Ja takođe vrlo često pričam sam sa sobom. Koji god posao da sam pokrenuo, propao je tako da razgovaram o tomr. Takođe obično kad pričam sam sa sobom psujem državu i one koji je vode i fudbalere ove naše sa dve leve noge ali isto tako tražim rešenje kako da se čovek nadtani na Marsu.
kod nas se kaže za one što idu ulicom i pričaju sami sa sobom ,da ili prave kuću ili su ludi.U poslednje vreme sve je više ovih što tako pričaju ,a sve manje se zidaju kuće ....
Naravno da pričam. Sve u stilu: na šta si mislila kad si to radila, gde si, kog vraga, gledala kad nisi videla tu žardinijeru(parkiranje), trapdjozo i slično.
Ma sita se napričam. A to da sam pametna, bez lažne skromnosti, sam znala i ranije:)
Jedan prolaznik na Adi je javno i simultano vodio razgovor sa dvojicom zamišljenih ljudi. Jednom je stalno davao za pravo a drugog je stalno kritikovao i stalno mu je oduzimao pravo na reč . Čovek je u pravu, mora se znati ko je ko ? Ovo me sve potseća na naše odnose u demokratskom društvu.
Ja cesto (svakodnevno) se zamislim i pricam nesto u sebi i cesto mi se desi da krenem da se smejem. Ajd dok sam kuci pa i nekako al mi je glupo kada setam gradom pa kao uzmem telefon i nesto citam.
Nije znak visoke inteligencije, nego svi imamo beskonacan broj osoba u sebi, a samo se jedna istice ponajvise. Ostatak su sagovornici. U nekim slucajevima istice se vise osoba, razlicitog "ja", gde se medjusobo prepoznaju ili ne.
Ja toliko pricam sa sobom da sam, ukoliko su u pravu, najgenijalniji covek nas svetu. Iskreno, sumnjam, al' ako naucnici kazu, ko sam ja da tvrdim drugacije. A najcesce pricam sa sobom jer se ne slazem sa svojim misljenjem pa to resim monologom, dijalogom, nekad je to i konzorcijum...
To samo znači da sam konačno našao nekog koga stvarno zanima šta ja imam da kažem i hoće da me sasluša do kraja. Ali pošto ja nemam nikakve vajde od toga, vrlo retko praktikujem...
S jedne strane to pomaže da se sistematizuju nešto o čemu se razmišlja, a s druge strane to je sporiji način... Ako neko glasno razmišlja to je sporo (kao kad polupismeni pokušava nešto da pročita, pa onda "sriče" slova i pomera usne, pa ponovi reč šaputanjem, umesto da pročita samo pogledom).
Ja razmišljam u slikama, a kad se uželim razgovora, onda vodim dijalog s nekim... E, sad da li je to šaputanjem ili je u sebi, ponekad verovatno nisam ni svestan.
Dok sam bila mlađa, imala sam mnogo poslovnih i privatnih obaveza i strah da ću nešto od otga propustiti ili zaboraviti. Tada sam, kada završim neku od obaveza, znala da kažem sebi nešto poput "Tako, ovo je završeno" i posle toga sam osećala neko olakšanje jer sam sama sebi potvrdila da je ostala jedna obevza manje.
Sada, kada nemam više obaveza, retko govorim sama sa sobom jer za to nema više potrebe. A da sam sada manje ineligentna nego što sam bila pre - prosto ne verujem.
To samo znači da sam konačno našao nekog koga stvarno zanima šta ja imam da kažem i hoće da me sasluša do kraja. Ali pošto ja nemam nikakve vajde od toga, vrlo retko praktikujem...
Ja toliko pricam sa sobom da sam, ukoliko su u pravu, najgenijalniji covek nas svetu. Iskreno, sumnjam, al' ako naucnici kazu, ko sam ja da tvrdim drugacije. A najcesce pricam sa sobom jer se ne slazem sa svojim misljenjem pa to resim monologom, dijalogom, nekad je to i konzorcijum...
Dok sam bila mlađa, imala sam mnogo poslovnih i privatnih obaveza i strah da ću nešto od otga propustiti ili zaboraviti. Tada sam, kada završim neku od obaveza, znala da kažem sebi nešto poput "Tako, ovo je završeno" i posle toga sam osećala neko olakšanje jer sam sama sebi potvrdila da je ostala jedna obevza manje.
Sada, kada nemam više obaveza, retko govorim sama sa sobom jer za to nema više potrebe. A da sam sada manje ineligentna nego što sam bila pre - prosto ne verujem.
Nije znak visoke inteligencije, nego svi imamo beskonacan broj osoba u sebi, a samo se jedna istice ponajvise. Ostatak su sagovornici. U nekim slucajevima istice se vise osoba, razlicitog "ja", gde se medjusobo prepoznaju ili ne.
kod nas se kaže za one što idu ulicom i pričaju sami sa sobom ,da ili prave kuću ili su ludi.U poslednje vreme sve je više ovih što tako pričaju ,a sve manje se zidaju kuće ....
Naravno da pričam. Sve u stilu: na šta si mislila kad si to radila, gde si, kog vraga, gledala kad nisi videla tu žardinijeru(parkiranje), trapdjozo i slično.
