Operacije mozga na budnim pacijentima

Svaka cast!

Godine 2003. sam bio licno prisutan prilikom jedne takve operacije u Lozani. Pacijentica (moja radna kolegica) je celo vreme razgovarala sa doktorima, u pozadini je svirala lagana muzika za opustanje. Radilo se 48-godisnjoj zeni koja je bolovala od tezeg oblika povremenih nekontrolisanih napada sizofrenije. Doktori su pipkali tj. trazili pravo mesto u mozgu gde bi presekli neku "zilicu". Stalno su je pitali sta oseca kod su pipkali. Na momente je bilo smesno, jer je tvrdila da je skakiljaju ili da je diraju po usima, tabanima itd. A ostala je zabelezena njena izjava da se u jednom momentu nalazi na ormaru. Svi su se pogledali u cudu. Jedan anasteziolog se prisetio pa je upitao sta sve vidi sa ormara. Pocela je da opisuje, kao da stoji i gleda, a ne da je na stolu prekrivenih ociju. Svi su zanemeli, vise nikom nije bilo do smeha. Ubrzo su joj nesto minijaturno presekli. Nakon sam 3 nedelje pocela je opet da radi. Danas se kao penzionerka ponasa sasviom "normalno", nekako je dosta hladnija nego pre, ne uzbudjuje se na nista (mozda je sreca sto nije imala potomstvo). Ali sto je najcudnije, nicega se ne seca iz operacione sale. Cak ni nama ne veruje kad joj o tome pricamo, odbija na salu.

Oh, my dear, oh ma chère, cher ami, comment allez vous?
Tako se mi lepo družimo po najpoznatijim bolnicama preko bare i u Evropi.
Mi nismo ni ovo ni ono, ali mi bledoliki činimo čvor i ne dopuštamo da se u našem društvu upleću crnoputi i tamnoputi bolesnici, jer mi volimo sve ljude i znamo da smo bolji od svih drugih.

Mozak je čudo, i sve što ova teza objašnjava 90% bledolikih bolesnika potajno misli. I kasnije se pitamo da li smo normalni...

Kako je ovo dobro. Ti sediš, on seče, pita te kako se zoveš, ti odgovoriš, pita te koliko imaš godina, ti odgovoriš, pita te jel imaš dece, ti odgovaraš, pita te čime se baviš, ti...samo ga prazno gledaš, ne znaš ništa, kao biljka, doživotno. A on i dalje secka...

::: (Svedok)
Tačno! U hladnim salama operacija u Lozani uvek traže mlade "svedoke" kako bi se ovi zadnji kasnije higijenski hvalili po svetu.

Ovo su Kinezi radili jos 80ih godina. Bilo je na americkoj TV, PBS, program o tome. Neverovatno, pacijentu su dali neki anastetik preko IV, a ostalo je bila akupuntura. I ovaj prof dr iz USA pita pacijenta kome operisu tumor na mozgu da li ga nesto boli, da li oseca nesto, a ovaj odgovara--ne!

Kako je ovo dobro. Ti sediš, on seče, pita te kako se zoveš, ti odgovoriš, pita te koliko imaš godina, ti odgovoriš, pita te jel imaš dece, ti odgovaraš, pita te čime se baviš, ti...samo ga prazno gledaš, ne znaš ništa, kao biljka, doživotno. A on i dalje secka...

Godine 2003. sam bio licno prisutan prilikom jedne takve operacije u Lozani. Pacijentica (moja radna kolegica) je celo vreme razgovarala sa doktorima, u pozadini je svirala lagana muzika za opustanje. Radilo se 48-godisnjoj zeni koja je bolovala od tezeg oblika povremenih nekontrolisanih napada sizofrenije. Doktori su pipkali tj. trazili pravo mesto u mozgu gde bi presekli neku "zilicu". Stalno su je pitali sta oseca kod su pipkali. Na momente je bilo smesno, jer je tvrdila da je skakiljaju ili da je diraju po usima, tabanima itd. A ostala je zabelezena njena izjava da se u jednom momentu nalazi na ormaru. Svi su se pogledali u cudu. Jedan anasteziolog se prisetio pa je upitao sta sve vidi sa ormara. Pocela je da opisuje, kao da stoji i gleda, a ne da je na stolu prekrivenih ociju. Svi su zanemeli, vise nikom nije bilo do smeha. Ubrzo su joj nesto minijaturno presekli. Nakon sam 3 nedelje pocela je opet da radi. Danas se kao penzionerka ponasa sasviom "normalno", nekako je dosta hladnija nego pre, ne uzbudjuje se na nista (mozda je sreca sto nije imala potomstvo). Ali sto je najcudnije, nicega se ne seca iz operacione sale. Cak ni nama ne veruje kad joj o tome pricamo, odbija na salu.

Ovo su Kinezi radili jos 80ih godina. Bilo je na americkoj TV, PBS, program o tome. Neverovatno, pacijentu su dali neki anastetik preko IV, a ostalo je bila akupuntura. I ovaj prof dr iz USA pita pacijenta kome operisu tumor na mozgu da li ga nesto boli, da li oseca nesto, a ovaj odgovara--ne!

Svaka cast!

Oh, my dear, oh ma chère, cher ami, comment allez vous?
Tako se mi lepo družimo po najpoznatijim bolnicama preko bare i u Evropi.
Mi nismo ni ovo ni ono, ali mi bledoliki činimo čvor i ne dopuštamo da se u našem društvu upleću crnoputi i tamnoputi bolesnici, jer mi volimo sve ljude i znamo da smo bolji od svih drugih.

Mozak je čudo, i sve što ova teza objašnjava 90% bledolikih bolesnika potajno misli. I kasnije se pitamo da li smo normalni...

::: (Svedok)
Tačno! U hladnim salama operacija u Lozani uvek traže mlade "svedoke" kako bi se ovi zadnji kasnije higijenski hvalili po svetu.