Plezir na travi

Što se tiče Srbije, u njoj se ljudi izležavaju na travi jedino kad dođe Prvi maj. Ako bi se i probudla učestalost ovog praktikovanja, onda ne bi imali baš mnogo izbora, bar u Beogradu. Pored njiva kraj Ibarske magistrale ili blatnjavih delilaca druma i trotoara, tu je jedino Košutnjak, inače simbol beogradskog prvomajskog uranka. Beogradu nedostaju pravi parkovi, bar još jedan takav. Evo, ima jedan park, zove se Šiler park i nalazi se u Berlinu. Takav park nama treba, sa velikim travnatim prostranstvom i malim milionom putića za šetače. Al šta vredi kad nismo navikli vikendom da se izleževamo na travi. To je za mene pravi užitak. Primese poput karata, časopisa, voća ili radio prijemnika čine ga još užitnijim.;) Izležavajte se na travi, tj. na nekoj prostranoj deci!

i naravno, cuvajte se krpelja.

U Srbiji se mozda moze drmnuti neka zestina u prirodi ili, uopste, napolju (in public), dok se za to u NYC dobija tiket sa pozivom na sud, za sta mozete dobiti dan zatvora ili "dobrovoljnog rada", obicno na ciscenju ulica ili stanica metroa. Ako ste snalazljivi, onda punite flase sokova nekim istobojnim picem - koktelom.
Ono sto je lepo znati je da se u ovom parku igra i fudbal, tj. soccer, konacno sve popularniji u ovoj super zemlji, i to u mesanom sastavu.
Ja se secam da sam ponekad malo sedela na travi kod Usca i kod hotela Jugoslavija, bila sam sa malobrojnim drustvom retka biljka, obicno su svi na splavovima...
Preporucujem frizbi, mada najvise volim lenjo izlezavanje, sanjarenje, mastarije, a sve u bas probranom drustvu.
Za vece grupe, super su decji rodjendani, pa privezete balone za drvce/zbunic.

Lep i ogroman park ima, gle cuda, Kragujevac, i zove se Sumarice i nesrecna istorija je ovaj teren pretvorila u nesto slicno Central parku. Pa iako je to idealno mesto, sa mnostvom sredjenih (koliko je to u Srbiji moguce) zelenih povrsina, ipak se i tamo retko zatiche "piknichenje"...Srblji vise vole karirani astal od zelene trave i tu nema pomoci. A mozda je tako i bolje: pitajte se gde bi zavrsilo djubre koje bi za sobom ostavili nasi "izletnici"...

draga lazy afternoon,
ovde se i prica o srbiji.
nyc nije jedino mestu na svetu u kojem to vazi, niti to pravilo o konzumiranju alkohola vazi svuda sem u srbiji.
hocu da kazem, ima nesto izmedju i oko te srbije i tog nyc. ako covek vec pogleda preko svoje tarabe, nek pogleda onda malo i niz sokak, a ne samo u kucu preko puta!

u svakom slucaju, zar nismo mnogo puta videli trikove na filmovima kad piju pice iz papirne kese!

Pre nekoliko godina kada je nasa cerka punila 1 godinu, napravili smo piknik u Kamenickom parku, preko puta Novog Sada. Bilo je oko 50 ljudi, sto male dece, sto njihovih roditelja. Doneli smo u nosecim friziderima vec pripremljenu hranu i pice. Sedeli smo na cebadima i poljskim stolicama. Igrali odbojku, badmington, frizbi i sta sve ne. Sledece godine su nas svi pitali kada ce biti proslava 2. rodjendana na istom mestu. Nekada u parkovim u Novom Sadu, kada sam ja bila mala, nije bilo dozvoljeno da se gazi trava. Postojao je cuvar koji je to branio. Ali to je davno proslo vreme. Sada se u parkovima slobodno igraju deca na travi i njihovi roditelji. Nije obicaj da se sedi na cebadima. Ali novi sad ima Strand na kojem se sedi na travi. To je plaza, ali i park, posto ima jasno odvojene delove. E sad, mnogi stanovnici velikih svetskih gradova bi rado umesto u park, prostrli nesto na plazi, kada bi je imali. Setite se samo prethodne godine kada je gradska vlast u Parizu napravila improvizovane tropske plaze na obalama sene. Bile su krcate ljudima. Mnogi gradovi imaju more i okeane, ali miljama udaljene prihvatljive plaze. Oni u stvari i nemaju gde drugde da odu, osim u park.

Piknik na travi u gradskim parkovima, iako simpatična ideja "za uvoz", kod nas nazalost nema uslova. Iako trave i ima u centralnim gradskim parkovima (Vračar, Stari grad) toliko je zasuta psećim izmetom da je ponekad neprijatno i proći stazom pored, a kamoli sedeti u blizini. Bilo bi bolje da prvo "uvezemo" pravilo da se psi ne smeju izvoditi po uredjenim gradskim parkovima. Tada bi se parkovi vratili široj populaciji i postali primamljivi za "piknik u gradu".

Parkovi i piknici i uopšte druženje ljudi na otvorenom je super. Ja kad god mogu to i koristim i uvek kad idem vodim i svog psa . Moj pas je drsiran i ja veoma vodim računa o "" što ostane posle njega da upravo ne ostane na mestu gde ima više ljudi nego životinja ili je uređena površina. Obzirom ada živi u Beogradu , u stanu to mi je sasvim nnormalna stvar i smatram da bi i svi koji imaju ljubimca trebalo da paze na te detalje šetnje. Ali nisu samo psi koji Vama Svetlana zagađuju parkove, jer to rade i ljudi. Meni lično smeta, u istoj meri kao Vama pseći izmet ljudski ispljuvci i ljudski izmeti u oba oblika što po ulici, parku , žbunju što po ulazima zgrada ili prolazima i tome slično. ne možete braniti životinjama prilaz parku ( mada je to već urađeno kod Hrama Svetog Save) i šetnju, već osstavljanje nereda od strane vlasnika pasa. U tekstu se pominje New York i famozni Central Park, pa tamo ljudi i konje jašu.

Ko ne voli životinje ne voli ni ljude! A mogli bi recimo uvesti pravilo da se neraspoloženi i džangrizavi ljudi ne smeju izvoditi na ulicu, mmm šta mislite o tome? Ili recimo sprej protiv takvih. Ne blokirajte neprijatne ljude, zOUSTavite ih!

Na temu „parkovi i psi“ mogu da dodam svoje utiske iz Londona. Ne sećam se da sam u centralnim gradskim parkovima (St James’s, Green, Hyde Park, Regent’s) uopšte videla da neko šeta psa. U Hyde Park-u se može videti po neki jahač na konju ali samo na za to odredjenoj stazi, ne po zelenim površinama – one su zato i privlačne za leškarenje, kratki odmor na ležaljkama ili na samoj travi. A vikendom po lepom vremenu budu travnjaci načičkani grupicama, baš kao iz ovog teksta. Inače mi je opšti utisak da je relativni broj pasa po stanovniku Londona (a i drugih velikih evropskih gradova) daleko manji nego odgovarajući procenat u Beogradu. Jednostavno skoro da ih ne vidite ni po ulicama, ni po parkovima - izuzetak su samo obavezni pratioci malobrojnih uličnih klošara. Za razliku od Beograda gde svako jutro prolazeći kroz nekoliko centralnih parkova i parkića, možete na delu videti mnogobrojne glavne „krivce“ za neprivlačnost naših travnjaka. Volela bih kada bi se pokrenula akcija za vraćanje parkova većini Beogradjana, koji uredjivanje parkova i plaćaju. U vezi toga još malo londonskog iskustva. Moja rodjaka koja već godinama živi u severozapadnom Londonu, ima psa. Od nje sam i saznala da psima nije dozvoljen pristup u uredjene parkove a da je povodac obavezan. Svoga psa, koga sam i sama više puta šetala, izvodi u „divlji park“ (računa se u neuredjen iako neko povremeno tamo ošiša travu) koji srećom postoji u njenoj blizini. Druga varijanta je da smesti psa u kola i odveze ga još dalje, u sličnu „ničiju“ prirodu. Iako tek na po nekom travnjaku oko komšijskih kuća, koje najčešće nemaju ogradjena dvorišta, postoji tabla zabrane, podrazumeva se da pravilo važi svuda. I još nešto što će vas možda još više iznenaditi: u zgradi u kojoj ima stan nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca! Civilizacijsko pravilo da svojom slobodom ne smeš ugrožavati tudju ovde ide i dalje: iako je vlasnik stana ne sme u njemu držati životinju koja bi svojim ponašanjem remetila zajednički mir i red. Kako je to saznala tek kada je kupila stan, za sada uspešno „švercuje“ svog psa od inspekcije, a kako je mali i tih srećom ne uznemirava malobrojne komšije. Kao zaključak: ljudi (i deca) bi ipak trebalo da imaju prednost nad psima i njihovim vlasnicima. Moj apel je „vratite nam parkove!“ pa ćemo se lako dosetiti svih lepota „plezira na travi“.

Žao mi je što žitelji Londona nemaju isti procenat životinja kao i mi. Možda bi bili veseliji. U vašem drugom komentaru Svetlana ne pominjete ništa o ljudima koji zagađuju okolinu. Trebalo bi barem ribice da čuvate pa da razumete ljude koji vole životinje i žele da ih u svom životu.

Pred ulazima onog istog Šiler parka, pored velikih mapa sa svim pojedinostima parka stoje i krugovi sa crvenim okvirom u kome je nacrtano kučence, pudlica čini mi se. Ljubav prema životinjama i njihovom izmetu ne sme da ugrožava ljude koji gaje ljubav prema izležavanju na travi.

U uredjenim drzavama su uredjeni i parkovi. U njima ljudi borave slobodno, strogo su odvojene pesacke od biciklistickih i staza za rolere, a ko izvodi kucnog ljubimca u setnju duzan je da za njim pocisti izmet ili ce platiti kaznu koja je tri puta vece od prosecne plate u Srbiji, a ni za prilike razvijenih zemalja to nije mala suma da bi se neko nonsalantno prema tome odnosio. Priroda pripada i coveku i zivotinjama, ali mi kao svesna bica moramo da u njoj uspostavimo neki red. U Beogradu je nemoguce ici trotoarima (bar u Starom gradu) a da se ne vodi racuna o izmetu, a leskarenje i sanjarenje na travi je nezamislivo. Treba uvesti red.

Ne znam u kom su i kakvom Beogradu ziveli prethodni komentatori ali praksa vikend izleta je bila vrlo popularna bar u mom krugu ljudi i porodice. Kosutnjak, Ada Ciganlija, Prograr kod Sremcice, Vinogradi kod Grocke, Sremski Karlovci i Cortanovci, Avala, Mala Tresnja i da ne nabrajam. Osim toga, nikad nismo isli ni na kakve uranke, zaranke i proleterske mitinge. A u krajnjem slucaju, prolecna akcija sredjivanja i ciscenja zajednickog dvorista kao malog kutka za uzivanje takodje se isplati. Dakle, manite se jeremijada i oplakivanja, zasucite rukave i na posao pa na odmor.

Predlažem park Tivoli u Ljubljani... Magično mesto... Ako nizašta drugo, dođite u SLO da se prošetate po njemu... Ja sam odrasla ut pešačenja i šetnje po maratonskim stazama Fruške gore, a danas Tivoli predstavlja savršenu zamenu.

Što se tiče Srbije, u njoj se ljudi izležavaju na travi jedino kad dođe Prvi maj. Ako bi se i probudla učestalost ovog praktikovanja, onda ne bi imali baš mnogo izbora, bar u Beogradu. Pored njiva kraj Ibarske magistrale ili blatnjavih delilaca druma i trotoara, tu je jedino Košutnjak, inače simbol beogradskog prvomajskog uranka. Beogradu nedostaju pravi parkovi, bar još jedan takav. Evo, ima jedan park, zove se Šiler park i nalazi se u Berlinu. Takav park nama treba, sa velikim travnatim prostranstvom i malim milionom putića za šetače. Al šta vredi kad nismo navikli vikendom da se izleževamo na travi. To je za mene pravi užitak. Primese poput karata, časopisa, voća ili radio prijemnika čine ga još užitnijim.;) Izležavajte se na travi, tj. na nekoj prostranoj deci!

i naravno, cuvajte se krpelja.

U Srbiji se mozda moze drmnuti neka zestina u prirodi ili, uopste, napolju (in public), dok se za to u NYC dobija tiket sa pozivom na sud, za sta mozete dobiti dan zatvora ili "dobrovoljnog rada", obicno na ciscenju ulica ili stanica metroa. Ako ste snalazljivi, onda punite flase sokova nekim istobojnim picem - koktelom.
Ono sto je lepo znati je da se u ovom parku igra i fudbal, tj. soccer, konacno sve popularniji u ovoj super zemlji, i to u mesanom sastavu.
Ja se secam da sam ponekad malo sedela na travi kod Usca i kod hotela Jugoslavija, bila sam sa malobrojnim drustvom retka biljka, obicno su svi na splavovima...
Preporucujem frizbi, mada najvise volim lenjo izlezavanje, sanjarenje, mastarije, a sve u bas probranom drustvu.
Za vece grupe, super su decji rodjendani, pa privezete balone za drvce/zbunic.

Lep i ogroman park ima, gle cuda, Kragujevac, i zove se Sumarice i nesrecna istorija je ovaj teren pretvorila u nesto slicno Central parku. Pa iako je to idealno mesto, sa mnostvom sredjenih (koliko je to u Srbiji moguce) zelenih povrsina, ipak se i tamo retko zatiche "piknichenje"...Srblji vise vole karirani astal od zelene trave i tu nema pomoci. A mozda je tako i bolje: pitajte se gde bi zavrsilo djubre koje bi za sobom ostavili nasi "izletnici"...

draga lazy afternoon,
ovde se i prica o srbiji.
nyc nije jedino mestu na svetu u kojem to vazi, niti to pravilo o konzumiranju alkohola vazi svuda sem u srbiji.
hocu da kazem, ima nesto izmedju i oko te srbije i tog nyc. ako covek vec pogleda preko svoje tarabe, nek pogleda onda malo i niz sokak, a ne samo u kucu preko puta!

u svakom slucaju, zar nismo mnogo puta videli trikove na filmovima kad piju pice iz papirne kese!

Pre nekoliko godina kada je nasa cerka punila 1 godinu, napravili smo piknik u Kamenickom parku, preko puta Novog Sada. Bilo je oko 50 ljudi, sto male dece, sto njihovih roditelja. Doneli smo u nosecim friziderima vec pripremljenu hranu i pice. Sedeli smo na cebadima i poljskim stolicama. Igrali odbojku, badmington, frizbi i sta sve ne. Sledece godine su nas svi pitali kada ce biti proslava 2. rodjendana na istom mestu. Nekada u parkovim u Novom Sadu, kada sam ja bila mala, nije bilo dozvoljeno da se gazi trava. Postojao je cuvar koji je to branio. Ali to je davno proslo vreme. Sada se u parkovima slobodno igraju deca na travi i njihovi roditelji. Nije obicaj da se sedi na cebadima. Ali novi sad ima Strand na kojem se sedi na travi. To je plaza, ali i park, posto ima jasno odvojene delove. E sad, mnogi stanovnici velikih svetskih gradova bi rado umesto u park, prostrli nesto na plazi, kada bi je imali. Setite se samo prethodne godine kada je gradska vlast u Parizu napravila improvizovane tropske plaze na obalama sene. Bile su krcate ljudima. Mnogi gradovi imaju more i okeane, ali miljama udaljene prihvatljive plaze. Oni u stvari i nemaju gde drugde da odu, osim u park.

Piknik na travi u gradskim parkovima, iako simpatična ideja "za uvoz", kod nas nazalost nema uslova. Iako trave i ima u centralnim gradskim parkovima (Vračar, Stari grad) toliko je zasuta psećim izmetom da je ponekad neprijatno i proći stazom pored, a kamoli sedeti u blizini. Bilo bi bolje da prvo "uvezemo" pravilo da se psi ne smeju izvoditi po uredjenim gradskim parkovima. Tada bi se parkovi vratili široj populaciji i postali primamljivi za "piknik u gradu".

Parkovi i piknici i uopšte druženje ljudi na otvorenom je super. Ja kad god mogu to i koristim i uvek kad idem vodim i svog psa . Moj pas je drsiran i ja veoma vodim računa o "" što ostane posle njega da upravo ne ostane na mestu gde ima više ljudi nego životinja ili je uređena površina. Obzirom ada živi u Beogradu , u stanu to mi je sasvim nnormalna stvar i smatram da bi i svi koji imaju ljubimca trebalo da paze na te detalje šetnje. Ali nisu samo psi koji Vama Svetlana zagađuju parkove, jer to rade i ljudi. Meni lično smeta, u istoj meri kao Vama pseći izmet ljudski ispljuvci i ljudski izmeti u oba oblika što po ulici, parku , žbunju što po ulazima zgrada ili prolazima i tome slično. ne možete braniti životinjama prilaz parku ( mada je to već urađeno kod Hrama Svetog Save) i šetnju, već osstavljanje nereda od strane vlasnika pasa. U tekstu se pominje New York i famozni Central Park, pa tamo ljudi i konje jašu.

Ko ne voli životinje ne voli ni ljude! A mogli bi recimo uvesti pravilo da se neraspoloženi i džangrizavi ljudi ne smeju izvoditi na ulicu, mmm šta mislite o tome? Ili recimo sprej protiv takvih. Ne blokirajte neprijatne ljude, zOUSTavite ih!

