Pantagruel
pre 8 godina
Велики број коментатора не зна да су срушене зграде Генералштаба (лево од Немањине, тачно преко пута Владе) и Министарства одбране (десно од Немањине, преко пута Министарства спољних послова) пројектоване тако да симболично представљају две стране кањона Сутјеске, а Немањина улица да тече између њих као река. Замисао пројектанта била је да се тиме овековечи сећање на битку у којој су јединице Народноослободилачке војске Југославије и врховни штаб успели да се пробију из непријатељског окружења, али по цену тога да жртвују остављену централну болницу и рањенике које су потом побили немачки нацисти и њихови домаћи сарадници (несумњиви ратни злочин). Према томе, ако држимо до себе и свог учешћа у Другом светском рату на страни која се сматра праведном и победничком, та зграда је морала бити споменик културе и пре него што ју је НАТО срушио, а не овако да смо је за споменик прогласили тек након рушења и само због начина на који је срушена. Да смо озбиљна држава и да имамо озбиљну дипломатију, случај ове зграде би баш тако био представљен руководствима држава које су нас бомбардовале 1999. године и срушиле ту зграду, а које су заједно са нама ратовале у Другом светском рату, па чак и Немачкој која се деценијама ограђује од своје нациатичке прлости и крајње критички се односи према њој. У таквим околнистима би се повела организивана медијска кампања да се јавности тих држава објасни симбол чега су срушили (не верујем да би иједан Француз или Британац био поносан на то), па да онда ако им је уопште стало да докажу како 1999. године нису ратовали против нашег народа и његове историје него само против режима и његове политике (што знамо да лажу, али хајде да се правимо да им верујемо) да организују међународни конзорцијум донатора и обнове порушено од својих, а не наших пара. Најлакше је продати то некоме и саградити тржни центар или хотел, али тако не раде државе које поштују своју историју и наслеђе. Посебно ако знамо да је срушена можда само једна трећина простора који Министарство одбране користи у том комплексу и околним зградама повезаним са њим, а све остало је и данас у функцији. Имате кулу у Бирчаниновој од 18 спратова. Имате камену зграду у Немањиној (преко пута Министарства финансија) у којој су музејске вредности - велика и мала ратна сала Генералштаба Војске Краљевине Југославије. Имате цео онај комплекс до Мањежа и зграде између те две. Ако продате само оно што је срушено, а све то што се и данас користи задржите, опет ће вам институције бити подељене, а људи који у њима раде смештени на више локација. Најјефтиније је обновити порушено и вратити му првобитну намену. Политичари који су у прошлости заговарали другачија решења у ствари су били алави на грађевинско земљиште у центру града и проценат ("рекет") који би могли узети од инвеститора. Био сам у Норвешкој и видео објекте њиховог Министарства одбране у центру града који изгледају као музеј. У њима јасно видиш непрекинуту традицију једне државе и војске од 17. века и њене материјалне трагове. Исто тако сам био и у Јерменији где сам видео како изгледа када држава одлучи да изгради потпуно нов луксузни комплекс Министарства одбране и Генералштаба, на брду изнад града, па спуца у њега 35 милиона евра. Импресивно, признајем (мермер и гранит на све стране, спортски терени и центар за рекреацију запослених, конфрренцијска сала са стакленим кровом ради природног осветљења, ЛЦД дисплеји за праћење рада на седницама, врхунски ресторан) али нисам сигуран да би нама данас то било најпрече. На крају крајева, кад избије рат, ниједно министарство одбране (било у центру или на периферији) не остаје у својој згради, него се исељава на резервни положај. То да ли ће напуштена зграда бити гађана или не зависи само од тога какав варварин вас напада и да ли жели да 'убије" симболе.
27 Komentari
Sortiraj po: