Mladi u Srbiji do 35. godine ne izlaze iz porodičnog doma – u čemu roditelji greše? VIDEO

Zbog čega se sve kasnije izlazi iz porodičnog gnezda? Koliko rano osamostaljivanje utiče na naše navike i osobine ličnosti? Kada rodititelji postaju cimeri? Na ovu temu su za TV Prva govorile prof. dr Aleksandra Đurić, psihoterapeutkinja, i Ivana Vlašković, studentkinja Fakulteta političkih nauka.

"Ja sam se osamostalila u četrnaestoj godini. Kada sam završila osnovnu školu, završila sam srednju medicinsku u Kruševcu, tako da sam sa 14 godina otišla u drugi grad, gde nisam imala nikoga od rođaka, nisam znala gde mi je škola, gde mi je učenički dom, ali mogu da kažem da mi je to doprinelo u kasnijim fazama života. Kada sam prešla u Beograd na studije, fakultet mi nije pao teško, mogla sam sama da brinem i o svojim finansijama i o tome kako ću što lakše da se uklopim u novu okolinu i društvo, tako da je to izuzetno bitno", rekla je na početku razgovora Ivana Vlašković, studentkinja Fakulteta političkih nauka.

Ivana Vlašković kaže kako se nikada nije plašila ranog osamostaljivanja, jer je to u njenoj sredini normalno.

"Nisam se nikada plašila ranog osamostaljivanja zato što je to u našoj sredini normalno, da već u srednjoj školi odeš u drugi grad, zato što je Kuršumlija jedno malo mesto, tako da nema nešto previše mogućnosti. Nisam bila u strahu, znala sam da želim da napredujem, a znala sam da su moji roditelji tu uvek za mene", iskrena je studentkinja Ivana.

Materijalni momenat joj takođe nije predstavljao problem.

"U tom smislu, zapravo, ja sam znala da moram da budem na budžetu, tako da sam radila tokom leta, pored toga sam i stipendista, uvek kada treba, ja radim, posebno leti", priznaje Ivana.

Psihoterapeutkinja Aleksandra Đurić je otkrila da se individualnost i samostalnost formira upravo u adolescenciji i da roditelji tada treba da reaguju.

"Postoji i socijalni aspekt i ekonomski aspekt, koji igraju ulogu. Pogledajmo razvojnu psihologiju. Momenat kada mi kreiramo individualnost se dešava jako rano u detinjstvu, pa se kasnije ponavlja u adolescenciji, tada bi roditelji trebalo da pomognu deci da se osamostale. Treba da kreiramo porodični kontekst kojim ćemo da podržavamo našu decu da budu hrabri, odvažni, da se suočavaju sa poteškoćama", rekla je psihoterapeutkinja Aleksandra Đurić.

Psihoterapeutkinja je otkrila i kako se zapravo definiše tip roditeljstva koji decu sprečava da se osamostale.

"Ono što se dešava jeste preterano helikopter roditeljstvo, koje teži ne samo da ih prezaštiti, nego i da ih kontroliše. Na taj način roditelji kod dece postižu neku izvesnost, uspostavljanjem kontrole, ali ako vi tako kreirate porodično vaspitanje, onda nastaju posledice kao što su dug život u porodičnoj kući", zaključila je psihoterapeutkinja Aleksandra Đurić.

Detaljnije u video-prilogu: