Strašno je to kada ljudi vide kako neko bije nedužnog a ne reagiraju. Srrašno je to, ali to nam je donela naša "humana" sudska praksa i neaktivna policija. Sin moje poznanice je hteo samo da interveniše da se ne dogodi tuča, pa ga je sin poznatog košarkaša ubio onako, metak u glavu. Taj kriminalac je dobio 10 godina robije, puštali su ga iz zatvora, čak ga hvatali in flagranti sa oružjem, koje je "pripadalo njegovom prijatelju". A sin moje poznanice je više od 10 godina pod zemljom. Kod tako blagih zakona, potkupljivih ili ne, ali vrlo sporih sudija, efikasnih advokata, jer kriminalci u principu imaju para da ih plate, društvo srlja u propast. U tom društvu, treba li razvijati instikt pomoći napadnutom? Lepo bi bilo, ali praksa pokazuje da je mudrije okrenuti glavu, bolje biti kukavica nego mrtav. Koliko siledžija NIJE osuđeno? Onaj dripac koji je polomio nogu reporteru, uprkos mnogobrojnim dokazima i video snimcima, nije osuđen, jer sudije i advokati večito izmišljaju ponešto, pa tako sve do zastarivanja. Siledžija koji je ubio nevino dete pre više godina, još nije osuđen. Siledžija koji je uz pomoć korumpiranog službenika konzulata pobegao od svoje odgovornosti u Americi i koji je koštao srpsku sirotinju milion dolara, još nije osuđen! Kako možemo da očekujemo da goloruki narod štiti nevine ako to ne čini država sa svojim sudskim i policijskim aparatom? Dragi Teofile Pančiću, strašno je što se to tebi dogodilo i želim samo da vlasti pohvataju te neljude koji su te napali, ali možda će te ponukati ovaj događaj u kome si bio žrtva, da se malo osvrneš na društvo u kome počinioci nedela još postoje među nama, jer ih društvo svojim nečinjenjem štiti. Imaš britko pero, možda ćeš uspeti.
Scena prva. Prošlo leto. Silazim sa dečkom niz stepenice kod Zelenog Venca. Očigledno slep čovek ,sa štapom i tamnim naočarima jauče i drži se za zid i ostatke gelendera. Stojim desetak sekundi i posmatram, gledam da li je čoveku dobro. Prošlo je bar sto ljudi, koliko sigurno prođe kroz podhodnik kod Zelenog Venca u pola tri popodne. Niko ga nije ni pogledao. Ja mu priđem, pitam da li je sve u redu. Kaže da ne može niz stepenice, slep je, bole ga noge, a ide na gradski prevoz. Nenad (moj dečko) i ja uzimamo čoveka pod ruke i polako, stepenik po stepenik silazimo i vodimo ga na autobusku stanicu. Kaže da mu niko tako nije prišao u Beogradu bar 20 godina.
Scena druga. Februar ove godine. Maksijev market na Banovom Brdu, u Požeškoj ulici. Izlazim iz prodavnice, pola deset je uveče. Sad ide jedan offtopic, ne zamerite. Dete u ovoj sceni nazvaću Cigančetom. Od milošte.Da izvinete, meni reč *Romče* zvuči kao diskrimnacija. U mom selu Romi sebe zovu Ciganima i neće da se ljute kako god da ih zoveš, jer smo prijatelji. Dakle, iz mog iskustva - u Beogradu i još nekim sredinama moraju biti Romi, a u tolerantnijim sredinama ljudi, tj možeš da ih zoveš kako hoćeš – a i oni nas. (morala sam se odbraniti od neminovne salve prozivki što koristim tu neevropejsku reč). Elem, Cigančica stoji pred Maksijem. Prosi. Ja sam potrošila poslednjih 500 dinara sa debitne kartice, i svi znaju da studenti keša nemaju... Vadim čokoladice što sam kupila i dajem joj. Čučnem i pitam da li joj je hladno. Kaže da nije. Tek kad se dete okrenulo prema svetlu, videla sam lice. Ogromna rana preko celog nosa i delom na obrazima pokrivena folijom čokolade. Ogrebotine, duboke, po vratu, krv se skorila odavno, rane izgledaju jako loše. Pitam gde su joj mama i tata. Ne zna, tu su negde. Hoću da je vodim u apoteku, tu je i dom zdravlja, hoću da je vodim kući i zaštitim od svega, hoću da vrištim. A moja mama, koju sam nazvala, kaže da mi samo fali da me uhvate roditelji da me prebiju, ili da kažu da sam je otela ili... glupi izgovori. Ja dinara nemam. Ljudi i ne gledaju. Hladno je. Trčim do apoteke, ne radi. Dom zdravlja ne znam da li radi noću, obišla sam dva kruga, nisam videla da je nešto otvoreno. Planiram da otrčim 300 metara dalje u svoj stan, vidim već sebe kako vadim povidon jon, vadim flastere, gaze, zavoje, hidrogen, hidrociklin, vraćam se i bar malo sredim nesretno dete. Vraćam se da proverim da li je još tu, pre nego što odem do stana. Nje, naravno, nema. Pogrešno sam odreagovala. Ne znam šta sam drugo trebala da uradim, plakala sam celu noć. I uvek će mi biti teško kad se setim tih rana i njenih očiju. Videla sam je pre dve nedelje u autobusu 89, peva. Ali zaista lepo peva. I ima veliki veliki ožiljak preko lica. I mnogo ožiljaka na vratu. I seća me se. Sedi sa mnom na stanici kod Ade i kaže da se seća da sam plakala kad smo pričale. I onda peva. A ne prosi. Samo peva. I odlazi. Dete. Nasmejano. Sa ožiljcima na svim nivoima. A ja ne znam kako da pomognem.
Scena treća. Prekjuče. Banovo Brdo, kod onog nesretnog spomenika u obliku česme. Klinci stoje naslonjeni na ogradu. Dva manja, dva veća (imaju između devet i 12 godina). Dva veća tuku ovog manjeg. On plače, jeca, vrišti, umire. Njegov drugar ćuti i gleda u mene. Prošlo je bar 20 ljudi. Znam da su deca, znam da treba nekad i da se pobiju, i ja sam se tukla kao dete. Ali kada dete toliko plače, naravno da ću prići. Pitam šta se dešava. Bili su kod Hipodroma, gađali su tramvaje jajima, što mi, naravno, nisu priznali. Taj veliki je u džepovima nosio jaja mami. Ovaj mali mu je navodno oteo jaje i gađao ga. Veliki ga je udario u rame. Mali plače od tad, već pola sata. I sad veliki hoće da ga bije, jer mu je dosadilo što mali bez razloga plače. Ja mu kažem da je dve glave viši od ovog malog, da ga pusti da ide kući. Pitam klinca gde ga boli, on nešto nemušto odgovara i odlazi preko pešačkog. Ovi veliki sede na klupi. Kad su oni nejaki bili na pola pešačkog prelaza upalilo se crveno svetlo na semaforu. Onaj kobajagi pretučeni, krokodilski uplakan se okreće, vadi jaja iz džepova - gadja mene i one velike. I smeje se. Ja se smejem, kažem velikom da ide da ga tuče, zezam se, ne znam šta drugo. On kaže da nema razloga više da se kači sa budalom. Što više razmišljam o toj sceni, to više identifikujem ljude sa životinjama. Ne nužno u negativnom kontekstu. Ali to je on, beba, štene, zverče – manje i slabije od drugih, ali sa savršenom odbranom. On to ne planira, njega to niko nije svesno naučio. On instinktivno zna kako da preživi i to mu ide sasvim dobro. Zato i nije ostao gorak ukus posle scene.
Da sam bila u tom prevozu u kom ste Vi bili, pozvala bih odmah policiju, vrištala vozaču da zatvori vrata, pa neka se svi potuku. Pošto bi verovatno svi i dalje sedeli, ja bih skočila i krenula da Vas branim. Vas ili bilo koga drugog. Slabije ljudsko biće.
Ne kažem da sam tako vaspitana. Moji roditelji ne vole što ja stalno nosim rezervnu flašu vode i pola bolnice sa sobom, da pomognem nekome ako zatreba. Ne vole što hranim Cigančiće, pa posle nemam šta da jedem. Ne vole ni što upadam kad gomila tuče jednog. Ne vole, plaše se. Ali nadam se da su u dubini duše ponosni što nisu odgojili(odgajili) još jedno naivnog i nevinog okretača glave. E zato sam napisala baš ova tri primera. Priđeš, pokušao si da pomogneš. Nekad uspeš, nekad si sasvim nemoćan, nekad napraviš budalu od sebe. Ali znaš da si pokušao. Uradiš to manje zbog karme, više da zaista, čisto altruistički pomogneš slabijem. To mnogi ne razumeju kad im kažem. Ali ja sam takva. I žao mi je što neko Sličan nije bio u autobusu u kom ste Vi bili u nesretnom trenutku. Valjda smo svi odgojeni da gledamo samo svoje dupe. Da se krijemo po ormarima, ćutimo i trpimo.
Ponavljam rečenicu kojom sve češće završavam svoje tekstove, razgovore i dane: Ko spava u demokratiji, budi se u diktaturi. U ovom kontekstu, rečenica se ne odnosi na vlast, na politiku, na formalno uređenje. Nego baš na ovu situaciju. Da nas tuku jer su fizički jači. Kako kaže Milica u jednoj epizodi Otvorenih Vrata: Demokratija je tiranije većine nad manjinom. Oni nas tuku, mi ćutimo. Tek kada pretuku nekog stranca ili nekoga poznatog o tome se priča u medijima.
I to neću da razrađujem. Sigurna sam da bih mogla samo taj problem da analiziram na više od stotinu stranica.
Nadam se da niko neće moj podugački komentar shvatiti kao samouzdizanje u nebesa. Nisam heroj. Nisam posebna. Samo sam čovek koji svesno posmatra ljude oko sebe. I koliko god puta da sam upala u probleme zbog mešanja u tuče, krađe, svađe, koliko god da su neki ljudi nenaviknuti na ljudskost mogli pogrešno da protumače moj gest, da me možda i pretuku, neću odustati od altruizma. Ne radim to svesno, kao Supermen, ne vidim, ne planiram... Meni padne neki mrak na oči kad vidim nesreću i - priđem. Bez straha i bez rezerve.
Jer ne vidim drugi način da napredujem. Da razumem sebe i da razumem svet oko sebe.
Uživajte u blagodetima Jadrana i za nas što celo leto provodimo na kopnu
:)
Mene su tako isto presreli na Kalemegdanu u pet popodne, opljackali i udarili par puta, a narod niti je video niti je prisao da pomogne. Ja pridjem i starijim ljudima da ih pitam hoce li da pomognu pre nego sto je policija stigla da opisu incident, kazu "nismo nista videli, dete, izvini" a mladji mi se i smeju i kazu "e pa tako ti je ovde svaki dan" uglavnom, ni ranije nisam voleo Beograd, a sad ga izbegavam u sirokom luku, zaobilazim kad mogu. u svakom slucaju, mene Beograd vise videti nece, na strani sam, srecnije nego ikad zivim, i uzivam da ne mislim hoce li me neko opljackati!
Ima nas koji smo picnuli preko, pa nas kao s vremena na vreme udara nostalgija, nesvesni naše sreće u nesreći, žalimo što su pametne glave koje ostadoše dole okružene nasilnim neistomišljenicima i netolerantnim životinjama.
Zalosno je to sto se dogodilo i sto se ista stvar moze desiti i sutra i prekosutra.
Ja bi se ipak samo osvrnuo na to nepomaganje. Ja ipak mogu da razumem te ljude sto nisu skocili u pomoc. Ne radi se ovde o nehumanosti, jer ako vidis dva grubijana u kapuljachama sa sipkom nije ti bas svejedno da se umesas i da do kraja se jos vise na tebe okome i isprebijaju te, jos vise besni, na mrtvo ime.
To mogu da razumem, ali posle kada je bilo sve gotovo, mogli su sacekati policiju i pomoci u opisu tih lica i jos nekim detaljima doprineti istrazi. E, ovo je najgore, sto vise niko nece da se ni sa ovim stvarima bakche, mogu da razume sto ljudi izbegavaju da ulete u bitku shipkama, ali ovo razilazenje posle i gledanje svog posla to nije bas najnormalnije.
S druge strane, nikad ne znas da li ces biti saucesnik ili kakve ces probleme sebi natovoriti ako sprechavas tuchu. A verovatno ima i toga da ljudi, s obzirom na situacijiu, vise nece ni da budu svedoci ni nista drugo, samo da se ne vucaraju po nasim milicijama i sudovima i misle da je najbolje samo bezati kuchi.
Ipak, za ovakvog choveka ako vec nisu hteli ulaziti u epicentar makljaze, trebali su bar pomoci u pruzanju informacija itd.
Strašno je što se svi čude i ništa ne rade kada huligani iz obesti ili cilja-plana gađaju autobus, ili prebiju nekoga ko je isti ili drugačiji, ko misli svojim glavom jer ovo društvo sedi i ne radi ništa i u večini slučajeva vređa i omalovažava svakoga ko misli drugačije da ne kažem "filozofira". Tek kad počnu ozbiljno da se kažnjavaju svi oni koji tuku, zlostavljaju, siluju tek tada će ovo društvo biti na putu da postane civilizovano, a do tada moramo puno toga da uradimo.
Zaista mi je zao gosp.Teofila Pancica, ocigledno da u Srbiji stradaju uvek i samo oni koji pokusavaju da od ove propale zemlje naprave nesto pa makar i u pisanoj reci.
Samo napred Pancicu, malo ljudi Srbija ima kao sto ste Vi!.
...
Svi ,ama bash svi, koje podrzavam u stavovima po “gorucim” pitanjima, zavrse ovako, sto je laksi oblik definitivno, I pitam se dokle. Jedini slucaj gde mi I nije bash bilo krivo je onaj sa onim poslanikom I onim tabadzijom sto ga je …nasred ulice. Nije mi bilo krivo ali se definitivno ne slazem sa tim postupkom jer to to nije za tabanje nego za hapsenje doticnog. Ali se bar tabadzija nije krio a ni bezao sa lica mesta.
Znamo svi gde ide ova drzava, samo se nekome svidja pravac a nekima taj vetar u lice ne odgovara.
Koga ce prvo vetar da skine sa palube videcemo.
P.S. Teofile, lepo se provedi tamo gde jesi, uzivaj, pa se vracaj ...
generalno, uzasna stvar, ali prosao je na isti nacin kao bilo ko u beogradu koga tuku - niko nije spreman da se umesa i pomogne ti, ljude bas briga, sebicni su i samozivi. Da su tukli mene umesto njega isto bih prosao...jedina je razlika sto njega tuku iz politickih razloga a ne iz nekih drugih. A i mene da prebiju niko se ne bi setio da zovne policiju. Ljudi su jako sebicni i samozivi...
E Srbijo, sama sebe ubijas u pojam, "Svaka cast" ljudima koji su pobegli ko za vreme Slobe, Cute i kriju Se!!!!!! Lak oporavak i psihicki i fizicki, vam zelim iz Kopenhagena.
Postovane gradjanke i gradjani Srbije, u koji smo glib upali i padamo sve dublje. Gde nam je gradjanska svest, savest i solidarnost.Hrabre pretke izvlacimo samo za parole a postali smo kukavice,ljige i duhovni i dusevni jadnici. Kukamo na svet spolja a sami smo sebi najveci neprijatelji i sramota. Stidim se za sve vas u sta se pretvarate. Hvala bogu ja nisam takva a i decu vaspitavam da ne budu kukavice. Uvek cu pomagati onima kojim je pomoc potrebna a na samar ne okrecem drugi obraz... Te kukavice iz autobusa neka razmisle da li su oni mozda sutra potencijalne zrtve, ko ce njima pomoci. Da li nas zaista svet mrzi ili to zasluzujemo?????
Evo baš u ovom trenutku ulazi u sobu, dok čitam ovaj tekst, jedan pametan, mlad čovek i, gledajući u monitor, reče: "...u ovoj zemlji smo nalupali sve što valja...". Ne znam da li je ovaj odgovor dovoljno dobar za Gospodina Pančića, ali mislim da će mu pomoći da shvati pravi razlog...
Svaka čast Gospodine Pančiću, nastavite da radite to što radite i verujte da još nisu pobedili!
Scena prva. Prošlo leto. Silazim sa dečkom niz stepenice kod Zelenog Venca. Očigledno slep čovek ,sa štapom i tamnim naočarima jauče i drži se za zid i ostatke gelendera. Stojim desetak sekundi i posmatram, gledam da li je čoveku dobro. Prošlo je bar sto ljudi, koliko sigurno prođe kroz podhodnik kod Zelenog Venca u pola tri popodne. Niko ga nije ni pogledao. Ja mu priđem, pitam da li je sve u redu. Kaže da ne može niz stepenice, slep je, bole ga noge, a ide na gradski prevoz. Nenad (moj dečko) i ja uzimamo čoveka pod ruke i polako, stepenik po stepenik silazimo i vodimo ga na autobusku stanicu. Kaže da mu niko tako nije prišao u Beogradu bar 20 godina.
Scena druga. Februar ove godine. Maksijev market na Banovom Brdu, u Požeškoj ulici. Izlazim iz prodavnice, pola deset je uveče. Sad ide jedan offtopic, ne zamerite. Dete u ovoj sceni nazvaću Cigančetom. Od milošte.Da izvinete, meni reč *Romče* zvuči kao diskrimnacija. U mom selu Romi sebe zovu Ciganima i neće da se ljute kako god da ih zoveš, jer smo prijatelji. Dakle, iz mog iskustva - u Beogradu i još nekim sredinama moraju biti Romi, a u tolerantnijim sredinama ljudi, tj možeš da ih zoveš kako hoćeš – a i oni nas. (morala sam se odbraniti od neminovne salve prozivki što koristim tu neevropejsku reč). Elem, Cigančica stoji pred Maksijem. Prosi. Ja sam potrošila poslednjih 500 dinara sa debitne kartice, i svi znaju da studenti keša nemaju... Vadim čokoladice što sam kupila i dajem joj. Čučnem i pitam da li joj je hladno. Kaže da nije. Tek kad se dete okrenulo prema svetlu, videla sam lice. Ogromna rana preko celog nosa i delom na obrazima pokrivena folijom čokolade. Ogrebotine, duboke, po vratu, krv se skorila odavno, rane izgledaju jako loše. Pitam gde su joj mama i tata. Ne zna, tu su negde. Hoću da je vodim u apoteku, tu je i dom zdravlja, hoću da je vodim kući i zaštitim od svega, hoću da vrištim. A moja mama, koju sam nazvala, kaže da mi samo fali da me uhvate roditelji da me prebiju, ili da kažu da sam je otela ili... glupi izgovori. Ja dinara nemam. Ljudi i ne gledaju. Hladno je. Trčim do apoteke, ne radi. Dom zdravlja ne znam da li radi noću, obišla sam dva kruga, nisam videla da je nešto otvoreno. Planiram da otrčim 300 metara dalje u svoj stan, vidim već sebe kako vadim povidon jon, vadim flastere, gaze, zavoje, hidrogen, hidrociklin, vraćam se i bar malo sredim nesretno dete. Vraćam se da proverim da li je još tu, pre nego što odem do stana. Nje, naravno, nema. Pogrešno sam odreagovala. Ne znam šta sam drugo trebala da uradim, plakala sam celu noć. I uvek će mi biti teško kad se setim tih rana i njenih očiju. Videla sam je pre dve nedelje u autobusu 89, peva. Ali zaista lepo peva. I ima veliki veliki ožiljak preko lica. I mnogo ožiljaka na vratu. I seća me se. Sedi sa mnom na stanici kod Ade i kaže da se seća da sam plakala kad smo pričale. I onda peva. A ne prosi. Samo peva. I odlazi. Dete. Nasmejano. Sa ožiljcima na svim nivoima. A ja ne znam kako da pomognem.
Scena treća. Prekjuče. Banovo Brdo, kod onog nesretnog spomenika u obliku česme. Klinci stoje naslonjeni na ogradu. Dva manja, dva veća (imaju između devet i 12 godina). Dva veća tuku ovog manjeg. On plače, jeca, vrišti, umire. Njegov drugar ćuti i gleda u mene. Prošlo je bar 20 ljudi. Znam da su deca, znam da treba nekad i da se pobiju, i ja sam se tukla kao dete. Ali kada dete toliko plače, naravno da ću prići. Pitam šta se dešava. Bili su kod Hipodroma, gađali su tramvaje jajima, što mi, naravno, nisu priznali. Taj veliki je u džepovima nosio jaja mami. Ovaj mali mu je navodno oteo jaje i gađao ga. Veliki ga je udario u rame. Mali plače od tad, već pola sata. I sad veliki hoće da ga bije, jer mu je dosadilo što mali bez razloga plače. Ja mu kažem da je dve glave viši od ovog malog, da ga pusti da ide kući. Pitam klinca gde ga boli, on nešto nemušto odgovara i odlazi preko pešačkog. Ovi veliki sede na klupi. Kad su oni nejaki bili na pola pešačkog prelaza upalilo se crveno svetlo na semaforu. Onaj kobajagi pretučeni, krokodilski uplakan se okreće, vadi jaja iz džepova - gadja mene i one velike. I smeje se. Ja se smejem, kažem velikom da ide da ga tuče, zezam se, ne znam šta drugo. On kaže da nema razloga više da se kači sa budalom. Što više razmišljam o toj sceni, to više identifikujem ljude sa životinjama. Ne nužno u negativnom kontekstu. Ali to je on, beba, štene, zverče – manje i slabije od drugih, ali sa savršenom odbranom. On to ne planira, njega to niko nije svesno naučio. On instinktivno zna kako da preživi i to mu ide sasvim dobro. Zato i nije ostao gorak ukus posle scene.
Da sam bila u tom prevozu u kom ste Vi bili, pozvala bih odmah policiju, vrištala vozaču da zatvori vrata, pa neka se svi potuku. Pošto bi verovatno svi i dalje sedeli, ja bih skočila i krenula da Vas branim. Vas ili bilo koga drugog. Slabije ljudsko biće.
Ne kažem da sam tako vaspitana. Moji roditelji ne vole što ja stalno nosim rezervnu flašu vode i pola bolnice sa sobom, da pomognem nekome ako zatreba. Ne vole što hranim Cigančiće, pa posle nemam šta da jedem. Ne vole ni što upadam kad gomila tuče jednog. Ne vole, plaše se. Ali nadam se da su u dubini duše ponosni što nisu odgojili(odgajili) još jedno naivnog i nevinog okretača glave. E zato sam napisala baš ova tri primera. Priđeš, pokušao si da pomogneš. Nekad uspeš, nekad si sasvim nemoćan, nekad napraviš budalu od sebe. Ali znaš da si pokušao. Uradiš to manje zbog karme, više da zaista, čisto altruistički pomogneš slabijem. To mnogi ne razumeju kad im kažem. Ali ja sam takva. I žao mi je što neko Sličan nije bio u autobusu u kom ste Vi bili u nesretnom trenutku. Valjda smo svi odgojeni da gledamo samo svoje dupe. Da se krijemo po ormarima, ćutimo i trpimo.
Ponavljam rečenicu kojom sve češće završavam svoje tekstove, razgovore i dane: Ko spava u demokratiji, budi se u diktaturi. U ovom kontekstu, rečenica se ne odnosi na vlast, na politiku, na formalno uređenje. Nego baš na ovu situaciju. Da nas tuku jer su fizički jači. Kako kaže Milica u jednoj epizodi Otvorenih Vrata: Demokratija je tiranije većine nad manjinom. Oni nas tuku, mi ćutimo. Tek kada pretuku nekog stranca ili nekoga poznatog o tome se priča u medijima.
I to neću da razrađujem. Sigurna sam da bih mogla samo taj problem da analiziram na više od stotinu stranica.
Nadam se da niko neće moj podugački komentar shvatiti kao samouzdizanje u nebesa. Nisam heroj. Nisam posebna. Samo sam čovek koji svesno posmatra ljude oko sebe. I koliko god puta da sam upala u probleme zbog mešanja u tuče, krađe, svađe, koliko god da su neki ljudi nenaviknuti na ljudskost mogli pogrešno da protumače moj gest, da me možda i pretuku, neću odustati od altruizma. Ne radim to svesno, kao Supermen, ne vidim, ne planiram... Meni padne neki mrak na oči kad vidim nesreću i - priđem. Bez straha i bez rezerve.
Jer ne vidim drugi način da napredujem. Da razumem sebe i da razumem svet oko sebe.
Uživajte u blagodetima Jadrana i za nas što celo leto provodimo na kopnu
:)
Evo baš u ovom trenutku ulazi u sobu, dok čitam ovaj tekst, jedan pametan, mlad čovek i, gledajući u monitor, reče: "...u ovoj zemlji smo nalupali sve što valja...". Ne znam da li je ovaj odgovor dovoljno dobar za Gospodina Pančića, ali mislim da će mu pomoći da shvati pravi razlog...
Svaka čast Gospodine Pančiću, nastavite da radite to što radite i verujte da još nisu pobedili!
Zaista mi je zao gosp.Teofila Pancica, ocigledno da u Srbiji stradaju uvek i samo oni koji pokusavaju da od ove propale zemlje naprave nesto pa makar i u pisanoj reci.
Samo napred Pancicu, malo ljudi Srbija ima kao sto ste Vi!.
Postovane gradjanke i gradjani Srbije, u koji smo glib upali i padamo sve dublje. Gde nam je gradjanska svest, savest i solidarnost.Hrabre pretke izvlacimo samo za parole a postali smo kukavice,ljige i duhovni i dusevni jadnici. Kukamo na svet spolja a sami smo sebi najveci neprijatelji i sramota. Stidim se za sve vas u sta se pretvarate. Hvala bogu ja nisam takva a i decu vaspitavam da ne budu kukavice. Uvek cu pomagati onima kojim je pomoc potrebna a na samar ne okrecem drugi obraz... Te kukavice iz autobusa neka razmisle da li su oni mozda sutra potencijalne zrtve, ko ce njima pomoci. Da li nas zaista svet mrzi ili to zasluzujemo?????
generalno, uzasna stvar, ali prosao je na isti nacin kao bilo ko u beogradu koga tuku - niko nije spreman da se umesa i pomogne ti, ljude bas briga, sebicni su i samozivi. Da su tukli mene umesto njega isto bih prosao...jedina je razlika sto njega tuku iz politickih razloga a ne iz nekih drugih. A i mene da prebiju niko se ne bi setio da zovne policiju. Ljudi su jako sebicni i samozivi...
Mene su tako isto presreli na Kalemegdanu u pet popodne, opljackali i udarili par puta, a narod niti je video niti je prisao da pomogne. Ja pridjem i starijim ljudima da ih pitam hoce li da pomognu pre nego sto je policija stigla da opisu incident, kazu "nismo nista videli, dete, izvini" a mladji mi se i smeju i kazu "e pa tako ti je ovde svaki dan" uglavnom, ni ranije nisam voleo Beograd, a sad ga izbegavam u sirokom luku, zaobilazim kad mogu. u svakom slucaju, mene Beograd vise videti nece, na strani sam, srecnije nego ikad zivim, i uzivam da ne mislim hoce li me neko opljackati!
Strašno je što se svi čude i ništa ne rade kada huligani iz obesti ili cilja-plana gađaju autobus, ili prebiju nekoga ko je isti ili drugačiji, ko misli svojim glavom jer ovo društvo sedi i ne radi ništa i u večini slučajeva vređa i omalovažava svakoga ko misli drugačije da ne kažem "filozofira". Tek kad počnu ozbiljno da se kažnjavaju svi oni koji tuku, zlostavljaju, siluju tek tada će ovo društvo biti na putu da postane civilizovano, a do tada moramo puno toga da uradimo.
Zalosno je to sto se dogodilo i sto se ista stvar moze desiti i sutra i prekosutra.
Ja bi se ipak samo osvrnuo na to nepomaganje. Ja ipak mogu da razumem te ljude sto nisu skocili u pomoc. Ne radi se ovde o nehumanosti, jer ako vidis dva grubijana u kapuljachama sa sipkom nije ti bas svejedno da se umesas i da do kraja se jos vise na tebe okome i isprebijaju te, jos vise besni, na mrtvo ime.
To mogu da razumem, ali posle kada je bilo sve gotovo, mogli su sacekati policiju i pomoci u opisu tih lica i jos nekim detaljima doprineti istrazi. E, ovo je najgore, sto vise niko nece da se ni sa ovim stvarima bakche, mogu da razume sto ljudi izbegavaju da ulete u bitku shipkama, ali ovo razilazenje posle i gledanje svog posla to nije bas najnormalnije.
S druge strane, nikad ne znas da li ces biti saucesnik ili kakve ces probleme sebi natovoriti ako sprechavas tuchu. A verovatno ima i toga da ljudi, s obzirom na situacijiu, vise nece ni da budu svedoci ni nista drugo, samo da se ne vucaraju po nasim milicijama i sudovima i misle da je najbolje samo bezati kuchi.
Ipak, za ovakvog choveka ako vec nisu hteli ulaziti u epicentar makljaze, trebali su bar pomoci u pruzanju informacija itd.
Ima nas koji smo picnuli preko, pa nas kao s vremena na vreme udara nostalgija, nesvesni naše sreće u nesreći, žalimo što su pametne glave koje ostadoše dole okružene nasilnim neistomišljenicima i netolerantnim životinjama.
...
Svi ,ama bash svi, koje podrzavam u stavovima po “gorucim” pitanjima, zavrse ovako, sto je laksi oblik definitivno, I pitam se dokle. Jedini slucaj gde mi I nije bash bilo krivo je onaj sa onim poslanikom I onim tabadzijom sto ga je …nasred ulice. Nije mi bilo krivo ali se definitivno ne slazem sa tim postupkom jer to to nije za tabanje nego za hapsenje doticnog. Ali se bar tabadzija nije krio a ni bezao sa lica mesta.
Znamo svi gde ide ova drzava, samo se nekome svidja pravac a nekima taj vetar u lice ne odgovara.
Koga ce prvo vetar da skine sa palube videcemo.
P.S. Teofile, lepo se provedi tamo gde jesi, uzivaj, pa se vracaj ...
Strašno je to kada ljudi vide kako neko bije nedužnog a ne reagiraju. Srrašno je to, ali to nam je donela naša "humana" sudska praksa i neaktivna policija. Sin moje poznanice je hteo samo da interveniše da se ne dogodi tuča, pa ga je sin poznatog košarkaša ubio onako, metak u glavu. Taj kriminalac je dobio 10 godina robije, puštali su ga iz zatvora, čak ga hvatali in flagranti sa oružjem, koje je "pripadalo njegovom prijatelju". A sin moje poznanice je više od 10 godina pod zemljom. Kod tako blagih zakona, potkupljivih ili ne, ali vrlo sporih sudija, efikasnih advokata, jer kriminalci u principu imaju para da ih plate, društvo srlja u propast. U tom društvu, treba li razvijati instikt pomoći napadnutom? Lepo bi bilo, ali praksa pokazuje da je mudrije okrenuti glavu, bolje biti kukavica nego mrtav. Koliko siledžija NIJE osuđeno? Onaj dripac koji je polomio nogu reporteru, uprkos mnogobrojnim dokazima i video snimcima, nije osuđen, jer sudije i advokati večito izmišljaju ponešto, pa tako sve do zastarivanja. Siledžija koji je ubio nevino dete pre više godina, još nije osuđen. Siledžija koji je uz pomoć korumpiranog službenika konzulata pobegao od svoje odgovornosti u Americi i koji je koštao srpsku sirotinju milion dolara, još nije osuđen! Kako možemo da očekujemo da goloruki narod štiti nevine ako to ne čini država sa svojim sudskim i policijskim aparatom? Dragi Teofile Pančiću, strašno je što se to tebi dogodilo i želim samo da vlasti pohvataju te neljude koji su te napali, ali možda će te ponukati ovaj događaj u kome si bio žrtva, da se malo osvrneš na društvo u kome počinioci nedela još postoje među nama, jer ih društvo svojim nečinjenjem štiti. Imaš britko pero, možda ćeš uspeti.
E Srbijo, sama sebe ubijas u pojam, "Svaka cast" ljudima koji su pobegli ko za vreme Slobe, Cute i kriju Se!!!!!! Lak oporavak i psihicki i fizicki, vam zelim iz Kopenhagena.
Scena prva. Prošlo leto. Silazim sa dečkom niz stepenice kod Zelenog Venca. Očigledno slep čovek ,sa štapom i tamnim naočarima jauče i drži se za zid i ostatke gelendera. Stojim desetak sekundi i posmatram, gledam da li je čoveku dobro. Prošlo je bar sto ljudi, koliko sigurno prođe kroz podhodnik kod Zelenog Venca u pola tri popodne. Niko ga nije ni pogledao. Ja mu priđem, pitam da li je sve u redu. Kaže da ne može niz stepenice, slep je, bole ga noge, a ide na gradski prevoz. Nenad (moj dečko) i ja uzimamo čoveka pod ruke i polako, stepenik po stepenik silazimo i vodimo ga na autobusku stanicu. Kaže da mu niko tako nije prišao u Beogradu bar 20 godina.
Scena druga. Februar ove godine. Maksijev market na Banovom Brdu, u Požeškoj ulici. Izlazim iz prodavnice, pola deset je uveče. Sad ide jedan offtopic, ne zamerite. Dete u ovoj sceni nazvaću Cigančetom. Od milošte.Da izvinete, meni reč *Romče* zvuči kao diskrimnacija. U mom selu Romi sebe zovu Ciganima i neće da se ljute kako god da ih zoveš, jer smo prijatelji. Dakle, iz mog iskustva - u Beogradu i još nekim sredinama moraju biti Romi, a u tolerantnijim sredinama ljudi, tj možeš da ih zoveš kako hoćeš – a i oni nas. (morala sam se odbraniti od neminovne salve prozivki što koristim tu neevropejsku reč). Elem, Cigančica stoji pred Maksijem. Prosi. Ja sam potrošila poslednjih 500 dinara sa debitne kartice, i svi znaju da studenti keša nemaju... Vadim čokoladice što sam kupila i dajem joj. Čučnem i pitam da li joj je hladno. Kaže da nije. Tek kad se dete okrenulo prema svetlu, videla sam lice. Ogromna rana preko celog nosa i delom na obrazima pokrivena folijom čokolade. Ogrebotine, duboke, po vratu, krv se skorila odavno, rane izgledaju jako loše. Pitam gde su joj mama i tata. Ne zna, tu su negde. Hoću da je vodim u apoteku, tu je i dom zdravlja, hoću da je vodim kući i zaštitim od svega, hoću da vrištim. A moja mama, koju sam nazvala, kaže da mi samo fali da me uhvate roditelji da me prebiju, ili da kažu da sam je otela ili... glupi izgovori. Ja dinara nemam. Ljudi i ne gledaju. Hladno je. Trčim do apoteke, ne radi. Dom zdravlja ne znam da li radi noću, obišla sam dva kruga, nisam videla da je nešto otvoreno. Planiram da otrčim 300 metara dalje u svoj stan, vidim već sebe kako vadim povidon jon, vadim flastere, gaze, zavoje, hidrogen, hidrociklin, vraćam se i bar malo sredim nesretno dete. Vraćam se da proverim da li je još tu, pre nego što odem do stana. Nje, naravno, nema. Pogrešno sam odreagovala. Ne znam šta sam drugo trebala da uradim, plakala sam celu noć. I uvek će mi biti teško kad se setim tih rana i njenih očiju. Videla sam je pre dve nedelje u autobusu 89, peva. Ali zaista lepo peva. I ima veliki veliki ožiljak preko lica. I mnogo ožiljaka na vratu. I seća me se. Sedi sa mnom na stanici kod Ade i kaže da se seća da sam plakala kad smo pričale. I onda peva. A ne prosi. Samo peva. I odlazi. Dete. Nasmejano. Sa ožiljcima na svim nivoima. A ja ne znam kako da pomognem.
