"Niko ne pominje zločine"

Odnos prema zlocinu u Sjeverinu jeste opsti odnos u Srbiji prema ratnim zlocinima, a sto je posledica stvarnog stanja u toj drzavi. U Srbiji vladaju snage koje su, svercujuci se u opstoj pobuni 2000. protiv Milosevica, "rusile" Milosevica ne zato sto su im smetali njegovi ratovi i zlocini, vec zato sto je sve te ratove izgubio! Ta evidentna cinjenica je glavna trauma vladajuce politicke garniture, DSS-a, radikala, socijalista, Nove Srbije i ostalih nacionalistickih stranaka, s kojom nikako ne mogu da se suoce, a koje svaki pojedinacni pokusaj objektivnog posmatranja stvari proglasavaju petokolonastvom i izdajstvom. Uz casne izuzetke, stice se utisak da je Srbija potpuno ostala bez intelektualaca, a u sustini su ili marginalizovani, uz stalne pretnje satanizacije na oltaru patriotizma, ili su do vrata zaglibili u nacionalizam kao sto je to slucaj s nekada poznatim praksisovcima ciji danasnji nacionalizam kod istinskog demokrate zaista izaziva gadjenje. Kupajuci se u vlastitom nacionalizmu, revitalizovanom na sve milosevicevske parametre iz devedesetih, Srbija sve vise tone u izolaciju i postaje zemlja bez buducnosti.

Srbija vec dugo boluje od paranoidne sizofrenije. Ta se bolest kao sto je poznato manifestuje izmedju ostalog opsesivnim idejama ugrozenosti, psihopatskim odnosom prema tudjoj patnji i homocidnim tendencijama. Jedino sto moze spasti tu strasnu zemlju (koja je na zalost moja zemlja) je denacifikacija. Sto pre to bolje.

Odnos prema zlocinu u Sjeverinu jeste opsti odnos u Srbiji prema ratnim zlocinima, a sto je posledica stvarnog stanja u toj drzavi. U Srbiji vladaju snage koje su, svercujuci se u opstoj pobuni 2000. protiv Milosevica, "rusile" Milosevica ne zato sto su im smetali njegovi ratovi i zlocini, vec zato sto je sve te ratove izgubio! Ta evidentna cinjenica je glavna trauma vladajuce politicke garniture, DSS-a, radikala, socijalista, Nove Srbije i ostalih nacionalistickih stranaka, s kojom nikako ne mogu da se suoce, a koje svaki pojedinacni pokusaj objektivnog posmatranja stvari proglasavaju petokolonastvom i izdajstvom. Uz casne izuzetke, stice se utisak da je Srbija potpuno ostala bez intelektualaca, a u sustini su ili marginalizovani, uz stalne pretnje satanizacije na oltaru patriotizma, ili su do vrata zaglibili u nacionalizam kao sto je to slucaj s nekada poznatim praksisovcima ciji danasnji nacionalizam kod istinskog demokrate zaista izaziva gadjenje. Kupajuci se u vlastitom nacionalizmu, revitalizovanom na sve milosevicevske parametre iz devedesetih, Srbija sve vise tone u izolaciju i postaje zemlja bez buducnosti.

Srbija vec dugo boluje od paranoidne sizofrenije. Ta se bolest kao sto je poznato manifestuje izmedju ostalog opsesivnim idejama ugrozenosti, psihopatskim odnosom prema tudjoj patnji i homocidnim tendencijama. Jedino sto moze spasti tu strasnu zemlju (koja je na zalost moja zemlja) je denacifikacija. Sto pre to bolje.