Esen 1971: "Srebro i bez splitskog trija ”

U to vreme Ranko Žeravica je bio neprikosnoven i on je neposredno pre tog prvenstva Evrope u Esenu 1971. godine postepeno uvodio svoju juniorsku generaciju koja je popunjavala mesto prve selekcije. On je bio veliki radnik, ali i poznavalac, a mi smo prema njemu imali jedan odnos koji se danas ne viđa.

U današnje vreme ne postoji poštovanje starijeg i onoga ko te uči, a ne poštuje se ni ono što radiš. Kasnije je sav taj respekt počeo da se gubi i postajala je druga dimenzija odnosa prema selektoru. Mislim da je to bilo nešto veoma dragoceno i velika je šteta što se izgubilo. Mi smo u to vreme bili bukvalno fanatizovani i Žeravica je to znao jako dobro da iskoristi, jer je bio svestan da je imao četu mladića koji su bili rešeni da izginu na terenu. Takva nam je bila generacija i on je to znao jako dobro da kontroliše.

Skansi, Šolman i Tvrdić su iz nekih sebi razumljivih razloga odbili da se pojave na pripremama. Ja pretpostavljam da je u pitanju bio neki umor u vezi sa klupskim takmičenjima, tu se pominjala i neka vrsta bojkota, ali je zaista bilo nezamislivo da neko otkaže učešće u nacionalnoj reprezentaciji, jer je svaki nastup u »plavom« dresu bila velika potvrda kvaliteta.

To njihovo odsustvo nije u javnosti najjasnije objašnjeno. Pričalo se tada da bi i Savez trebalo da reaguje, jer umor nije najbolji izgovor za izostana. Jugoplastika je bila vrlo snažan klub i tada niko nije smeo da krene sa sankcijama na njih. Stvar je na kraju ipak legla, a mi smo u sebi nosili dozu razočarenja, jer se ispostavilo da mi, ostali reprezentativci smo se preko cele godine odmarali. Taj odnos je bio narušen – i stvorena je doza opreza, jer smo bili ubeđeni da možemo na prvestvu da postignemo nešto veliko, ali zbog više sile to se neće dogoditi. Njihova odluka je stvorila određenu paniku u sportskom svetu. Postavljalo se pitanje šta ćemo dalje, kako ćemo bez njih? Sa naše strane sve je bilo kako treba, bili smo posvećeni u potpunosti i imali smo blago razočarenje zbog njihove odluke. Žeravica je definitivno u tom trenutku pokazao svoju veličinu jer je kod igrača stvorio osećaj sigurnosti, samopouzdanja što je bilo vrlo bitno. Otišli smo na prvenstvo sa idejom da je medalja velika stvar. Tu nismo pravili kalkulacije. Desilo se upravo da je njihovo odsustvo i ulazak u igri drugih doneo rasterećenost. Takva logika nam je mnogo pomagala na prvestvu.  Da kažem da je umesto Skansija pozvan Dragiša Vučinić, Žorga umesto Šolmana i Georgijevski umesto Tvrdića.

Samo takmičenje je bilo u neku ruku standardno kada pogledamo ko su bili konkurenti. Još sa Evropskog prvenstva u Napulju se vukla linija istočnih zemalja, koje su imali specifičnu političku situaciju u kojoj je sport imao drugu dimenziju i mnogo se finansirao i favorizovao. Tada su i sistem i ideologija bili drugačiji.

Mi smo imali stalni rivalitet i problem sa Bugarima, Rumunima, Poljacima, tu je bila i Čehoslovačka sa sjajnim Zidekom koji je bio univerzalan igrač, pokretni centar koji je imao dobar šut, a znao je i kontru sjajno da istrči, sa Italijanima smo se najviše merili jer su posedovali standardni kvalitet i na kraju naravno Sovjetski savez koji je bio sastavljen od fantastičnih igrača: tu su bili mladi centar Belov, pa Sergej Belov, centar Zarmuhamedov.

To je bila uvek najjača reprezentacija sa kojom smo imali problem, sve do pojave Kićanovića i Slavnića koji su na bekovsku poziciju uveli igru punu šarma. Mi smo na bekovima tada imali Simonovića, Tvrdića, Plećaša i Čermaka koji su Sovjetima parirali po snazi i ispostavilo se da je to bilo pogrešno. Oni su igrali sa puno snage i trčanja, ali bez prave lucidnosti.

Prvenstvo je počelo i prvo se igralo takmičenje po grupama. Bilo je dosta konkurenata. Protiv Bugarske je bila izuzetno teška utakmica. Za njih je igrao Golomejev, pravi stameni centar koji je imao mekanu ruku. On je bio veliki naš prijatelj, ali je na toj utakmici pravio veliki problem našoj centarskoj liniji. Na kraju smo ipak uspeli da dobijem sa poenom razlike. Tada smo prepoznali svoje mogućnosti, jer smo u Nemačku došli sa promenjenim sastavom i ta pobeda nam je dala veliku snagu. Kasnije kada se razbila ta barijera, Čehoslovačka je lako pala. Česi su uvek igrali mekano i lepršavo, ali kada ih zatvorite u kombinatorici, onda oni gube motiv. Potom smo imali dve lagane utakmice protiv Turske i Izraela.

Ostala mi je posebno utakmica protiv Izraelaca u sećanju. Prvo poluvreme smo odigrali vrlo slabo. Ja sam totalno podbacio iako sam igrao u startnoj petorci. Žeravica me je izvadio iz igre i izgrdio maksimalno. To nije bila grdnja današnjeg tipa. Za nas je u to vreme svaka reč povišenog tona značila smak sveta. Ta vrsta kritike u nama je budila motivaciju i odgovornost. U drugom poluvremenu mi je rekao da ću ponovo da počne kako bih video koliko sam bio loš, a da budem svestan koliko mogu. Ta njegova rečenica i dan danas mi je ostala u sećanju i ja sam u drugom poluvremenu postigao 23 poena, a mi smo slavili. Italija nam je večito bila problematična, ali čitav niz utakmica i rezultata je pokazivao da smo pronašli konačno svoju igru.

U polufinalu smo igrali protiv Poljske i na toj utakmici u jednom skoku sa Žorgom sam povredio prst. On me je slučajno zakačio, pa u drugom poluvremenu nisam igrao. Na ovom meču Krešimir Ćosić je izveo najlepši potez šampionata. Sećam se da su igrači iz svih reprezentacija učesnica sedeli u prvom redu oko terena i svi su ustali na noge i dugo aplaudirali. On je u akciji protivnika jednom rukom prilepio šut Poljaka u tablu, da bi istom rukom u doskoku spustio loptu u dribling, pa je sam izvukao kontru i snažno zakucao.

Finalni meč protiv Sovjetskog saveza počela je petorka Plećaš, Čermak, Knežević, Ćosić i ja. Žeravica je tim menjao prema situaciji i ovom petorkom je pokušao da se suprotsavi snazi Sovjeta. Na početku utakmice kao da smo imali krila. Uspeli smo da povedemo sa 10 poena razlike. Tedeško njihov organizator igre je ispao sa 5 ličnih grešaka, a Aleksandar Belov je imao 4 penala. Bila su to njihova dvojica najboljih igrača, a sve se dešavalo već u 15 minutu susreta. Ja sam u tom periodu postigao 10 poena, što je u to vreme bilo zaista mnogo i onda me je Žeravica izvukao iz igre, a ubacio Simonovića. Ja sam na toj utakmici odrađivao posao pod košem, a Duci je krenuo da igra spolja. Ta rokada nije dala rezultat, čak je Rusima vratila snagu. Počeo je da se vraća balans i nama se vratio osećaj straha od protivnika, koji smo izgubili posle pobede nad Bugarima na startu. Ostao je tako veliki žal što je propala takva prilika da savladamo velikog rivala i osvojimo zlatnu medalju. Pogotovo zbog činjenice da smo dominirali, a uspeli da izbacimo iz igre dvojicu njihovih najboljih košarkaša.

U izboru reprezentativaca nije bilo nikakvog ključa. Igrali su najbolji. Svaka Republika je davala veliki doprinos u razvoju košarkaškog sporta, pa je možda to tako i izgledalo. Žeravica je postupao logično kada je pravio izbor, nije imao poseban odnos prema nekom igraču. Na Žeravicu veliki uticaj imao je Boris Kristančić, legendarni igrač i kasnije veličanstveni predsednik Stručnog saveta. Ipak u reprezentaciji je sve bukvalno bilo poznato. Ekipa se kristalisala prema kvalitetu. Birali su se nosioci igre u svojim timovima i jedino je na izbor mogla da utiče eventualno trenutna lošija forma. Na tom prvenstvu u Esenu nije bilo »igrača sa strane«, jer se takve situacije uvek osećaju. Obično bi to bili igrači koji ne ulaze mnogo u igru. Žeravica tu jednostavno nije imao problem. 7-8 igrača se uvek znalo, a ostatak tima se popunjavao sa perspektivnim košarkašima na koje se najozbiljnije računalo u budućnosti.

Svaki član reprezentacije bio je alfa i omega u svojoj ekipi. Duci Simonović je bio prava avangarda u to vreme. Imao je izgled krilnog igrača, a tehniku i realizaciju beka. Bio je vizuelno najinteresantniji igrač te generacije. Georgijevski je bio nosilac u Rabotničkom, Jelovac u Olimpiji, Žorga jedan fantastičan levak, pa Basin koji je predstavljao fenomen sa brzinom i lucidnošću, Vučinić, jedan od najzaslužnijih igrača Crvene zvezde, koji je ušao kao alternativa Skansiju, Čermak je donosio svoje iskustvo iz Radničkog, Knežević iz OKK Beograda, jakog skoka i dobre ruke, prvi igrač sa 210 centimetara, Ćosić i Plećaš svako na svoj način fantastičan i Rukavina, mladi igrač Cibone koji nije bio u prvom planu.

Tada je u našoj klupskoj košarci vladao veliki rivalitet Crvene zvezde i splitske Jugoplastike. Oba tima su imala po trojicu reprezentativaca, oni Skansija, Šolmana i Tvrdića, a Zvezda Ducija (Simonovića), Vučinića i mene. Zvezda je bila veoma jaka tada. Sećam se da smo osvojili dve titule prvaka Jugoslavije, tri Kupa Jugoslavije, a uzeli smo i Kup pobednika evropskim kupova. Dueli sa Jugoplastikom su bili veliki doživljaj. Uz Crvenu zvezdu nosilac kvaliteta u Srbiji bio je i čačanski Borac, a recimo da je Partizan tada bio u lošijoj poziciji sve do dolaska Kićanovića i Dalipagića. Čak je jednom i ispao iz prve lige.