Ko nema za porez, neka proda stan

Slobodanka A. (58) je penzionerka, živi sama na Dedinju, u jednoj od posleratnih zgrada i plaši se da uzme digitron u ruke.

Deo otpremnine je prošle godine potrošila da plati porez za stan od 70 kvadrata. Račun je bio veći od 80.000 dinara.

S obzirom na to da u Zakonu o porezu na imovinu postoji zaštitna klauzula po kojoj porez ove godine neće moći da bude veći od 60 odsto lanjskog, Slobodanka će, prema našoj računici, morati da spremi oko 1.300 evra. U istom stanu ne planira da čeka 2012. godinu kada je očekuje znatno veći namet. Kaže da drugog izbora nema nego da posluša savet bivše ministarke energetike Kori Udovički, koja je penzionerima pre osam godina savetovala da prodaju vredne stanove ako nemaju para da plaćaju dažbine. Iako joj je ova izjava tada zvučala zlonamerno, sada deluje najrealnije.

Slobodanka nije jedina čija je imovinska karta puna, a džep prazan. U prestoničkoj opštini Vračar stanovnici zgrade u blizini Kalenić pijace ovih dana brinu brigu komšije konduktera u penziji koji živi sam u stanu od sto kvadrata. Iako im se čini razumno da mu država izađe u susret i smanji poresku stopu na stanove u elitnim kvartovima, ne misle da je pravedno da komšija koji živi u istoj zgradi i ima nekoliko privatnih firmi dobije iste privilegije.

Može li država da umanji porez građanima sa malim primanjima koji žive u skupim i velikim stanovima? Teoretski da. Sa stanovišta pravednosti, ne, kažu stručnjaci za poresku politiku.

Plašeći se odijuma koji je doživela Kori Udovički jedan od njih anonimno postavlja pitanje - "zašto bi neko ko živi u 'krugu dvojke' dobio takve olakšice, a ne onaj ko stanuje u Rakovici ili Kaluđerici u stanu bez grejanja. Da li je pravedno da stanovnik Priboja, na primer, koji je bez posla, ne dobije ovakav popust".

Na pitanje da li bi socijalne karte razdvojile građane sa malim primanjima i vredim stanovima, od bogatih koji žive u istim takvim nekretninama, odgovara - "apsolutno ne. Bez obzira na to što su njihova primanja tako mala, ni po jednom kriterijumu neko ko ima imovinu vrednu sto, dvesta, ili trista hiljada evra nije siromašan".

Ekonomista Ljubomir Madžar misli da država time ni ne treba da se bavi. Prema njegovim rečima, svaki čovek treba da vodi brigu o samom sebi. "To znači da ako nema sredstva da održava stan i plaća dažbine državi onda neka 'usitni' imovinu. Odnosno, neka proda nekretninu i kupi manju", otvoren je Madžar.

Na konstataciju novinara da će ovakav stav naići na oštru osudu javnosti, on odgovara: „Baš me briga, samo da me ne biju!”.

Oni koji dele njegov stav, otvoreno vlasnicima skupih stanova nude i besplatan savet: „Prodajte nekretninu, kupite kuću podno Avale ili u Vrnjačkoj Banji, ostatak stavite na štednju i živite od kamate”. Ali nemaju odgovor na pitanje šta da radi porodica sa prosečnim primanjima koja je, sticajem okolnosti, nasledila skupu nekretninu i živi u centru grada.

Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, misli isto što i ministarka finansija Diana Dragutinović, čiji je predlog poreskog zakona u Skupštini izmenjen amandmanima.

"Najpravedniji je onaj poreski sistem u kome se primenjuje jedinstvena poreska stopa. Time se postiže da oni koji imaju više, više i plaćaju", objašnjava Prokopijević.

Čini mu se, ipak, nepravednim što je u zakon uneta zaštitna klauzula po kojoj ovogodišnji računi ne mogu biti veći od 60 odsto lanjskih. I to je mnogo i takve promene treba sprovoditi postepeno, a ne odjednom, dodaje.

Na pitanje ima li konkretan savet za one čiji su džepovi prazni, a imovinska karta puna, Prokopijević odgovara da je njegova preporuka njima "ista kao i za sve građane Srbije: da razmisle za koga će sledeći put glasati na izborima".

Saša Ranđelović, jedan od autora poreske reforme, smatra da je tehnički moguće izaći takvim zahtevima u susret, ali je potrebno analizirati opravdanost takvog pristupa kako se ne bi dogodilo da pravo na olakšice ostvare i oni koji ne spadaju u kategoriju socijalno ugroženih.

Prema njegovim rečima oporezivanje dohodaka, potrošnje i imovine treba da bude srazmerno ekonomskoj moći građana. Zato pita da li je neko ko ima relativno malu platu ili penziju, a živi u stanu izrazito velike vrednosti, socijalno ugrožen.

"Naravno, trebalo bi uzeti u obzir i činjenicu da je često reč o starijim osobama. Iako je primena progresivnih poreskih stopa opravdana, pri razmatranju ovog pitanja trebalo bi analizirati opravdanost primene tako visokih graničnih poreskih stopa, kao što je izmenama Zakona o porezima na imovinu predviđeno. Naime, primena stope poreza na imovinu od dva odsto jednaka je oporezivanju plata po stopi od 40 do 50 odsto, što je neprimereno visoko poresko opterećenje", zaključuje Ranđelović.

To pokazuje i primer Slovenije u kojoj su poreske stope od 0,02 do 0,15 odsto. Za stan od 100 kvadrata u centru Ljubljane porez iznosi između 100 i 150 evra. Sa Hrvatskom ne možemo da se poredimo, jer se u ovoj susednoj zemlji porez na imovinu ne plaća. Odnosno, zakon se tek krčka u tamošnjoj vladi.