Mirković: Definisati šta je i ko je novinar

Tehnički uslovi kojima raspolažemo su takvi da je snimanje svake emisije uslovljeno Vučićevim gostovanjem. Zbog limitiranih kapaciteta stvari kao što su osvetljenje, zvuk, kamere, pa i izbor tema, gostiju, kao i telefonska uključenja u emisiju zavise isključivo od premijerovog prisustva u studiju. Da smo u nekoj drugoj zemlji možda bi to bilo drugačije, ali danas je u Srbiji nemoguće snimati emisiju bez Vučića. To mogu da vam potvrde i mnoge moje kolege.

Ja ću da vam dam rešenje koje se praktično i primenjuje.
Novinar je onaj koji uspe da napiše najbolji hvalospev o Vođi, da ga ugosti u svojoj emisiji bar 10 puta u 5 meseci, a koji, s druge strane, u najmanje tri godine ne ugosti nikog iz opozicije.
Svi ostali su šalabajzeri sa nekakvim mikrofonima, kamerama i fotoaparatima, koji postavljaju kojekakva glupa pitanja i sve bih njih poslao komunalnim policajcima, pa nek vide kako je postavljati potanja i davati odgovore.

Prorežimsko novinarstvo je najunosniji tip novinarstva, pa je samim tim čudno da ovakva škola ne postoji. Prorežimskog novinara odlikuju beskrupuloznost u blaćenju opozicije, odlučnost da pohvali vlast na naslovnoj strani u svakom trenutku, kao i brzina javljanja na telefon kada zove neko iz vladajuće partije da izdiktira šta treba. Bez tih osobina se ne može postati imućan novinar

Deo sam sportske redakcije jednog od najtiražnijih srpskih dnevnih listova i Vučićem se uopšte ne bavim. Zaista se trudim da o Vučiću uopšte ne razmišljam dok pišem, međutim, na kraju se ispostavi da se Vučić uvek pominje u mojim tekstovima. Ne znam šta da radim i kako da izbegnem pisanje o Vučiću u tekstovima koji nemaju veze sa Vučićem...

U principu podrzavam slobodu reci, pa samim tim i slobodu za neometan novinarski rad. Ali uz svaku slobodu (uopsteno) moraju da idu i obaveze i odgovornost. U protivnom neizostavno dolazi do manjih ili vecih zloupotreba sloboda. Do ove inicijative je doslo upravo zato sto danas, najpre zbog prisustva interneta, svaki bloger moze sebe da smatra novinarom. To narocito vazi za 'aktiviste' u onlajn medijima koji svoje profesionalne nedostatke nadoknadjuju dodeljivanjem laskavih epiteta sebi i prijateljima u srodnim medijima. Sira javnost je imala dosta prilika u poslednjih godinu dana da primeti prisustvo tzv istrazivackih novinara, koji gotovo svi do jednog u stvari rade kao aktivisti nekih nevladinih organizacije koje finansiraju razne druge NVO iz inostranstva! Drugim recima, ucestvuju u novinarskom poslu, iznose svakakve neosnovane, lazne i neproverene optuzbe koristeci se akrobatskim interpretacijama i zakljuccima, onda podele jedni drugima neke nagrade i plakete kao svedocanstvo da su bolji od redovnih novinara, da bi se sutradan krili ako podje po zlu tako sto u APR-u nisu registrovani kao sredstvo informisanja. A i nemaju tiraz. Ali zato svaka njihova kleveta stoji godinama na internetu krseci necija ljudska prava. Nekog reda mora da bude kako bi se profesionalni standardi, integritet i kvalitet u novinarstvu ne samo zastitili, nego i ojacali. Apsurd je da je danas, nakon cetvrt veka demokratije u Srbiji kvalitet informisanja slabiji nego pod Titom! A i lektora ima manje!

Ovakve ideje su imali, i to su sprovodili nacisti!

Ja ću da vam dam rešenje koje se praktično i primenjuje.
Novinar je onaj koji uspe da napiše najbolji hvalospev o Vođi, da ga ugosti u svojoj emisiji bar 10 puta u 5 meseci, a koji, s druge strane, u najmanje tri godine ne ugosti nikog iz opozicije.
Svi ostali su šalabajzeri sa nekakvim mikrofonima, kamerama i fotoaparatima, koji postavljaju kojekakva glupa pitanja i sve bih njih poslao komunalnim policajcima, pa nek vide kako je postavljati potanja i davati odgovore.

Prorežimsko novinarstvo je najunosniji tip novinarstva, pa je samim tim čudno da ovakva škola ne postoji. Prorežimskog novinara odlikuju beskrupuloznost u blaćenju opozicije, odlučnost da pohvali vlast na naslovnoj strani u svakom trenutku, kao i brzina javljanja na telefon kada zove neko iz vladajuće partije da izdiktira šta treba. Bez tih osobina se ne može postati imućan novinar

Deo sam sportske redakcije jednog od najtiražnijih srpskih dnevnih listova i Vučićem se uopšte ne bavim. Zaista se trudim da o Vučiću uopšte ne razmišljam dok pišem, međutim, na kraju se ispostavi da se Vučić uvek pominje u mojim tekstovima. Ne znam šta da radim i kako da izbegnem pisanje o Vučiću u tekstovima koji nemaju veze sa Vučićem...

Tehnički uslovi kojima raspolažemo su takvi da je snimanje svake emisije uslovljeno Vučićevim gostovanjem. Zbog limitiranih kapaciteta stvari kao što su osvetljenje, zvuk, kamere, pa i izbor tema, gostiju, kao i telefonska uključenja u emisiju zavise isključivo od premijerovog prisustva u studiju. Da smo u nekoj drugoj zemlji možda bi to bilo drugačije, ali danas je u Srbiji nemoguće snimati emisiju bez Vučića. To mogu da vam potvrde i mnoge moje kolege.

U principu podrzavam slobodu reci, pa samim tim i slobodu za neometan novinarski rad. Ali uz svaku slobodu (uopsteno) moraju da idu i obaveze i odgovornost. U protivnom neizostavno dolazi do manjih ili vecih zloupotreba sloboda. Do ove inicijative je doslo upravo zato sto danas, najpre zbog prisustva interneta, svaki bloger moze sebe da smatra novinarom. To narocito vazi za 'aktiviste' u onlajn medijima koji svoje profesionalne nedostatke nadoknadjuju dodeljivanjem laskavih epiteta sebi i prijateljima u srodnim medijima. Sira javnost je imala dosta prilika u poslednjih godinu dana da primeti prisustvo tzv istrazivackih novinara, koji gotovo svi do jednog u stvari rade kao aktivisti nekih nevladinih organizacije koje finansiraju razne druge NVO iz inostranstva! Drugim recima, ucestvuju u novinarskom poslu, iznose svakakve neosnovane, lazne i neproverene optuzbe koristeci se akrobatskim interpretacijama i zakljuccima, onda podele jedni drugima neke nagrade i plakete kao svedocanstvo da su bolji od redovnih novinara, da bi se sutradan krili ako podje po zlu tako sto u APR-u nisu registrovani kao sredstvo informisanja. A i nemaju tiraz. Ali zato svaka njihova kleveta stoji godinama na internetu krseci necija ljudska prava. Nekog reda mora da bude kako bi se profesionalni standardi, integritet i kvalitet u novinarstvu ne samo zastitili, nego i ojacali. Apsurd je da je danas, nakon cetvrt veka demokratije u Srbiji kvalitet informisanja slabiji nego pod Titom! A i lektora ima manje!

Ovakve ideje su imali, i to su sprovodili nacisti!