Na temu „parkovi i psi“ mogu da dodam svoje utiske iz Londona. Ne sećam se da sam u centralnim gradskim parkovima (St James’s, Green, Hyde Park, Regent’s) uopšte videla da neko šeta psa. U Hyde Park-u se može videti po neki jahač na konju ali samo na za to odredjenoj stazi, ne po zelenim površinama – one su zato i privlačne za leškarenje, kratki odmor na ležaljkama ili na samoj travi. A vikendom po lepom vremenu budu travnjaci načičkani grupicama, baš kao iz ovog teksta. Inače mi je opšti utisak da je relativni broj pasa po stanovniku Londona (a i drugih velikih evropskih gradova) daleko manji nego odgovarajući procenat u Beogradu. Jednostavno skoro da ih ne vidite ni po ulicama, ni po parkovima - izuzetak su samo obavezni pratioci malobrojnih uličnih klošara. Za razliku od Beograda gde svako jutro prolazeći kroz nekoliko centralnih parkova i parkića, možete na delu videti mnogobrojne glavne „krivce“ za neprivlačnost naših travnjaka. Volela bih kada bi se pokrenula akcija za vraćanje parkova većini Beogradjana, koji uredjivanje parkova i plaćaju. U vezi toga još malo londonskog iskustva. Moja rodjaka koja već godinama živi u severozapadnom Londonu, ima psa. Od nje sam i saznala da psima nije dozvoljen pristup u uredjene parkove a da je povodac obavezan. Svoga psa, koga sam i sama više puta šetala, izvodi u „divlji park“ (računa se u neuredjen iako neko povremeno tamo ošiša travu) koji srećom postoji u njenoj blizini. Druga varijanta je da smesti psa u kola i odveze ga još dalje, u sličnu „ničiju“ prirodu. Iako tek na po nekom travnjaku oko komšijskih kuća, koje najčešće nemaju ogradjena dvorišta, postoji tabla zabrane, podrazumeva se da pravilo važi svuda. I još nešto što će vas možda još više iznenaditi: u zgradi u kojoj ima stan nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca! Civilizacijsko pravilo da svojom slobodom ne smeš ugrožavati tudju ovde ide i dalje: iako je vlasnik stana ne sme u njemu držati životinju koja bi svojim ponašanjem remetila zajednički mir i red. Kako je to saznala tek kada je kupila stan, za sada uspešno „švercuje“ svog psa od inspekcije, a kako je mali i tih srećom ne uznemirava malobrojne komšije. Kao zaključak: ljudi (i deca) bi ipak trebalo da imaju prednost nad psima i njihovim vlasnicima. Moj apel je „vratite nam parkove!“ pa ćemo se lako dosetiti svih lepota „plezira na travi“.

Žao mi je što žitelji Londona nemaju isti procenat životinja kao i mi. Možda bi bili veseliji. U vašem drugom komentaru Svetlana ne pominjete ništa o ljudima koji zagađuju okolinu. Trebalo bi barem ribice da čuvate pa da razumete ljude koji vole životinje i žele da ih u svom životu.

Pred ulazima onog istog Šiler parka, pored velikih mapa sa svim pojedinostima parka stoje i krugovi sa crvenim okvirom u kome je nacrtano kučence, pudlica čini mi se. Ljubav prema životinjama i njihovom izmetu ne sme da ugrožava ljude koji gaje ljubav prema izležavanju na travi.

U uredjenim drzavama su uredjeni i parkovi. U njima ljudi borave slobodno, strogo su odvojene pesacke od biciklistickih i staza za rolere, a ko izvodi kucnog ljubimca u setnju duzan je da za njim pocisti izmet ili ce platiti kaznu koja je tri puta vece od prosecne plate u Srbiji, a ni za prilike razvijenih zemalja to nije mala suma da bi se neko nonsalantno prema tome odnosio. Priroda pripada i coveku i zivotinjama, ali mi kao svesna bica moramo da u njoj uspostavimo neki red. U Beogradu je nemoguce ici trotoarima (bar u Starom gradu) a da se ne vodi racuna o izmetu, a leskarenje i sanjarenje na travi je nezamislivo. Treba uvesti red.

Ne znam u kom su i kakvom Beogradu ziveli prethodni komentatori ali praksa vikend izleta je bila vrlo popularna bar u mom krugu ljudi i porodice. Kosutnjak, Ada Ciganlija, Prograr kod Sremcice, Vinogradi kod Grocke, Sremski Karlovci i Cortanovci, Avala, Mala Tresnja i da ne nabrajam. Osim toga, nikad nismo isli ni na kakve uranke, zaranke i proleterske mitinge. A u krajnjem slucaju, prolecna akcija sredjivanja i ciscenja zajednickog dvorista kao malog kutka za uzivanje takodje se isplati. Dakle, manite se jeremijada i oplakivanja, zasucite rukave i na posao pa na odmor.

Predlažem park Tivoli u Ljubljani... Magično mesto... Ako nizašta drugo, dođite u SLO da se prošetate po njemu... Ja sam odrasla ut pešačenja i šetnje po maratonskim stazama Fruške gore, a danas Tivoli predstavlja savršenu zamenu.