Vlada o specijalnim ustanovama

Ako sam dobro razumela, misnistar kao predstavnik vlade salje sledecu poruku:
1) Polozaj dece sa ometenostima u Srbiji je super!
2) Ustanove gde su smesteni su u odlicnom stanju (bezobrazni stranci i NVO)!
3) Ma, nista ne treba da se popravlja u specijalnim ustanovama, a kamoli da se ulazu neka ne-daj-Boze sredstva!
Uostalom uskoro ce izbori, pa ne mislite da ce vlada da dozvoli da novac (jako potreban za izbore) ode tamo na neke specijalne ustanove i tu decu kojoj, inace, nista ne fali tu gde su, a i sta ce biti od te dece inace u zivotu?
Ko misli suprotno, taj je najveci neprijatelj drzave Srbije.

Mučenje je kada nekoga "lagano fiksirate" ili, drugim rečima, vežete da ne može da mrda. Ovo poricanje da neki (ne svi) tretmani pacijenata u socijalnim i nekim zdravstvenim institucijama mogu da se indentifikuju sa mučenjem podseća na činjenicu da decu u Srbiji roditelji jos uvek mogu nekažnjeno da tuku (batina je iz raja izašla). Naša sredina, kada se uporedi sa razvijenim industrijalizovanim zemljama, ima mnoge prednosti u odnosu prema deci, ali batinanje dece je i dalje fizičko nasilje koje mora da bude zakonom kažnjivo i sprečeno, pa čak i kada dolazi od roditelja. Na isti način neki tretmani pacijenata i štićenika u ustanovama nisu prihvatljivi i mogu da se definišu kao mučenje jer se izvode nad pojedincima koji su u podređenoj situaciji i tu se nalaze da bi im se pomoglo. Ovo je također stvar percepcije uloge lekara, socijalnih radnika i učenja istih o toj svojoj ulozi - kod nas ima jos mnogo da se uči na spoju zdravstva, socijale i ljudskih i građanskih prava te poricanje ovakvih, pa makar i tendencioznih izveštaja, ne pomaze.

Ne u Srbiji apsolutno sve besprekorno funkcionise, tamo neki sa zapada MDP - stagod nas necasno blate i pljuju, a svi dobro znamo ko je nebeski narod ovde. Uostalom sta ima tamo neki koji ionako "nece dugo" da nam uzimaju leb od usta kad svi dobro znaju koliko su srbi humani i kako ovde ljudska prava na usi cure svima, a ministrima pogotovo. Nemam zaista reci za sve ono sto je poteklo od kostunicine vlade, koliko opravdanja i racionalizacija za stvari sramotne bez sumnje...

Roditelj sam deteta ometenog u razvoju (autizam) koje je bilo u porodici 27 godina, a sada je u stacionarnoj ustanovi na bezanijskoj kosi, Bgd. Problem nije lak, i ne treba ga ni u kom slucaju upotrebljavati u bilo koje politicke svrhe. Ali potrebno je konstantno potsecati da postoji, dok ne pocne njegovo ozbiljnije resavanje i sa te strane pozdravljam sto je ovo pitanje ponovo osvetljeno, sto drasticnije to bolje.
Ovaj tekt je mali doprinos na temu.
Polozaj i zbrinjavanje nasih sugradjana koji imaju nesrecu da su ometeni u razvoju i ne mogu sami da brinu o sebi u nasoj zemlji je daleko od zadovoljavajuceg. Pre svega to je problem koji se tice vise ministarstava (socijala, zdravstvo, obrazovanje, rad i radni odnosi, ...), a medju njima (jos nedaj boze da su razlicite partije u pitanju)ne postoji plan sinhronizovanog zajednickog delovanja u odnosu na ovakvu marginalnu grupu, te ih se svi oni ozbiljnije sete samo kad su na to primorani. Cinjenica je da je za pristojno zbrinjavanje u tehnicko organizacionom smislu (zgrade, pristojni higijenski uslovi, pristojna hrana, pristojno osoblje sa iole podnosljivim platama i itd.) potreban novac koga nema dovoljno. Necu sada o tome zasto ga nema, gde odlazi, da li ga moze biti vise, to je posebna i bolna tema. Cinjenice je i to da ako nema kreveta, hrane i higijene, tesko da moze biti govora o bilo cemu drugom.
Ali mnogo, mnogo veci problem vezan za ovo pitanje je svest ljudi, od ministara, lekara, defektologa do obicnog naroda svuda oko nas. Svest o ovom problemu se svodi uglavnom na to da je najbolje o tome ne razmisljati, zaboraviti da to postoji, okrenuti glavu ako takav slucaj udje nekom u vidokrug, prekrstiti se i reci pu pu dalje od mene daleko bilo i sto pre na to zaboraviti. Tako je ne samo u glavama onih koji ponekad sretnu takve osobe vec i onih koji o njima odlucuju, ponekih koji o njima brinu, ponekih koji ih lece, a to jeste zaista strasno. Rec ponekih je ovde veoma bitna jer ima sjajnih ljudi, uglavnom medju onima koji brinu o ovim nasim sugradjanima, koji se bore sa nerazumevanjem, nemanjem novca za osnovno odrzavanje, malom platom, terapijama ciji je prevashodni cilj umirivanje, i unose svetla i sunca u zivot ovih ljudskih bica. Ti ljudi koji rade humano i punim srcem svoj posao su cini mi se isto tako diskriminisani kao i njihovi sticenici. Dakle osnovni problem je svest, pocevsi od onih koji ih lece i brinu o njima, ponegde je to na nivou srednjeg veka, a svodi se ukratko na sledece: U boljem slucaju, briga o tim ljudima obuhvata samo krevet i hranu u poslednje vreme i higijenu (eto napretka). U gorem nije vazno ni to, i onako su sramota drustva, sto pre nestanu to bolje. Medjutim, osnovno za njihovo mentalno i fizicko, zapravo ljudsko stanje, jeste adekvatan rad, RAD, RAD. Sa njima se ne radi, nema savremene okupacione terapije nema sadrzaja rada koji je primeren njihovom hendikepu. A oni su ljudska bica ciji zivot moze i mora biti svrsishodan, prema njihovim mogucnostima, a ne puko fizicko prezivljavanje. To je najveci problem, oni se tretiraju kao stvari koje su prihvatljive kad su mirne i ne mrdaju, a kad povremeno polude, onda ih treba ili omamiti ili vezati. Najvise tu treba protresti defektoloski i medicinski fakultet koji ne cine nista ozbiljno da ovakvu svest o tim osobama izmene. Osnovno je promeniti svest o ovom problemu svuda, kod nas to ide uzasno sporo, ministarstva ne vode akcije koje ce pribliziti svim ljudima sliku o ovim nasim sugradjanima tu oko nas, inace sjajnim ljudskim bicima lisenih svake zlobe i zlih namera i nazalost samo bolesnim i zeljnim paznje i razumevanja. Pri tome, uz trud, sposobnim za razne aktivnosti. Umesto svadbe 48 sati i velikog brata treba poucavati ljude o nekim vaznim zivotnim pojavama oko nas i uciti ih humanosti. Uvesti u skole poneki cas i druzenje koji na human nacin ukazuje i na ovu stranu zivota u kojoj moze biti i lepih trenutaka. Znaci, nije osnovni problem u novcu. Problem je u promeni odnosa prema ovim ljudima. kad se to promeni bice i novca. Prikazivanje ili neprikazivanje ovog problema kao neceg o cemu ne treba govoriti jer je to muka i sramota i sto se manje spominje manje ce kvariti virtuelnu idilicnu sliku koju ne stvara samo vlada vec je svaki covek sklon da je stvara da bi opravdao svaj isprazni zivot sveden na nedeljni kulturni dogadjaj odlaska u megamarket. Svi pojedinacno treba da se zapitamo da li delujemo u ovom zivotu kao svesna i odgovorna bica ili smo skloni samo da kritikujemo i ocekujemo da sve odrade neki drugi. U tom smislu, posetite centar za ometene u razvoju na bezanijskoj kosi. Trebaju im volonteri, treba im lepa rec treba im izlaz u svet (pri tome mislim i na sticenike i na osoblje). Nadjite im se svi vi koji ovo citate, dovoljan je jedan dan godisnje, kao napr. planinarsko drustvo Avala koje odvaja nedelje da bi se sa njima druzilo u svom domu carapicev brest. Uclanite se u drustvo roditelja i prijatelja autisticne dece Srbije ili osoba sa drugim hendikepom, mozda uz mali trud sa vase strane mozete da im pomognete. Pogledajte njihove crteze, divni su, a tek korpe. Odvojte jednu nedelju u godini dana da im pruzite ruku, videcete koliko su umiljati. I tako,..treba svi malo da se probudimo, to sto smo siromasni ne znaci da treba da postanemo bezosecajni, naprotiv. I ne znaci da je sve samo u rukama vlade i ako je ona delegirana od nas da resava ovakve probleme, tj. ona je nas servis, to svakako ne treba zaboraviti. Ali mnogo je i u rukama nas samih, kad bi se samo vise pokrenuli.

Ako sam dobro razumela, misnistar kao predstavnik vlade salje sledecu poruku:
1) Polozaj dece sa ometenostima u Srbiji je super!
2) Ustanove gde su smesteni su u odlicnom stanju (bezobrazni stranci i NVO)!
3) Ma, nista ne treba da se popravlja u specijalnim ustanovama, a kamoli da se ulazu neka ne-daj-Boze sredstva!
Uostalom uskoro ce izbori, pa ne mislite da ce vlada da dozvoli da novac (jako potreban za izbore) ode tamo na neke specijalne ustanove i tu decu kojoj, inace, nista ne fali tu gde su, a i sta ce biti od te dece inace u zivotu?
Ko misli suprotno, taj je najveci neprijatelj drzave Srbije.

Ne u Srbiji apsolutno sve besprekorno funkcionise, tamo neki sa zapada MDP - stagod nas necasno blate i pljuju, a svi dobro znamo ko je nebeski narod ovde. Uostalom sta ima tamo neki koji ionako "nece dugo" da nam uzimaju leb od usta kad svi dobro znaju koliko su srbi humani i kako ovde ljudska prava na usi cure svima, a ministrima pogotovo. Nemam zaista reci za sve ono sto je poteklo od kostunicine vlade, koliko opravdanja i racionalizacija za stvari sramotne bez sumnje...

Mučenje je kada nekoga "lagano fiksirate" ili, drugim rečima, vežete da ne može da mrda. Ovo poricanje da neki (ne svi) tretmani pacijenata u socijalnim i nekim zdravstvenim institucijama mogu da se indentifikuju sa mučenjem podseća na činjenicu da decu u Srbiji roditelji jos uvek mogu nekažnjeno da tuku (batina je iz raja izašla). Naša sredina, kada se uporedi sa razvijenim industrijalizovanim zemljama, ima mnoge prednosti u odnosu prema deci, ali batinanje dece je i dalje fizičko nasilje koje mora da bude zakonom kažnjivo i sprečeno, pa čak i kada dolazi od roditelja. Na isti način neki tretmani pacijenata i štićenika u ustanovama nisu prihvatljivi i mogu da se definišu kao mučenje jer se izvode nad pojedincima koji su u podređenoj situaciji i tu se nalaze da bi im se pomoglo. Ovo je također stvar percepcije uloge lekara, socijalnih radnika i učenja istih o toj svojoj ulozi - kod nas ima jos mnogo da se uči na spoju zdravstva, socijale i ljudskih i građanskih prava te poricanje ovakvih, pa makar i tendencioznih izveštaja, ne pomaze.

Roditelj sam deteta ometenog u razvoju (autizam) koje je bilo u porodici 27 godina, a sada je u stacionarnoj ustanovi na bezanijskoj kosi, Bgd. Problem nije lak, i ne treba ga ni u kom slucaju upotrebljavati u bilo koje politicke svrhe. Ali potrebno je konstantno potsecati da postoji, dok ne pocne njegovo ozbiljnije resavanje i sa te strane pozdravljam sto je ovo pitanje ponovo osvetljeno, sto drasticnije to bolje.
Ovaj tekt je mali doprinos na temu.
Polozaj i zbrinjavanje nasih sugradjana koji imaju nesrecu da su ometeni u razvoju i ne mogu sami da brinu o sebi u nasoj zemlji je daleko od zadovoljavajuceg. Pre svega to je problem koji se tice vise ministarstava (socijala, zdravstvo, obrazovanje, rad i radni odnosi, ...), a medju njima (jos nedaj boze da su razlicite partije u pitanju)ne postoji plan sinhronizovanog zajednickog delovanja u odnosu na ovakvu marginalnu grupu, te ih se svi oni ozbiljnije sete samo kad su na to primorani. Cinjenica je da je za pristojno zbrinjavanje u tehnicko organizacionom smislu (zgrade, pristojni higijenski uslovi, pristojna hrana, pristojno osoblje sa iole podnosljivim platama i itd.) potreban novac koga nema dovoljno. Necu sada o tome zasto ga nema, gde odlazi, da li ga moze biti vise, to je posebna i bolna tema. Cinjenice je i to da ako nema kreveta, hrane i higijene, tesko da moze biti govora o bilo cemu drugom.
Ali mnogo, mnogo veci problem vezan za ovo pitanje je svest ljudi, od ministara, lekara, defektologa do obicnog naroda svuda oko nas. Svest o ovom problemu se svodi uglavnom na to da je najbolje o tome ne razmisljati, zaboraviti da to postoji, okrenuti glavu ako takav slucaj udje nekom u vidokrug, prekrstiti se i reci pu pu dalje od mene daleko bilo i sto pre na to zaboraviti. Tako je ne samo u glavama onih koji ponekad sretnu takve osobe vec i onih koji o njima odlucuju, ponekih koji o njima brinu, ponekih koji ih lece, a to jeste zaista strasno. Rec ponekih je ovde veoma bitna jer ima sjajnih ljudi, uglavnom medju onima koji brinu o ovim nasim sugradjanima, koji se bore sa nerazumevanjem, nemanjem novca za osnovno odrzavanje, malom platom, terapijama ciji je prevashodni cilj umirivanje, i unose svetla i sunca u zivot ovih ljudskih bica. Ti ljudi koji rade humano i punim srcem svoj posao su cini mi se isto tako diskriminisani kao i njihovi sticenici. Dakle osnovni problem je svest, pocevsi od onih koji ih lece i brinu o njima, ponegde je to na nivou srednjeg veka, a svodi se ukratko na sledece: U boljem slucaju, briga o tim ljudima obuhvata samo krevet i hranu u poslednje vreme i higijenu (eto napretka). U gorem nije vazno ni to, i onako su sramota drustva, sto pre nestanu to bolje. Medjutim, osnovno za njihovo mentalno i fizicko, zapravo ljudsko stanje, jeste adekvatan rad, RAD, RAD. Sa njima se ne radi, nema savremene okupacione terapije nema sadrzaja rada koji je primeren njihovom hendikepu. A oni su ljudska bica ciji zivot moze i mora biti svrsishodan, prema njihovim mogucnostima, a ne puko fizicko prezivljavanje. To je najveci problem, oni se tretiraju kao stvari koje su prihvatljive kad su mirne i ne mrdaju, a kad povremeno polude, onda ih treba ili omamiti ili vezati. Najvise tu treba protresti defektoloski i medicinski fakultet koji ne cine nista ozbiljno da ovakvu svest o tim osobama izmene. Osnovno je promeniti svest o ovom problemu svuda, kod nas to ide uzasno sporo, ministarstva ne vode akcije koje ce pribliziti svim ljudima sliku o ovim nasim sugradjanima tu oko nas, inace sjajnim ljudskim bicima lisenih svake zlobe i zlih namera i nazalost samo bolesnim i zeljnim paznje i razumevanja. Pri tome, uz trud, sposobnim za razne aktivnosti. Umesto svadbe 48 sati i velikog brata treba poucavati ljude o nekim vaznim zivotnim pojavama oko nas i uciti ih humanosti. Uvesti u skole poneki cas i druzenje koji na human nacin ukazuje i na ovu stranu zivota u kojoj moze biti i lepih trenutaka. Znaci, nije osnovni problem u novcu. Problem je u promeni odnosa prema ovim ljudima. kad se to promeni bice i novca. Prikazivanje ili neprikazivanje ovog problema kao neceg o cemu ne treba govoriti jer je to muka i sramota i sto se manje spominje manje ce kvariti virtuelnu idilicnu sliku koju ne stvara samo vlada vec je svaki covek sklon da je stvara da bi opravdao svaj isprazni zivot sveden na nedeljni kulturni dogadjaj odlaska u megamarket. Svi pojedinacno treba da se zapitamo da li delujemo u ovom zivotu kao svesna i odgovorna bica ili smo skloni samo da kritikujemo i ocekujemo da sve odrade neki drugi. U tom smislu, posetite centar za ometene u razvoju na bezanijskoj kosi. Trebaju im volonteri, treba im lepa rec treba im izlaz u svet (pri tome mislim i na sticenike i na osoblje). Nadjite im se svi vi koji ovo citate, dovoljan je jedan dan godisnje, kao napr. planinarsko drustvo Avala koje odvaja nedelje da bi se sa njima druzilo u svom domu carapicev brest. Uclanite se u drustvo roditelja i prijatelja autisticne dece Srbije ili osoba sa drugim hendikepom, mozda uz mali trud sa vase strane mozete da im pomognete. Pogledajte njihove crteze, divni su, a tek korpe. Odvojte jednu nedelju u godini dana da im pruzite ruku, videcete koliko su umiljati. I tako,..treba svi malo da se probudimo, to sto smo siromasni ne znaci da treba da postanemo bezosecajni, naprotiv. I ne znaci da je sve samo u rukama vlade i ako je ona delegirana od nas da resava ovakve probleme, tj. ona je nas servis, to svakako ne treba zaboraviti. Ali mnogo je i u rukama nas samih, kad bi se samo vise pokrenuli.