Obeležava se 20 godina od smrti Barouza i Ginzberga

i neki njegovi stihovi po nekim spomenarima ;)

(PRVI DEO)

Alana Ginzberga upoznao sam licno - tacnije: SREO jedan jedini put - otprilike dva meseca pred njegovu smrt. Imao sam cast da u njegovom stanu u Ist Vilidzu prisustvijem (verovatno njegovom poslednjem) intervjuu koji je pristao da da nasoj zajednickoj prijateljici, mladoj Njujorcanki po imenu Elizabet, koja je u to vreme vodila opskurni poetski fanzin. Eli me je srela na ulici jedno suncano popodne i pitala da li hocu da "intervjuisem Alana Ginzberga" (njene reci). Prenerazen, i misleci da me zeza, rekao sam: "Da, za ime Boga, kakvo je to glupo pitanje?", potpuno svestan da je doajen "Beat" generacije tesko bolestan, da su mu dani odbrojani i da bi mu bilo tesko - ako ne i nemoguce - da daje intervjue sa bolesnicke postelje. Zapravo sam sve vreme ocekivao da me Eli odvuce u neki lokalni bar i pocne da muva, sto joj ne bi bilo ni prvi ni poslednji put.

Mom soku nije bilo kraja kad nas je na vratima stana na, ako se ne varam, petom spratu docekala ljustura od coveka, osoba vidno i tragicno skrhana i skoro neprepoznatljiva od neizlecive bolesti, smanjena naizgled na dimenzije kutije od sibica, ali covek koji je isijavao intenzivnu, gotovo nepodnosljivu harizmu i animalni magnetizam, skoro šaman. Ginzberg je pricao usporeno, sa naporom, ali bez sinkopa. Govor mu je bio napregnut, ali maestralno, gotovo frapantno elokventan, skoro opijajuci, uz cudesne verbalne kaskade na kojima je covek lako mogao da se skija ako je hteo.

(NASTAVICE SE)

(DRUGI DEO)

Nije bilo potrebe da ga prekidamo; samo par puta smo upali sa pitanjima i komentarima. Eli ga je mudro pustila da prica, dok sam ja sebe potajno stipao i pitao se kad cu konacno da se probudim. Najvise je govorio o svom budistickom nacinu zivota (kao i Leonard Koen, i on je prigrlio Budizam, mada je Ginzbergov izvorni Judaizam bio sasvim evidentan po obilatoj ikonografiji u stanu). Sa strascu je pricao o neminovnosti gubitka seb-stva i utapanju svakog individualnog identiteta u veliku shemu univerzuma, nesto u sta je cvrsto i nepokolebljivo verovao, verovatno inspirisan neposrednim prisustvom neminovnog kraja. Jedan jedini put kada ga je Eli naglo prekinula, upitala ga je o njegovom prijateljstvu sa Dzekom Keruakom. To je bio jedini trenutak da je Ginzberg izgubio ravnotezu i koncentraciju (Elina digresija nije bila bas najsrecnija).

Izasao sam ubedjen da sam bio zrtva nekog kabalistickog rituala i da mi se nista od svega ovoga nije zaista dogodilo. Tako je ostalo sve do dve nedelje kasnije, kad sam dobio kopiju Elinog fanzina u kome je - ispod njenog intervjua sa Ginzbergom - finim tiskom bilo pomenuto moje ime. Tada, i tek tada, shvatio sam da sve to ipak nije bio samo cudan san Gustava Majerinka. Ja i Alen Ginzberg zaista smo za jedan kratak bljesak vecnosti sedeli jedan spram drugog, za starim okruglim stolom od orahovine i razgovarali o identitetu, univerzumu i Majadevi.

Lepo govorase Dostojevski: nema nista cudesnije od realnosti.

(DRUGI DEO)

Nije bilo potrebe da ga prekidamo; samo par puta smo upali sa pitanjima i komentarima. Eli ga je mudro pustila da prica, dok sam ja sebe potajno stipao i pitao se kad cu konacno da se probudim. Najvise je govorio o svom budistickom nacinu zivota (kao i Leonard Koen, i on je prigrlio Budizam, mada je Ginzbergov izvorni Judaizam bio sasvim evidentan po obilatoj ikonografiji u stanu). Sa strascu je pricao o neminovnosti gubitka seb-stva i utapanju svakog individualnog identiteta u veliku shemu univerzuma, nesto u sta je cvrsto i nepokolebljivo verovao, verovatno inspirisan neposrednim prisustvom neminovnog kraja. Jedan jedini put kada ga je Eli naglo prekinula, upitala ga je o njegovom prijateljstvu sa Dzekom Keruakom. To je bio jedini trenutak da je Ginzberg izgubio ravnotezu i koncentraciju (Elina digresija nije bila bas najsrecnija).

Izasao sam ubedjen da sam bio zrtva nekog kabalistickog rituala i da mi se nista od svega ovoga nije zaista dogodilo. Tako je ostalo sve do dve nedelje kasnije, kad sam dobio kopiju Elinog fanzina u kome je - ispod njenog intervjua sa Ginzbergom - finim tiskom bilo pomenuto moje ime. Tada, i tek tada, shvatio sam da sve to ipak nije bio samo cudan san Gustava Majerinka. Ja i Alen Ginzberg zaista smo za jedan kratak bljesak vecnosti sedeli jedan spram drugog, za starim okruglim stolom od orahovine i razgovarali o identitetu, univerzumu i Majadevi.

Lepo govorase Dostojevski: nema nista cudesnije od realnosti.

i neki njegovi stihovi po nekim spomenarima ;)

(PRVI DEO)

Alana Ginzberga upoznao sam licno - tacnije: SREO jedan jedini put - otprilike dva meseca pred njegovu smrt. Imao sam cast da u njegovom stanu u Ist Vilidzu prisustvijem (verovatno njegovom poslednjem) intervjuu koji je pristao da da nasoj zajednickoj prijateljici, mladoj Njujorcanki po imenu Elizabet, koja je u to vreme vodila opskurni poetski fanzin. Eli me je srela na ulici jedno suncano popodne i pitala da li hocu da "intervjuisem Alana Ginzberga" (njene reci). Prenerazen, i misleci da me zeza, rekao sam: "Da, za ime Boga, kakvo je to glupo pitanje?", potpuno svestan da je doajen "Beat" generacije tesko bolestan, da su mu dani odbrojani i da bi mu bilo tesko - ako ne i nemoguce - da daje intervjue sa bolesnicke postelje. Zapravo sam sve vreme ocekivao da me Eli odvuce u neki lokalni bar i pocne da muva, sto joj ne bi bilo ni prvi ni poslednji put.

Mom soku nije bilo kraja kad nas je na vratima stana na, ako se ne varam, petom spratu docekala ljustura od coveka, osoba vidno i tragicno skrhana i skoro neprepoznatljiva od neizlecive bolesti, smanjena naizgled na dimenzije kutije od sibica, ali covek koji je isijavao intenzivnu, gotovo nepodnosljivu harizmu i animalni magnetizam, skoro šaman. Ginzberg je pricao usporeno, sa naporom, ali bez sinkopa. Govor mu je bio napregnut, ali maestralno, gotovo frapantno elokventan, skoro opijajuci, uz cudesne verbalne kaskade na kojima je covek lako mogao da se skija ako je hteo.

(NASTAVICE SE)