti u gradovima i opštinama širom zemlje. Tek 2000. smo politički i organizaciono dovoljno sazreli da zbacimo zlo. Možda su naši politički lideri mogli i ranije da suzbiju sujetu i želju za vlašću, ali eto nisu.

Dopada mi se kombinacija Vuk-Lecic-Andric, tj. SPO -frakcija DS-GSS.... Zamislite ponovo na Trgu Vuka, Vesnu Pesic i Cedu Jovanovica protiv narastajuceg zla u vidu koalicije DSS-SRS-SPS, sve uz podrsku i blagoslov vladike Amfilohija i Borisa Tadica.

U svim demonstracijama uglavnom su ucestvovali i sve predvodili isti ljudi. Secam se koliko puta sam sa prijateljima ocajavao zbog broja prisutnih. Tog devetog marta 1991. antipameti, kojoj nije bio problem da unistava citave gradove, a ciji ce se rezultati meriti u destinama hiljada mrtvih i stotinama hiljada raseljenih, podrzanoj od velike vecine Srbije, usprotivilo se 5 posto (100.000) najodvaznijih i najhrabrijih gradjana Beograda i Srbije. Danas kada pricate sa ljudima, imate utisak sa su svi ucestvovali i svi kao nesto kritikuju, te Vuka, te Danu, Zorana...U godinama koje su posle sledile, uvek je bio neki 9.mart; Vidovdanski sabor, junske demonstracije 93., koalicija Zajedno, Savez za promene, upadi u studio B, ometanje b92... I uvek je samo velika energija prisutnih i osecaj da ste na pravoj strani davao osecaj da nas je vise nego sto je to zaista i bilo. Ulazak Vuka u vladu, u momentu bombardovanja, i njegovi tadasnji istupi mnoge je spasio. Uostalom, oni koji su rat zdusno potpomagali (SRS-SPS), u dubokoj zavetrini, otkupljivali su vile i stanove od 200 kvadrata, a ljudi iz tadasnje gradske vlade (SPO), ostajali teski invalidi, casno radeci svoj posao. Razne sluzbe stalno su pustale poluinformacije i lazi, zavadjale prodemokratske orijentisane ljude i stranke, cepala partije ... Kakva je to neravnopravna borba bila, Zorana, Pedje Starcevica, Veselina i Zvonka, Slavka i Ivana...

Da se pomene da je BORISLAV JOVIC izveo tenkove na ulicama ovog grada, a sada sa unucima seta tim istim gradom.

To je zaista bio EPOHALAN dogadjaj ! Secam se, to mi je bila 1. god. studija i otisli smo sa fakulteta svi na trg. Bilo je dosta poz. energije, koja nazalost nije TADA materijalizovana, a posle su dosle 90- te, decenija smrti i stradanja...
DANAS mnogi od tih ljudi su izdali tu ideju i zavrsili upravo kao saradnici tog krvavoga rezima.

Zaista je danas, posle 14 godina jasno sta je propusteno tog 9.marta. Toliko zla nije se moglo ni zamisliti, a trebalo je komuniste tad zbrisati za sva vremena. Ostaje zal sto 5.oktobra nije Vuk bio zajedno sa Zoranom. Danas bi Srbija drukcije izgledala. Zbog ubijenog Dindica i jos uvek zivog Vuka.

Posle ucestvovanja na demostracijama 9.marta otisao sam na zapad. Nazalost posle 14 godina zivota ovde vidim da sam prevaren, vidim da ti blagi i kulturni ljudi i nisu bas takvi, drugacije ispoljavanje istog zla ne moze se nazvati kulturom. Sada vidim da zlo za nasu zemlju prestavljaju i jedni i drugi i takozvani demokrati i takozvani komunisti. Da li ce nasom zemljom zaista nekad zavladati ljudi koji vole svoj narod i svoju naciju a zovu se patriotima.