Protest 1996/97, decenija posle

Tada sam poslednji put iskreno verovala da se stvarno nesto moze promeniti. Neverovatno, vec sledece zime shvatili smo da se mnogo nije promenilo. Onda je opet 5. oktobra 2000 izgledalo da se nesto moze promeniti. Tada sam vec bila van Srbije, ali sam opet verovala, ipak ne kao 96/97. Studentski protesti bili su retki trenuci u kojima smo mi koji smo studirali 90tih bar za trenutak poverovali u mogucnost promena u korumpiranoj Srbiji...

Pre 10 godina sam bio mlad, gladan i bos. Sada gutam suze da ne probudim decu zbog strasne zelje da vristim jer sada ipak imam racunar na kome mogu da dodirnem svet. Zeleo sam da studiram ali nismo imali para ni za hleb. Hteo sam da pomognem unistenim roditeljima, izgubljenoj sestri, gladnoj tetki... Hteo sam svima da pomognem. Evo me i sada u Beogradu. Radim po ceo dan i noc. Ali sada mogu da pomognem! I pomagacu sve vise, sve dok imam snage. Boricu se protiv zatucanih, lazljivih i podlih. Moja deca ce ziveti bolje nego ja! Hvala svima koji su ustali da se bore, a ja cu i dalje da radim najvise sto mogu da pomognem.

bila sam na ulicama Beograda po citav dan a nekad i nocu, ostavila srce i nadu na beogradskom asfaltu, verovala da mi zaista mozemo nesto da promenimo...kako sam se samo prevarila! srecom, na vreme sam shvatila da se tamo nista nece bitno promeniti... veliki pozdrav izdaleka od bivse studentkinje BU...

Igrom slucaja te 96-te. "Cimnuo" me je dekan Veterinarskog Fakultete Danilo Vickovic (JUL), Predsednik Saveza Studenata Beograda Milutin Djordjevic (SPS) i Dragan Scepanovic (SPS) Profesor Odbrane i Zastite, mene, kao predsednika Saveza Studenata fakulteta i rekli mi da ne "talasam " puno.Otisao sam kuci i posle konsultacija sa samim sobom, prijateljima i porodicom, objavio pocetak studentskog protesta, sledeceg dana.Deset godina posle, Vickovic u penziji od par stotina evra, Milutin Djordjevic asistent na Vetrinarskom fakultetu, Scepanovic, nemam informacije.Ja izbacen sa fakulteta, nateran da odem preko i zavrsim fakultet, sedim u inostranstvu u office-u moje firme i pitam se da li je vredelo?! Mislim da jeste i ako sam daleko od moje zemlje i mog propalog fakulteta.Za kraj dao sam ova imena da se ne zaborave. P.S. Ne prodje ni dan a da se ne setim Beograda.

Uh, citam ovo i moram da priznam da je i meni suza u oku. To su bila tri najlepsa meseca mog zivota, imao sam tada 19 godina i bio mlad student pun ideala koji su me sada napustili, koji je tih dana ziveo na relaciji Kragujevac- Kraljevo, stizao sam i kod Krsta i ispod Milutina i da budem skoro stalno na protestu studenata KG univerziteta. Ponekad mi se cini da sam tad jedino i bio ziv, a da je ovo sve sada stanje nekog polusna iz koga cemo se mozda jednog dana probuditi. Toliko vedrih, inteligentnih ljudi, pozitivne atmosfere, zurki na ulicama, energije da vatreno ubedjujemo starije komsije koji su se bojali promena, osecanje vracenog dostojanstva i jasnog cilja prema kome treba ici... I nije mi zao ni jede jedine sekunde koju sam tada utrosio, jer sam to radio zbog sebe, a ne zbog onih za koje sam i ocekivao da nece biti dostojni svega toga. Necu vise nista da napisem, jer, iako sam relativno vest na recima, kada se setim 96/97 imam neki osecaj koji ne mogu recima da opisem. Najezi mi se koza, a u stomaku mi je neka knedla. Zelim da pozdravim sve setace koji ovo citaju, i das vam kazem da mi je bila cast da delim ulicu sa vama na tim i drugim protestima i da veoma ponosan na sve sto smo te predivne zime 96/97 uradili.

Ta zima 1996/97 godine je bila zaista vrlo hladna.Bila sam na drugoj godini Filoloskog fakulteta, pre podne spremala ispite, a popodne setala s kolegama. Jednom mi je, zbog mog bedza "Students against the mashine" jedan dedica na bulevaru dobacio "Setaj, setaj, odsetaces godinu", ali sam ipak u aprilskom i junskom roku dobila uglavnom desetke. Sada, 10 godina posle, ja sam u Francuskoj, jos troje kolega iz tog vremena su takodje ovde, imam jednu drugaricu u Svajcarskoj, jednu u Grckoj i jednu u Kanadi, a jedan komsija iz Studenjaka je stigao cak do Bermudskih ostrva. Tadasnju, kao i sadasnju vlast naravno nije briga gde smo mi i zasto smo ovde. Po nasim sopstvenim ambasadama nas tretiraju kao stoku i ko sto neko rece u jednoj poruci: savest mi je cista i ne zelim da se vratim. Steta za onoliku pozitivnu energiju...

Od tih famoznih 88 dan setao sam 80, prvo sa studentima u podne pa onda sa pokojnim Zokijem, Vukom i Vesnom. Dobijao sam batine, gledao ostrascene pristalice na kontramitingu kojih je bilo "pola miliona i jos su spristizali", slusao lazi sa radija i TV-a, nervirao se, nadao se, sve je bilo pomesnao tih dana. Ono sto nam je bilo zajednicko tada je ogromna energija i zelja da se promeni sve. Nismo uspeli tada ali smo naceli posteno.
Nakon par godina i svega sto smo u medjuvremenu proziveli dosao je i taj 5ti oktobar i promene. Nagutao sam se suzavca ispred skupstine ali sam bio presrecan kao nikad do tada.
E onda je sve poslo nekim sasvim drugim tokom. Gledao sam dojucerasnje batinase i slobine fanatike kako preko noci postaju demokrate, gledao sam demokrate kako preko noci postaju biznismeni i nista vise od toga, nagledao sam se mnogo toga i pitao sebe da li je to moguce.
I onda mi je jednog dana pukao film i otisao sam, daleko. Samo se jos sa nekom setom secam one energije i onog duha koji smo i pored svega imali tih zimskih dana 96/97. To se vise nikad ponoviti nece. Nazalost.

Pozdrav svim iskrenim strajkacima iz tih dana ma gde da su.

Kreativnost i energija koja se desava samo jednom. 96/7 i 2000 su kratki periodi kada je gradjanksa Srbija zasjala i nazalost vladala vrlo kratko. Drago mi je sto pripadam generacijama koje su se od srca borile za nesto, nevezano za "vodje" i politicare. Onda je dosao mart 2003 kada sam ja definitvno napustio Beograd i Srbiju. Nisam mogao da podnesem da "narodno" slepilo i glupost odredjuju moj zivot. Ipak najvaznije, da Beograd i uspomene iz onih dana nosim svuda sa sobom. I ne verujem da cu ikada voleti nekoga kao sto volim svoj grad i njegove ljude a moje prijatelje. Sada zvucim sa 33 godine kao partizanski borac 45te no nema veze. Srspki sljam koji je tih godina harao Srbijom i danas vlada u nekom malo lepsem obliku. Steta sto titovi komunisti i dalje predstavljaju ideal srpskog politicara. Moji Srbi, religija, vodje, bezbrojne crkve, radikali, nacionalni simboli, nisu merilo koliko neko voli svoju zemlju. Ali dok ne prodju generacije koje su se razmazeno gojile za titovo veme, bojim se da je gradjanska Srbija nemocna da bilo sta promeni.

Nisam znao koji je dan danas, ali kad sam procitao naslov vesti znao sam da je 17!
Ucestvovao sam u studentskom protestu, zatim nastavljao setnje sa koalicijom Zajedno. Uvece je nas nekoliko smisljalo kako da nadmudrimo (i iznerviramo) komunisticko rukovodstvo na fakultetu i pisali smo zahteve i saopstenja do kasno u noc. Ujutru smo opet rano ustajali, kopirali materijal dole negde u Gospodar Jevremovoj, isli na studentske zborove, na veca, pa opet setnja. Bilo je hladno, bilo je i opasno, ali smo imali bar neki cilj i osecali smo se lepo i zivo.
Probao sam sve sto sam kao pojedinac mogao da uradim. Hteo sam da promenim nesto, da skinem zlotvora s vlasti. Hteo sam da imam cistu savest da sam sve pokusao. Kasnije su "apoliticni" postali politicari (Ceda Antic i Ceda Jovanovic), a nama tada "politicnim" se ogadila politika. Nakon tri godine od zavrsetka protesta napustio sam zemlju i nemam zelju da se vratim. Nije mi zao nijednog koraka niti jednog udahnutog dima suzavca. Savest mi je i dalje cista, ali u njoj vise nema iluzija.

Beograd je svet!

Sad se osecam kao da me je neko izdao, izneverio, pa cak i osramotio. Sav napor i zelja baceni su uzalud i jos se tadasnji opozicioni lideri danas ponasaju kao da su sami zasluzili svoja mesta i kao da nije bilo ni Otpora, ni gradjana, ni studenata.
LIDERI, DOZOVITE SE PAMETI, AKO ZELITE DOBRO SRBIJI I PUSTITE DRUGE LJUDE DA DODJU NA VASA MESTA!!!!

U to vreme sam bio jedan od organizatora i vodja Studentskog protesta i ponosan sam na to. Bilo je to vreme kada je Srbija konacno uspela da svetu pokaze svoje lepse lice za koje sam se tada nadao da je ono pravo. I sada se nadam da to jeste ono pravo lice Srbije. Iskreno se nadam da cemo to uspeti da pokazemo i 21. januara na izborima. Hajde da to uradimo i zbog secanja na to vreme u kojem smo bili deo sveta. Za bolji zivot!

Tresla se gora rodio se miš! Sada i oni koji tada nisu videli - valjda - KONAČNO VIDE da je "car go"! Hoću da kažem - Miloševičeve službe rešile da ga se reše - da bi one preživele: REČENO UČINJENO! Pomoću nas običnih smrtnika, koji smo deset godina "tabanali" Srbijom, ORVELOVSKI SISTEM JE PREŽIVEO. Vlast je i sada kao i kod Tita i Miloševića i dalje van institucija sistema - tako da Srbija ostade zajedno sa Belorusijom jedina zemlja u Evropi u kojoj nema ni "D" od demokratije!

Ehhh...bejase to romanticno vreme...
Ish Slobo, ish, nedamo ti Nish

Tesko je ne setiti se protesta a ne osecati ogromnu nostalgiju. Tacno, skoro nikad u zivotu nisam se osecala tako zivo, lepo, s osecanjem da radim nesto vrlo vazno, nesto presudno, ne za opoziciju, politicke stranke, vec za sebe, svoje prijatelje i porodicu.Isto tako, tesko je imati 30 i nesto, i biti ovde, i osecati se ovako izgubljeno i depresivno. No, ja nikad necu reci da me neko izneverio i razocarao, jer ja nisam hodala zbog njih, vec zbog sebe, i uvek cu biti ponosna sto sam to cinila. Nikad se toga ne bih odrekla, ni kad se setim bronhitisa koji sam navukla negde pred tu Novu godinu.Ne mogu da zaboravim pola osam uvece,moji roditelji, neki prijatelji i ja uredno oblacimo jakne, izlazimo na terasu naseg stana na periferiji ( u opstini koja je dugo vazila za bastion Milosevica),i duvamo u pistaljke.I taj zvuk se cuje sa svih strana, a mi, srecni, ne mozemo da verujemo, da nas ima toliko,i s ogromnom nadom, da konacno ima sanse za promenu.
Ti dani su postali romanticna uspomena, stvarnost nas je demantovala u nasim ocekivanjima, ali
ja ih se nikada necu odreci, niti ih zaboraviti. LIFE GOES ON

Secam se 96/97 kada sam ovde Norvezanima pokusavala da objasnim zasto studenti protestuju i zasto toliko dugo.Ta upornost koju mi imamo, samo kad nesto hocemo i zelimo, njima nije bila jasna,a sad mi je jasno zasto, zato sto svako ko zavrsi fakultet ima odmah posao i zato sto se ni zasta nisu borili i zato sto ne znaju sta je diktatura.Sve to onda ima drugi ukus.Secam se i kako sam se bespomocno osecala, gledajuci bivse kolege a bez sanse da pomognem.Krivo mi je sto tada nije ulozeno jos snage da se Milosevic i socijalisti skinu s vlasti, znam da nije bilo lako ali da smo znali sta nas/vas ceka posle mislim da bi se to desilo.Krivo mi je sto 5.10 nije dosao ranije,sto nismo izbegli bombardovanje, traume i posledice koji ce mnogi da imaju do kraja zivota,i sto nije izbegnut rat na Kosovu i sto bez obzira na sve ne zivim u MOJOJ ZEMLJI sa mojim meni bliskim ljudima i familijom.I krivo mi je sto mnogi zive na ivici siromastva i sto me fakultetski obrazovana komsinica svake godine kad sam na odmoru pita da li imam stare stvari za decu.I sto je najgore, sto vise nemamo kome da verujemo jel Djindjica vise nema a svi su nas izneverili!

Ne bih o energiji protesta na koju su vec drugi podsetili.
Htela bih da dodam da je u martu '97. izgledalo da Milosevic nema sanse na predstojecim parlamentarnim izborima. A onda je prodao Telekom za 1.5 milijardi maraka Italijanima i Grcima, znaci zemljama evropske unije dok je Srbija bila pod "spoljnim zidom sankcija".
Kako je to moguce?
Iz Srbije niko nije mogao da izveze ni cackalicu u EU, a Sloba je bez problema prodao Telekom!

Желим овим путем да поздравим све "ветеране" демократске револуције, у којој сам и ја дао скроман прилог, а један сам од малобројних који је учествовао у оба студентска протеста, пошто ми се студирање било баш одужило :-)
У сваком случају, протести 90-их НИСУ били узалудни, јер се Србија дефинитивно померила ка нормалном свету, многе ствари су боље, али никад на овоме свету ништа неће бити идеално!И оде се примећује највећи српски проблем у менталитету: "хоћу све и хоћу сад". Не браним садашње/прошле/будуће политичаре, али погледајмо коначно истини у очи: да смо бољи народ, било би нам и боље. Мислите својом главом, радите добро и наша деца пожњеће резултате, поздрав!

Bili su to najlepši dani mog života! U Zrenjaninu na Bagljašu smo Zoran, njegova setra Maja i ja bili prvi demonstranti... na kraju nas je bilo oko 5000. Pozdrav svima (iz Budimpešte)! Izdržite, Evropa nije tako daleko...

Sedim,citam i placem.Osecam veliku nostalgiju i mislim zasto je to moralo bas mojoj zemlji da se desi.Zivim ne tako daleko u km od moje zemlje, ali u svakom slucaju daaaleko,daleko,daleko, skoro svi smo mi daleko od nase zemlje i verovatno se nikada necemo vratiti kuci.Mnogo mi je krivo,odnosno ne zalim sto smo ulozili toliko energije na proteste,vec mi je krive da rezultata nema i cini mi se da je svakim danom jos gore u Srbiji nego sto je bilo. Ja sam daleko, sestra jos dalje, samo su ostali stari u toj Srbiji, nek se politicari malo osveste i kazu vec jedanput istinu bar onima koji su ostali u zemlji,nek se otrezne.

lep dan svim koji ovo citate i nadam se da ce mozda jednog dana u Srbijici "procvetati" da svako ima bar malo vise od onog sto ima sada

Tad je bilo "Beograd je svet" a nakon toga "Odoh ja u svet".

Pozdrav svima iz tudjine

"When we were kings..." Bio je to jedan od najveselijih i najlepsih momenata u istoriji Srbije u 20. veku. Ljudi su se druzili, isli smo u svakodnevne setnje, lupali u serpe i lonce u 19.30 kad bi kretao dnevnik 2 na RTS-u, gadjali jajima "Slobodanku" i "TV bastilju", domahivali se sa baka Olgom u Svetogorskoj, vikali Djindjicu "mogu da ti pu*e Zoraneeee.." a on nama mahao i smejao se...Bila je to jedna divna sprdacina i briljantan protest, koristeci vedrinu i veselje kao glavno orudje, na racun autokratskog rezima Slobodana Milosevica. Bilo bi lepo da gradske vlasti Beograda, Nisa i Novog Sada na neki nacin ustanove proslavu pocetka protesta svake godine. Da proglase recimo 19 novembar "dan za setace" -- da se tog dana ide u setnje; da se organizuju koncerti i tribine da se prisetimo tih velicanstvenih dana.

Zar je proslo 10 godina? Pamtim neverovatnu energiju koja se mogla osetiti tih dana u Beogradu. Setao sam sa studentskim protestom skoro svakog dana. Tada sam verovao da je ta energija neunistiva, da cemo pobediti i verovao sam da nikad necu napustiti Beograd. Bio je to najdivniji grad i zaista se osecalo da smo centar sveta. Nakon Zoranove smrti sam izgubio svaku nadu da ce enrgija prisutna na studentskom protestu pobediti. Resenje je bilo da se ode iz zemlje. Danas i dalje osecam energiju u sebi i verujem da je osecaju i drugi ucesnici "onih" dogadjaja. Danas, i dalje verujem da Beograd jeste, ili barem treba da bude, centar sveta. Danas se samo bojim da je mnogo energije fizicki napustilo zemlju i Beograd. Danas, verujmo opet da cemo pobediti!
Beograd je centar sveta!!!

"Dodju vremena, kada budale govore, fukara se bogati, a pametni cute".

I ja zivim u tudjini, ali se radujem sto sam procitala sve sto ste napisali, osecam se kao u Beogradu , pre deset godina. Bilo je divno setati i protestvovati sa Vama. Bili ste izvanredni. Znam, da ste danas jos bolji. Iaokoi Vas licno ne poznajem , znamo se oduvek, poznajem Vas humor i Vasu beskrajnu zelju za slobodom. Taj duh mi nedostaje. Iako i ovde ima i humora i duhovitih i kreativnih ljudi iako svuda ima dobrih ljudi i prijatelja, Vi ste ipak, jedinstveni.
Hvala Vam za one setnje i ova pisma

Emocije i suze.
Tada student na FF u Nisu.
Bilo je magicno, strasno, i nezaboravno.
Iz daljine sada mislim na te dane i pozdravljam sve moje prijatelje sa kojima sam delio te dane.
Anglistika, klasa 1996.!!!!
Ziveli!
P.S.
Deki, Ivica, Vlada, Marija, Vesna, Veki, Tanja, Gaga, Jenki,...i mnogi, mnogi drugi...

Bilo je to vreme haosa u Srbiji, ali i vreme puno nade i ocekivanja.
Tada je pobedu izvojevanu protestnim setnjama, upropastio Vuk Draskovic, svojom sujetom i zeljom da bude Predsednik Srbije, iako nije mogao pobediti na izborima.
Petooktobarsku pobedu upropastio je Vojislav Kostinica i za razliku od onog vremena sada nemam mnogo nade i ocekivanja. Sve je upropasteno 12.03.2003 godine.

vec trinaest godina zivim i radim u zemlji koja je, pre trinaest godina bila 25 godina iza, a danas 10-15 ispred Srbije (ex Jugoslavije).
Dolazio sam, naravno o svom trosku, i setao u toj koloni sa neverovatnom pozitivnom energijom, cekao Novu godinu na trgu...Poljubio Djindjica koji je sisao u masu...Moja supruga ostala i setala dalje, svake veceri,lupala u kantu sa terase za vreme dnevnika, a ja se vratio ovamo da radim i cuvam decu...Iskreno smo verovali da cemo se brzo vratiti, ona se sa decom i vratila posle zavrsetka skolske 1997-me...
Ja sam, na srecu (?!!) ostao , a onda je , i ona ponovo dosla, sa decom.Roditelji (to sto je od njih ostalo) bliski ljudi,rodjaci i prijatelji su u Srbiji. Deca nasa koja su ucila i uce skolu ovde i druze se, prestala su da nose dresove nasih kosrkasa i da vicu : Srbija do Tokija... Kopaju po internetu neke druge destinacije.
Da li se zna podatak - koliko je mladih ljudi napustilo Srbiju posle oktobra 2000-te, a koliko od 1990-2000-te?
Ja cu se vratiti, kad zaradim penziju, ovde. Zao mi je dece: oni ce svoju decu radjati na nekim drugim prostorima i izgubice vremenom vezu sa zemljom njihovih predaka.
I pitao bih nekog, al ne znam koga
Ukrajina,Kijev,17.11.2006.

Bila je to najbolja koalicija koju je Srbija imala od pochetka vishestranacja pa sve do danas! Drago mi je da sam bio deo tih demonstracija zajedno sa svojim bratom i prijateljima sa nashih fakulteta. Voleo bih kada bi se ista "ekipa" ponovo udruzila. Doza gradjanskog, nacionalnog i pragmaticnog, bila bi dobitna kombinacija za sve izbore pa cak i za ove koji nam predstoje.
Pozeleo bih svima onima koji su tih dana shetali ulicama grada dobro zdravlje i normalan zivot. Zasluzili smo ga! ZAJEDNO, ZAJEDNO!!! AJMO AJDE SVI U NAPAD...

Ljudi, hajde bar da veceras koristimo pistaljke pa da Beograd pokaze da je ziv.
Setite se, Kostunica je izasao iz DEPOS-a, pa iz koalicije ZAJEDNO ,pa iz DOS-a a Dacic nam drzi moralne pridike dok su radikali sve vreme bili sa njima. DA LI SMO SVE OVO ZABORAVILI?! I sad ovaj raspisao izbore da ne bi hapsio Mladica i da nam ne bi odgovorio ko je ubio vojnike u Topcideru.
Nadjite svoje pistaljke i serpe pa se cujemo, moze i u vreme dnevnika javnog servisa.

Kada pogledam unazad, sve više mi se čini da su demonstracije 96-7, da su uspele da mobilišu kritičnu masu i kritičnu energiju da se ne samo prizna pobeda opozicije, već obori zločinački Miloševićev režim, bile poslednja šansa da Srbija ostane iole normalna zemlja u kojoj bi se kako-tako dalo živeti, pa ih lično doživljavam kao onaj međaš posle koga sam shvatio da Srbija za mene nikada više neće biti mesto koje će ispunjavati minimalne materijalne i duhovne standarde za kvalitetan život. Nakon toga je sociološka i psihološka šteta na većini populacije jednostavno bila prevelika da omogući išta osim banana-republike čak i kada Milošević padne, i brzina s kojom je ova polumiloševićevska Koštunicina džamahirija nastupila čim se prva petooktobarska euforija istrošila je najbolji dokaz za to. To se, u suštini, moglo naslutiti već po razlici između dve novogodišnje proslave za vreme demonstracija: normalnu Novu Godinu su skoro svi koji su se pojavili na Trgu Slobode zapamtili kao jednu od najvećih akumulacija pozitivne energije u istoriji Beograda - u gradu je bilo samo sto ili sto pedeset hiljada ljudi, ali se možda poslednji put mogla osetiti energija građanskog i zapadnog Beograda u čistom obliku, i ljudi su otišli kućama puni nade za kakvu-takvu normalnu budućnost. Međutim, otrežnjenje je vrlo brzo došlo, i to, simptomatično, na dan tzv. srpske Nove Godine (koja je od polusimpatične predratne afektacije u međuvremenu postala simbol najgorih, najregresivnijih i najprimitivnijih struja u srpskom društvu): u centru je, po nekim procenama, bilo možda i pola miliona ljudi, ali opresivna atmosfera primitivizma, pijanstva i agresije bila je vrlo rečit signal u šta se srpsko društvo u međuvremenu pretvorilo, a potonji razvoj događaja je jasno pokazao da današnja Srbija nažalost ima mnogo više veze sa tim ljudima i tom atmosferom, nego sa onim što se na trgu okupilo 31. decembra kada ceo civilizovani svet slavi Novu Godinu, i potom uglavnom i završilo negde daleko u tom civlizovanom svetu... A, uzgred, Vuk Drašković je poslednja osoba koja te demonstracije sme da uzme u usta: uprkos tome što je bilo i raznih dobrih stvari koje je u svojoj (pre)dugoj političkoj karijeri rekao ili uradio, to što se tada uplašio rastuće Đinđićeve popularnosti i u zamenu za kontrolu nad gradskom skupštinom, tj., u praksi, mogućnost da razni Boškovići, Krunići i ostali dugoprsti SPO-kadrovi divljaju po gradskim institucijama i zorno pokazuju da se jedva razlikuju od onih protiv kojih su Beograđani i građani ostalih gradova Srbije mesecima demonstrirali, prodao dušu đavolu, tj. Miri Marković (uz uslužno posredovanje "majora" Milana Božića), danas ga, čak i ako zaboravimo potonju, još sramotniju epizodu sa učešćem u Miloševićevoj vladi, potpuno zasluženo smešta na političu marginu i čini da niko razuman neće previše zažaliti kada - po svoj prilici uskoro ali i daleko prekasno - nestane sa političke scene.

U Boru smo krajem 1996. g. odrzali oko 100 dana protesta. Supruga i ja smo prisustvovali na oko 95 protesta (uvek na celu kolone, ako nam je policijala dovolila setnju), na 20-ak je moj sin nosio zastavu Evropske Unije, a cak je nekoliko puta isao i moj otac, u 86-oj godini zivota. Vise puta sam i diskutovao, iako sam u tom momentu bio clan GO DC, koji nije podrzao proteste. To su cinjenice, a da vidimo koji su rezultati tolikog maltretiranja i smrzavanja.
Da sam samo ja ogorcen zbog veoma slabih rezultata DOS-a u ovih sest godina, ne bi bio problem. Medjutim, Referndum je pokazao koliki je mali ugled DOS-a, radikala i SPS-ovaca. Doslo bi do nevidjene bruke, da nije priskocio stari Patrijarh i da nije bilo onog "glasam danju, glasam nocu, glasam kad ja hocu".
DOS hoda po zategnutoj zici, sa velikom sansom da padne u provaliju. Vec je napravljeno milion gresaka u ovih sest godina, ali zato g. Tadic i g. Kostunica imaju sansu da jednu ogromnu isprave, odnosno da ZABRANE privatizaciju RTB-a (PLJACKU STOLECA, na nivou cele Evrope). Ako to ucine, zasluzuju sve pohvale. Ako ne ucine, neka nam je Bog na pomoci.
S postovanjem.
Boza Bogdanovic, Bor

Ehhhh,te godine!!!!
tada sam bio ucenik osmog razreda,i tada sam odlucio da zelim da menjam onu vlast!!!!ta tri meseca smrzavanja na ulici,dobijanja pendreka po ledjima,lupanje u šerpe i lonce u 19:30,pistaljke,protestne setnje......uz 5-ti oktobar nejlepse potroseno vreme u mom zivotu!!!
Steta samo sto smo glup narod,sto smo napokon bili skinuli taj rezim 5-og oktobra,ali smo ga 12.4.2003 ponovo vratili na vlast!!!!
Uzas!!!!
Valjda ce sada biti treca sreca,pa cemo napokon raskrstiti sa prošlošću,i zavrsiti vise sa tim Hagom.....i krenuti u bojle sutra!!!!!

Tih davnih dana Kostunica je sa svojim partijskim (kombi) drugovima gledao na TV-u proteste na ulicama Beograda i cudio se kako mogu po takvoj zimi da setaju i protestvuju, i jos usput da dobijaju batine. Misleci u sebi, eee kad ja dodjem na vlast pravicete Slobu od blata....

Problem je sto je neka , sada vec sredovecna generacija potrosila pola svog najproduktivnijeg i najlepseg (pretpostavka) dela zivota boreci se protiv rezima, rezimlija, divljaka, primitivaca i nasilnika (svi sa drzavne strane).
Sad smo se mi umorili, klonulo posmatramo,neki poptuno ogadjeni, depresivni. I to jeste normalno, ali nije dobro. Pokazuje da ni mi, koji smo shvatili da to (slobino) ne sme biti drustvo u kome cemo ziveti,nismo bili sazreli da shvatimo da smo usli u jedan demokratski proces gde je CIVILNA kontrola drazvne vlasti jedan non stop posao, radno vreme mora biti od 00-24h . Tu smo pogresili, kada su "nasi" dosli do vlasti, mi vise nismo kontrolisali, mi smo se umorili i pregoreli.
A nove generacije, u vecini i nemaju taj problem, oni su odrasli gledajuci kako da se prezivi uz saknicje, crno trziste, cecane, lukase...oni nemaju razvijene potrebe cak ni da putuju. Ne mogu ni da ih razviju jer nemaju ni novca ni viza. Buduci masterovci i istrazivaci, po prirodi stavri se osecaju ovde tesno i naci ce nacin da odu iz zemlje. Ostace nam navijaci iz cacka, da nas prozivaju po ulicama ili irineji i mrtvacka zvona.
Mislim da sredovecna generacija , tu oko i preko 40 godina, mora da pokusa da povrati energiju, priseti se da je to bila moguce i 1997 i 2000. Ono sto je sama izgubila, mora da ustane i povrati, a potom ostavi svojoj deci da cuvaju i razvijaju. Ovde, pre svega , mislim na to zbog koga i kako je Djiki izgubio zivot? Zoki, hvala ti, zaista.

Tih godina bio sam 4 godina gimnazije,daleko od BG. Mnogo sam patio sto nisam vec na faxu da ucestvujem na studentskim demostracijama da pomognem kolegama u borbi protiv totalitarnog Milosevicevog rezima.Idol nas mladih srednjoskolaca bio je Vuk Draskovic, covek zbog koga sam i poceo da se bavim politikom. Ne mogu da verujem da ima oni koji su bili tada na ulicama ali i svih kome je demokratija na srcu da mogu nesto pisati protiv velicine kakav je Vuk. Sve sto je radio i sve sto radi je za dobrobit Srbije i ovog naroda.

Ah, zar je zaista proslo vec deset godina i zar je zaista proslo samo deset godina?
Tesko mi je da dodam nesto na vec receno ali imam potrebu da se javim i potvrdim. I ja sam setao, sa studentima (sto sam i ja tada bio) i sa ZAJEDNO. Hteo sam da dam svoj doprinos i cinio koliko sam mogao. Organizovao protest na svom fakultetu, propagirao, setao... Malo sam svojih kolega video u setnjama a posle su svi bili heroji. Bilo mi je zao sto 96/97 nije doslo do potpune promene jer je to bio pravi trenutak a nakon 5.oktobra sam se nadao da je najzad resena stvar. Bio sam svestan da ce nakon takvog loma da isplivaju najpre lazne demokrate, ljudi sa tri svedoka i spomenicom... i da za pocetak ja tu nista ne mogu. Mislio sam da ce se nakon par godina rascistiti, taman kada se ja vratim iz inostranstva, ali... Eto mene jos u inostranstvu i nemam gde da se vratim jer malo je ljudi sa tog protesta ostalo u Srbiji a mnogo je onih koji su "sve znali i oni su tada rekli i bili ..." a za vreme protesta su sedeli kod kuce. Srbija je izgubila sansu da brzo napreduje. Napredovace i ovako, ali vrlo, vrlo polako.

Da, sjetih se sa osmijehom na licu svega. Toliko pozitivne energije ulice BGD nisu cini mi se imale ni 5. oktobra.
Za sebe mogu reci da sam i ja bio dio necega. Onako, jedan mali sraf, pojedinac, individua koja je uzivala u setnji i sa ponosom nosila bedz "So Slobo Go".
Kad god cujem onaj instrumental "Tequila" sjetim se diskoteke "Kod plavog kordona".
Onda su apoliticni studenti postali ozbiljni ljudi, ali i margina danasnje politicke scene.
"Zajedno" je imalo svu onu pozitivnu energiju koja je trebala Srbiji.

Nije istina da smo džabe šetali.
Da je bolje bolje je.
Da su nas razočarali, razočarali su nas.
Da više nemamo volje da ih podržavamo, nemamo.

ja sam bio srednjoshkolac u to vreme kad je Nish ustao.
Bilo je to vreme nade u bolje sutra.
Nekoliko godina kasnije, doshao je 5.oktobar.
Nada je postala jos veca.

Onda je dosao 12.mart.
Nada je tinjala i dalje. Niko ne moze da nas zaustavi...

Danas:
Maske su pale. "demokrate" su pokazale pravo lice. DB vlada zemljom zajedno sa raznim biznismenima koji kontrolisu cirkus zvani vlada, skupshtina i sud.

Nada u bolju buducnost postoji... ali ne u ovoj zemlji...bar ne za mene...
Cim mi se ukaze prilika, brisem odavde.
A kad (ako) odem, ima i dalje da volim svoj narod i zemlju i Nish i jug Srbije, ali ima da pljujem prokletu DRZAVU Srbiju i kompletnu vladajucu i opozicionu bagru...i ustav i himnu i zastavu...

Od 119 dana studentskog protesta, bio sam na ulici 110 dana. Kad pogledam zbog koga, zao mi je samo sto se nisam iselio iz ove supe od drzave.

Ja sam te demonstracije dozivela kao izlazak iz mraka. Pojavila se ponovo vedra i duhovita Srbija i meni se ucinilo da ovde ima i neceg normalnog, a ne samo ratovi i uzasi.

Pozdrav svima. Hhala vam na B92 sto ste obelezili godisnjicu. Nosimo svi odredjenu dozu tuge (neko vise , neko manje) zbog svega sto se desilo, ali momenti (kao ta famozna zima) ipak daju neki smisao i govore da smo bar na trenutke mogli da se udruzimo za neki visi cilj koje ne treba da zaboravimo
Jelena, Brisel

Dodjite sutra u 18h, u SKC Living Room na otvaranje izlozbe fotografija sa studentskih protesta '96/'97 u organizaciji Studentske unije Srbije... Podsetimo se zajedno vremena kad su studenti vodili Beograd u svet!

Sve su mi cipele pocepane, sve pistaljke izduvane, svi lonci ulubljeni, sve komsije me mrze al zato znam koja je najkraca a koja najduza destinacija za setnju kroz Nis! A i kroz Beograd!

Ljudi moji,
DNEVNIK RTS-a JE I DALJE U 19:30!

Potpisujem sve sto je Vuk izjavio!!!Zalosno je sto mnogi politicki aktivisti i simpatizeri drugih partija demokratske provinijencije olako osudjuju Draskovica zbog njegovih kontraverznih postupaka!?!Pa,ljudi moji, njemu je zivot bio ugrozen u vise navrata!Videli ste sta se dogodilo sa Djindjicem!Dakle,vise dobre volje u proceni politickih dogadjaja, a manje zluradosti i sebicluka.Uostalom, pitanje je sta ce kroz samo nekoliko godina biti i sa ovim partijama koje za sebe tvrde da su velike.Zivi bili ,pa videli.Na kraju,protesti 1996/97 isprepleteni su i sa mnogim dramaticnim dogadajaima vezanim za moju uzu porodicu i nesumnjivo su ostavili,kao i druge istorijske bure koje su prohujale ovim krajevima,neizbrisiv trag u nasim zivotima...

Pa zar je vec proslo 10 godina od tada. Vreme leti i to je jedino sigurno. Tada sam bio na fakultetu i toliko pozitivne energije nisam osetio i iskreno nisam ni verovao da ce to opet skupiti. To je bilo moje odrastanje i veoma sam ponosan na sve sto smo tada uradili, ili mislili da smo radili. Sve je to bilo cista srca i duse i sa puno puo smeka. Veliki pozdrav svima koji su ucestovali tada u setnjama.

Ala vreme letiii, ja sada imam 32 godine i secam se kako je to izgledalo kada sam imao 22. Najlepsa zima u Beogradu a Novu Godinu necu nikada zaboraviti, bilo nas je vise nego 5-og oktobra! Na zalost danas nas ima mnogo manje koji smo spremni da opet setamo i ta energija je nestala, ali moze se opet povratiti, samo neka ove "demokrate" nastave ovako, opet cemo na ulice!!! Ja i dalje mislim da je Beograd svet!!!

Eh, kako je te ljute zime puno sunca bilo!
Ondasnji studenti, neumorni setaci odose.Gde ste sada?Falite ovoj zemlji!Mozda vas, mi koji smo ovde, nismo ni zasluzili.
Ono sto me najvise boli je to u sta smo pretvorili danasnju mladost.Neobrazovani, verski zatucani, iskljucivi, povrsni,bez posla, bez nade, u drustvu sa svojom omiljenom markom piva,vise podsecaju na penzionere.Mladost matora u dusi.To je strasna stvar!Oni koji nisu takvi otici ce!I o cemu onda pricamo?!Narod koji svoju omladinu rastera po svetu, a ono sto ostane penzionise nema nikakve sanse ni na bioloskoj, ni na istorijskoj sceni!Ubili su nam premijera!Ej!A posle su izabrali Kostunicu!Ko? Pa vecinska Srbija.
Ako ista zelimo za to moramo da se borimo.Ja sam spremna da setam!Bez obzira na sve.Ako nista barem iz velikog postovanja prema zrtvama i prema setacima.Setala bih zbog zivota, da me zivu ne sahrane u ovoj Srbiji, pa sta bude.Parafraziracu Andrica: mozda cemo sagoreti, ali ce se barem znati da smo bili vatra, i iza nas nece ostati balav trag, kao iza puza.Ima li jos setaca?

I kada se setim svega, placem za svojom mladoscu upropascenom idijotima jer tada sam imala 25 i placem za Z. Djindjicem jer je svaka njegova rec bila kockica koja je savrseno ukalapala moj misaoni mozaik. I samo jos nesto da dodam, jos se tada videlo da je Beograd Zoranov a ne Vukov. Samo Vuk to nije znao, a ni sada mnogo toga. Na primer da je u sadasnjoj vladi ili zna a samo se pravi...

Danas je godisnjica u kojoj, osim nekolicine, niko od ministara, sto nam prosipaju danas pamet nije ucestvovao. A imaju i Dnevnik 2, koji mnogo lici na ono vreme.
Oni nemaju sta da obelezavaju, neki od njih su i 5.oktobra sedeli u nekoj sigurnoj rupi, dok se nije zavrsilo i bilo bezbedno za njihova du..ta.
I nije istina da nema snage, ni volje. Ima, i kao sto sam onda jedina lupala u serpe u svojoj zgradi, okruzena komsijama koji su bili na vlasti, mogu to ponovo.
Za decu, za nas, za zivot, mogu sve ponovo, a protiv ovih ucmalih dogmata koji osim podsticanja nacionalizma i praznih fraza nemaju sta da ponude.

Sedim na ovom dalekom ostrvu i sa setom se secam tih dana, sigurno najuzbudljivijih u mom zivotu, kad smo svi bili ubedjeni da radimo nesto jako vazno i uz to se dobro provodili i druzili. Dugo pre tih protesta, a svakako nikad posle njih nisam videla toliko ljudi iz svoje generacije na okupu. S obzirom dasam tu gde sam, jasno je kako se sve zavrsilo, ali ne kajem se ni malo.

Žalosno je da o protestima 96/97,bilo šta komentariše Vuk Drašković,koji je samo posle nekoliko meseci promenio dres,i sa socijalistima i radikalima smenio prvog demokratskog gradonačelnika u Beogradu,posle II svetskog rata,našeg Zokija!Sada pokušava da se udene u krilo B.Tadiću,nadam se da će ga ignorisati,što je i zaslužio.Bez obzira na sve,nije mi žao što sam šetao preko 60 dana iako sam tek izašao iz bolnice,posle preležanog drugog infarkta.I opet bih,ako bude potrebno,dokle god se ovaj glupi narod ne opameti i ne prestane da glasa za najveće neprijatelje Srbije,radikale i socijaliste!

Generacija pre moje stalno je pricala o 1968, a moja evo nazalost o 1991 i po prvi put o dvogodisnjim 1996/97 (to mu dodje kao neka sezona). Sad mi samo preostaje da nekoj buducoj generaciji pozelim da pricaju kako su: 2010 isli interailom po Evropi, kako se secaju finala LS u Beogradu 2012, kako su proveli skolsku 2013/14 na razmeni u Americi...
Poruka sadasnjim politicarima:
ne igrajte se ! Ne igrajte se sa narodnom voljom, poverenjem
i strpljenjem jer setite se da je Milosevic bio 100 puta mocniji nego vi sada, a vidite kako je samo zavrsio. Mene ste vec ubedili da sam trebao da emigriram zapravo 18. novembra 1997 !

da,da.citam sve ovo pa pustih suzicu.ne znam nesto me napade. kao ono kad srce malkice iskace na usta zbog nekih vaznih stvari u zivotu, kojih se ponekad setis. bilo je to vreme kad sam kao obavezu u zivotu imala jos samo jedan ispit na pravnom i veliku obavezu da pomognem drzavi da se oslobodi monstruma.kakav zar smo u srcu imali za zajednicku ideju. veliko i cudesno.i onda...imamo po deset godina vise. neki su tu, nekih nema.vec deceniju radim u sudu kao saradnik, sada neki savetnik, i dalje se nadam da ce me samo zbog rada i truda, a bez uclanjenja u neku politicku opciju, (ne znam vise ni koje su u ponudi)izabrati ta brizljivo odabrana narodna skupstina i da ce me imenovati za sudiju, a da ne vide da li mi u lekarskom uverenju pise da sam normalna, da li tresem glavom na levo i da li sam se mozda ofarbala u zeleno. ludo,da sve je ludo.od marta 2003.god. od vesti slusam samo one radijske u 8 ujutru, ali vise zbog i Dragana i Gorice koji nas uveseljavaju i eto trudim se da se radujem zraku novembarskog sunca...to bih Vam svima pozelela. I ne zaboravite...kako je Djidjic govorio.... svako treba da ono sto radi, radi najbolje sto moze, pa ce nam svima biti bolje.eto Vam malo optimizma. tako mora. tim mojim generacijskim setacima samo da porucim...planirajte i radjajte neku lepu i pametnu decu. vec im je bilo vreme da se rode. ali, nije kasno... pevajte im Lakovica i pustajte im Mocarta.ucite ih da je zivot ljubav. citajte im bajke. ponekad se sakrijte, skuvajte caj i procitajte i neku, za svoju dusu...

10 god. studentskog protesta 25.novembra!!!
...Maroviću...
@Biljana
Potpuno se slažem sa tobom, da nije bila sa mnom, u podne, mislio bih da je to pisala moja žena!

Sedim na drugom kraju sveta i citam B92 vesti kao i svaki dan, i placem. I da me pitate sto, ja ne bih znala da kazem. U stvari sam strasno porazena cinjenicom da smo se nasetali kao niko nikada, nalupali u serpe, naduvali u pistaljke i sve to uzalud, da bih ja sad sedela na drugom kraju sveta. I nikada se necu vratiti, nikada. Srbila je rupa bez dna, moze usisati neogranicenu kolicinu pozitivne ili negativne energije, ne pravi ona pitanje, ali stvarni rezultat nikada nece dobiti.
Poslednji na izlazu nek ugasi svetlo, da ne ide struja u propast...

Uvece 17. Nobvembra 1996. sam bio u kraljevackom stabu koalicije Zajedno (koji se nalazio u OO DS-a). Prvi protestni skup smo imali iste veceri oko 19 i 30 ispred zgrade opstine Kraljevo, gde smo culi da je i Nis ustao. Naredna tri meseca smo proveli u setanjama gradom i ispred "Milutina" braneci svoja gradjanska i ljudska prava. Tada sam imao 20 godina i nije mi bila potrebna "Otpor!" kampanja da bih shvatio u kakvom okruzenju zivim i gde nas vodi ona vlast. Posle toliko godina, nema mnogo ljudi koji su tada mnogo doprneli demokratiji, ubijeni su, ili su neki veoma perfidno marginalizovani, a neke politicke organizacije su od strane milosevicevih tajnih sluzbi demontirane, a to su oni koji su veoma mnogo doprineli padu zlikovackog rezima. Sada neki drugi nam "kroje kapu" u saradnji sa onim koji su uvek bili protiv normalne Srbije.

Jedan od najvecih problema nas srba je neskromnost. Eto i ovde sve neki sa cela kolone, oni koji pisu parole i smisljaju sve folove, koji su bili organizatori i glavni...

Eto ja sam dao moj skroman doprinos, mislim da sam bio svako vece, setao u koloni i slusao bistre i pametne...

Danas masovno u Nisu kruzi poruka :
Sta Tebi zbaci 17. Novembar '96?10 godina posle, VECERAS u Nisu, u pola osam, serpe u ruke, pistalje u usta, podsetimo Srbiju odakle je sve krenulo!SALJI DALJE!

NIS ZIVI!!!!

Bio sam tada student, i drago mi je da sam deo tih dana i njihove energije.
Zao mi je sto nisam odmah posle toga zapalio iz Srbije.
Ostao sam, ali ostala je i nada da ce se takva energija ponovo roditi.
Protest ne sme umreti!

Setimo se jos jednom tog vremena, bar mi koji smo ostali politicki neukaljani.
U sredu 22.11 u 16 casova na Platou ispred Filozofskog fakulteta je obelezavanje desetogodisnjice protesta.
U 16 je tribina u okviru koje je i promocija romana posvecenom "Generaciji koju su iydali vlastiti roditelji", u 17i30 je koncert a onda Kolarceva i jos jedna setnja. Vidimo se.
Poydrav svima, ma gde bili.

Ej boze ko bi rekao da je proslo 10 godina ot kada su moji matorci strepeli svaki dan te hladne, hladne zime da li cu se vratiti kuci i u kakvom stanju...pistaljke, setnje, postavljanje orla mesto petokrake na skupstini grada, zoran na balkonu prekoputa albanije, suzavac protiv nas koji smo samo igrali kroz ledeni mrak tavne noci, sa plamom slobode koji nam je grejao src, sve te borbe, sav taj napor, svi to lonci i pistaljke, sve to sto je ipak na kraju dosta nas oteralo iz te zemlje da korene drugde pustamo, sve to sto je vredelo, sto nas je ucinilo zivima,....i nazalost sve to sada docekujem u gradu hiljadama milja daleko od Trga slobode, sa suzama koje krijem dok radim da mi se koreni ucvrste nedge daleko, sa suzama za Zoranom kojeg gledam okom svoje duse kako nam se obraca na danasnji dan, u nekom drugom postojanju, u nekoj drugoj stvarnosti, sa osmehom u nekoj srecnijoj Jugoslaviji. Neka vas Bog sve sacuva i neka nasa deca ne mala nase price kojima cemo jednog dana uspavljivati nasa pokoljenja.

Iskreno, nakon svih ovih silnih protesta, da li ste se zapitali ŠTA SE TO PROMENILO?

Iako sam bio dete 1996/97 (12 god.) secam se svega prilicno dobro. Setao sam sa tatom i kumom u Beogradu, i sa tatom i prijateljima u Nisu.
Pozdrav svima!

Ja sam u to vreme uzeo 3 nedelje godisnjeg odmora (od 91' ziveo u NL) i sve tri nedelje proveo u Beogradu setajuci bez neopravdanog izostanka. Nosili smo zena i ja poster Bivisa i Badheda, kao predstavnika sila anarhije i maraka. Moja zena je cekicjem za meso razbijala prozore na onim autobusim koji su dovezli kontra mitingashe. Oko nas su bili svi oni divni ljudi kojih se secamo s nostalgijom kada se secamo Beograda. Beograd niakada nisu bile zgrade i ulice, Beograd su uvek bili njegovi ljudi....Osecala se snaga koju je u sebi nekada davno nosio 9.ti mart 1991.' Osecala se mogucnost da pobedimo, prekinemo lanac nesrece, stvorimo uslove da ona neka druga, lepsa buducnost dodje. Oni drugi ljudi, koji nisu setali sa nama i koji su zeleli da sve stoji imali su lica koja su se lako prepoznavala. Mi smo bili i ostali dva sveta koja se ne mesaju. Uvek smo se dobro osecali samo mi u nasem i oni u njihovom. Dok smo mi setali, a to mi je variralo od 6 do 100 hiljada ljudi, diljem Beograda zivot je isao svojim tokom i oni neki drugi su tumarali po smogom zamracenim ulicama i trazili radnje sa snizenjem. Brkate prodavacice su namrstene pusile na ulazima tih radnji...
Milosevic je ipak pao i vise se vratiti nece. U Beogradu i danas postoje svi ti divni ljudi. Postoje i oni drugi koji sa njima nazalost dele isti zivotno prostor i kojih je takodje, jako puno. Koji se u nasem svetu osecaju lose bas kao i mi u njihovom...Zato se te demostracije vise nece ponoviti. Kako da demostriramo protiv velikog broja nasih sunardnika koji ne zele isti svet ako i mi.

Narod je zeleo samo jedno. A to je bio totalni revanšizam. Da ga je i bilo, verujem da bi danas bilo mnogo manje ljudi koji misle da se ništa nije promenilo.

I 10 godina kasnije
BEOGRAD JE SVET!!!!!
eee,kako smo pikali fucu ispred kordona...

Ima puno vaznih momenata u nasoj istoriji u zadnjih desetak godina i mnogih mozemo da se secamo sa ponosom. Jos vise je onih drugih koji nam nisu za diku i ponos. Pitanje na koje ja ne mogu da odgoborim je: Gde se dede ta silna energija naroda i zelja za promenom na bolje? Period od deset godina je suvise kratak da bi ceo jedan narod postao umoran i bezvoljan. Promene su nuzne, inace uskoro necemo moci da budemo ponosni.

Kako da i ja ne ostavim komentar ;) Secam se kao da je juce bilo. Zapalimo iz srednje skole kad idemo popodne, sa zadnjih 4 casa, pa pravac setnja. Tada sam bio treca godina srednje skole. Proslo je svasta od tada, i dalje sam u Srbiji, nemam drugu zemlju, volim je puno, a volecu je jos vise kad na vlast dodju normalni (ili bar normalniji). Pozdrav

eh... gde ste sad svi vi ljudi ?
Tada u ono vreme, kada su svi zvali moj grad "crveni" Nis, on je vec uvece 17.11.1996 bio na nogama!
Famozni Mile Ilic i njegova lopovska SPS ekipa su to vece skontali da su ODUVANI na izborima.
Bata Bane, "cuveni" pekar, Slobin jastreb u Nisu, najverovatnije u panici upada na biracko mesto i
odnosi kutiju i zapisnike. Onda jos neki SPS likovi slede ideju njihovog boss-a i misteriozno nestaje
cuvenih 11 zapisnika sa 11 izbornih mesta da bi se nesto kasnije pojavili, onako ispravljani hemijskom
olovkom gde su smanjivani glasovi za "ZAJEDNO" a povecavani za SPS-JUL. Proculo se munjevitom brzinom i
ljudi su poceli da se okupljaju ispred stranackih prostorija SPO i DS. Posle nekog vremena spontano se
formira kolona ljudi i krece prema centru...e to je POCETAK protesta 96/97 i prva protestna setnja,
noc izmedju 17 i 18 novembra 1996!
Vec sutra su se ljudi opet skupili oko 15h ispred zgrade opstine Nisa a do veceri nastaje jos
veca kolona... i to je druga setnja na protestu. Posle par minuta setnje ljudi su iznenada
krenuli na Bata banetovu pekaru i desilo se sto se desilo. I
Treci dan manje grupe stdenata sa Filozofskog, Gradjevinskog i Elektronskog prve izlaze napolje...
I tako svakog dana, sve vise i vise ljudi ...
A sta je bilo posle, sve vec znate ...

Nezrela politicka kultura i pritisak izvana doveli su do gore pomenutih "revolucionarnih"protesta koji su karakterisani od strane onih kojima su imponovali kao progresivni.Srbija je u tom vremenu bila u vrlo teskom stanju, politickom i ekonomskom. To su iskoristili oni oportunisti kojima je bilo stalo, ne da pomognu srpski narod nego da ogotisticki privuku paznju zapadnih podrivaca i onih u zemlji kojima je bilo stalo da ekonomski "love u mutnom". Naravno da su ekonomsko socijalne promjene, nastale poslije tih "demokratskih"strujanja ukljucujuci "Zajedno", Kostunicu i Djindjica dovele do potpunog osiromasenja veceg dijela srpskog stanovnistva i njihov pad u potpunu letagriju i pasivnost za bilo kakvu politicku aktivnost.Naravno da su one grupe koje su najvise koristile u tom metezu uslovljavale rezultate na biralistima.Ne treba zaboraviti zapadna mijesanja i novcane podrske onima koje su smatrali privrzenim tkzv.kapitalistickom idealu.
Interesantno je to da je sve ostalo na skoro istom nivou kakav je bio tada i da ne postaji neka nacionalna politicka grupa koja integrira i predvodi mase naroda u pravom demokratskom procesu.

Secam se naravno, bio sam studenat, na filozofskom, bilo je nezaboravno...
Evo me vec 7 godina vani, a nedostaje mi Beograd...

E kad se setim tog perioda srce mi zaigra, naročito kada vidim tako neke demonstracije na TV-u.

evo me mlad i pomalo tuzan,jer me je zemlja Srbija razocarala,isao sam na demonastracije u nadi da ce biti bolje i da vcu ostati u svojoj zemlji, a ja sam u nemackoj,tudjoj zemlji jer su svi ti lideri zaboravili na nas,obicne seljake.posle faxa pobegao sam jer stvarno ljudi srbija mi ne pruza sansu da prezivi, a ne da napredujem dalje.uzas.

Kad se setim tih protesta i svih onih posle koje pamtim, do konacne pobede 5.10. jeza me hvata. Sta je sve obvaj nas narod preziveo i opet zaboravlja. Na lokalu kod mog oca su portal slomili oni koji su se tih godina gurali da kupe po litar zejtina i 2kg secera (jer je tako drzava odredila) a danas nisu zadovoljni promenama pa opet glasaju za SRS. Ni sam neznam sta je ovom narodu i kad ce jednom vec da se opameti. Ja sam kao i svi studenti u Nisu aktivno ucestvovao u protestima protiv rezima, i uclanio se kasnije 1998 u SPO, kao student iz Leskovca.
I dan danas se ne kajem, mislim da je SPO nazalost ostao jedina stranka dosledna onoj borbi iz 1990tih.

Miroslav , Leskovac

Mnogi se ne secaju jednog od najlepsih perioda u istoriji Srbije. Mnogi bi da zaborave, narocito oni koji su i ovo mesovno nezadovoljstvo naroda i studenata iskoristili da bi politicki i materijalnao profitirali. U Kraljevu sam vise od 90 dana vodio proteste sa spomenika Milutinu.Jurisali smo na kordone, tikla nas je milicija, privodili su me na informativne razgovore. Potom su nam i predajnik TV Kraljeva ukrali sa Goca. A onda su dosli "nasi" koji su ubrzo postali gori od prethodnih. Nikakve lustracije nije bilo. I danas, deset godina posle, na svim kljucnim mestima su opet oni kojima se zvizdalo i pred cijim prozorima se protestovalo.Setaci vise nemaju volje, a oni koji se smatraju prozvanima sada bi da se svete. No nije bitno. To je trebalo doziveti, tu energiju, taj emotivni naboj koji je, cini mi se, Srbe prvi put istinski i iskreno okupio oko iste ideje.To se vise nikada nece ponoviti, a naarod je pokazao sta zna i moze. Vlast to nije pokazala i nece. Oni koji su otisli, napravili su jedini pravi izbor.Reklo bi se da nama spasa, ako se ne promenimo, nema.

Srbija kao i obično ima kratko pamcenje. Najveće razočarenje tih protesta je bilo kada smo posle par meseci saznali da se Đinđić za vreme demonstracija tajno sastao sa Miloševićem, sakrivši to ne samo od miliona šetača, nego i od svojih koalicionih partnera, i od svog tadašnjeg potpresednika Labusa (koji je zbog toga onda napustio stranku). Od svih samo ne od svog kuma Vučelića.

Srbija će živeti u mraku sve dok ne počne takve stvari da pamti i kada prestane da misli da su snalažljivost i mangupluk najveće moralne vrednosti.

Пар фотографија са тог студентског протеста су и лепа и тужна успомена. Сви студенти на фотографији су одавно већ негде вани (укључујући и мене). Ко би рекао да је прошло 10 година.

Citam ove komentare i plachem. Dzabe smo krechali! Pobedila je bagra.

Imam cetrdeset godina i pored svega ostao sam u svojoj zemlji da vaspitavam svoju decu da vole svoju zemlju ali da moraju da se bore da bi je nacinili lepsom i boljom za zivot.Ucestvovao sam u svim demonatracijama i protestima od devedesete i nije mi niceg zao niti sam u bilo kog od lidera protesta razocaran,jer ja sve to nisam radio zbog njih.Zao mi je Pedje,Ivice i jos mnogih koje Srbija nezna a cije ubice nisu kaznjene.Ponekad samo osetim gorak ukus u ustima i grc u stomaku kad vidim ljude koji su odgovorni za sve sto nam se dogadjalo kako nam sa skupstinske govornice i dalje drze moralne pridike i kako nam se opet nude kao spasioci.VUKU,ZORANU,VESNI,nemam sta zameriti oni su nasu slobodu mnogo skupo platili.

U sredu 22. u 17.30 h je na platou ispred Filozofskog u BG-u obelezavanje decenije od setnji '96/'97. - veliki protestni koncert, a zatim protestna setnja starom rutom. Dodjite, bice zabavno! Pozz

Bilo je to vreme haosa u Srbiji, ali i vreme puno nade i ocekivanja.
Tada je pobedu izvojevanu protestnim setnjama, upropastio Vuk Draskovic, svojom sujetom i zeljom da bude Predsednik Srbije, iako nije mogao pobediti na izborima.
Petooktobarsku pobedu upropastio je Vojislav Kostinica i za razliku od onog vremena sada nemam mnogo nade i ocekivanja. Sve je upropasteno 12.03.2003 godine.

Sedim na drugom kraju sveta i citam B92 vesti kao i svaki dan, i placem. I da me pitate sto, ja ne bih znala da kazem. U stvari sam strasno porazena cinjenicom da smo se nasetali kao niko nikada, nalupali u serpe, naduvali u pistaljke i sve to uzalud, da bih ja sad sedela na drugom kraju sveta. I nikada se necu vratiti, nikada. Srbila je rupa bez dna, moze usisati neogranicenu kolicinu pozitivne ili negativne energije, ne pravi ona pitanje, ali stvarni rezultat nikada nece dobiti.
Poslednji na izlazu nek ugasi svetlo, da ne ide struja u propast...

U sredu 22. u 17.30 h je na platou ispred Filozofskog u BG-u obelezavanje decenije od setnji '96/'97. - veliki protestni koncert, a zatim protestna setnja starom rutom. Dodjite, bice zabavno! Pozz

Ljudi, hajde bar da veceras koristimo pistaljke pa da Beograd pokaze da je ziv.
Setite se, Kostunica je izasao iz DEPOS-a, pa iz koalicije ZAJEDNO ,pa iz DOS-a a Dacic nam drzi moralne pridike dok su radikali sve vreme bili sa njima. DA LI SMO SVE OVO ZABORAVILI?! I sad ovaj raspisao izbore da ne bi hapsio Mladica i da nam ne bi odgovorio ko je ubio vojnike u Topcideru.
Nadjite svoje pistaljke i serpe pa se cujemo, moze i u vreme dnevnika javnog servisa.

Od tih famoznih 88 dan setao sam 80, prvo sa studentima u podne pa onda sa pokojnim Zokijem, Vukom i Vesnom. Dobijao sam batine, gledao ostrascene pristalice na kontramitingu kojih je bilo "pola miliona i jos su spristizali", slusao lazi sa radija i TV-a, nervirao se, nadao se, sve je bilo pomesnao tih dana. Ono sto nam je bilo zajednicko tada je ogromna energija i zelja da se promeni sve. Nismo uspeli tada ali smo naceli posteno.
Nakon par godina i svega sto smo u medjuvremenu proziveli dosao je i taj 5ti oktobar i promene. Nagutao sam se suzavca ispred skupstine ali sam bio presrecan kao nikad do tada.
E onda je sve poslo nekim sasvim drugim tokom. Gledao sam dojucerasnje batinase i slobine fanatike kako preko noci postaju demokrate, gledao sam demokrate kako preko noci postaju biznismeni i nista vise od toga, nagledao sam se mnogo toga i pitao sebe da li je to moguce.
I onda mi je jednog dana pukao film i otisao sam, daleko. Samo se jos sa nekom setom secam one energije i onog duha koji smo i pored svega imali tih zimskih dana 96/97. To se vise nikad ponoviti nece. Nazalost.

Pozdrav svim iskrenim strajkacima iz tih dana ma gde da su.

Kada pogledam unazad, sve više mi se čini da su demonstracije 96-7, da su uspele da mobilišu kritičnu masu i kritičnu energiju da se ne samo prizna pobeda opozicije, već obori zločinački Miloševićev režim, bile poslednja šansa da Srbija ostane iole normalna zemlja u kojoj bi se kako-tako dalo živeti, pa ih lično doživljavam kao onaj međaš posle koga sam shvatio da Srbija za mene nikada više neće biti mesto koje će ispunjavati minimalne materijalne i duhovne standarde za kvalitetan život. Nakon toga je sociološka i psihološka šteta na većini populacije jednostavno bila prevelika da omogući išta osim banana-republike čak i kada Milošević padne, i brzina s kojom je ova polumiloševićevska Koštunicina džamahirija nastupila čim se prva petooktobarska euforija istrošila je najbolji dokaz za to. To se, u suštini, moglo naslutiti već po razlici između dve novogodišnje proslave za vreme demonstracija: normalnu Novu Godinu su skoro svi koji su se pojavili na Trgu Slobode zapamtili kao jednu od najvećih akumulacija pozitivne energije u istoriji Beograda - u gradu je bilo samo sto ili sto pedeset hiljada ljudi, ali se možda poslednji put mogla osetiti energija građanskog i zapadnog Beograda u čistom obliku, i ljudi su otišli kućama puni nade za kakvu-takvu normalnu budućnost. Međutim, otrežnjenje je vrlo brzo došlo, i to, simptomatično, na dan tzv. srpske Nove Godine (koja je od polusimpatične predratne afektacije u međuvremenu postala simbol najgorih, najregresivnijih i najprimitivnijih struja u srpskom društvu): u centru je, po nekim procenama, bilo možda i pola miliona ljudi, ali opresivna atmosfera primitivizma, pijanstva i agresije bila je vrlo rečit signal u šta se srpsko društvo u međuvremenu pretvorilo, a potonji razvoj događaja je jasno pokazao da današnja Srbija nažalost ima mnogo više veze sa tim ljudima i tom atmosferom, nego sa onim što se na trgu okupilo 31. decembra kada ceo civilizovani svet slavi Novu Godinu, i potom uglavnom i završilo negde daleko u tom civlizovanom svetu... A, uzgred, Vuk Drašković je poslednja osoba koja te demonstracije sme da uzme u usta: uprkos tome što je bilo i raznih dobrih stvari koje je u svojoj (pre)dugoj političkoj karijeri rekao ili uradio, to što se tada uplašio rastuće Đinđićeve popularnosti i u zamenu za kontrolu nad gradskom skupštinom, tj., u praksi, mogućnost da razni Boškovići, Krunići i ostali dugoprsti SPO-kadrovi divljaju po gradskim institucijama i zorno pokazuju da se jedva razlikuju od onih protiv kojih su Beograđani i građani ostalih gradova Srbije mesecima demonstrirali, prodao dušu đavolu, tj. Miri Marković (uz uslužno posredovanje "majora" Milana Božića), danas ga, čak i ako zaboravimo potonju, još sramotniju epizodu sa učešćem u Miloševićevoj vladi, potpuno zasluženo smešta na političu marginu i čini da niko razuman neće previše zažaliti kada - po svoj prilici uskoro ali i daleko prekasno - nestane sa političke scene.

Tih davnih dana Kostunica je sa svojim partijskim (kombi) drugovima gledao na TV-u proteste na ulicama Beograda i cudio se kako mogu po takvoj zimi da setaju i protestvuju, i jos usput da dobijaju batine. Misleci u sebi, eee kad ja dodjem na vlast pravicete Slobu od blata....

Tih godina bio sam 4 godina gimnazije,daleko od BG. Mnogo sam patio sto nisam vec na faxu da ucestvujem na studentskim demostracijama da pomognem kolegama u borbi protiv totalitarnog Milosevicevog rezima.Idol nas mladih srednjoskolaca bio je Vuk Draskovic, covek zbog koga sam i poceo da se bavim politikom. Ne mogu da verujem da ima oni koji su bili tada na ulicama ali i svih kome je demokratija na srcu da mogu nesto pisati protiv velicine kakav je Vuk. Sve sto je radio i sve sto radi je za dobrobit Srbije i ovog naroda.

Sve su mi cipele pocepane, sve pistaljke izduvane, svi lonci ulubljeni, sve komsije me mrze al zato znam koja je najkraca a koja najduza destinacija za setnju kroz Nis! A i kroz Beograd!

Ljudi moji,
DNEVNIK RTS-a JE I DALJE U 19:30!

I kada se setim svega, placem za svojom mladoscu upropascenom idijotima jer tada sam imala 25 i placem za Z. Djindjicem jer je svaka njegova rec bila kockica koja je savrseno ukalapala moj misaoni mozaik. I samo jos nesto da dodam, jos se tada videlo da je Beograd Zoranov a ne Vukov. Samo Vuk to nije znao, a ni sada mnogo toga. Na primer da je u sadasnjoj vladi ili zna a samo se pravi...

Generacija pre moje stalno je pricala o 1968, a moja evo nazalost o 1991 i po prvi put o dvogodisnjim 1996/97 (to mu dodje kao neka sezona). Sad mi samo preostaje da nekoj buducoj generaciji pozelim da pricaju kako su: 2010 isli interailom po Evropi, kako se secaju finala LS u Beogradu 2012, kako su proveli skolsku 2013/14 na razmeni u Americi...
Poruka sadasnjim politicarima:
ne igrajte se ! Ne igrajte se sa narodnom voljom, poverenjem
i strpljenjem jer setite se da je Milosevic bio 100 puta mocniji nego vi sada, a vidite kako je samo zavrsio. Mene ste vec ubedili da sam trebao da emigriram zapravo 18. novembra 1997 !

da,da.citam sve ovo pa pustih suzicu.ne znam nesto me napade. kao ono kad srce malkice iskace na usta zbog nekih vaznih stvari u zivotu, kojih se ponekad setis. bilo je to vreme kad sam kao obavezu u zivotu imala jos samo jedan ispit na pravnom i veliku obavezu da pomognem drzavi da se oslobodi monstruma.kakav zar smo u srcu imali za zajednicku ideju. veliko i cudesno.i onda...imamo po deset godina vise. neki su tu, nekih nema.vec deceniju radim u sudu kao saradnik, sada neki savetnik, i dalje se nadam da ce me samo zbog rada i truda, a bez uclanjenja u neku politicku opciju, (ne znam vise ni koje su u ponudi)izabrati ta brizljivo odabrana narodna skupstina i da ce me imenovati za sudiju, a da ne vide da li mi u lekarskom uverenju pise da sam normalna, da li tresem glavom na levo i da li sam se mozda ofarbala u zeleno. ludo,da sve je ludo.od marta 2003.god. od vesti slusam samo one radijske u 8 ujutru, ali vise zbog i Dragana i Gorice koji nas uveseljavaju i eto trudim se da se radujem zraku novembarskog sunca...to bih Vam svima pozelela. I ne zaboravite...kako je Djidjic govorio.... svako treba da ono sto radi, radi najbolje sto moze, pa ce nam svima biti bolje.eto Vam malo optimizma. tako mora. tim mojim generacijskim setacima samo da porucim...planirajte i radjajte neku lepu i pametnu decu. vec im je bilo vreme da se rode. ali, nije kasno... pevajte im Lakovica i pustajte im Mocarta.ucite ih da je zivot ljubav. citajte im bajke. ponekad se sakrijte, skuvajte caj i procitajte i neku, za svoju dusu...

Danas masovno u Nisu kruzi poruka :
Sta Tebi zbaci 17. Novembar '96?10 godina posle, VECERAS u Nisu, u pola osam, serpe u ruke, pistalje u usta, podsetimo Srbiju odakle je sve krenulo!SALJI DALJE!

NIS ZIVI!!!!

Setimo se jos jednom tog vremena, bar mi koji smo ostali politicki neukaljani.
U sredu 22.11 u 16 casova na Platou ispred Filozofskog fakulteta je obelezavanje desetogodisnjice protesta.
U 16 je tribina u okviru koje je i promocija romana posvecenom "Generaciji koju su iydali vlastiti roditelji", u 17i30 je koncert a onda Kolarceva i jos jedna setnja. Vidimo se.
Poydrav svima, ma gde bili.

Zar je proslo 10 godina? Pamtim neverovatnu energiju koja se mogla osetiti tih dana u Beogradu. Setao sam sa studentskim protestom skoro svakog dana. Tada sam verovao da je ta energija neunistiva, da cemo pobediti i verovao sam da nikad necu napustiti Beograd. Bio je to najdivniji grad i zaista se osecalo da smo centar sveta. Nakon Zoranove smrti sam izgubio svaku nadu da ce enrgija prisutna na studentskom protestu pobediti. Resenje je bilo da se ode iz zemlje. Danas i dalje osecam energiju u sebi i verujem da je osecaju i drugi ucesnici "onih" dogadjaja. Danas, i dalje verujem da Beograd jeste, ili barem treba da bude, centar sveta. Danas se samo bojim da je mnogo energije fizicki napustilo zemlju i Beograd. Danas, verujmo opet da cemo pobediti!
Beograd je centar sveta!!!

Ja sam u to vreme uzeo 3 nedelje godisnjeg odmora (od 91' ziveo u NL) i sve tri nedelje proveo u Beogradu setajuci bez neopravdanog izostanka. Nosili smo zena i ja poster Bivisa i Badheda, kao predstavnika sila anarhije i maraka. Moja zena je cekicjem za meso razbijala prozore na onim autobusim koji su dovezli kontra mitingashe. Oko nas su bili svi oni divni ljudi kojih se secamo s nostalgijom kada se secamo Beograda. Beograd niakada nisu bile zgrade i ulice, Beograd su uvek bili njegovi ljudi....Osecala se snaga koju je u sebi nekada davno nosio 9.ti mart 1991.' Osecala se mogucnost da pobedimo, prekinemo lanac nesrece, stvorimo uslove da ona neka druga, lepsa buducnost dodje. Oni drugi ljudi, koji nisu setali sa nama i koji su zeleli da sve stoji imali su lica koja su se lako prepoznavala. Mi smo bili i ostali dva sveta koja se ne mesaju. Uvek smo se dobro osecali samo mi u nasem i oni u njihovom. Dok smo mi setali, a to mi je variralo od 6 do 100 hiljada ljudi, diljem Beograda zivot je isao svojim tokom i oni neki drugi su tumarali po smogom zamracenim ulicama i trazili radnje sa snizenjem. Brkate prodavacice su namrstene pusile na ulazima tih radnji...
Milosevic je ipak pao i vise se vratiti nece. U Beogradu i danas postoje svi ti divni ljudi. Postoje i oni drugi koji sa njima nazalost dele isti zivotno prostor i kojih je takodje, jako puno. Koji se u nasem svetu osecaju lose bas kao i mi u njihovom...Zato se te demostracije vise nece ponoviti. Kako da demostriramo protiv velikog broja nasih sunardnika koji ne zele isti svet ako i mi.

evo me mlad i pomalo tuzan,jer me je zemlja Srbija razocarala,isao sam na demonastracije u nadi da ce biti bolje i da vcu ostati u svojoj zemlji, a ja sam u nemackoj,tudjoj zemlji jer su svi ti lideri zaboravili na nas,obicne seljake.posle faxa pobegao sam jer stvarno ljudi srbija mi ne pruza sansu da prezivi, a ne da napredujem dalje.uzas.

Kad se setim tih protesta i svih onih posle koje pamtim, do konacne pobede 5.10. jeza me hvata. Sta je sve obvaj nas narod preziveo i opet zaboravlja. Na lokalu kod mog oca su portal slomili oni koji su se tih godina gurali da kupe po litar zejtina i 2kg secera (jer je tako drzava odredila) a danas nisu zadovoljni promenama pa opet glasaju za SRS. Ni sam neznam sta je ovom narodu i kad ce jednom vec da se opameti. Ja sam kao i svi studenti u Nisu aktivno ucestvovao u protestima protiv rezima, i uclanio se kasnije 1998 u SPO, kao student iz Leskovca.
I dan danas se ne kajem, mislim da je SPO nazalost ostao jedina stranka dosledna onoj borbi iz 1990tih.

Miroslav , Leskovac

Пар фотографија са тог студентског протеста су и лепа и тужна успомена. Сви студенти на фотографији су одавно већ негде вани (укључујући и мене). Ко би рекао да је прошло 10 година.

Kreativnost i energija koja se desava samo jednom. 96/7 i 2000 su kratki periodi kada je gradjanksa Srbija zasjala i nazalost vladala vrlo kratko. Drago mi je sto pripadam generacijama koje su se od srca borile za nesto, nevezano za "vodje" i politicare. Onda je dosao mart 2003 kada sam ja definitvno napustio Beograd i Srbiju. Nisam mogao da podnesem da "narodno" slepilo i glupost odredjuju moj zivot. Ipak najvaznije, da Beograd i uspomene iz onih dana nosim svuda sa sobom. I ne verujem da cu ikada voleti nekoga kao sto volim svoj grad i njegove ljude a moje prijatelje. Sada zvucim sa 33 godine kao partizanski borac 45te no nema veze. Srspki sljam koji je tih godina harao Srbijom i danas vlada u nekom malo lepsem obliku. Steta sto titovi komunisti i dalje predstavljaju ideal srpskog politicara. Moji Srbi, religija, vodje, bezbrojne crkve, radikali, nacionalni simboli, nisu merilo koliko neko voli svoju zemlju. Ali dok ne prodju generacije koje su se razmazeno gojile za titovo veme, bojim se da je gradjanska Srbija nemocna da bilo sta promeni.

Tada sam poslednji put iskreno verovala da se stvarno nesto moze promeniti. Neverovatno, vec sledece zime shvatili smo da se mnogo nije promenilo. Onda je opet 5. oktobra 2000 izgledalo da se nesto moze promeniti. Tada sam vec bila van Srbije, ali sam opet verovala, ipak ne kao 96/97. Studentski protesti bili su retki trenuci u kojima smo mi koji smo studirali 90tih bar za trenutak poverovali u mogucnost promena u korumpiranoj Srbiji...

Ta zima 1996/97 godine je bila zaista vrlo hladna.Bila sam na drugoj godini Filoloskog fakulteta, pre podne spremala ispite, a popodne setala s kolegama. Jednom mi je, zbog mog bedza "Students against the mashine" jedan dedica na bulevaru dobacio "Setaj, setaj, odsetaces godinu", ali sam ipak u aprilskom i junskom roku dobila uglavnom desetke. Sada, 10 godina posle, ja sam u Francuskoj, jos troje kolega iz tog vremena su takodje ovde, imam jednu drugaricu u Svajcarskoj, jednu u Grckoj i jednu u Kanadi, a jedan komsija iz Studenjaka je stigao cak do Bermudskih ostrva. Tadasnju, kao i sadasnju vlast naravno nije briga gde smo mi i zasto smo ovde. Po nasim sopstvenim ambasadama nas tretiraju kao stoku i ko sto neko rece u jednoj poruci: savest mi je cista i ne zelim da se vratim. Steta za onoliku pozitivnu energiju...

vec trinaest godina zivim i radim u zemlji koja je, pre trinaest godina bila 25 godina iza, a danas 10-15 ispred Srbije (ex Jugoslavije).
Dolazio sam, naravno o svom trosku, i setao u toj koloni sa neverovatnom pozitivnom energijom, cekao Novu godinu na trgu...Poljubio Djindjica koji je sisao u masu...Moja supruga ostala i setala dalje, svake veceri,lupala u kantu sa terase za vreme dnevnika, a ja se vratio ovamo da radim i cuvam decu...Iskreno smo verovali da cemo se brzo vratiti, ona se sa decom i vratila posle zavrsetka skolske 1997-me...
Ja sam, na srecu (?!!) ostao , a onda je , i ona ponovo dosla, sa decom.Roditelji (to sto je od njih ostalo) bliski ljudi,rodjaci i prijatelji su u Srbiji. Deca nasa koja su ucila i uce skolu ovde i druze se, prestala su da nose dresove nasih kosrkasa i da vicu : Srbija do Tokija... Kopaju po internetu neke druge destinacije.
Da li se zna podatak - koliko je mladih ljudi napustilo Srbiju posle oktobra 2000-te, a koliko od 1990-2000-te?
Ja cu se vratiti, kad zaradim penziju, ovde. Zao mi je dece: oni ce svoju decu radjati na nekim drugim prostorima i izgubice vremenom vezu sa zemljom njihovih predaka.
I pitao bih nekog, al ne znam koga
Ukrajina,Kijev,17.11.2006.

bila sam na ulicama Beograda po citav dan a nekad i nocu, ostavila srce i nadu na beogradskom asfaltu, verovala da mi zaista mozemo nesto da promenimo...kako sam se samo prevarila! srecom, na vreme sam shvatila da se tamo nista nece bitno promeniti... veliki pozdrav izdaleka od bivse studentkinje BU...

Nisam znao koji je dan danas, ali kad sam procitao naslov vesti znao sam da je 17!
Ucestvovao sam u studentskom protestu, zatim nastavljao setnje sa koalicijom Zajedno. Uvece je nas nekoliko smisljalo kako da nadmudrimo (i iznerviramo) komunisticko rukovodstvo na fakultetu i pisali smo zahteve i saopstenja do kasno u noc. Ujutru smo opet rano ustajali, kopirali materijal dole negde u Gospodar Jevremovoj, isli na studentske zborove, na veca, pa opet setnja. Bilo je hladno, bilo je i opasno, ali smo imali bar neki cilj i osecali smo se lepo i zivo.
Probao sam sve sto sam kao pojedinac mogao da uradim. Hteo sam da promenim nesto, da skinem zlotvora s vlasti. Hteo sam da imam cistu savest da sam sve pokusao. Kasnije su "apoliticni" postali politicari (Ceda Antic i Ceda Jovanovic), a nama tada "politicnim" se ogadila politika. Nakon tri godine od zavrsetka protesta napustio sam zemlju i nemam zelju da se vratim. Nije mi zao nijednog koraka niti jednog udahnutog dima suzavca. Savest mi je i dalje cista, ali u njoj vise nema iluzija.

Beograd je svet!

Bila je to najbolja koalicija koju je Srbija imala od pochetka vishestranacja pa sve do danas! Drago mi je da sam bio deo tih demonstracija zajedno sa svojim bratom i prijateljima sa nashih fakulteta. Voleo bih kada bi se ista "ekipa" ponovo udruzila. Doza gradjanskog, nacionalnog i pragmaticnog, bila bi dobitna kombinacija za sve izbore pa cak i za ove koji nam predstoje.
Pozeleo bih svima onima koji su tih dana shetali ulicama grada dobro zdravlje i normalan zivot. Zasluzili smo ga! ZAJEDNO, ZAJEDNO!!! AJMO AJDE SVI U NAPAD...

Sad se osecam kao da me je neko izdao, izneverio, pa cak i osramotio. Sav napor i zelja baceni su uzalud i jos se tadasnji opozicioni lideri danas ponasaju kao da su sami zasluzili svoja mesta i kao da nije bilo ni Otpora, ni gradjana, ni studenata.
LIDERI, DOZOVITE SE PAMETI, AKO ZELITE DOBRO SRBIJI I PUSTITE DRUGE LJUDE DA DODJU NA VASA MESTA!!!!

U Boru smo krajem 1996. g. odrzali oko 100 dana protesta. Supruga i ja smo prisustvovali na oko 95 protesta (uvek na celu kolone, ako nam je policijala dovolila setnju), na 20-ak je moj sin nosio zastavu Evropske Unije, a cak je nekoliko puta isao i moj otac, u 86-oj godini zivota. Vise puta sam i diskutovao, iako sam u tom momentu bio clan GO DC, koji nije podrzao proteste. To su cinjenice, a da vidimo koji su rezultati tolikog maltretiranja i smrzavanja.
Da sam samo ja ogorcen zbog veoma slabih rezultata DOS-a u ovih sest godina, ne bi bio problem. Medjutim, Referndum je pokazao koliki je mali ugled DOS-a, radikala i SPS-ovaca. Doslo bi do nevidjene bruke, da nije priskocio stari Patrijarh i da nije bilo onog "glasam danju, glasam nocu, glasam kad ja hocu".
DOS hoda po zategnutoj zici, sa velikom sansom da padne u provaliju. Vec je napravljeno milion gresaka u ovih sest godina, ali zato g. Tadic i g. Kostunica imaju sansu da jednu ogromnu isprave, odnosno da ZABRANE privatizaciju RTB-a (PLJACKU STOLECA, na nivou cele Evrope). Ako to ucine, zasluzuju sve pohvale. Ako ne ucine, neka nam je Bog na pomoci.
S postovanjem.
Boza Bogdanovic, Bor

Ehhhh,te godine!!!!
tada sam bio ucenik osmog razreda,i tada sam odlucio da zelim da menjam onu vlast!!!!ta tri meseca smrzavanja na ulici,dobijanja pendreka po ledjima,lupanje u šerpe i lonce u 19:30,pistaljke,protestne setnje......uz 5-ti oktobar nejlepse potroseno vreme u mom zivotu!!!
Steta samo sto smo glup narod,sto smo napokon bili skinuli taj rezim 5-og oktobra,ali smo ga 12.4.2003 ponovo vratili na vlast!!!!
Uzas!!!!
Valjda ce sada biti treca sreca,pa cemo napokon raskrstiti sa prošlošću,i zavrsiti vise sa tim Hagom.....i krenuti u bojle sutra!!!!!

Problem je sto je neka , sada vec sredovecna generacija potrosila pola svog najproduktivnijeg i najlepseg (pretpostavka) dela zivota boreci se protiv rezima, rezimlija, divljaka, primitivaca i nasilnika (svi sa drzavne strane).
Sad smo se mi umorili, klonulo posmatramo,neki poptuno ogadjeni, depresivni. I to jeste normalno, ali nije dobro. Pokazuje da ni mi, koji smo shvatili da to (slobino) ne sme biti drustvo u kome cemo ziveti,nismo bili sazreli da shvatimo da smo usli u jedan demokratski proces gde je CIVILNA kontrola drazvne vlasti jedan non stop posao, radno vreme mora biti od 00-24h . Tu smo pogresili, kada su "nasi" dosli do vlasti, mi vise nismo kontrolisali, mi smo se umorili i pregoreli.
A nove generacije, u vecini i nemaju taj problem, oni su odrasli gledajuci kako da se prezivi uz saknicje, crno trziste, cecane, lukase...oni nemaju razvijene potrebe cak ni da putuju. Ne mogu ni da ih razviju jer nemaju ni novca ni viza. Buduci masterovci i istrazivaci, po prirodi stavri se osecaju ovde tesno i naci ce nacin da odu iz zemlje. Ostace nam navijaci iz cacka, da nas prozivaju po ulicama ili irineji i mrtvacka zvona.
Mislim da sredovecna generacija , tu oko i preko 40 godina, mora da pokusa da povrati energiju, priseti se da je to bila moguce i 1997 i 2000. Ono sto je sama izgubila, mora da ustane i povrati, a potom ostavi svojoj deci da cuvaju i razvijaju. Ovde, pre svega , mislim na to zbog koga i kako je Djiki izgubio zivot? Zoki, hvala ti, zaista.

Ah, zar je zaista proslo vec deset godina i zar je zaista proslo samo deset godina?
Tesko mi je da dodam nesto na vec receno ali imam potrebu da se javim i potvrdim. I ja sam setao, sa studentima (sto sam i ja tada bio) i sa ZAJEDNO. Hteo sam da dam svoj doprinos i cinio koliko sam mogao. Organizovao protest na svom fakultetu, propagirao, setao... Malo sam svojih kolega video u setnjama a posle su svi bili heroji. Bilo mi je zao sto 96/97 nije doslo do potpune promene jer je to bio pravi trenutak a nakon 5.oktobra sam se nadao da je najzad resena stvar. Bio sam svestan da ce nakon takvog loma da isplivaju najpre lazne demokrate, ljudi sa tri svedoka i spomenicom... i da za pocetak ja tu nista ne mogu. Mislio sam da ce se nakon par godina rascistiti, taman kada se ja vratim iz inostranstva, ali... Eto mene jos u inostranstvu i nemam gde da se vratim jer malo je ljudi sa tog protesta ostalo u Srbiji a mnogo je onih koji su "sve znali i oni su tada rekli i bili ..." a za vreme protesta su sedeli kod kuce. Srbija je izgubila sansu da brzo napreduje. Napredovace i ovako, ali vrlo, vrlo polako.

Da, sjetih se sa osmijehom na licu svega. Toliko pozitivne energije ulice BGD nisu cini mi se imale ni 5. oktobra.
Za sebe mogu reci da sam i ja bio dio necega. Onako, jedan mali sraf, pojedinac, individua koja je uzivala u setnji i sa ponosom nosila bedz "So Slobo Go".
Kad god cujem onaj instrumental "Tequila" sjetim se diskoteke "Kod plavog kordona".
Onda su apoliticni studenti postali ozbiljni ljudi, ali i margina danasnje politicke scene.
"Zajedno" je imalo svu onu pozitivnu energiju koja je trebala Srbiji.

Nije istina da smo džabe šetali.
Da je bolje bolje je.
Da su nas razočarali, razočarali su nas.
Da više nemamo volje da ih podržavamo, nemamo.

ja sam bio srednjoshkolac u to vreme kad je Nish ustao.
Bilo je to vreme nade u bolje sutra.
Nekoliko godina kasnije, doshao je 5.oktobar.
Nada je postala jos veca.

Onda je dosao 12.mart.
Nada je tinjala i dalje. Niko ne moze da nas zaustavi...

Danas:
Maske su pale. "demokrate" su pokazale pravo lice. DB vlada zemljom zajedno sa raznim biznismenima koji kontrolisu cirkus zvani vlada, skupshtina i sud.

Nada u bolju buducnost postoji... ali ne u ovoj zemlji...bar ne za mene...
Cim mi se ukaze prilika, brisem odavde.
A kad (ako) odem, ima i dalje da volim svoj narod i zemlju i Nish i jug Srbije, ali ima da pljujem prokletu DRZAVU Srbiju i kompletnu vladajucu i opozicionu bagru...i ustav i himnu i zastavu...

Od 119 dana studentskog protesta, bio sam na ulici 110 dana. Kad pogledam zbog koga, zao mi je samo sto se nisam iselio iz ove supe od drzave.

U to vreme sam bio jedan od organizatora i vodja Studentskog protesta i ponosan sam na to. Bilo je to vreme kada je Srbija konacno uspela da svetu pokaze svoje lepse lice za koje sam se tada nadao da je ono pravo. I sada se nadam da to jeste ono pravo lice Srbije. Iskreno se nadam da cemo to uspeti da pokazemo i 21. januara na izborima. Hajde da to uradimo i zbog secanja na to vreme u kojem smo bili deo sveta. Za bolji zivot!

Ja sam te demonstracije dozivela kao izlazak iz mraka. Pojavila se ponovo vedra i duhovita Srbija i meni se ucinilo da ovde ima i neceg normalnog, a ne samo ratovi i uzasi.

Tresla se gora rodio se miš! Sada i oni koji tada nisu videli - valjda - KONAČNO VIDE da je "car go"! Hoću da kažem - Miloševičeve službe rešile da ga se reše - da bi one preživele: REČENO UČINJENO! Pomoću nas običnih smrtnika, koji smo deset godina "tabanali" Srbijom, ORVELOVSKI SISTEM JE PREŽIVEO. Vlast je i sada kao i kod Tita i Miloševića i dalje van institucija sistema - tako da Srbija ostade zajedno sa Belorusijom jedina zemlja u Evropi u kojoj nema ni "D" od demokratije!

Pozdrav svima. Hhala vam na B92 sto ste obelezili godisnjicu. Nosimo svi odredjenu dozu tuge (neko vise , neko manje) zbog svega sto se desilo, ali momenti (kao ta famozna zima) ipak daju neki smisao i govore da smo bar na trenutke mogli da se udruzimo za neki visi cilj koje ne treba da zaboravimo
Jelena, Brisel

Dodjite sutra u 18h, u SKC Living Room na otvaranje izlozbe fotografija sa studentskih protesta '96/'97 u organizaciji Studentske unije Srbije... Podsetimo se zajedno vremena kad su studenti vodili Beograd u svet!

Ehhh...bejase to romanticno vreme...
Ish Slobo, ish, nedamo ti Nish

Tesko je ne setiti se protesta a ne osecati ogromnu nostalgiju. Tacno, skoro nikad u zivotu nisam se osecala tako zivo, lepo, s osecanjem da radim nesto vrlo vazno, nesto presudno, ne za opoziciju, politicke stranke, vec za sebe, svoje prijatelje i porodicu.Isto tako, tesko je imati 30 i nesto, i biti ovde, i osecati se ovako izgubljeno i depresivno. No, ja nikad necu reci da me neko izneverio i razocarao, jer ja nisam hodala zbog njih, vec zbog sebe, i uvek cu biti ponosna sto sam to cinila. Nikad se toga ne bih odrekla, ni kad se setim bronhitisa koji sam navukla negde pred tu Novu godinu.Ne mogu da zaboravim pola osam uvece,moji roditelji, neki prijatelji i ja uredno oblacimo jakne, izlazimo na terasu naseg stana na periferiji ( u opstini koja je dugo vazila za bastion Milosevica),i duvamo u pistaljke.I taj zvuk se cuje sa svih strana, a mi, srecni, ne mozemo da verujemo, da nas ima toliko,i s ogromnom nadom, da konacno ima sanse za promenu.
Ti dani su postali romanticna uspomena, stvarnost nas je demantovala u nasim ocekivanjima, ali
ja ih se nikada necu odreci, niti ih zaboraviti. LIFE GOES ON

Potpisujem sve sto je Vuk izjavio!!!Zalosno je sto mnogi politicki aktivisti i simpatizeri drugih partija demokratske provinijencije olako osudjuju Draskovica zbog njegovih kontraverznih postupaka!?!Pa,ljudi moji, njemu je zivot bio ugrozen u vise navrata!Videli ste sta se dogodilo sa Djindjicem!Dakle,vise dobre volje u proceni politickih dogadjaja, a manje zluradosti i sebicluka.Uostalom, pitanje je sta ce kroz samo nekoliko godina biti i sa ovim partijama koje za sebe tvrde da su velike.Zivi bili ,pa videli.Na kraju,protesti 1996/97 isprepleteni su i sa mnogim dramaticnim dogadajaima vezanim za moju uzu porodicu i nesumnjivo su ostavili,kao i druge istorijske bure koje su prohujale ovim krajevima,neizbrisiv trag u nasim zivotima...

Pa zar je vec proslo 10 godina od tada. Vreme leti i to je jedino sigurno. Tada sam bio na fakultetu i toliko pozitivne energije nisam osetio i iskreno nisam ni verovao da ce to opet skupiti. To je bilo moje odrastanje i veoma sam ponosan na sve sto smo tada uradili, ili mislili da smo radili. Sve je to bilo cista srca i duse i sa puno puo smeka. Veliki pozdrav svima koji su ucestovali tada u setnjama.

Ala vreme letiii, ja sada imam 32 godine i secam se kako je to izgledalo kada sam imao 22. Najlepsa zima u Beogradu a Novu Godinu necu nikada zaboraviti, bilo nas je vise nego 5-og oktobra! Na zalost danas nas ima mnogo manje koji smo spremni da opet setamo i ta energija je nestala, ali moze se opet povratiti, samo neka ove "demokrate" nastave ovako, opet cemo na ulice!!! Ja i dalje mislim da je Beograd svet!!!

Eh, kako je te ljute zime puno sunca bilo!
Ondasnji studenti, neumorni setaci odose.Gde ste sada?Falite ovoj zemlji!Mozda vas, mi koji smo ovde, nismo ni zasluzili.
Ono sto me najvise boli je to u sta smo pretvorili danasnju mladost.Neobrazovani, verski zatucani, iskljucivi, povrsni,bez posla, bez nade, u drustvu sa svojom omiljenom markom piva,vise podsecaju na penzionere.Mladost matora u dusi.To je strasna stvar!Oni koji nisu takvi otici ce!I o cemu onda pricamo?!Narod koji svoju omladinu rastera po svetu, a ono sto ostane penzionise nema nikakve sanse ni na bioloskoj, ni na istorijskoj sceni!Ubili su nam premijera!Ej!A posle su izabrali Kostunicu!Ko? Pa vecinska Srbija.
Ako ista zelimo za to moramo da se borimo.Ja sam spremna da setam!Bez obzira na sve.Ako nista barem iz velikog postovanja prema zrtvama i prema setacima.Setala bih zbog zivota, da me zivu ne sahrane u ovoj Srbiji, pa sta bude.Parafraziracu Andrica: mozda cemo sagoreti, ali ce se barem znati da smo bili vatra, i iza nas nece ostati balav trag, kao iza puza.Ima li jos setaca?

Igrom slucaja te 96-te. "Cimnuo" me je dekan Veterinarskog Fakultete Danilo Vickovic (JUL), Predsednik Saveza Studenata Beograda Milutin Djordjevic (SPS) i Dragan Scepanovic (SPS) Profesor Odbrane i Zastite, mene, kao predsednika Saveza Studenata fakulteta i rekli mi da ne "talasam " puno.Otisao sam kuci i posle konsultacija sa samim sobom, prijateljima i porodicom, objavio pocetak studentskog protesta, sledeceg dana.Deset godina posle, Vickovic u penziji od par stotina evra, Milutin Djordjevic asistent na Vetrinarskom fakultetu, Scepanovic, nemam informacije.Ja izbacen sa fakulteta, nateran da odem preko i zavrsim fakultet, sedim u inostranstvu u office-u moje firme i pitam se da li je vredelo?! Mislim da jeste i ako sam daleko od moje zemlje i mog propalog fakulteta.Za kraj dao sam ova imena da se ne zaborave. P.S. Ne prodje ni dan a da se ne setim Beograda.

Secam se 96/97 kada sam ovde Norvezanima pokusavala da objasnim zasto studenti protestuju i zasto toliko dugo.Ta upornost koju mi imamo, samo kad nesto hocemo i zelimo, njima nije bila jasna,a sad mi je jasno zasto, zato sto svako ko zavrsi fakultet ima odmah posao i zato sto se ni zasta nisu borili i zato sto ne znaju sta je diktatura.Sve to onda ima drugi ukus.Secam se i kako sam se bespomocno osecala, gledajuci bivse kolege a bez sanse da pomognem.Krivo mi je sto tada nije ulozeno jos snage da se Milosevic i socijalisti skinu s vlasti, znam da nije bilo lako ali da smo znali sta nas/vas ceka posle mislim da bi se to desilo.Krivo mi je sto 5.10 nije dosao ranije,sto nismo izbegli bombardovanje, traume i posledice koji ce mnogi da imaju do kraja zivota,i sto nije izbegnut rat na Kosovu i sto bez obzira na sve ne zivim u MOJOJ ZEMLJI sa mojim meni bliskim ljudima i familijom.I krivo mi je sto mnogi zive na ivici siromastva i sto me fakultetski obrazovana komsinica svake godine kad sam na odmoru pita da li imam stare stvari za decu.I sto je najgore, sto vise nemamo kome da verujemo jel Djindjica vise nema a svi su nas izneverili!

Danas je godisnjica u kojoj, osim nekolicine, niko od ministara, sto nam prosipaju danas pamet nije ucestvovao. A imaju i Dnevnik 2, koji mnogo lici na ono vreme.
Oni nemaju sta da obelezavaju, neki od njih su i 5.oktobra sedeli u nekoj sigurnoj rupi, dok se nije zavrsilo i bilo bezbedno za njihova du..ta.
I nije istina da nema snage, ni volje. Ima, i kao sto sam onda jedina lupala u serpe u svojoj zgradi, okruzena komsijama koji su bili na vlasti, mogu to ponovo.
Za decu, za nas, za zivot, mogu sve ponovo, a protiv ovih ucmalih dogmata koji osim podsticanja nacionalizma i praznih fraza nemaju sta da ponude.

Sedim na ovom dalekom ostrvu i sa setom se secam tih dana, sigurno najuzbudljivijih u mom zivotu, kad smo svi bili ubedjeni da radimo nesto jako vazno i uz to se dobro provodili i druzili. Dugo pre tih protesta, a svakako nikad posle njih nisam videla toliko ljudi iz svoje generacije na okupu. S obzirom dasam tu gde sam, jasno je kako se sve zavrsilo, ali ne kajem se ni malo.

Žalosno je da o protestima 96/97,bilo šta komentariše Vuk Drašković,koji je samo posle nekoliko meseci promenio dres,i sa socijalistima i radikalima smenio prvog demokratskog gradonačelnika u Beogradu,posle II svetskog rata,našeg Zokija!Sada pokušava da se udene u krilo B.Tadiću,nadam se da će ga ignorisati,što je i zaslužio.Bez obzira na sve,nije mi žao što sam šetao preko 60 dana iako sam tek izašao iz bolnice,posle preležanog drugog infarkta.I opet bih,ako bude potrebno,dokle god se ovaj glupi narod ne opameti i ne prestane da glasa za najveće neprijatelje Srbije,radikale i socijaliste!

Ne bih o energiji protesta na koju su vec drugi podsetili.
Htela bih da dodam da je u martu '97. izgledalo da Milosevic nema sanse na predstojecim parlamentarnim izborima. A onda je prodao Telekom za 1.5 milijardi maraka Italijanima i Grcima, znaci zemljama evropske unije dok je Srbija bila pod "spoljnim zidom sankcija".
Kako je to moguce?
Iz Srbije niko nije mogao da izveze ni cackalicu u EU, a Sloba je bez problema prodao Telekom!

Желим овим путем да поздравим све "ветеране" демократске револуције, у којој сам и ја дао скроман прилог, а један сам од малобројних који је учествовао у оба студентска протеста, пошто ми се студирање било баш одужило :-)
У сваком случају, протести 90-их НИСУ били узалудни, јер се Србија дефинитивно померила ка нормалном свету, многе ствари су боље, али никад на овоме свету ништа неће бити идеално!И оде се примећује највећи српски проблем у менталитету: "хоћу све и хоћу сад". Не браним садашње/прошле/будуће политичаре, али погледајмо коначно истини у очи: да смо бољи народ, било би нам и боље. Мислите својом главом, радите добро и наша деца пожњеће резултате, поздрав!

10 god. studentskog protesta 25.novembra!!!
...Maroviću...
@Biljana
Potpuno se slažem sa tobom, da nije bila sa mnom, u podne, mislio bih da je to pisala moja žena!

Uvece 17. Nobvembra 1996. sam bio u kraljevackom stabu koalicije Zajedno (koji se nalazio u OO DS-a). Prvi protestni skup smo imali iste veceri oko 19 i 30 ispred zgrade opstine Kraljevo, gde smo culi da je i Nis ustao. Naredna tri meseca smo proveli u setanjama gradom i ispred "Milutina" braneci svoja gradjanska i ljudska prava. Tada sam imao 20 godina i nije mi bila potrebna "Otpor!" kampanja da bih shvatio u kakvom okruzenju zivim i gde nas vodi ona vlast. Posle toliko godina, nema mnogo ljudi koji su tada mnogo doprneli demokratiji, ubijeni su, ili su neki veoma perfidno marginalizovani, a neke politicke organizacije su od strane milosevicevih tajnih sluzbi demontirane, a to su oni koji su veoma mnogo doprineli padu zlikovackog rezima. Sada neki drugi nam "kroje kapu" u saradnji sa onim koji su uvek bili protiv normalne Srbije.

Jedan od najvecih problema nas srba je neskromnost. Eto i ovde sve neki sa cela kolone, oni koji pisu parole i smisljaju sve folove, koji su bili organizatori i glavni...

Eto ja sam dao moj skroman doprinos, mislim da sam bio svako vece, setao u koloni i slusao bistre i pametne...

Bili su to najlepši dani mog života! U Zrenjaninu na Bagljašu smo Zoran, njegova setra Maja i ja bili prvi demonstranti... na kraju nas je bilo oko 5000. Pozdrav svima (iz Budimpešte)! Izdržite, Evropa nije tako daleko...

Sedim,citam i placem.Osecam veliku nostalgiju i mislim zasto je to moralo bas mojoj zemlji da se desi.Zivim ne tako daleko u km od moje zemlje, ali u svakom slucaju daaaleko,daleko,daleko, skoro svi smo mi daleko od nase zemlje i verovatno se nikada necemo vratiti kuci.Mnogo mi je krivo,odnosno ne zalim sto smo ulozili toliko energije na proteste,vec mi je krive da rezultata nema i cini mi se da je svakim danom jos gore u Srbiji nego sto je bilo. Ja sam daleko, sestra jos dalje, samo su ostali stari u toj Srbiji, nek se politicari malo osveste i kazu vec jedanput istinu bar onima koji su ostali u zemlji,nek se otrezne.

lep dan svim koji ovo citate i nadam se da ce mozda jednog dana u Srbijici "procvetati" da svako ima bar malo vise od onog sto ima sada

Bio sam tada student, i drago mi je da sam deo tih dana i njihove energije.
Zao mi je sto nisam odmah posle toga zapalio iz Srbije.
Ostao sam, ali ostala je i nada da ce se takva energija ponovo roditi.
Protest ne sme umreti!

Tad je bilo "Beograd je svet" a nakon toga "Odoh ja u svet".

Pozdrav svima iz tudjine

"When we were kings..." Bio je to jedan od najveselijih i najlepsih momenata u istoriji Srbije u 20. veku. Ljudi su se druzili, isli smo u svakodnevne setnje, lupali u serpe i lonce u 19.30 kad bi kretao dnevnik 2 na RTS-u, gadjali jajima "Slobodanku" i "TV bastilju", domahivali se sa baka Olgom u Svetogorskoj, vikali Djindjicu "mogu da ti pu*e Zoraneeee.." a on nama mahao i smejao se...Bila je to jedna divna sprdacina i briljantan protest, koristeci vedrinu i veselje kao glavno orudje, na racun autokratskog rezima Slobodana Milosevica. Bilo bi lepo da gradske vlasti Beograda, Nisa i Novog Sada na neki nacin ustanove proslavu pocetka protesta svake godine. Da proglase recimo 19 novembar "dan za setace" -- da se tog dana ide u setnje; da se organizuju koncerti i tribine da se prisetimo tih velicanstvenih dana.

Uh, citam ovo i moram da priznam da je i meni suza u oku. To su bila tri najlepsa meseca mog zivota, imao sam tada 19 godina i bio mlad student pun ideala koji su me sada napustili, koji je tih dana ziveo na relaciji Kragujevac- Kraljevo, stizao sam i kod Krsta i ispod Milutina i da budem skoro stalno na protestu studenata KG univerziteta. Ponekad mi se cini da sam tad jedino i bio ziv, a da je ovo sve sada stanje nekog polusna iz koga cemo se mozda jednog dana probuditi. Toliko vedrih, inteligentnih ljudi, pozitivne atmosfere, zurki na ulicama, energije da vatreno ubedjujemo starije komsije koji su se bojali promena, osecanje vracenog dostojanstva i jasnog cilja prema kome treba ici... I nije mi zao ni jede jedine sekunde koju sam tada utrosio, jer sam to radio zbog sebe, a ne zbog onih za koje sam i ocekivao da nece biti dostojni svega toga. Necu vise nista da napisem, jer, iako sam relativno vest na recima, kada se setim 96/97 imam neki osecaj koji ne mogu recima da opisem. Najezi mi se koza, a u stomaku mi je neka knedla. Zelim da pozdravim sve setace koji ovo citaju, i das vam kazem da mi je bila cast da delim ulicu sa vama na tim i drugim protestima i da veoma ponosan na sve sto smo te predivne zime 96/97 uradili.

Ej boze ko bi rekao da je proslo 10 godina ot kada su moji matorci strepeli svaki dan te hladne, hladne zime da li cu se vratiti kuci i u kakvom stanju...pistaljke, setnje, postavljanje orla mesto petokrake na skupstini grada, zoran na balkonu prekoputa albanije, suzavac protiv nas koji smo samo igrali kroz ledeni mrak tavne noci, sa plamom slobode koji nam je grejao src, sve te borbe, sav taj napor, svi to lonci i pistaljke, sve to sto je ipak na kraju dosta nas oteralo iz te zemlje da korene drugde pustamo, sve to sto je vredelo, sto nas je ucinilo zivima,....i nazalost sve to sada docekujem u gradu hiljadama milja daleko od Trga slobode, sa suzama koje krijem dok radim da mi se koreni ucvrste nedge daleko, sa suzama za Zoranom kojeg gledam okom svoje duse kako nam se obraca na danasnji dan, u nekom drugom postojanju, u nekoj drugoj stvarnosti, sa osmehom u nekoj srecnijoj Jugoslaviji. Neka vas Bog sve sacuva i neka nasa deca ne mala nase price kojima cemo jednog dana uspavljivati nasa pokoljenja.

Iskreno, nakon svih ovih silnih protesta, da li ste se zapitali ŠTA SE TO PROMENILO?

Iako sam bio dete 1996/97 (12 god.) secam se svega prilicno dobro. Setao sam sa tatom i kumom u Beogradu, i sa tatom i prijateljima u Nisu.
Pozdrav svima!

Narod je zeleo samo jedno. A to je bio totalni revanšizam. Da ga je i bilo, verujem da bi danas bilo mnogo manje ljudi koji misle da se ništa nije promenilo.

I 10 godina kasnije
BEOGRAD JE SVET!!!!!
eee,kako smo pikali fucu ispred kordona...

Ima puno vaznih momenata u nasoj istoriji u zadnjih desetak godina i mnogih mozemo da se secamo sa ponosom. Jos vise je onih drugih koji nam nisu za diku i ponos. Pitanje na koje ja ne mogu da odgoborim je: Gde se dede ta silna energija naroda i zelja za promenom na bolje? Period od deset godina je suvise kratak da bi ceo jedan narod postao umoran i bezvoljan. Promene su nuzne, inace uskoro necemo moci da budemo ponosni.

Kako da i ja ne ostavim komentar ;) Secam se kao da je juce bilo. Zapalimo iz srednje skole kad idemo popodne, sa zadnjih 4 casa, pa pravac setnja. Tada sam bio treca godina srednje skole. Proslo je svasta od tada, i dalje sam u Srbiji, nemam drugu zemlju, volim je puno, a volecu je jos vise kad na vlast dodju normalni (ili bar normalniji). Pozdrav

"Dodju vremena, kada budale govore, fukara se bogati, a pametni cute".

eh... gde ste sad svi vi ljudi ?
Tada u ono vreme, kada su svi zvali moj grad "crveni" Nis, on je vec uvece 17.11.1996 bio na nogama!
Famozni Mile Ilic i njegova lopovska SPS ekipa su to vece skontali da su ODUVANI na izborima.
Bata Bane, "cuveni" pekar, Slobin jastreb u Nisu, najverovatnije u panici upada na biracko mesto i
odnosi kutiju i zapisnike. Onda jos neki SPS likovi slede ideju njihovog boss-a i misteriozno nestaje
cuvenih 11 zapisnika sa 11 izbornih mesta da bi se nesto kasnije pojavili, onako ispravljani hemijskom
olovkom gde su smanjivani glasovi za "ZAJEDNO" a povecavani za SPS-JUL. Proculo se munjevitom brzinom i
ljudi su poceli da se okupljaju ispred stranackih prostorija SPO i DS. Posle nekog vremena spontano se
formira kolona ljudi i krece prema centru...e to je POCETAK protesta 96/97 i prva protestna setnja,
noc izmedju 17 i 18 novembra 1996!
Vec sutra su se ljudi opet skupili oko 15h ispred zgrade opstine Nisa a do veceri nastaje jos
veca kolona... i to je druga setnja na protestu. Posle par minuta setnje ljudi su iznenada
krenuli na Bata banetovu pekaru i desilo se sto se desilo. I
Treci dan manje grupe stdenata sa Filozofskog, Gradjevinskog i Elektronskog prve izlaze napolje...
I tako svakog dana, sve vise i vise ljudi ...
A sta je bilo posle, sve vec znate ...

Nezrela politicka kultura i pritisak izvana doveli su do gore pomenutih "revolucionarnih"protesta koji su karakterisani od strane onih kojima su imponovali kao progresivni.Srbija je u tom vremenu bila u vrlo teskom stanju, politickom i ekonomskom. To su iskoristili oni oportunisti kojima je bilo stalo, ne da pomognu srpski narod nego da ogotisticki privuku paznju zapadnih podrivaca i onih u zemlji kojima je bilo stalo da ekonomski "love u mutnom". Naravno da su ekonomsko socijalne promjene, nastale poslije tih "demokratskih"strujanja ukljucujuci "Zajedno", Kostunicu i Djindjica dovele do potpunog osiromasenja veceg dijela srpskog stanovnistva i njihov pad u potpunu letagriju i pasivnost za bilo kakvu politicku aktivnost.Naravno da su one grupe koje su najvise koristile u tom metezu uslovljavale rezultate na biralistima.Ne treba zaboraviti zapadna mijesanja i novcane podrske onima koje su smatrali privrzenim tkzv.kapitalistickom idealu.
Interesantno je to da je sve ostalo na skoro istom nivou kakav je bio tada i da ne postaji neka nacionalna politicka grupa koja integrira i predvodi mase naroda u pravom demokratskom procesu.

Secam se naravno, bio sam studenat, na filozofskom, bilo je nezaboravno...
Evo me vec 7 godina vani, a nedostaje mi Beograd...

E kad se setim tog perioda srce mi zaigra, naročito kada vidim tako neke demonstracije na TV-u.

I ja zivim u tudjini, ali se radujem sto sam procitala sve sto ste napisali, osecam se kao u Beogradu , pre deset godina. Bilo je divno setati i protestvovati sa Vama. Bili ste izvanredni. Znam, da ste danas jos bolji. Iaokoi Vas licno ne poznajem , znamo se oduvek, poznajem Vas humor i Vasu beskrajnu zelju za slobodom. Taj duh mi nedostaje. Iako i ovde ima i humora i duhovitih i kreativnih ljudi iako svuda ima dobrih ljudi i prijatelja, Vi ste ipak, jedinstveni.
Hvala Vam za one setnje i ova pisma

Mnogi se ne secaju jednog od najlepsih perioda u istoriji Srbije. Mnogi bi da zaborave, narocito oni koji su i ovo mesovno nezadovoljstvo naroda i studenata iskoristili da bi politicki i materijalnao profitirali. U Kraljevu sam vise od 90 dana vodio proteste sa spomenika Milutinu.Jurisali smo na kordone, tikla nas je milicija, privodili su me na informativne razgovore. Potom su nam i predajnik TV Kraljeva ukrali sa Goca. A onda su dosli "nasi" koji su ubrzo postali gori od prethodnih. Nikakve lustracije nije bilo. I danas, deset godina posle, na svim kljucnim mestima su opet oni kojima se zvizdalo i pred cijim prozorima se protestovalo.Setaci vise nemaju volje, a oni koji se smatraju prozvanima sada bi da se svete. No nije bitno. To je trebalo doziveti, tu energiju, taj emotivni naboj koji je, cini mi se, Srbe prvi put istinski i iskreno okupio oko iste ideje.To se vise nikada nece ponoviti, a naarod je pokazao sta zna i moze. Vlast to nije pokazala i nece. Oni koji su otisli, napravili su jedini pravi izbor.Reklo bi se da nama spasa, ako se ne promenimo, nema.

Pre 10 godina sam bio mlad, gladan i bos. Sada gutam suze da ne probudim decu zbog strasne zelje da vristim jer sada ipak imam racunar na kome mogu da dodirnem svet. Zeleo sam da studiram ali nismo imali para ni za hleb. Hteo sam da pomognem unistenim roditeljima, izgubljenoj sestri, gladnoj tetki... Hteo sam svima da pomognem. Evo me i sada u Beogradu. Radim po ceo dan i noc. Ali sada mogu da pomognem! I pomagacu sve vise, sve dok imam snage. Boricu se protiv zatucanih, lazljivih i podlih. Moja deca ce ziveti bolje nego ja! Hvala svima koji su ustali da se bore, a ja cu i dalje da radim najvise sto mogu da pomognem.

Srbija kao i obično ima kratko pamcenje. Najveće razočarenje tih protesta je bilo kada smo posle par meseci saznali da se Đinđić za vreme demonstracija tajno sastao sa Miloševićem, sakrivši to ne samo od miliona šetača, nego i od svojih koalicionih partnera, i od svog tadašnjeg potpresednika Labusa (koji je zbog toga onda napustio stranku). Od svih samo ne od svog kuma Vučelića.

Srbija će živeti u mraku sve dok ne počne takve stvari da pamti i kada prestane da misli da su snalažljivost i mangupluk najveće moralne vrednosti.

Emocije i suze.
Tada student na FF u Nisu.
Bilo je magicno, strasno, i nezaboravno.
Iz daljine sada mislim na te dane i pozdravljam sve moje prijatelje sa kojima sam delio te dane.
Anglistika, klasa 1996.!!!!
Ziveli!
P.S.
Deki, Ivica, Vlada, Marija, Vesna, Veki, Tanja, Gaga, Jenki,...i mnogi, mnogi drugi...

Citam ove komentare i plachem. Dzabe smo krechali! Pobedila je bagra.

Imam cetrdeset godina i pored svega ostao sam u svojoj zemlji da vaspitavam svoju decu da vole svoju zemlju ali da moraju da se bore da bi je nacinili lepsom i boljom za zivot.Ucestvovao sam u svim demonatracijama i protestima od devedesete i nije mi niceg zao niti sam u bilo kog od lidera protesta razocaran,jer ja sve to nisam radio zbog njih.Zao mi je Pedje,Ivice i jos mnogih koje Srbija nezna a cije ubice nisu kaznjene.Ponekad samo osetim gorak ukus u ustima i grc u stomaku kad vidim ljude koji su odgovorni za sve sto nam se dogadjalo kako nam sa skupstinske govornice i dalje drze moralne pridike i kako nam se opet nude kao spasioci.VUKU,ZORANU,VESNI,nemam sta zameriti oni su nasu slobodu mnogo skupo platili.