Ma sita se napričam. A to da sam pametna, bez lažne skromnosti, sam znala i ranije:)
Ja takođe vrlo često pričam sam sa sobom. Koji god posao da sam pokrenuo, propao je tako da razgovaram o tomr. Takođe obično kad pričam sam sa sobom psujem državu i one koji je vode i fudbalere ove naše sa dve leve noge ali isto tako tražim rešenje kako da se čovek nadtani na Marsu.
Ja cesto (svakodnevno) se zamislim i pricam nesto u sebi i cesto mi se desi da krenem da se smejem. Ajd dok sam kuci pa i nekako al mi je glupo kada setam gradom pa kao uzmem telefon i nesto citam.
Jedan prolaznik na Adi je javno i simultano vodio razgovor sa dvojicom zamišljenih ljudi. Jednom je stalno davao za pravo a drugog je stalno kritikovao i stalno mu je oduzimao pravo na reč . Čovek je u pravu, mora se znati ko je ko ? Ovo me sve potseća na naše odnose u demokratskom društvu.
S jedne strane to pomaže da se sistematizuju nešto o čemu se razmišlja, a s druge strane to je sporiji način... Ako neko glasno razmišlja to je sporo (kao kad polupismeni pokušava nešto da pročita, pa onda "sriče" slova i pomera usne, pa ponovi reč šaputanjem, umesto da pročita samo pogledom).
Ja razmišljam u slikama, a kad se uželim razgovora, onda vodim dijalog s nekim... E, sad da li je to šaputanjem ili je u sebi, ponekad verovatno nisam ni svestan.
Nije znak visoke inteligencije, nego svi imamo beskonacan broj osoba u sebi, a samo se jedna istice ponajvise. Ostatak su sagovornici. U nekim slucajevima istice se vise osoba, razlicitog "ja", gde se medjusobo prepoznaju ili ne.
S jedne strane to pomaže da se sistematizuju nešto o čemu se razmišlja, a s druge strane to je sporiji način... Ako neko glasno razmišlja to je sporo (kao kad polupismeni pokušava nešto da pročita, pa onda "sriče" slova i pomera usne, pa ponovi reč šaputanjem, umesto da pročita samo pogledom).
Ja razmišljam u slikama, a kad se uželim razgovora, onda vodim dijalog s nekim... E, sad da li je to šaputanjem ili je u sebi, ponekad verovatno nisam ni svestan.
Dok sam bila mlađa, imala sam mnogo poslovnih i privatnih obaveza i strah da ću nešto od otga propustiti ili zaboraviti. Tada sam, kada završim neku od obaveza, znala da kažem sebi nešto poput "Tako, ovo je završeno" i posle toga sam osećala neko olakšanje jer sam sama sebi potvrdila da je ostala jedna obevza manje.
Sada, kada nemam više obaveza, retko govorim sama sa sobom jer za to nema više potrebe. A da sam sada manje ineligentna nego što sam bila pre - prosto ne verujem.
Ja toliko pricam sa sobom da sam, ukoliko su u pravu, najgenijalniji covek nas svetu. Iskreno, sumnjam, al' ako naucnici kazu, ko sam ja da tvrdim drugacije. A najcesce pricam sa sobom jer se ne slazem sa svojim misljenjem pa to resim monologom, dijalogom, nekad je to i konzorcijum...
To samo znači da sam konačno našao nekog koga stvarno zanima šta ja imam da kažem i hoće da me sasluša do kraja. Ali pošto ja nemam nikakve vajde od toga, vrlo retko praktikujem...
Ja takođe vrlo često pričam sam sa sobom. Koji god posao da sam pokrenuo, propao je tako da razgovaram o tomr. Takođe obično kad pričam sam sa sobom psujem državu i one koji je vode i fudbalere ove naše sa dve leve noge ali isto tako tražim rešenje kako da se čovek nadtani na Marsu.
kod nas se kaže za one što idu ulicom i pričaju sami sa sobom ,da ili prave kuću ili su ludi.U poslednje vreme sve je više ovih što tako pričaju ,a sve manje se zidaju kuće ....
Ja cesto (svakodnevno) se zamislim i pricam nesto u sebi i cesto mi se desi da krenem da se smejem. Ajd dok sam kuci pa i nekako al mi je glupo kada setam gradom pa kao uzmem telefon i nesto citam.
Naravno da pričam. Sve u stilu: na šta si mislila kad si to radila, gde si, kog vraga, gledala kad nisi videla tu žardinijeru(parkiranje), trapdjozo i slično.
Ma sita se napričam. A to da sam pametna, bez lažne skromnosti, sam znala i ranije:)
Jedan prolaznik na Adi je javno i simultano vodio razgovor sa dvojicom zamišljenih ljudi. Jednom je stalno davao za pravo a drugog je stalno kritikovao i stalno mu je oduzimao pravo na reč . Čovek je u pravu, mora se znati ko je ko ? Ovo me sve potseća na naše odnose u demokratskom društvu.
IMAGE SOURCE
56 Komentari
Sortiraj po: