Vlasti se smenjuju, a tajkuni ostaju

Srbija je od 5. oktobra 2000. godine do danas dobila državu bez diktatora kakav je bio Slobodan Milošević, otvorila se prema svetu i dobila stabilan dinar, smatraju politički analitičari i sociolozi. Živi se bolje, ali ne onoliko koliko bi moglo. Ipak, kažu sagovornici „Blica“, izostao je 6. oktobar i nije ispunjeno obećanje građanima da će pravda stići sve zelenaše i tajkune koji su do bogatstva došli na sumnjiv način. Zbog toga od oktobra 2000. na izbore ne izlazi gotovo polovina od ukupno upisanih šest i po miliona birača.

Za Vladimira Goatija, naučnog savetnika Instituta društvenih nauka u Beogradu, 5. oktobar označio je kraj autoritarnog režima koji je predstavljao spoj politike, policije i kriminala. Međutim, izostali su potpuni raskid sa prethodnim režimom i sistematska i organizovana borba protiv kriminala i korupcije.

- Očigledno je da danas postoji neko poboljšanje životnog standarda. Dohodak građana raste za četiri do pet odsto godišnje. To je za razvijene zemlje lep napredak, ali trenutno nije dovoljan za Srbiju. Pozitivno je što se primenjuju evropski standardi, što smo deo međunarodne zajednice i što smo popravili odnose sa susedima. Nisu preterano srdačni, ali postoje. Dobro je i što nema političkih ubistava - nabraja Goati pozitivne promene.

Spor i nedosledan raskid sa režimom Miloševića crna je tačka demokratskih vlasti, smatra on. Tome su direktno kumovali neki od pobednika 5. oktobra, a žrtva je bio jedan od najperspektivnijih političara našeg doba Zoran Đinđić, čiji je gubitak nenadoknadiv.

- Zbog toga što tog raskida nije bilo, EU sada izgleda dalje nego što je bila 2003. godine - smatra naš sagovornik.

Čedomir Čupić se slaže da je izostao potpuni raskid sa prethodnim režimom. Umesto toga, kaže on, političari su razočarane građane ubeđivali da su previše očekivali, iako su oni, pre svega, želeli da se zadovolji pravda. To znači da su očekivali da se onima koji su se devedesetih protivzakonito obogatili imovina oduzme ili da završe u zatvoru, ocenjuje Čupić. On smatra da je Miloševićev režim bio vladavina kontrolisanog haosa. Dok je tada haos kontrolisao bezbednosne službe, današnja vlast vlada ucenama.

- Imamo ucene u okviru samih partija, u parlamentu stranke vladajuće koalicije ucenjuju jedna drugu, stranke koje podržavaju manjinsku vladu ucenjuju Vladu Srbije - kaže Čupić. Kao najvažniji propust demokratskih vlasti Čupić definiše nespremnost da se zadovolji pravda jer, kako kaže, „gde se ne zadovolji pravda ne može da funkcioniše država“.

Sud je, smatra Čupić, došao u jedan od najgorih mogućih položaja, a privatizacija je obavljena bez ikakvih kriterijuma, tehnički.

Sociolog Žarko Trebješanin za „Blic“ tvrdi da je danas nesumnjivo bolje nego u vreme Miloševićevog režima, ali da je problem što je moglo biti znatno bolje, a nije.

- Građani se osećaju izneverenim jer su videli da ljudi koji su se obogatili zbog toga što su bili bliski Miloševiću, nisu ispaštali. Zato su ogorčeni i apatični. Činjenica je da građani Srbije ne izlaze na izbore jer misle da je svejedno ko će doći na vlast - objašnjava Trebješanin uzroke apatije.

Sa druge strane, niko od političara koji su sada na vlasti nije želeo da priča o negativnim posledicama tranzicije.

- Tranzicija nije ugodan put u zemlju dembeliju. Ovde se sve nekako predstavljalo optimistički, kao da ćemo svi postati kapitalisti preko noći - kaže ovaj sociolog. Vlasti bi, smatra Trebješanin, trebalo da vode više računa o ljudima koji su gubitnici tranzicije jer su oni većina, a mnogi od njih su veoma ugroženi i žive u lošim uslovima.