Scena treća. Prekjuče. Banovo Brdo, kod onog nesretnog spomenika u obliku česme. Klinci stoje naslonjeni na ogradu. Dva manja, dva veća (imaju između devet i 12 godina). Dva veća tuku ovog manjeg. On plače, jeca, vrišti, umire. Njegov drugar ćuti i gleda u mene. Prošlo je bar 20 ljudi. Znam da su deca, znam da treba nekad i da se pobiju, i ja sam se tukla kao dete. Ali kada dete toliko plače, naravno da ću prići. Pitam šta se dešava. Bili su kod Hipodroma, gađali su tramvaje jajima, što mi, naravno, nisu priznali. Taj veliki je u džepovima nosio jaja mami. Ovaj mali mu je navodno oteo jaje i gađao ga. Veliki ga je udario u rame. Mali plače od tad, već pola sata. I sad veliki hoće da ga bije, jer mu je dosadilo što mali bez razloga plače. Ja mu kažem da je dve glave viši od ovog malog, da ga pusti da ide kući. Pitam klinca gde ga boli, on nešto nemušto odgovara i odlazi preko pešačkog. Ovi veliki sede na klupi. Kad su oni nejaki bili na pola pešačkog prelaza upalilo se crveno svetlo na semaforu. Onaj kobajagi pretučeni, krokodilski uplakan se okreće, vadi jaja iz džepova - gadja mene i one velike. I smeje se. Ja se smejem, kažem velikom da ide da ga tuče, zezam se, ne znam šta drugo. On kaže da nema razloga više da se kači sa budalom. Što više razmišljam o toj sceni, to više identifikujem ljude sa životinjama. Ne nužno u negativnom kontekstu. Ali to je on, beba, štene, zverče – manje i slabije od drugih, ali sa savršenom odbranom. On to ne planira, njega to niko nije svesno naučio. On instinktivno zna kako da preživi i to mu ide sasvim dobro. Zato i nije ostao gorak ukus posle scene.
Da sam bila u tom prevozu u kom ste Vi bili, pozvala bih odmah policiju, vrištala vozaču da zatvori vrata, pa neka se svi potuku. Pošto bi verovatno svi i dalje sedeli, ja bih skočila i krenula da Vas branim. Vas ili bilo koga drugog. Slabije ljudsko biće.
Ne kažem da sam tako vaspitana. Moji roditelji ne vole što ja stalno nosim rezervnu flašu vode i pola bolnice sa sobom, da pomognem nekome ako zatreba. Ne vole što hranim Cigančiće, pa posle nemam šta da jedem. Ne vole ni što upadam kad gomila tuče jednog. Ne vole, plaše se. Ali nadam se da su u dubini duše ponosni što nisu odgojili(odgajili) još jedno naivnog i nevinog okretača glave. E zato sam napisala baš ova tri primera. Priđeš, pokušao si da pomogneš. Nekad uspeš, nekad si sasvim nemoćan, nekad napraviš budalu od sebe. Ali znaš da si pokušao. Uradiš to manje zbog karme, više da zaista, čisto altruistički pomogneš slabijem. To mnogi ne razumeju kad im kažem. Ali ja sam takva. I žao mi je što neko Sličan nije bio u autobusu u kom ste Vi bili u nesretnom trenutku. Valjda smo svi odgojeni da gledamo samo svoje dupe. Da se krijemo po ormarima, ćutimo i trpimo.
Ponavljam rečenicu kojom sve češće završavam svoje tekstove, razgovore i dane: Ko spava u demokratiji, budi se u diktaturi. U ovom kontekstu, rečenica se ne odnosi na vlast, na politiku, na formalno uređenje. Nego baš na ovu situaciju. Da nas tuku jer su fizički jači. Kako kaže Milica u jednoj epizodi Otvorenih Vrata: Demokratija je tiranije većine nad manjinom. Oni nas tuku, mi ćutimo. Tek kada pretuku nekog stranca ili nekoga poznatog o tome se priča u medijima.
I to neću da razrađujem. Sigurna sam da bih mogla samo taj problem da analiziram na više od stotinu stranica.
Nadam se da niko neće moj podugački komentar shvatiti kao samouzdizanje u nebesa. Nisam heroj. Nisam posebna. Samo sam čovek koji svesno posmatra ljude oko sebe. I koliko god puta da sam upala u probleme zbog mešanja u tuče, krađe, svađe, koliko god da su neki ljudi nenaviknuti na ljudskost mogli pogrešno da protumače moj gest, da me možda i pretuku, neću odustati od altruizma. Ne radim to svesno, kao Supermen, ne vidim, ne planiram... Meni padne neki mrak na oči kad vidim nesreću i - priđem. Bez straha i bez rezerve.
Jer ne vidim drugi način da napredujem. Da razumem sebe i da razumem svet oko sebe.
Uživajte u blagodetima Jadrana i za nas što celo leto provodimo na kopnu
:)
Zaista mi je zao gosp.Teofila Pancica, ocigledno da u Srbiji stradaju uvek i samo oni koji pokusavaju da od ove propale zemlje naprave nesto pa makar i u pisanoj reci.
Samo napred Pancicu, malo ljudi Srbija ima kao sto ste Vi!.
Evo baš u ovom trenutku ulazi u sobu, dok čitam ovaj tekst, jedan pametan, mlad čovek i, gledajući u monitor, reče: "...u ovoj zemlji smo nalupali sve što valja...". Ne znam da li je ovaj odgovor dovoljno dobar za Gospodina Pančića, ali mislim da će mu pomoći da shvati pravi razlog...
Svaka čast Gospodine Pančiću, nastavite da radite to što radite i verujte da još nisu pobedili!
Postovane gradjanke i gradjani Srbije, u koji smo glib upali i padamo sve dublje. Gde nam je gradjanska svest, savest i solidarnost.Hrabre pretke izvlacimo samo za parole a postali smo kukavice,ljige i duhovni i dusevni jadnici. Kukamo na svet spolja a sami smo sebi najveci neprijatelji i sramota. Stidim se za sve vas u sta se pretvarate. Hvala bogu ja nisam takva a i decu vaspitavam da ne budu kukavice. Uvek cu pomagati onima kojim je pomoc potrebna a na samar ne okrecem drugi obraz... Te kukavice iz autobusa neka razmisle da li su oni mozda sutra potencijalne zrtve, ko ce njima pomoci. Da li nas zaista svet mrzi ili to zasluzujemo?????
Ima nas koji smo picnuli preko, pa nas kao s vremena na vreme udara nostalgija, nesvesni naše sreće u nesreći, žalimo što su pametne glave koje ostadoše dole okružene nasilnim neistomišljenicima i netolerantnim životinjama.
E Srbijo, sama sebe ubijas u pojam, "Svaka cast" ljudima koji su pobegli ko za vreme Slobe, Cute i kriju Se!!!!!! Lak oporavak i psihicki i fizicki, vam zelim iz Kopenhagena.
Zalosno je to sto se dogodilo i sto se ista stvar moze desiti i sutra i prekosutra.
Ja bi se ipak samo osvrnuo na to nepomaganje. Ja ipak mogu da razumem te ljude sto nisu skocili u pomoc. Ne radi se ovde o nehumanosti, jer ako vidis dva grubijana u kapuljachama sa sipkom nije ti bas svejedno da se umesas i da do kraja se jos vise na tebe okome i isprebijaju te, jos vise besni, na mrtvo ime.
To mogu da razumem, ali posle kada je bilo sve gotovo, mogli su sacekati policiju i pomoci u opisu tih lica i jos nekim detaljima doprineti istrazi. E, ovo je najgore, sto vise niko nece da se ni sa ovim stvarima bakche, mogu da razume sto ljudi izbegavaju da ulete u bitku shipkama, ali ovo razilazenje posle i gledanje svog posla to nije bas najnormalnije.
S druge strane, nikad ne znas da li ces biti saucesnik ili kakve ces probleme sebi natovoriti ako sprechavas tuchu. A verovatno ima i toga da ljudi, s obzirom na situacijiu, vise nece ni da budu svedoci ni nista drugo, samo da se ne vucaraju po nasim milicijama i sudovima i misle da je najbolje samo bezati kuchi.
Ipak, za ovakvog choveka ako vec nisu hteli ulaziti u epicentar makljaze, trebali su bar pomoci u pruzanju informacija itd.
Mene su tako isto presreli na Kalemegdanu u pet popodne, opljackali i udarili par puta, a narod niti je video niti je prisao da pomogne. Ja pridjem i starijim ljudima da ih pitam hoce li da pomognu pre nego sto je policija stigla da opisu incident, kazu "nismo nista videli, dete, izvini" a mladji mi se i smeju i kazu "e pa tako ti je ovde svaki dan" uglavnom, ni ranije nisam voleo Beograd, a sad ga izbegavam u sirokom luku, zaobilazim kad mogu. u svakom slucaju, mene Beograd vise videti nece, na strani sam, srecnije nego ikad zivim, i uzivam da ne mislim hoce li me neko opljackati!
Strašno je što se svi čude i ništa ne rade kada huligani iz obesti ili cilja-plana gađaju autobus, ili prebiju nekoga ko je isti ili drugačiji, ko misli svojim glavom jer ovo društvo sedi i ne radi ništa i u večini slučajeva vređa i omalovažava svakoga ko misli drugačije da ne kažem "filozofira". Tek kad počnu ozbiljno da se kažnjavaju svi oni koji tuku, zlostavljaju, siluju tek tada će ovo društvo biti na putu da postane civilizovano, a do tada moramo puno toga da uradimo.
...
Svi ,ama bash svi, koje podrzavam u stavovima po “gorucim” pitanjima, zavrse ovako, sto je laksi oblik definitivno, I pitam se dokle. Jedini slucaj gde mi I nije bash bilo krivo je onaj sa onim poslanikom I onim tabadzijom sto ga je …nasred ulice. Nije mi bilo krivo ali se definitivno ne slazem sa tim postupkom jer to to nije za tabanje nego za hapsenje doticnog. Ali se bar tabadzija nije krio a ni bezao sa lica mesta.
Znamo svi gde ide ova drzava, samo se nekome svidja pravac a nekima taj vetar u lice ne odgovara.
Koga ce prvo vetar da skine sa palube videcemo.
P.S. Teofile, lepo se provedi tamo gde jesi, uzivaj, pa se vracaj ...
Strašno je to kada ljudi vide kako neko bije nedužnog a ne reagiraju. Srrašno je to, ali to nam je donela naša "humana" sudska praksa i neaktivna policija. Sin moje poznanice je hteo samo da interveniše da se ne dogodi tuča, pa ga je sin poznatog košarkaša ubio onako, metak u glavu. Taj kriminalac je dobio 10 godina robije, puštali su ga iz zatvora, čak ga hvatali in flagranti sa oružjem, koje je "pripadalo njegovom prijatelju". A sin moje poznanice je više od 10 godina pod zemljom. Kod tako blagih zakona, potkupljivih ili ne, ali vrlo sporih sudija, efikasnih advokata, jer kriminalci u principu imaju para da ih plate, društvo srlja u propast. U tom društvu, treba li razvijati instikt pomoći napadnutom? Lepo bi bilo, ali praksa pokazuje da je mudrije okrenuti glavu, bolje biti kukavica nego mrtav. Koliko siledžija NIJE osuđeno? Onaj dripac koji je polomio nogu reporteru, uprkos mnogobrojnim dokazima i video snimcima, nije osuđen, jer sudije i advokati večito izmišljaju ponešto, pa tako sve do zastarivanja. Siledžija koji je ubio nevino dete pre više godina, još nije osuđen. Siledžija koji je uz pomoć korumpiranog službenika konzulata pobegao od svoje odgovornosti u Americi i koji je koštao srpsku sirotinju milion dolara, još nije osuđen! Kako možemo da očekujemo da goloruki narod štiti nevine ako to ne čini država sa svojim sudskim i policijskim aparatom? Dragi Teofile Pančiću, strašno je što se to tebi dogodilo i želim samo da vlasti pohvataju te neljude koji su te napali, ali možda će te ponukati ovaj događaj u kome si bio žrtva, da se malo osvrneš na društvo u kome počinioci nedela još postoje među nama, jer ih društvo svojim nečinjenjem štiti. Imaš britko pero, možda ćeš uspeti.
generalno, uzasna stvar, ali prosao je na isti nacin kao bilo ko u beogradu koga tuku - niko nije spreman da se umesa i pomogne ti, ljude bas briga, sebicni su i samozivi. Da su tukli mene umesto njega isto bih prosao...jedina je razlika sto njega tuku iz politickih razloga a ne iz nekih drugih. A i mene da prebiju niko se ne bi setio da zovne policiju. Ljudi su jako sebicni i samozivi...
IMAGE SOURCE
18 Komentari
Sortiraj po: